Odbacivanje ustavne žalbe o pravu na naknadu za slučaj nezaposlenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu podnosioca kojom se osporavaju sudske odluke o prestanku prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. Sud je utvrdio da su redovni sudovi pravilno primenili novi zakon koji je ograničio produženje isplate naknade.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2547/2009
04.02.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sabahudina Srne iz Priboja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 4. februara 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Sabahudina Srne izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Priboju P. 158/09 od 29. oktobra 2009. godine i presude Okružnog suda u Užicu Gž. 2308/09 od 30. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sabahudin Srna iz Priboja podneo je Ustavnom sudu 17. decembra 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Priboju P. 158/09 od 29. oktobra 2009. godine i presude Okružnog suda u Užicu Gž. 2308/09 od 30. novembra 2009. godine, zbog povrede ustavnih načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava iz čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije, kao i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

2. Odredba člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđuje da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, a time i povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, podnosilac ustavne žalbe zasniva ,pre svega, na tome da Nacionalna služba za zapošljavanje nije donela "rešenje o prestanku prava na korišćenje novčane naknade po osnovu bolovanja", a da njemu ovo pravo pripada nezavisno od donošenja novog Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, jer ga je stekao prema odredbama ranije važećeg Zakona. Takođe, navodi da je do povrede označenog ustavnog prava došlo na taj način što sud nije izveo dokaz saslušanjem "statutarnog zastupnika ili punomoćnika tuženog", da sud nije suočio stranke čime "nije ispoštovano načelo kontradiktornosti", te da je "rešio parnicu" bez prisustva punomoćnika tuženog.

Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je Nacionalna služba za zapošljavanje, Filijala Prijepolje - Ispostava Priboj, tužena u parničnom postupku koji je pravosnažno okončan sudskim odlukama koje se ustavnom žalbom osporavaju, svojim rešenjem 10411-1709-1/2003-202 od 10. jula 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe priznala pravo na novčanu naknadu po osnovu nezaposlenosti u trajanju od 24 meseca, počev od 10. juna 2003. godine. Isplata novčane naknade je, saglasno tada važećim odredbama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/03 i 84/04-dr. zakon) periodično produžavana, naknadno donetim rešenjima, a zbog privremene sprečenosti podnosioca ustavne žalbe za rad. Poslednje rešenje je doneto 22. maja 2009. godine i njime je utvrđeno da se isplata naknade za slučaj nezaposlenosti korisniku prava produžava do 25. juna 2009. godine zbog privremene sprečenosti korisnika prava na rad, a na osnovu dokumentacije koju je dostavio 25. maja 2009. godine.

Odredbom člana 73. tačka 2. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", broj 36/09), koji je stupio na snagu 23. maja 2009. godine, propisano je da se isplata novčane naknade nastavlja za vreme privremene sprečenosti za rad utvrđene prema propisima o zdravstvenom osiguranju, ali ne duže od 30 dana od dana nastanka privremene sprečenosti.

Prema članu 104. ovog zakona koji predstavlja prelaznu odredbu, lica koja su od dana stupanja na snagu ovog zakona ostvarila prava u skladu sa propisima i opštim aktima koji su bili na snazi do dana njegovog stupanja na snagu, ostvaruju pravo u obimu i trajanju utvrđenim tim propisima i opštim aktima.

Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da je podnosilac ustavne žalbe imao i ostvario pravo na naknadu za slučaj nezaposlenosti u trajanju od 24 meseca, kako je to i bilo predviđeno ranije važećim propisima, da mu je isplata ove naknade produžavana rešenjima koja su bila ograničenog vremenskog trajanja, te da nije bilo osnova za donošenje rešenja kojim bi se utvrdio prestanak prava, da je nastanak privremene sprečenosti za rad poslednji put utvrđen rešenjem donetim 22. maja 2009. godine kojim je isplata naknade određena za vreme do 25. juna 2009. godine, dakle za još 33 dana, da je neposredno po donošenju ovog rešenja stupio na snagu novi zakon koji je pravo da se isplata novčane naknade za slučaj nezaposlenosti nastavi i posle vremena za koje je pravo na ovu naknadu utvrđeno, ograničio na 30 dana od dana nastanka privremene sprečenosti za rad, iz kojih razloga nije bilo zakonskog osnova za donošenje novog rešenja kojim bi se dalje produžavala isplata naknade.

Kako su i sudske odluke koje se osporavaju ustavnom žalbom donete polazeći od navedenih činjenica i zakonskih odredaba koje su bile od značaja za rešavanje spornog pravnog pitanja, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje prava na jednaku zaštitu podnosioca ustavne žalbe pred sudovima, niti na to da je on osporenim sudskim odlukama po bilo kom osnovu diskriminisan.

Sa druge strane, Ustavni sud je utvrdio da se ostali navodi ustavne žalbe odnose na osporavanje toga da li je i koje dokaze sud u prvostepenom postupku izvodio, što ne može biti osnov osporavanja donetih odluka u postupku pred Ustavnim sudom. Ovo posebno stoga što se, imajući u vidu prethodno izneto, nijedan od tih navoda ne može smatrati ustavnopravnim razlogom za tvrdnju o povredi prava na jednaku sudsku zaštitu, niti diskriminatorno postupanje prema podnosiocu ustavne žalbe.

4. U pogledu navoda podnosioca da je osporenim aktima u odnosu na njega povređeno ustavno načelo iz člana 22. Ustava, prema kome svako ima pravo na sudsku zaštitu, Ustavni sud ukazuje da sami osporeni akti očigledno potvrđuju da je podnosilac imao i iskoristio pravo na sudsku zaštitu svojih prava, pri čemu označeno ustavno načelo građanima ne garantuje po njih povoljan ishod sudskog spora, ako za traženu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

5. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje ustavne žalbe o pravu na naknadu za slučaj nezaposlenosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti