Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio rešenje izvršnog suda. Sud nije obrazložio odluku o ključnom navodu izvršnog dužnika da potraživanje nije ni nastalo zbog neispunjenja odložnog uslova iz ugovora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi d.o.o. „D.“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba d.o.o. „D.“ i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (IV) 660/2013/1 Posl. br. 5-IV-6483/2013 od 29. septembra 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (IV) 660/2013/1 Posl. br. 5-IV-6483/2013 od 29. septembra 2014. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o prigovorima podnosioca ustavne žalbe izjavljenim protiv rešenja istog suda Iv. 6483/2013 od 12. novembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D.o.o. „D.“ iz Beograda, preko punomoćnika A. L, I . P, V . J, N . Lj, R . Š, I . T, M . Z, G . R, D . M, A . L . i N . V, advokata iz Beograda, podnelo je Ustavnom sudu, 9. aprila 2015. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu IPV (IV) 660/2013/1 Posl. br. 5-IV-6483/2013 od 29. septembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je u ovom izvršnom postupku doneto rešenje kojim je određeno prinudno izvršenje protiv njega na osnovu verodostojne isprave – fakture, te da drugostepeno veće izvršnog suda nije cenilo njegove navode iz prigovora kojima je ukazivao da potraživanje iz izvršne isprave nije nastalo, uzimajući u obzir sadržinu člana 6. ugovora o zastupanju, koji su zaključili podnosilac kao vlastodavac i izvršni poverilac kao zastupnik. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno drugostepeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Izvršni poverilac Lj. Đ . je 8. avgusta 2013. godine podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika d.o.o. „D.“ iz Beograda, ovde podnosioca ustavne žalbe, na osnovu verodostojne isprave – fakture od 13. juna 2013. godine (koja je izdata na osnovu ugovora o zastupanju od 7. decembra 2011. godine, koji su zaključili izvršni dužnik kao vlastodavac i izvršni poverilac kao zastupnik), tražeći da izvršni sud obaveže izvršnog dužnika da izmiri dug u visini od 11.853.775,87 dinara i da, u slučaju da dužnik ne izmiri dobrovoljno dug, odredi prinudno izvršenje plenidbom novčanih sredstava sa njegovog računa i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 9. avgusta 2013. godine doneo rešenje Iv. 6483/13, kojim je usvojio navedeni predlog izvršnog poverioca i odredio troškove izvršenja u iznosu od 127.500,00 dinara.

Izvršni dužnik je 29. avgusta 2013. godine izjavio prigovor protiv rešenja o prinudnom izvršenju, ističući da su stranke u ugovoru o zastupanju od 7. decembra 2011. godine predvidele da će izvršni poverilac zastupati izvršnog dužnika u postupku pred osiguravajućim društvom radi isplate naknade zbog štete koju je pretrpeo izvršni dužnik nakon požara u njegovom objektu u Ulici V. br. 72 u Beogradu, pa da će izvršni poverilac imati pravo na naknadu za zastupanje ako izvršni dužnik ostvari iznos preko 1.000.000,00 evra na ime naknade štete i da je izvršni dužnik u konkretnom slučaju naplatio iznos od 720.000,00 evra, što potvrđuje i sama faktura, zbog čega potraživanje izvršnog poverioca nije ni nastalo.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 12. novembra 2013. godine doneo rešenje Iv. 6483/2013, kojim je odbio kao neosnovan prigovor izvršnog dužnika, nalazeći da izvršni dužnik nije priložio dokaze kojim bi učinio verovatnim navode iz prigovora.

Izvršni dužnik je 25. novembra i 27. novembra 2013. godine podneo prigovore protiv prvostepenog rešenja, ponavljajući argumentaciju da potraživanje iz izvršne isprave nije nastalo i napominjući da upravo navedeni ugovor o zastupanju, koji je priložio izvršni poverilac uz predlog za izvršenje, predstavlja dokaz za njegove navode o nepostojanju potraživanja.

Veće Prvog osnovnog suda u Beogradu je 29. septembra 2014. godine donelo osporeno rešenje IPV (IV) 660/2013/1 Posl. br. 5-IV-6483/2013, kojim je odbilo kao neosnovane prigovore i potvrdilo prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je sud cenio navode iz prigovora izvršnog dužnika prema kojima obaveza nije dospela i da poverilac nije dostavio dokaz da je dužnik naplatio naknadu od osiguravajućeg društva, kao i navode da u priloženoj fakturi nije određeno vreme ispunjenja obaveze i da poverilac nije pozvao dužnika da ispuni dospelu obavezu u naknadno ostavljenom roku; da je sud našao da su neosnovani ovakvi navodi izvršnog dužnika, jer je izvršni poverilac pre podnošenja predloga za izvršenje dostavio fakturu od 14. juna 2013. godine za naplatu ugovorenih advokatskih usluga, a da je izvršni dužnik prema odredbi člana 48. Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, u slučaju prigovora nedospelosti potraživanja iz isprave, dužan da priloži pisanu ispravu iz koje to proizlazi, a što dužnik nije učinio; da je verodostojna isprava izdata na osnovu ugovora o zastupanju, kojim je u članu 6. utvrđena dospelost potraživanja, a da izvršni dužnik uz prigovor nije dostavio dokaze za svoje navode iako je osporio i osnov i visinu potraživanja; da izvršni dužnik uz prigovor nije dostavio nalog za plaćanje u pisanoj ili elektronskoj formi kao dokaz da je obaveza ispunjena.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama člana 74. st. 1, st. 2. i st. 3. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano da je ugovor zaključen pod uslovom ako njegov nastanak ili prestanak zavisi od neizvesne činjenice, te da ugovor, ako je zaključen pod odložnim uslovom pa se uslov ispuni, deluje od trenutka njegovog zaključenja, osim ako iz zakona, prirode posla ili volje strana ne proističe nešto drugo i da ugovor, ako je zaključen pod raskidnim uslovom, prestaje da važi kad s e uslov ispuni.

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11-dr. zakon, 109/13-Odluka US, 55/14 i 139/14), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da se izvršenje određuje na osnovu izvršne ili verodostojne isprave, ako ovim zakonom nije drugačije propisano (član 12.); da će se rešenjem o izvršenju na osnovu verodostojne isprave obavezati izvršni dužnik da u roku od osam dana, a u meničnim i čekovnim sporovima u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja, namiri potraživanje zajedno sa odmerenim troškovima i odrediti izvršenje radi ostvarivanja tih potraživanja (član 37. stav 4.); da izvršni dužnik ima pravo prigovora protiv rešenja o izvršenju na osnovu verodostojne isprave i da se prigovor može izjaviti isključivo iz sledećih razloga - ako potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo, ako je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj, ako potraživanje iz verodostojne isprave nije dospelo, ako je obaveza izvršena ili na drugi način prestala i ako je potraživanje zastarelo (član 46.); da je izvršni dužnik dužan da uz prigovor dostavi pisane isprave kojim dokazuje navode iz prigovora, i to pravnosnažnu sudsku odluku kojom je utvrđena neistinitost verodostojne isprave ili izvod iz Centralnog registra hartija od vrednosti, ako tvrdi da je isprava neistinita, nalog za plaćanje u pisanoj ili elektronskoj formi na osnovu koga je izvršen prenos sredstava, ako tvrdi da je obaveza ispunjena i druge pisane isprave kojim potkrepljuje navode iz prigovora (član 48. stav 1.); da će se postupak, ako se rešenje o izvršenju pobija samo u delu kojim je određeno izvršenje, nastaviti kao postupak po prigovoru protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu izvršne isprave, te da će, ako se rešenje o izvršenju pobija u celini ili samo u delu kojim je izvršni dužnik obavezan da namiri potraživanje, o prigovoru odlučiti sudija koji je doneo rešenje o izvršenju , a da će sudija koji je doneo rešenje, ako izvršni dužnik ne priloži dokaze ili iz priloženih dokaza nije učinio verovatnim osnovanost njegovih navoda iz prigovora, prigovor odbiti rešenjem i da je pro tiv ovog rešenja dozvoljen poseban prigovor veću iz člana 41. ovog zakona, pa da će u slučaju iz stava 2. ovog člana, ako izvršni dužnik učini verovatnim navode iz prigovora kojim rešenje pobija u delu u kom je obavezan da namiri potraživanje, sud staviti van snage rešenje o izvršenju u delu u kome je određeno izvršenje i odrediti da se postupak nastavlja kao povodom prigovora protiv platnog naloga i da će u slučaju iz stava 2. ovog člana, ako izvršni dužnik učini verovatnim postojanje razloga kojim rešenje pobija u delu kojim je određeno izvršenje, sud postupiti na način propisan odredbom člana 44. stav 1. ovog zakona ili će dostaviti spise veću istog suda (član 49. st. 1 . do 5.).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, zasniva na činjenici da je postupajući izvršni sud propustio da odgovori na njegove navode iz prigovora izjavljenog protiv prvostepenog rešenja , kojim je odbijen kao neosnovan njegov prigovor protiv rešenja o prinudnom izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave, prema kojima potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo, imajući u vidu da je potraživanje izvršnog poverioca na ime naknade za zastupanje bilo uslovnog karaktera i da uslov u konkretnom slučaju nije nastupio, jer je podnosilac na ime naknade štete naplatio od osiguravajućeg društva iznos koji je manji od 1.000.000,00 evra.

U navedenom kontekstu, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci izloži detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. U tom svetlu, Ustavni sud ukazuje da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60 .). U konkretnom slučaju, navedeni izvršni sud u osporenom rešenju je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze za navode kojima je osporio osnov i visinu potraživanja, povodom koga je pokrenut izvršni postupak.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu ključne navode podnosioca ustavne žalbe iz prigovora podnetih protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen kao neosnovan njegov prigovor protiv rešenja o prinudnom izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave, Ustavni sud je najpre konstatovao da Zakon o obligacionim odnosima predviđa uslov kao jednu vrstu modifikacije ugovora kao pravnog posla koji proizvodi obligacionopravno dejstvo. U tom smislu, uslov predstavlja buduću i neizvesnu činjenicu koja ima uticaj na pravno dejstvo ugovora, odnosno nastanak ili prestanak nekog prava predviđenog ugovorom, a Zakon o obligacionim odnosima poznaje odložni i raskidni uslov. Kada je reč o odložnom uslovu, treba istaći da ugovor koji sadrži ovakav element proizvodi pravno dejstvo ukoliko se uslov ostvari. Samim tim, ispunjenje navedenog uslova ima direktan uticaj na nastanak prava ugovorne stranke predviđenog pravnim poslom koji je opterećen uslovom. Argumentum a contrario, Ustavni sud nalazi da ugovor u kome se ne ostvari odložni uslov, ne proizvodi pravno dejstvo. Sa druge strane, Ustavni sud ističe da je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, predvideo da se novčana potraživanja izvršnih poverilaca ostvaruju na prinudan način u izvršnom postupku ne samo ako je ta vrsta potraživanja utvrđena izvršnim ispravama, već i ako se njihovo postojanje dokazuje na osnovu verodostojne isprave. Dakle, izvršni poverioci mogu ishodovati donošenje rešenja kojim se određuje prinudno izvršenje kako na osnovu izvršne isprave koja se u praksi najčešće javlja kao rezultat raspravljanja stranaka u parničnom postupku, tako i na osnovu verodostojne isprave koja podrazumeva da izvršni poverioci mogu ostvariti svoja potraživanja na jedan olakšani pravni način. Ustavni sud napominje da se specifičnost rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave ogleda u činjenici da se takvo rešenje sastoji iz dva stava izreke, pa da takvo rešenje praktično sadrži dve relativno samostalne odluke. U tom smislu, treba istaći da izvršni sud u prvom stavu izreke obavezuje izvršnog dužnika da u roku od osam dana izmiri svoje obaveze prema izvršnom poveriocu, dok se drugim stavom izreke određuje prinudno izvršenje u slučaju da izvršni dužnik ne izmiri dobrovoljno dug u ostavljenom roku. Ustavni sud dalje primećuje da se osobenost izvršnog postupka pokrenutog na osnovu verodostojne isprave manifestuje i u posebnim razlozima zbog kojih se može izjaviti prigovor protiv rešenja o izvršenju: ako potraživanje iz verodostojne isprave nije nastalo; ako je u verodostojnu ispravu unet neistinit sadržaj; ako potraživanje iz verodostojne isprave nije dospelo; ako je obaveza izvršena ili na drugi način prestala; ako je potraživanje zastarelo. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine napravio razliku u pogledu pravila postupka po prigovoru podnetog protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu verodostojne isprave u zavisnosti od stava izreke tog rešenja koji se pobija navedenim redovnim pravnim lekom. Ako se prigovorom pobijao samo drugi stav izreke rešenja kojim je određeno prinudno izvršenje, tada je izvršni sud postupao kao u situaciji kada je prigovor izjavljen protiv rešenja o izvršenju donetog na osnovu izvršne isprave. Ukoliko je pak izvršni dužnik pobijao rešenje u celini ili samo prvi stav izreke, dostavljajući pri tom dokaze koji čine verovatnim navode iz njegovog prigovora, izvršni sud je imao procesno ovlašćenje da stavi van snage drugi stav izreke prvostepenog rešenja i odredi da se postupak nastavlja kao da je podnet prigovor protiv platnog naloga, čime je dalja sudbina potraživanja izvršnog poverioca zavisila od odluke parničnog suda. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da izvršni sud u takvom slučaju prepušta parničnom sudu da raspravi sporna pravna pitanja u postupku u kome dominira načelo kontradiktornosti i u kome se izvode dokazi, čim izvršni dužnik u izvršnom postupku u dovoljnoj meri ukaže da postoji sumnja u pogledu postojanja potraživanja izvršnog poverioca .

S obzirom na sve navedeno, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporenog rešenja iz koga proizlazi da je Prvi osnovni sud u Beogradu isključivo cenio da li je potraživanje izvršnog poverioca dospelo i da li je podnosilac ustavne žalbe izmirio dug prema njemu, Ustavni sud je zaključio da drugostepeno veće postupajućeg izvršnog suda nije odgovorilo na ključne navode iz prigovora podnosioca da li je potraživanje izvršnog poverioca uopšte i nastalo, odnosno da se nije konkretno izjasnilo da li je u ugovoru o zastupanju od 7. decembra 2011. godine postavljen uslov za nastanak potraživanja izvršnog poverioca (u pogledu visine naknade koju podnosilac treba da naplati ostvarenjem osiguranog slučaja predviđenog ugovorom o osiguranju imovine sa osiguravajućim društvom) i da li se taj uslov u konkretnom slučaju ispunio. Iz tih razloga, Ustavni sud smatra da obrazloženje osporenog drugostepenog rešenja, u kome je samo puko konstatovano da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze za svoje navode kojima je osporio osnov potraživanja izvršnog poverioca, a bez navođenja konkretnih, jasnih i dovoljnih razloga za takav pravni stav, ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu I PV (IV) 660/2013/1 Posl. br. 5-IV-6483/2013 od 29. septembra 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu I PV (IV) 660/2013/1 Posl. br. 5-IV-6483/2013 od 29. septembra 2014. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o prigovorima podnosioca izjavljenim protiv rešenja istog suda Iv. 6483/2013 od 12. novembra 2013. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se ukazuje na povredu prava na jednaku zaštitu prava u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca kojima obrazlaže tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 36. stav 1. Ustava, kojom se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, odnosno zaštita od različitog odlučivanja suda i drugih organa u predmetima sa istom činjeničnom i pravnom situacijom. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Budući da je u ovoj ustavnopravnoj stvari poništeno osporeno drugostepeno rešenje i da će prigovori podnosioca biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosioca o povredi njegovog prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u predmetnom izvršnom postupku.

6. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti