Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na imovinu zbog propusta izvršnog suda da sprovede rešenje o izvršenju. Podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete. Deo žalbe koji se tiče visine naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, Sabahudin Tahirović i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Veselina Dumića i Miodraga Blagojevića, obojice iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Veselina Dumića i Miodraga Blagojevića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1367/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 136/09) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 136/09 od 3. februara 2009. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Veselina Dumića i Miodraga Blagojevića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 232/15 od 12. novembra 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1874/15 od 28. januara 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Veselin Dumić i Miodrag Blagojević, obojica iz Čačka, podneli su Ustavnom sudu, 28. marta 2016. godine, preko punomoćnika Dragane Janković, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1367/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 136/09 ), zahtevajući naknadu nematerijalne i materijalne štete.

Podneskom od 27. maja 2016. godine podnosioci su dopunili ustavnu žalbu i zbog „nesprovođenja izvršenja u razumnom roku“ u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1367/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 136/09), proširujući zahtev i na rešenje Višeg suda u Čačku R4-I. 232/15 od 12. novembra 2015. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1874/15 od 28. januara 2016. godine.

Podnosioci su, između ostalog, naveli da osporenim rešenjima u delu kojim je odlučeno o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku nisu otklonjene posledice utvrđene povrede, odnosno nije postignuta „sveobuhvatna naknada“, te podnosioci smatraju da i dalje „ imaju status žrtve…“. Istakli su da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, te da im je na taj način povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na delotvorno pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku I. 136/09 od 3. februara 2009. godine usvojen je predlog za izvršenje ovde podnosilaca ustavne žalbe na osnovu pravnosnažne presude Opštinskog suda u Čačku P1. 430/08 od 3. septembra 2008. godine, a kojom su obavezan i AD „FRA“ Čačak i druga povezana preduzeća, kao izvršni dužnici , da tužiocima, kao izvršnim poveriocima, isplate odgovarajuće novčane iznose na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku R4-I. 232/15 od 12. novembra 2015. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača Veselina Dumića i Miodraga Blagojevića za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1367/15 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U stavu drugom izreke ovog rešenja naloženo je Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku, u stavu trećem izreke je dosuđena naknada podnosiocima zahteva za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 32 0 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu, dok je u stavu četvrtom izreke odbijen, kao neosnovan, zahtev podnosilaca u delu kojim su tražili naknade preko naknada dosuđenih stavom trećim izreke, a do traženog iznosa od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom petim izreke navedenog rešenja dosuđeni su troškovi postupka u iznosu od 9.780,00 dinara, u stavu šestom izreke odbačen je zahtev predlagača da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 430/08, dok se u stavu sed mom sud oglasio apsolutno nenadležnim za odlučivanje po zahtevu za naknadu materijalne štete u iznosima opredeljenim presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 430/08 od 3. septembra 2008. godine i rešenjem istog suda I. 136/09 od 3. februara 2009. godine.

Odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Čačku, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Ržg. 1874/15 od 28. januara 2016. godine odbio žalbu predlagača kao neosnovanu i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je navedeno: da je izvršni postupak u konkretnom slučaju započeo 30. januara 2009. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Čačku; da je rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 136/09 od 3. februara 2009. godine usvojen predlog za izvršenje ; da izvršni postupak još uvek nije okončan, a poverioci nisu naplatili svoja potraživanja; da je na osnovu čl. 8a i 8b Zakona o uređenju sudova, prvostepeni sud odredio primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 320 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije; da Vrhovi kasacioni sud smatra da dosuđena naknada predstavlja primerenu naknadu uz izrečenu meru za ubrzanje postupka; da je pravna priroda ove naknade takva da predstavlja određeni vid satisfakcije, koja zajedno sa izrečenom merom za ubrzanje postupka utiče na ubrzanje i okončanje postupka u kome je došlo do prekoračenja razumnog roka, kao i dalje sprečavanje povrede prava.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1367/15 (ranije predmet Opštinskog suda u Čačku I. 136/09), Ustavni sud je ocenio da propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosilaca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosilaca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čine potraživanje utvrđena tom presudom (sličan stav je izražen i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakom u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku I. 136/09 od 3. februara 2009. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se osporavaju rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 232/15 od 12. novembra 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1874/15 od 28. januara 2016. godine, Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci u suštini nezadovoljni visinom naknade koja im je u predmetnom vanparničnom postupku dosuđena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Podnosiocima ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena im je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnosioci mogu tvrditi da su „žrtve“ povrede prava na suđenje u razumnom roku ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije, broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006-V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnosiocima dosudili novčane naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa svakom od podnosilaca od po 320 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, nije nerazumna, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenim iznosima naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove.

S obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe ističu i povredu prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje, ukazujući samo na jednu sudsku odluku, Ustavni sud je ocenio da se u takvoj situaciji još uvek ne može govoriti o „dubokim i dugotrajnim razlikama u sudskoj praksi niti da je to dovelo do pravne nesigurnosti u posmatranom periodu“(videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Vučković i drugi protiv Srbije, broj 17153/11 od 28. avgusta 2012. godine), što je jedan od osnovnih pravnih kriterijuma prilikom ocenjivanja da li je došlo do povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Osim toga, aktuelna sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava zauzela je načelan stav da je „postojanje suprotnih sudskih odluka stalna karakteristika pravnih sistema koji se zasnivaju na mreži sudećih i žalbenih sudova sa nadležnošću na određenoj teritoriji. Takve razlike mogu se javiti i u okviru istog suda i to se samo po sebi ne može smatrati povredom ljudskog prava suprotno Konvenciji.“ (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Santos Pinto protiv Portugala, broj 39005/04 od 20. maja 2008. godine). Pri tome, opšti je stav Ustavnog suda da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja R4-I. 232/15 od 12. novembra 2015. godine i Vrhovnog kasacionog suda Ržg. 1874/15 od 28. januara 2016. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu i da su Viši sud u Čačku i Vrhovni kasacioni sud, odbacujući zahtev podnosilaca da im se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 430/08, prevideli da se taj postupak zajedno sa prinudnim izvršenjem koje je pokrenuto na osnovu izvršne isprave donete u parnici, mora sagledavati kao jedinstvena celina (stav izražen u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine). Međutim, ovakav propust sudova u predmetnom vanparničnom postupku, po oceni Ustavnog suda, nije od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, uzimajući u obzir da su nadležni sudovi, odlučujući o više zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koje su podneli kolege podnosilaca i koji se zasnivaju na gotovo identičnom činjeničnom i pravnom stanju, utvrdili tim predlagačima sličnu visinu naknade koja je dosuđena i podnosiocima zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ceneći značaj parničnih postupaka koji su prethodili izvršnim postupcima, iz čega proizlazi da podnosioci ustavne žalbe nisu dovedeni u neravnopravni položaj.

7. Polazeći od svega iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti