Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u složenom krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv osuđujuće krivične presude. Iako je postupak trajao osam godina, povreda prava na suđenje u razumnom roku nije utvrđena zbog izuzetne složenosti predmeta, velikog broja okrivljenih i obimnog dokaznog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Lovrića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u sa vezi članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. februara 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Tomislava Lovrića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 2279/07 od 30. maja 2008. godine i presude Okružnog suda u Somboru K. 59/02 od 8. maja 2006. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tomislav Lovrić iz Novog Sada je 20. februara 2009. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Somboru K. 59/02 od 8. maja 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. 2279/07 od 30. maja 2008. godine, kao i radnji neopravdano dugog trajanja pretkrivičnog postupka vođenog kod Sekretarijata unutrašnjih poslova Sombor pod brojem Ku 487/01 od 17. maja 2001. godine, zatim istražnog postupka kod Okružnog suda u Somboru pod brojem Ki. 45/00 i krivičnog postupka koji se vodio pred Okružnim sudom u Somboru u predmetu K. 59/02, te radnji neopravdano dugog trajanja izrade navedenih presuda, a zbog povrede načela i prava iz čl. 20, 27, 29, 30, 31, 32, 33. i 34. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je do povrede označenih načela i prava došlo u pretkrivičnom, istražnom i krivičnom postupku koji je vođen protiv njega i pravnosnažno okončan osuđujućom presudom za dva krivična dela - poreska utaja i produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave, te izrečenom jedinstvenom kaznom zatvora u trajanju od pet meseci i novčanom kaznom u iznosu od 20.000 dinara. U pre tkrivičnom postupku, koji je vođen pod brojem Ku. 487/01 i, po njegovom saznanju, trajao dve godine, lišen je slobode a da za to "nisu postojali stvarni razlozi". Smatra da je lišenje slobode trajalo duže nego što je bilo opravdano i da mu "do kraja nije bilo saopšteno šta je razlog da se u predhodnom postupku liši slobode, a radnici" SUP-a su zahtevali da potpiše izjavu da je izvršio dela koja mu se stavljaju na teret". Ističe da je za vreme "pretrage policije" od oko dve godine u preduzeću "BANE" AD Sombor, "sarađivao" i da nije bilo razloga da mu bude određen pritvor, kao i da je pritvor trajao duže nego što je bilo neophodno. Smatra da su mu ovakvim postupanjem nadležnih organa bila povređena načela i prava iz čl. 20, 27, 29, 30. i 31. Ustava. Navodeći detaljno "hronologiju događaja", podnosilac povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku obrazlaže na sledeći način: predmetni krivični postupak je protiv njega trajao osam i po godina, što po njegovom mišljenju ukazuje na "maratonski proces"; posebno navodi da je istraga trajala nerazumno dugo, da je nepotrebno saslušan veliki broj svedoka, da je sud nepotrebno održao veliki broj glavnih pretresa, da nije izvodio relevantne dokaze, da je odbio da izvede dokaze odbrane, a da za izvedene dokaze u osporenim presudama nije data odgovarajuća ocena, te da je izrada pismenog otpravka prvostepene presude trajala 14 meseci, a da je u žalbenom postupku Vrhovni sud Srbije održao javnu sednicu veća 30. maja 2008. godine, dok mu je pismeni otpravak osporene drugostepene presude dostavljen tek 13. februara 2009. godine.

Navodi i da su mu povređena prava iz člana 34. Ustava, jer je "u toku krivičnog postupka došlo do brisanja odredbi člana 229. KZ RS i prenošenja tog dela u odredbe Zakona o poreskom postupku i administraciji u jednom periodu, koje su odredbe u to vreme bile za njega povoljnije, a taj princip nije za njega primenjen, kako od strane prvostepenog tako i drugostepenog suda."

Predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Kž. 2279/07 od 30. maja 2008. godine u delu „u kome je preinačena odluka o kazni - gde mu se izriče jedinstvena kazna zatvora u trajanju od pet meseci i novčana kazna u iznosu od 20.000 dinara“, i predmet vrati na ponovno odlučivanje, kao i odloži „izvršenje kazne“ koja mu je izrečena jer bi obzirom na sve okolnosti i dokaze, te trenutnu materijalnu situaciju, to izazvalo njegove velike egzistencijalne probleme.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredb om člana 82. stava 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je na osnovu odgovora na ustavnu žalbu Višeg suda u Somboru od 21. juna 2011. godine i uvida izvršenog u spise predmeta Okružnog suda u Somboru K. 59/02 utvrdio sledeće:

Ministarstvo unutrašnjih poslova, Sekretarijat u Somboru je 8. maja 2000. godine doneo rešenje KU. 392/2000 kojim se određuje pritvor prema Tomislavu Lovriću, komercijalnom direktoru "BANE" AD Sombor, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na onovu člana 196. st. 1 i 3. u vezi sa članom 191. stav 2. tač. 1) i 2) ZKP.

Okružno javno tužilaštvo u Somboru podnelo je zahtev za sprovođenje istrage Kt. 41/00 od 10. maja 2000. godine protiv dvanaest lica, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, a zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi sa st. 1. i 4. istog člana KZ RS, krivičnog dela iz člana 114. Zakona o deviznom poslovanju i krivičnog dela zloupotrebe ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 2. u vezi sa stavom 1. tačka 3) istog člana KZ RS.

Istražni sudija Okružnog suda u Somboru je 11. maja 2000. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 45/00 protiv podnosioca ustavne žalbe, a kojim je prema podnosiocu određen i pritvor na osnovu odredbe člana 191. stav 2. tač. 1), 2) i 4) ZKP. Rešenjem Okružnog suda u Somboru Kv. 70/2000 od 7. juna 2000. godine produžen je pritvor prema podnosiocu za još mesec dana.

Rešenjem Okružnog suda u Somboru Kv. 79/2000 od 5. jula 2000. godine prema podnosiocu, uz okrivljene H.Đ, P. V, P.B. i S.P, pritvor je ukinut i oni su pušteni na slobodu. Ovo rešenje potvrđeno je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. 402/00 od 22. jula 2000. godine kojim je odbijena kao neosnovana žalba Okružnog javnog tužilaštva u Somboru.

Okružno javno tužilaštvo u Somboru je 28. maja 2001. godine podnelo zahtev za proširenje istrage Kt. 41/00, a istražni sudija Okružnog suda u Somboru je 21. juna 2001. godine doneo rešenje o proširenju istrage Ki. 38/01. Navedenim rešenjem, istraga je, pored prethodnih 12 lica, među kojima je bio podnosilac, proširena na još osam lica.

U toku istražnog postupka, saslušano je preko 30 predloženih svedoka i obavljena knjigovodstveno – finansijska veštačenja.

Okružno javno tužilaštvo u Somboru je 16. avgusta 2002. godine podiglo optužnicu Kt. 41/00 protiv podnosioca ustavne žalbe i još 20 lica. Optužnica je primljena u sud 23. avgusta 2002. godine, a podnosiocu je stavljeno na teret izvršenje tri krivična dela-zloupotreba službenog položaja iz člana 242. stav 3. u vezi sa st. 1. i 4. istog člana KZ RS, zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 139. stav 2. u vezi sa stavom 1. tačka 3) KZ RS i više krivičnih dela falsifikovanje službene isprave iz člana 248. stav 1. u vezi stava 3. KZ RS, sa predlogom da se saslušaju 284 svedoka i obavi dopunsko knjigovodstveno – finansijsko veštačenje.

Okružni sud u Somboru je doneo rešenje Kv. 218/02 od 4. decembra 2002. godine kojim je odbio kao neosnovane prigovore okrivljenih protiv optužnice Okružnog javnog tužilaštva u Somboru KT. 41/00 od 16. avgusta 2002. godine.

Nakon odlučivanja suda o prigovorima okrivljenih protiv optužnice, 21. aprila 2003. godine je zakazan glavni pretres i u dane od 21. do 24. aprila 2003. godine ispitani su okrivljeni, nakon čega je započet dokazni postupak, u kom su do donošenja prvostepene presude saslušani predloženi svedoci optužbe i odbrane i obavljeno više knjigovodstveno – finansijskih veštačenja.

Sud je u 2003. godine pretrese zakazivao i održavao mesečno, pa je tako tokom maja 2003. godine zakazao pretres u 13 dana, tokom juna u tri dana, u septembru i oktobru po sedam dana, tokom novembra u pet dana, a u decembru 2003. godine u dva dana.

Tokom 2004. godine sud je sličnom dinamikom zakazivao i održavao i nastavak pretresa. Glavni pretres je održan 10. februara, 16. marta, 19, 22. i 28. aprila, 2. i 14. juna i 9. septembra 2004. godine kada su izvođeni dokazi saslušanjem svedoka, a 17. juna 2004. godine sud je ponovo naložio dopunsko knjigovodstveno-finansijsko veštačenje. Pretresi zakazani za 9. novembar i 7. decembar 2004. godine nisu održani usled nedostatka procesnih pretpostavki jer je jedan od okrivljenih bio na bolničkom lečenju u Zdravstvenom centru „Dr Radivoj Simonović“ Sombor od 8. novembra do 10. decembra 2004. godine.

U 2005. godini, glavni pretresi zakazani za 30. jun i 14. septembar nisu održani, jer nije bilo procesnih pretpostavki za njihovo održavanje zato što okrivljeni koji su uredno primili poziv nisu pristupili, i to: najpre P.B. koji je kasnije opravdao izostanak, a zatim okrivljena D. K. jer se nalazila na bolničkom lečenju zbog hitne hiruške intervencije. Postupajući sud je 14. novembra 2005. godine doneo rešenje K. 59/02 kojim je glavni pretres zakazan za 14. i 15. decembar 2005. godine odložen, a sledeći zakazan za 27. i 28. decembar iste godine. No, ni pretres zakazan za 27. decembar 2005. godine nije održan usled nedostatka procesnih pretpostavki jer, iako uredno pozvani, nisu pristupili predstavnik oštećenog "BANE" AD Sombor, kao ni podnosilac ustavne žalbe zbog povređivanja i njegov branilac zbog bolesti.

Glavni pretres zakazan za dane 6. i 7. februar 2006. godine, kao i 22. mart, 10. april, 3, 5. i 8. maj 2006. godine je održan, izvođeni su dokazi saslušanjem svedoka i ispitivanjem okrivljenih. Okružni sud je 8. februara 2006. godine ponovo naložio dopunsko knjigovodstveno-finansijsko veštačenje. Na glavnom pretresu održanom 10. aprila 2006. godine, Okružno javno tužilaštvo u Somboru je izvršilo izmenu činjeničnog opisa pojedinih tačaka optužnice Kt. 41/2000 od 16. avgusta 2002. godine.

Glavni pretres je okončan 8. maja 2006. godine i doneta je osporena presuda Okružnog suda u Somboru K. 59/02 kojom je podnosilac ustavne žalbe, sa još 17 okrivljenih, oglašen krivim, i to za krivično delo poreske utaje iz člana 229. stav 2. u vezi sa stavom 1. istog člana Krivičnog zakonika u vezi sa članom 33. KZ RS i utvrđena mu kazna zatvora u trajanju od jedne godine i novčana kazna u iznosu od 20.000,00 dinara, a za krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. u vezi sa stavom 3. istog člana Krivičnog zakonika u produženju, utvrđena mu je kazna zatvora u trajanju od šest meseci, te je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i tri meseca i novčanu kaznu u iznosu od 20.000 dinara.

Osporena prvostepena presuda je izrađena na 277 strana i njena izrada je trajala do 25. jula 2007. godine. Osporena presuda dostavljena je podnosiocu ustavne žalbe 4. septembra 2007. godine, a njegovom braniocu 12. septembra 2007. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu protiv prvostepen e presud e 18. septembra 2007. godine, dao odgovor na žalbu Okružnog javnog tužioca 19. septembra 2007. godine a njegov branilac je izjavio žalbu 26. septembra 2007. godine. Spisi predmeta sa žalbama podnosioca ustavne žalbe i ostalih optuženih dostavljeni su Vrhovnom sudu Srbije radi odlučivanja 11. oktobra 2007. godine.

Osporena presud a Vrhovnog suda Srbije Kž. 2279/07 doneta je 30. maja 2008. godine i ona je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postala pravnosnažna. Ovom presudom je podnosiocu ustavne žalbe i njegovom braniocu uvažena žalba, i preinačena presuda Okružnog suda u Somboru K. 59/02 od 8. maja 2006. godine u pogledu odluke o kazni, tako što je Vrhovni sud Srbije optuženom Tomislavu Lovriću za krivično delo poreska utaj a iz člana 229. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika opisano pod tačkom I izreke prvostepene presude utvrdio kaznu zatvora u trajanju od četiri meseca i novčanu kaznu od 20.000,00 dinara, a za produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. u vezi sa stavom 3. istog člana Krivičnog zakonika utvrdio kaznu zatvora u trajanju od dva meseca, pa ga je osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet meseci i na novčanu kaznu u iznosu od 20.000,00 dinara , koju je bio dužan da plati u roku od dva meseca po pravnosnažnosti presude. Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio navode prvostepenog suda, ocenivši da je taj sud pravilno ocenio izvedene dokaze, s obzirom na to da je potpuno i pravilno utvrdio sve odlučne činjenice i o tome dao jasne, dovoljne i argumentovane razloge. Međutim, drugostepeni sud je našao da, pored toga što je prvostepeni sud pravilno utvrdio olakšavajuće okolnosti na strani optuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, ima mesta uzimanju u obzir još jedne olakšavajuće okolnosti - proteka vremena od izvršenja dela, pa je prvostepenu presudu preinačio u delu odluke o kazni.

Spisi predmeta su iz Vrhovnog suda Srbije vraćeni Okružnom sudu u Somboru 15. januara 2009. godine, a presuda Vrhovnog suda Srbije Kž. 2279/07 od 30. maja 2008. godine je Tomislavu Lovriću dostavljena 21. januara 2009. godine, a njegovom braniocu 2. februara 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 23. februara 2009. godine podneo zahtev za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude Vrhovnom sudu Srbije, a Opštinski sud u Novom Sadu je 26. februara 2009. godine uputio osuđenog Tomislava Lovrića na izdržavanje kazne. Odlukom Predsednika Republike Srbije od 3. juna 2009. godine je odbijena molba za pomilovanje Tomislava Lovrića a on je rešenjem Okružnog suda u Somboru Kuo. 56/09 od 4. avgusta 2009. godine uslovno otpušten sa izdržavanja kazne zatvora, s tim da uslovni otpust traje do 23. avgusta 2009. godine. Vrhovni sud Srbije je 29. septembra 2009. godine doneo rešenje kojim se odbija kao neosnovan zahtev osuđenog Tomislava Lovrića za vanredno ublažavanje kazne izrečene pravnosnažnom presudom Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Kž. 2279/07 od 30. maja 2008. godine, a presudom Vrhovnog suda Srbije Kzp. 232/09 od 24. novembra 2009. godine odbijeni su kao neosnovani zahtevi branilaca osuđenih S.P, G.N. i Tomislava Lovrića za ispitivanje zakonitosti pravnosnažnih presuda Okružnog suda u Somboru K. 59/02 od 8. maja 2006. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. 2279/07 od 30. maja 2008. godine.

4. Odredbama člana 20. Ustava utvrđeno je da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava, da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati, da su pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava, svi državni organi, a naročito sudovi, dužni da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti svrhe ograničenja, prirodi i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava.

P rema odredbama člana 27. Ustava, svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom; lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa se odmah, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru, svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito, kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud.

Odredbama člana 29. Ustava utvrđeno je da se l icu lišenom slobode bez odluke suda, odmah saopštava da ima pravo da ništa ne izjavljuje i pravo da ne bude saslušano bez prisustva branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu besplatno pružiti pravnu pomoć ako ne može da je plati; da lice lišeno slobode bez odluke suda mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 časova, biti predato nadležnom sudu, a u protivnom se pušta na slobodu.

Odredbama člana 30. Ustava utvrđeno je da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka, da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru, da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova.

Odredbama člana 31. Ustava utvrđeno je da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca, kao i da se okrivljeni pušta na slobodu ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica (stav 1.); da posle podizanja optužnice sud svodi trajanje pritvora na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe takođe ukazuje, jemči se da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je : da s vako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega; da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane; da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom; da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani; da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane; da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja; da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu; da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo.

Odredbama člana 34. Ustava jemči se : da se n iko se može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena; da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca; da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom; da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda; da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku i da i stim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo; da je, izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod; da krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07 i 122/08) bilo propisano: da okrivljeni ima pravo da u najkraćem roku bude izveden pred sud i da mu bude suđeno bez odlaganja i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku (član 16. st. 1. i 2.).



5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je stanovišta da je najpre potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava, te da li osporeni pojedinačni akti krše ustavna prava podnosioca. Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da su osporeni pojedinačni akti doneti od strane zakonom ustanovljenih sudova, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje koje je od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Radi utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je na snagu stupio Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem pravnosnažne odluke, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Prilikom donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu u vezi sa navo dima ustavne žalbe i istaknutom povredom prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pre svega razmatrao pitanje od kog trenutka se u konkretnom krivičnom postupku ima računati početak roka za ocenu dužine trajanja postupka.
Kako je Ustavom utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (član 18. stav 3.), Ustavni sud je, sledom navedenog, prilikom ocene ovog pitanja imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu prema kojoj se u krivičnom postupku početak roka za procenu dužine trajanja postupka računa od trenutka kada je od strane nadležnih organa saopšteno da je učinjeno krivično delo (predmet Deweer protiv Belgije, 1980), što ne znači samo onda kada optužnica stupi na pravnu snagu, već se tumači šire. U okviru tog šireg tumačenja, rok počinje da teče, pored ostalog, od podnošenja zahteva za sprovođenje istrage (predmet Ringeisen protiv Austrije, 1971 .) .

Sledstveno tome, kada je reč o dužini trajanja predmetnog krivičnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe postupak započeo 11. maja 2000. godine, donošenjem rešenja o sprovođenju istrage Okružnog suda u Somboru Ki. 45/00, a da je pravnosnažno okončan 30. maja 2008. godine, odnosno da je trajao osam godina.

Imajući u vidu da se, prema već utvrđenoj sudskoj praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, razumna dužina trajanja krivičnog postupka ne ocenjuje jedino prema dužini trajanja samog postupka, već da ona zavisi i od drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnog suda i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca, ovi se činioci moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Shodno izloženom, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je navedeni krivični postupak pokrenut i vođen protiv 20 lica, najpre protiv 12 lica, među kojima je i podnosilac ustavne žalbe, a zatim, po zahtevu za proširenje istrage, protiv još osam lica, zbog osnovane sumnje da su izvršili veći broj krivičnih dela. Konkretno, protiv podnosioca ustavne žalbe istraga je sprovedena zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio tri različita krivična dela. Istraga je okončana za dve godine i tri meseca uz svu kompleksnost činjeničnog stanja kod istrage povodom više krivičnih dela iz oblasti protiv službene dužnosti i protiv privrede, odnosno iz oblasti "privrednog kriminala", sa obimnim dokaznim materijalom, pri čemu je bilo proširenja istrage u pogledu broja okrivljenih i krivičnih dela za koja se sumnjiče okrivljeni, a sud je u ovom periodu saslušao preko 30 svedoka i sprovodio finasijsko veštačenje. Po oceni Ustavnog suda, činjenica da je krivični postupak protiv podnosioca pokrenut za tri krivična dela, te da je pored njega, pokrenut postupak protiv još 19 lica za veći broj krivičnih dela, a da je kasnije sud odlučivao o optužbama protiv 18 okrivljenih zbog više krivičnih dela, da su saslušani mnogobrojni svedoci (predlog optužbe 284), nesporno ukazuje da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u osporenom postupku takve prirode da ukazuju na izuzetnu složenost konkretnog krivičnog predmeta, te da mogu predstavlja ti opravdan i razlog za duže trajanje ovog postupka. Nadležni sud je do donošenja prvostepene presude, redovno zakazivao i održavao glavni pretres. U 2005. godini glavni pretres je više puta zakazivan i nije održavan, ali ne krivicom suda, već zbog sprečenosti uredno pozvanih okrivljenih da pristupe sudu.

Ustavni sud je ocenio da je, s obzirom da je bio okrivljeni u osporenom krivičnom postupku, na strani podnosioca nesumnjivo postoja o opravdani interes za efikasno odvijanje navedenog postupka i njegovo okončanje u što kraćem roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim postupcima nije doprineo du žem trajanju osporenog krivičnog postupka.

S obzirom na izloženo , Ustavni sud je ocenio da u krivičnom postupku koji se vodio pred Okružnim sudom u Somboru u predmetu K. 59/02 nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

Sud je cenio i navode podnosioca o dugom trajanju izrade prvostepene i drugostepene presude , koje ocenjuje činjenično utemeljenim, ali zbog već date ocene o izuzetnoj kompleksnosti konkretnog krivičnog predmeta i o razlozima za duže trajanje postupka koji se ukupno mogu smatrati opravdanim, nalazi da isti nisu od uticaja na drugačiju odluku.

6. U cilju utvrđivanja postojanja povrede prava na nepristrasan sud, takođe kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac nije naveo razloge ni dokaze koji bi ukazivali na pristrasnost prvostepenog i drugostepenog krivičnog suda, niti je Ustavni sud, u sprovedenom postupku, našao elemente koji bi ove navode potvrdili.
Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ukazuje na to da u osporenom krivičnom postupku činjenično stanje nije pravilno utvrđeno, odnosno da izvedeni dokazi nisu pravilno ocenjeni. U tom smislu, od Ustavnog suda se zahteva da postupa kao instancioni sud i da vrši ocenu izvedenih dokaza, što ne spada u nadležnosti Ustavnog suda utvrđenu odredbama čl. 167. i 170. Ustava.
Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ni posebne razloge koji bi ukazivali na povredu prava iz člana 34. Ustava, osim da je u konkretnom slučaju bilo mesta primeni povoljnijeg zakona, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe svoje navode o povredi ovih prava zasniva na povredi prava na pravično suđenje. Ovi navodi su ponovljeni navodi iz odbrane okrivljenog za koje je prvostepeni sud u obrazloženju presude dao razloge zašto ih ne prihvata, a o tome je svoje razloge dao i drugostepeni sud u žalbenom postupku. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da nema povrede prava na pravično suđenje, to ne postoje ni procesne pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o povredi ostalih prava zajemčenih odredbama člana 33. i člana 3 4. stav 2. Ustava, pa je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.



7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu načela i prava iz čl. 20, 27, 29, 30. i 31. Ustava nastalu povodom akata i radnji njegovog lišavanja slobode u pre tkrivičnom postupku i u istrazi, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, pa se ustavnom žalbom može isticati povreda ili uskraćivanje nekog od zajemčenih prava, odnosno sloboda samo ukoliko su osporeni pojedinačni akt ili radnja kojima su povreda ili uskraćivanje eventualno učinjeni , doneti ili preduzeti posle stupanja na snagu Ustava.

Budući da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova - Sekretarijat u Somboru KU. 392/2000 od 8. maja 2000. godine određ en pritvor, u kom periodu su preduzete radnje tog organa koje podnosilac osporava, a potom je pritvor određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Somboru Ki. 45/00 od 11. maja 2000. godine, a ukinut rešenjem istog suda 5. jula 2000. godine, to se podnetom ustavnom žalbom osporavaju radnje i sudske odluke donete pre stupanja na snagu Ustava, pa je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

Podnosilac ustavne žalbe se pozva o i na to da mu je u ovom krivičnom postupku povređeno načelo ograničenja ljudskih i manjinskih prava u smislu odredbe člana 20. Ustava, koje može biti predmet razmatranja u ustavnosudskom postupku pokrenutom ustavnom žalbom samo u vezi sa povredom il i uskraćivanjem nekog konkretnog ljudskog prava ili slobode. S obzirom na to da je Ustavni sud našao da ne postoji povreda Ustavom zajemčenih prava na koje se pozva o podnosi lac ustavne žalbe, samim tim nema ni povrede navedenog ustavnog načela.

8. Na osnovu iznetog i odredaba čl ana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11) , Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević