Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak koji je trajao šest godina i devet meseci, uz brojna odlaganja i neaktivnost suda, a okončan je oslobađajućom presudom, neopravdano je dug.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. G . iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. novembra 2018. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. G . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 21/16 ( ranije pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 6/13, a zatim pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 928/13 i potom pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 25/14), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. G . iz Kragujevca je, 28. marta 2017. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredb om člana 32. stav 1 . Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 21/16 (ranije pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 6/13, a zatim pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 928/13 i potom pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 25/14).

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je osporeni krivični postupak, koji je protiv njega vođen, trajao sedam godina . Postupak je okončan oslobađajućom presudom, a zbog dužine njegovog trajanja „podnosiocu je povređen ugled, čast, narušeni su mu porodični odnosi, a svi poslovni kontakti su prekinuti, sve iz razloga što je nevin čovek sedam godina dokazivao svoju nevinost, umesto da tužilaštvo u daleko kraćem roku dokaže njegovu krivicu“.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenog prava i prav o na naknadu nematerijalne štete , kao i da mu naknadi troškove postupka pred Sudom.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Vranju K. 21/16, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 6/13, a zatim pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 928/13 i potom pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 25/14 i K. 21/16, vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 28. maja 2010 . godine, donošenjem rešenja istražnog sudije Višeg suda u Vranju Ki. 97/10 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4 . u vezi st. 1. i 3. Krivičnog zakonika i krivično delo oštećenje poverilaca iz člana 237. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Tokom istrage je ispitano tri svedoka i obavljena su dva finansijska veštačenja.

Nakon sprovedene istrage, Više javno tužilaštvo u Vranju je 25. januara 2013. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu Kt. 26/10 , koja je stupila na pravnu snagu 20. februara 2013. godine donošenjem rešenja Višeg suda u Vranju Kv. 30/13, kojim je izjavljeni prigovor odbijen kao neosnovan .

Postupajući predsednik veća je 28. februara 2013. godine doneo naredbu da se glavni pretres zakazuje za 17. april 2013. godine.

Više javno tužilaštvo u Vranju je svojim aktom Kt. 26/10 od 15. aprila 2013. godine preciziralo optužnicu tako što je podnosiocu ustavne žalbe, umesto krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 4. u vezi st. 1. i 3. Krivičnog zakonika, stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Glavni pretres zakazan za 17. april 2013. godine nije održan, jer se Viši sud u Vranju rešenjem K. 6/13 od 17. aprila 2013. godine oglasio stvarno nenadležnim, te je predmet po pravnosnažnosti tog rešenja, koja je nastupila 28. maja 2013. godine, upućen Osnovnom sudu u Vranju, kao stvarno nadležnom sudu.

Krivični postupak se nastavio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu K. 928/13, te je 4. jula 2013. godine postupajući predsednik veća doneo naredbu da se glavni pretres zakazuje za 3. oktobar 2013. godine. Glavni pretres zakazan za 3. oktobar 2013. godine nije održan jer sudeće veće nije bilo u punom sastavu. Nije održan ni glavni pretres zakazan za 16. januar 2014. godine, jer se Osnovni sud u Vranju rešenjem K. 928/13 od 16. januara 2014. godine oglasio stvarno nenadležnim, te je predmet po pravnosnažnosti tog rešenja upućen Višem sudu u Vranju, kao stvarno nadležnom sudu.

Krivični postupak je nastav ljen pred Višim sudom u Vranju u predmetu K. 25/14, a do donošenja prve prvostepene presude sud je glavni pretres zakazao 12 puta (5. maja , 3. juna, 27. juna, 17. jula, 29. avgusta, 29. septembra, 16. oktobra i 5. decembra 2014. godine, 28. janura, 24. februara, 16. aprila i 22. aprila 2015. godine), od kojih je održano pet, pri čemu je na poslednjem ročištu samo objavljena presuda. Glavni pretres nije održan sedam puta, i to: četiri puta zbog štrajka advokata, dva puta zbog nedolaska predstavnika oštećenog i svedoka P.L. (prvi put je sud doneo rešenje o njihovom novčanom kažnjavanju, a drugi put nisu bili uredno pozvani) i jedanput zbog sprečenosti postupajućeg zamenika tužioca.

Nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, Viši sud u Vranju je 22. aprila 2015. godine doneo presudu K. 25/14 kojom je podnosioca ustavne žalbe oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osudio na kaznu zatvora od dve godine, a oslobodio ga od optužbe da je izvršio krivično delo oštećenje poverilaca iz člana 237. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, nalazeći da nije dokazano da je podnosilac izvršio navedeno krivično delo . Pismeni otpravak presude sud je izradio i ekspedovao strankama 21. maja 2015 . godine.

Navedena presuda je ukinuta u žalbenom postupku, rešenjem Apelacionog suda u Nišu Kž1. 490/15 od 11. januara 2026. godine i predmet je vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku nakon ukidanja prve prvostepene presude, a do donošenja druge prvostepene presude, Viši sud u Vranju je glavni pretres zakazao osam puta (26. aprila, 24. maja, 22. jula, 11. avgusta, 22. avgusta, 2. septembra, 19. septembra i 22. septembra 2016. godine), koji je održa n samo tri puta , pri čemu je na poslednjem pretresu od 22. septembra 2016. godine samo objavljena presuda. Glavni pretres nije održan pet puta, i to: jedanput zbog odsutnosti predsednika veća, jedanput zbog nedolaska postupajućeg zamenika tužioca i sprečenosti branioca (branilac je svoj izostanak prethodno opravdao), jedanput zbog sprečenosti postupajućeg zamenika tužioca i branioca (svoj izostanak su prethodno opravdali korišćenjem godišnjih odmora), jedanput zbog nedolaska postupajućeg zamenika tužioca koji nije bio uredno pozvan i jedanput zbog sprečenosti branioca, koji je svoj izostanak prethodno opravdao .

Viši sud u Vranju je 22. septembra 2016. godine, nakon ponovno održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, doneo presudu K. 21/16 kojom je podnosioca ustavne žalb e oglasio krivim za izvršenje krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i osudio na kaznu zatvora od dve godine, a oslobodio ga od optužbe da je izvršio krivično delo oštećenje poverilaca iz člana 237. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, nalazeći da nije dokazano da je podnosilac izvršio navedeno krivično delo. Pismeni otpravak presude sud je izradio i ekspedovao strankama 5. oktobra 2016. godine.

Krivični postupak je protiv podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončan 27. februara 2017 . godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Kž1. 1342/16, kojom je, nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom, usvojena žalba okrivljenog i njegovih branilaca i prvostepena presuda preinačena u osuđujućem delu, tako što je podnosilac ustavne žalbe, usled nedostatka dokaza, oslobođen od optužbe da je izvršio krivično dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika , dok je žalba Višeg javnog tužioca u Vranju odbijena kao neosnovana, a prvostepena presuda u oslobađajućem delu potvrđena.

4. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe pokrenut rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Vranju Ki. 97/10 od 28. maja 2010. godine, a pravnosnažno je okončan presudom Apelacionog suda u Nišu Kž.1. 1342/16 od 27. februara 2017. godine. Dakle, osporeni krivični postupak trajao šest godina i devet mesec i.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tom, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, trajanje predmetnog krivičnog postupka šest godina i devet meseci se ne može opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili postupak. Prvo, Ustavni sud ističe da je prva prvostepena presuda, kojom je podnosilac ustavne žalbe osuđen po tački 1. optužnice, a oslobođen od optužbe po tački 2. optužnice, doneta 22. aprila 2015. godine, dakle posle skoro pet godina od pokretanja postupka. Drugo, Ustavni sud ističe da od 15 ročišta za glavni pretres nije održano deset, a da u ponovnom postupku od osam zakazanih ročišta nije održano pet, pri čemu je Ustavni sud imao u vidu i dinamiku zakazivanja ročišta. I treće, Ustavni sud napominje da je podnosi lac ustav ne žalbe pravnosnažno oslobođen od optužbe.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nemate rijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja krivičnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

6. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti