Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao sedam i po godina. Zbog doprinosa podnosioca odugovlačenju, dosuđena je umanjena naknada nematerijalne štete u iznosu od 200 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. J. iz P, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. J. i utvrđuje da je u postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 16/11 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčen o odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. J. iz P. podneo je 4. juna 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se pred Osnovnim sudom u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici vodio u predmetu P. 91/10.

U ustavnoj žalbi se navodi: da se u osporenom postupku radi o radnom sporu; da je postupak pokrenut 2005. godine i da je u prvom stepenu trajao pet godina, iako je reč o sporu u kome je postupanje hitno i urgentno; da podnosilac nije dao nikakvog povoda dugom trajanju spora, da se odazivao svakom pozivu suda i prisustvovao svakom suđenju, da je sve radnje uredno i blagovremeno preduzimao preko punomoćnika ili sam; da predmet u trenutku podnošenja ustavne žalbe nije okončan u celosti, jer se rešava o delu tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe. Podnosilac od Ustavnog suda traži da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka Ustavnog suda), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 16/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari.

M. S. iz P. podneo je 18. aprila 2005. godine Opštinskom sudu u Ivanjici u predmetu Pl. 40/05 tužbu protiv tuženog - ovde podnosioca ustavne žalbe radi duga od 700 evra, koji potiče iz ugovora o zajmu. Na osnovu ove tužbe istog dana izdat je platni nalog, a 5. maja iste godine konstatovano je da je platni nalog izvršan, jer nema prigovora.

Na osnovu predloga za povraćaj u pređašnje stanje od 12. maja 2005. godine koji je podneo punomoćnik podnosioca ustavne žalbe, sud je dozvolio vraćanje u pređašnje stanje, da bi 25. januara 2006. godine zakazao ročište za 6. mart 2006. godine.

Na ročištu od 6. marta 2006. godine, zbog nedolaska tužioca, sud je doneo rešenje da se tužba smatra povučenom i ukinuo izdati platni nalog.

Na osnovu predloga tužioca od 15. marta 2006. godine, sud je 12. septembra 2006. godine dozvolio vraćanje u pređašnje stanje.

Sud zatim nije održao ročište od 10. novembra 2006. godine zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a održao je ročište od 20. decembra 2006. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 15. marta 2007. godine podneo protivtužbu radi utvrđenja da je u određenom periodu bio zaposlen u tužiočevoj radnji i obavezivanja tužioca da mu za taj period uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Ročište od 16. marta 2007. godine je odloženo da bi tužilac mogao da se izjasni o protivtužbi.

Sud je zatim održao ročišta 18. juna i 4. oktobra 2007. godine, na kojima je izvodio dokaze, a ročište od 26. novembra 2007. godine nije održano na zahtev punomoćnika podnosioca ustavne žalbe.

Nakon ročišta od 6. februara 2008. godine, na kome su izvođeni dokazi, punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je preinačio tužbu tražeći i isplatu zarade za određeni period i naknadu za godišnji odmor i topli obrok.

Na ročištu od 22. aprila 2008. godine strankama je uručen nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka i dat im je nalog da se o njemu izjasne, da bi tužilac 13. juna 2008. godine podneskom uredio tužbu, koji je tužiocu dostavljen na ročištu od 18. juna 2008. godine, uz ostavljen rok da se o njemu izjasni. Punomoćniku podnosioca ustavne žalbe na ročištu održanom 26. septembra 2008. godine ostavljen je rok za izjašnjenje o dostavljenim dokazima, a na ročištima od 14. novembra 2008. i 22. januara 2009. godine traženo je izjašnjenje od veštaka.

Na ročištu od 26. februara 2009. godine naloženo je parničnim strankama da uplate predujam za veštačenje kako bi im nalaz i mišljenje veštaka bio dostavljen, dok je na ročištu od 14. aprila 2009. godine tuženom dostavljen podnesak od 10. marta te godine, a strankama ostavljen rok radi izjašnjenja na nalaz i mišljenje veštaka koji im je na tom ročištu uručen.

Na ročištu od 4. juna 2009. godine naloženo je tuženom da se izjasni na podnesak tužioca, a ponovljen je nalog strankama za uplatu predujma za veštačenje.

Ročište od 18. septembra 2009. godine nije održano zbog sprečenosti sudskog veštaka, a na ročištu od 2. novembra 2009. godine sud je, na zahtev parničnih stranaka, ostavio rok za preciziranje zahteva.

Ročište od 30. novembra 2009. godine odloženo je na zahtev punomoćnika tužioca, sa čim se saglasio punomoćnik podnosioca ustavne žalbe. Sud je ročište odložio na neodređeno vreme.

Na ročištu održanom 12. marta 2010. godine u istom predmetu, koji je dobio oznaku P. 91/10, Osnovni sud u Požegi - Sudska jedinica u Ivanjici zaključio je glavnu raspravu i doneo presudu kojom je: utvrdio da postoji potraživanje tužioca prema podnosiocu ustavne žalbe po osnovu zajma i manjka koji je podnosilac napravio u tužiočevoj radnji (stav 1. tačka 1.), da postoji potraživanje podnosioca ustavne žalbe na ime neplaćene maline, zarade i prekovremenog rada i naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora (stav 1. tačka 2 .), te da su potraživanja iz tač. 1. i 2. stav 1. prestala do određenog iznosa prebojem (stav 1. tačka 3.); delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da mu na ime duga isplati određeni novčani iznos (stav 2.); odbijen je tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa preko dosuđenog (stav 3.); usvojen je protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen u tužiočevoj radnji u određenom periodu (stav 4.); delimično je usvojen protivtužbeni zahtev i obavezan tužilac da uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje u korist podnosioca ustavne žalbe (stav 5.); odbijen je protivtužbeni zahtev preko dosuđenog u stavu 5. (stav 6.); odbijen je protivtužbeni zahtev za isplatu naknade za topli obrok (stav 7.); određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav 8.).

Ova presuda dostavljena je parničnim strankama krajem juna 2010. godine, a parnične stranke su protiv nje izjavile žalbe. Viši sud u Užicu se rešenjem Gž. 1181/10 od 28. septembra 2010. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po ovim žalbama.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3412/10 od 1. decembra 2010. godine potvrđena je navedena presuda od 12. marta 2010. godine u stavu 1. tačka 1. i tačka 2. alineja 1. i st. 3, 6. i 7. i u tom delu odbijene su žalbe parničnih stranaka, a ukinuta u stavu 1. tačka 2. al. 2, 3. i 4, stavu 2. tačka 3, st. 2, 4, 5. i 8. i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u tom delu. Ova presuda dostavljena je prvostepenom sudu 11. januara 2011. godine.

Nakon toga, ročište u predmetu P1. 16/11 od 3. marta 2011. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na ročištu od 8. aprila 2011. godine određeno je izvođenje dokaza saslušanjem stranaka. Ovi dokazi izvedeni su na ročištu od 2. juna 2011. godine, kada je naloženo tuženom da se izjasni na dokaze dostavljene na tom ročištu.

Na ročištu od 8. septembra 2011. godine zaključena je glavna rasprava, a sud je doneo presudu kojom je: utvrdio da postoji potraživanje podnosioca ustavne žalbe na ime neisplaćene zarade (stav 1.); odbio protivtužbeni zahtev za isplatu prekovremenog rada i naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor (stav 2.); utvrdio da su potraživanja parničnih stranaka iz pravnosnažnog dela presude od 12. marta 2010. godine prestala do određenog iznosa međusobnim prebojem (stav 3.); obavezao podnosioca ustavne žalbe da tužiocu isplati određeni novčani iznos na ime duga (stav 4.); odbio protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen u tužiočevoj radnji u određenom periodu (stav 5.); odbio protivtužbeni zahtev za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje (stav 6.); odbacio protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je podnosilac ustavne žalbe bio zaposlen u tužiočevoj radnji u periodu nakon perioda za koji je protivtužebni zahtev odbijen (stav 7.); obavezan podnosilac ustavne žalbe da tužiocu naknadi troškove postupka (stav 8.).

Ova presuda dostavljena je parničnim strankama krajem januara 2012. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1. 568/12 od 17. oktobra 2012. godine odbio žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio navedenu presudu od 8. septembra 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje o konkretnoj ustavnopravnoj stvari od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da stranke mogu i u toku glavne rasprave blagovremeno da upućuju podneske, u kojima će navesti činjenice koje nameravaju da iznesu na ročištu, kao i dokaze čije izvođenje nameravaju da predlože (član 300. stav 3); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01, 73/01 i 54/09) propisano je da se spor pred nadležnim sudom, prilikom pružanja zaštite pojedinačnih prava zaposlenog, pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 195. stav 3.).

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud nalazi da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. U tom smislu Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak radi duga pokrenut tužbom podnetom protiv podnosioca ustavne žalbe 18. aprila 2005. godine, a da je u toku postupka podnosilac ustavne žalbe podneo protivtužbu zbog povrede prava iz radnog odnosa 15. marta 2007. godine. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporeni postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao preko šest godina, kao i da je okončan donošenjem drugostepene presude 17. oktobra 2012. godine, čime je ukupno trajao sedam i po godina.

Polazeći od navedene dužine trajanja osporenog postupka, Ustavni sud ocenjuje da njegovo trajanje, samo po sebi, ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Polazeći od toga, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu trebalo raspraviti relativno složena pitanja koja se odnose na više zahteva postavljenih u tužbi i protivtužbi, a koji se tiču potraživanja tužioca iz ugovora, prava podnosioca ustavne žalbe iz radnog odnosa i istaknutih prigovora prebijanja. Međutim, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, po nalaženju Ustavnog suda, nije bila takvog stepena da bi predstavljala opravdan razlog za dugo trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud zatim zaključuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da postupajući sudovi o njegovim pravima i obavezama odluče u okviru standarda razumnog roka, naročito imajući u vidu da su njegovi zahtevi u postupku poticali iz radnog odnosa, a za koju vrstu postupka je zakonima predviđena hitnost u postupanju suda.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud najpre nalazi da je njegova protivtužba u ovom postupku podneta skoro dve godine posle pokretanja postupka, što je sigurno doprinelo produžavanju postupka. Isto tako, njegov punomoćnik je protivtužbu podneo samo dan pre zakazanog ročišta, zbog čega je to ročište moralo biti odloženo radi izjašnjenja tužioca, a istu je preinačio samo pet dana pre ročišta od 18. juna 2008. godine, zbog čega je i to ročište odloženo. Takođe, protivtužbu je uređivao još dva puta u toku postupka. Isto tako, dva ročišta u toku postupka nisu održana na zahtev i uz saglasnost punomoćnika podnosioca ustavne žalbe, a jednom je ročište odloženo i na neodređeno vreme, dok je ovom punomoćniku moralo dva puta da bude nalagano da uplati predujam za troškove veštačenja. Ovakvo postupanje u toku postupka može se pripisati u isključivu krivicu podnosiocu ustavne žalbe, koji je time doprineo dužem trajanju postupka nesavesnim korišćenjem prava koja mu u toku postupka pripadaju. Ustavni sud takođe konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe u osporenom postupku uspeo sa dva zahteva za isplatu, a nije uspeo sa sedam drugih zahteva, među kojima su zahtevi za utvrđenje postojanja radnog odnosa i uplatu doprinosa i zahtevi za isplatu koji su u ukupnom iznosu nešto manji od usvojenih zahteva, te da je u konačnom podnosilac ustavne žalbe obavezan da tužiocu isplati određeni novčani iznos.

Ocenjujući zatim postupanje sudova koji su vodili postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud nalazi da su prvostepeni sudovi koji su u njemu postupali doprineli da osporeni postupak traje nerazumno dugo. Ovo najpre stoga što je prvostepeni sud prvo ročište održao skoro 11 meseci posle podnošenja tužbe. Na tom ročištu doneto je rešenje da se tužba smatra povučenom, ali je ono ukinuto po predlogu tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, o kome je odlučeno posle šest meseci. Zatim, dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Isto tako, prvostepeni sud nije ispoštovao rokove za pismenu izradu i dostavljanje prvostepenih presuda, koje je izrekao na ročištima na kojima je zaključio glavnu raspravu, već je prvu prvostepenu presudu strankama dostavio posle tri meseca, a drugu prvostepenu presudu posle više od četiri meseca od dana njenog donošenja. Prvostepeni sud je takođe prvo ročište posle prve drugostepene presude donete u osporenom postupku, kojom je predmet u jednom delu vraćen na ponovno suđenje, zakazao skoro dva meseca od dana prijema te presude. S druge strane, Ustavni sud konstatuje da rok iz člana 195. stav 3. Zakona o radu predstavlja instrukcioni rok, a ne rok u kome se postupak mora obavezno okončati, te da je drugostepeni sud u osporenom postupku dva puta odlučivao u rokovima koji se, po oceni Ustavnog suda, mogu smatrati primerenim za tu fazu postupka. Ceneći sve ove okolnosti, Ustavni sud je našao da se postupanje prvostepenih sudova u osporenom postupku ne može okarakterisati kao ažurno postupanje.

Uzimajući navedeno u obzir, i to najpre trajanje osporenog postupka i postupanje prvostepenih sudova u njemu, i pored ažurnog postupanja drugostepenog suda i doprinosa podnosioca ustavne žalbe činjenici da postupak nije brže okončan, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno trajanje osporenog postupka, ali i činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe vremenom postavljanja protivtužbenog zahteva i njegovim uređivanjem, zbog kojih su ročišta odlagana, svojevoljnim odlaganjem ročišta i nepostupanjem po nalogu suda za uplatu predujma veštačenja doprineo dužem trajanju postupka, te činjenicu njegovog uspeha u sporu. Ustavni sud stoga smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.