Odluka Ustavnog suda o ništavosti odricanja od prava iz radnog odnosa

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava drugostepenu presudu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i pravičnu naknadu za rad. Zaposleni se ne može odreći prava na zaradu i drugih prava iz radnog odnosa zajemčenih Ustavom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragomira Vukićevića iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragomira Vukićevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 952/09 od 30. oktobra 2009. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Okružnog suda u Somboru Gž1. 952/09 od 30. oktobra 2009. godine i nalaže nadležnom sudu da ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kuli P1. 1327/06 od 10. juna 2008. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragomir Vukićević iz Kule je 16. decembra 2009. godine izjavio ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 952/09 od 30. oktobra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, prava na rad i prava na socijalnu zaštitu zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i čl. 36, 60. i 69. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored opisa činjeničnog stanja koje je prethodilo pokretanju parnice, navedeno: da je osporenom presudom preinačena prvostepena presuda Opštinskog suda u Kuli P1. 1327/06 od 10. juna 2008. godine i odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da se obaveže tuženi AD „Đuro Strugar“ iz Kule da mu isplati određene novčane iznose - po osnovu razlike u zaradi, po osnovu regresa za godišnji odmor, stipendije za dete, te da uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje; da je drugostepeni sud izveo potpuno drugačiji zaključak iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom, nalazeći da je jedino relevantno to što su parnične stranke zaključile vansudsku nagodbu koja nije poništena, niti je raskinuta; da se ugovorom o vansudskom poravnanju odrekao prava na tužbu, prava na godišnji odmor i regres, te prava na stipendiju za dete. Predložio je da Ustavni sud poništi osporenu presudu naloži ponovno odlučivanje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda Kuli (u daljem tekstu: Opštinski sud) P1. 1327/06 od 10. juna 2008. godine obavezan je tuženi AD „Đuro Strugar“ iz Kule da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime neisplaćene razlike neto zarade za period od 1. septembra 2003. godine do 31. avgusta 2006. godine isplati iznos od 413.775,13 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, na ime regresa za godišnji odmor za 2003, 2004. i 2005. godinu isplati iznos od 77.905,54 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, zatim da mu na ime jubilarne nagrade isplati iznos od 118.693,58 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, i na ime stipendije za jedno dete isplati iznos od 101.839,63 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Pored podnosioca ustavne žalbe, tužioci u predmetnoj parnici su bili još i D. P, M. V. i P. K, svi iz Kule, koji su se nalazili u istoj činjeničnoj situaciji.

Ugovor o vansudskom poravnanju broj 01-285/07 od 31. januara 2007. godine je zaključen između AD „Đuro Strugar“ iz Kule i zaposlenog, ovde podnosioca ustavne žalbe. Stavom I. ugovora je konstatovano da je podnosilac ustavne žalbe zaposlen u AD „Đuro Strugar“, u stalnom radnom odnosu i radi kao VKV automehaničar, da se pred Opštinskim sudom između strana ugovornica vodi parnica u predmetu P1. 1341/06. Istim stavom se zaposleni obavezao da će povući tužbu, uz konstataciju da je podneo zahtev poslodavcu da ga proglasi tehnološkim viškom, kao i da zaposlenom na ime otpremnine zbog prestanka potrebe za njegovim radom pripada iznos od 537.200 dinara. Stavom II. ugovora je predviđeno: da će se vansudskim putem rešiti spor vezan za sudske troškove navedene parnice; da se AD „Đuro Strugar“ odriče prava da po prijemu presude zbog odricanja izjavi žalbu; da će AD „Đuro Strugar“ na ime iznosa otpremnine po osnovu tehnološkog viška isplatiti zaposlenom iznos od 537.200 dinara, čime je zaposleni u celosti namiren i po tom osnovu nema nikakvih potraživanja; da se zaposleni odriče prava da po tom osnovu bilo šta zahteva od poslodavca; da zaposleni daje saglasnost da mu se naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i tzv. slobodnih dana isplati sa zaradom za januar 2007. godine; da će zaposleni sve obaveze u kojima kao jemac prema njemu pojavljuje AD „Đuro Strugar“, isplatiti iz svoje imovine; da se zaposleni odriče prava da zahteva naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor i regres za 2007. godine. Stavom III. ugovora je propisano da su navedenim poravnanjem strane regulisale svoje međusobne obaveze i da se odriču prava da bilo šta međusobno potražuju, dok je stavom IV. ugovora propisano da navedeno poravnanje ima snagu izvršnog naslova. Ovaj ugovor su potpisali podnosilac ustavne žalbe, kao i nadležno lice zaposleno kod poslodavca.

Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Somboru (u daljem tekstu: Okružni sud) je doneo osporenu presudu Gž1. 952/09 od 30. oktobra 2009. godine kojom je, u usvajajućem delu, preinačena presuda Opštinskog suda P1. 1327/06 od 10. juna 2008. godine i odbijeni u celini tužbeni zahtevi tužilaca. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su stranke zaključile ugovor o vansudskom poravnanju čije odredbe nisu poništene, a iz čije sadržine se može zaključiti da su se tužioci odrekli bilo kakvog daljeg potraživanja, jer su tim poravnanjem stranke regulisale sva međusobna prava i obaveze; da su se tužioci prijavili, sagledavajući sveukupnu situaciju u preduzeću, da i njima kao i ostalim zainteresovanim radnicima prestane radni odnos kao „tehnološkom višku“ na osnovu čega će im biti isplaćena otpremnina kao i naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora i takozvanih slobodnih dana sa januarom 2007. godine; da iz ponašanja tužilaca koji su potpisali ugovor o vansudskom poravnanju se ne može zaključiti da je izvršeno potpisivanje i prihvatanje sadržine ugovora pod pritiskom ili pretnjom, već iz razloga što su objektivno sagledavajući sveukupnu situaciju u preduzeću i što su smatrali da će tim poravnanjem kao i isplatama koje su u njemu sadržane, a potom prijavljivanjem kod Nacionalne službe za zapošljavanje i primanjem naknade, njihova situacija na taj način najbolje biti rešena imajući u vidu da im je stavljen u izgled rad na drugom radnom mestu, sa manjom zaradom; da prvostepeni sud nije imao osnova da usvoji tužbeni zahtev jer poravnanje nije raskinuto, niti poništeno, a tuženi je ispunio sve obaveze iz tog ugovora, a tužioci se prihvatili ponuđenih uslova uz navod da su time regulisana sva njihova prava i obaveze u da nemaju nikakvih drugih potraživanja; da to što u poravnanju nije istaknuta visina razlike u zaradi, regresa za godišnji odmor i ostalih potraživanja, ne može predstavljati razlog zbog čega bi se smatralo da tužioci zapravo nisu mogli odreći tih isplata; da je od značaja to što su stranke u poravnanju istakle da su regulisale sve svoje međusobne obaveze i odrekle se prava da bilo šta potražuju jedna od druge.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da svako ima pravo na slobodan izbor rada, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.); da građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva, da se prava zaposlenih i njihovih porodica na socijalno obezbeđenje i osiguranje uređuju zakonom, da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (član 69.).

Odredbama člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 i 61/05) propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, i da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa.

Naime, Ustavni sud je pošao od činjenice da je poslodavac dužan da zaposlenom u slučaju prestanka radnog odnosa isplati sve neisplaćene zarade, naknade zarade i druga primanja, uplati neizmirene doprinose i reguliše ostala prava iz radnog odnosa koja je zaposleni ostvario do dana prestanka radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, te da zaposleni ima pravo da, u slučaju da mu je povređeno neko pravo iz radnog odnosa, pokrene spor pred nadležnim sudom, u skladu sa navedenim odredbama Zakona o radu. Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u konkretnom parničnom postupku izveo zaključak da, kako nije raskinut, niti poništen predmetni ugovor o vansudskom poravnanju u kome je, pored ostalog, konstatovano - u stavu I. tačka 3) da zaposleni ovaj sporazum zaključuje dobrovoljno, bez prinude, pretnje, prinude sile i prevare, da podnosilac ustavne žalbe na ime iznosa otpremnine kao tehnološkog viška dobio iznos naveden u stavu II. tačka b) ugovora, čime je u celosti namiren, te da po tom osnovu nema nikakvih potraživanja i da se odriče prava da po tom osnovu bilo šta zahteva od poslodavca, to tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe nije osnovan, jer se on odrekao potraživanja koje je predmet tužbe.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je stav Okružnog suda da se podnosilac ustavne žalbe potpisivanjem predmetnog ugovora sa poslodavcem, kojim su regulisana međusobna prava i obaveze povodom prestanka njegovog radnog odnosa kod poslodavca, odrekao svih svojih potraživanja od poslodavca, te da stoga nema prava ni na sudsku zaštitu ovih prava, suprotan zajemčenom pravu na rad iz stava 4. člana 60. Ustava. Ovo stoga što Ustav izričito utvrđuje da se zaposleni prava zajemčenih odredbom člana 60. stav 4. Ustava, među kojima su i pravo na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, ne može odreći.

6. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Somboru Gž1. 952/09 od 30. oktobra 2009. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-2454/2009 od 8. jula 2010. godine).

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi nadležni sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Kuli P1. 1327/06 od 10. juna 2008. godine. Stoga je, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud konstatuje da ova odluka, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, odnosno prema licima koja su, kao i podnosilac ustavne žalbe, bili tužioci u sporu koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kuli u predmetu P1. 1327/06.

7. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije.

Takođe, Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, jer je o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda P1. 1327/06 od 10. juna 2008. godine, odluku doneo stvarno nadležan Okružni sud i to na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom. Ustavni sud ukazuje da bez obzira na činjenicu što podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, nije imao mogućnost da izjavi pravni lek protiv pravnosnažne presude kojom je preinačena prvostepena presuda i u celosti odbijen njegov tužbeni zahtev, to ne znači automatski da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo. Naime, suština navedenog prava ne ogleda se samo u mogućnosti izjavljivanja žalbe protiv odluke kojom podnosilac ustavne žalbe nije zadovoljan, već u obezbeđivanju dvostepenosti u odlučivanju o nečijem pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Takođe, ni činjenica da je u predmetnoj parnici Ustavni sud utvrdio da je došlo do povrede prava na pravično suđenje, ne znači automatski i povredu prava na pravno sredstvo. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je nalazi da podnosiocu nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Ocenjujući postojanje povrede načela socijalne zaštite iz člana 69. Ustava, Ustavni sud smatra da osporenim aktom nije moglo biti povređeno navedeno načelo, jer se u predmetnoj parnici odlučivalo o potraživanju podnosioca prema tuženom po osnovu neisplaćene razlike u neto zaradi, regresa za godišnji odmor, jubilarne nagrade, stipendije za jedno dete. Dakle, sadržina navedenih odredaba člana 69. Ustava se ne može dovesti u vezu sa predmetom parnice u kome je donet osporeni akt.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, nalazeći da ne postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ništavosti odricanja od prava iz radnog odnosa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti