Odbacivanje ustavne žalbe zbog nedozvoljenosti revizije protiv rešenja o privremenoj meri

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačena revizija. Sud potvrđuje da revizija nije dozvoljena protiv drugostepenog rešenja o privremenoj meri u sporu za zaštitu od diskriminacije, jer se njime postupak ne okončava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Ištvana Ripsona iz Zrenjanina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Ištvana Ripsona izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 743/10 od 2. juna 2010. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1747/10 od 22. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ištvan Ripson iz Zrenjanina je 18. januara 2011. godine, preko punomoćnika Gorana Mandića, advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1747/10 od 22. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, zajemčenih odredbama člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe podneo nadležnom sudu tužbu za naknadu štete zbog diskriminacije, u kojoj je istakao predlog za određivanje privremene mere radi sprečavanja diskriminatorskog postupanja tužene Republike Srbije; da je u postupku odlučivanja o predloženoj privremenoj meri, pravnosnažno odbijen predlog podnosioca ustavne žalbe, nakon čega je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena njegova revizija; da je u postupku po tužbi za zaštitu od diskriminacije, prema odredbi člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije, revizija uvek dopuštena, nezavisno od toga da li se drugostepenim rešenjem pravnosnažno završava postupak po tužbi ili po predlogu za određivanje privremene mere; da navedena zakonska odredba predstavlja odredbu posebnog zakona, koja derogira odgovarajuće odredbe Zakona o izvršnom postupku i Zakona o parničnom postupku o dopuštenosti revizije, kao opštih procesnih zakona; da je postupak po predlogu za određivanje privremene mere poseban postupak, koji ne deli sudbinu postupka u kome se odlučuje o glavnom tužbenom zahtevu, pa i drugostepeno rešenje o određivanju privremene mere predstavlja rešenje kojim se pravnosnažno završava postupak, u smislu odredbe člana 412. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

U dopuni ustavne žalbe od 11. marta 2011. godine osporeno je i rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 743/10 od 2. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i zabrane zloupotrebe prava, zajemčenih odredbama člana 6. stav 1. i člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 2017/10 od 15. aprila 2010. godine određena privremena mera i naloženo Osnovnom sudu u Zrenjaninu da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati razliku između visine plate sudije koju je imao u trenutku prestanka dužnosti sudije 31. decembra 2009. godine i isplaćene sume novca koja je odgovrala naknadi zarade u visini od 1/3 osnovne zarade za period januar - mart 2010. godine, sa odgovarajućom zakonskom zateznom kamatom.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 743/10 od 2. juna 2010. godine odbijena je žalba tužioca i uvojena žalba tužene Republike Srbije, te je ukinuto prvostepeno rešenje i odbijen predlog tužioca za određivanje privremene mere.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1747/10 od 22. septembra 2010. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv drugostepenog rešenja. S obzirom na to da se pobijanim drugostepenim rešenjem, kojim je odlučeno o predlogu za određivanje privremene mere, parnični postupak za naknadu štete zbog diskriminacije pravnosnažno ne završava, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija u konkretnom slučaju nije dozvoljena.

4. Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije kojima se jemče pravo na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, te je navode ustavne žalbe o povredama ovih prava cenio u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

5. Iz navoda ustavne žalbe proističe da podnosilac svoj zaključak o povredi prava na pravno sredstvo zasniva na pogrešnoj oceni Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti revizije izjavljene protiv pravnosnažnog drugostepenog rešenja o određivanju privremene mere, pri čemu navodi razloge zašto je ta ocena pogrešna, iznoseći svoje tumačenje procesnih odredaba koje su bile osnov za donošenje osporene odluke.

Ustavni sud konstatuje da u postupku raspravljanja i odlučivanja o predlogu za određivanje privremene mere nije odlučivano o pravu podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete zbog diskriminacije, već isključivo o ispunjenosti zakonskih uslova za određivanje privremene mere za obezbeđenje potencijalnog prava podnosioca na novčano potraživanje, čije postojanje je uslovljeno ishodom parničnog postupka u kome se o tom pravu odlučuje. Imajući u vidu da rešenjem drugostepenog suda, kojim je odlučeno o predlogu za određivanje privremene mere, nije pravnosnažno završen parnični postupak po tužbi podnosioca za naknadu štete zbog diskriminacije, već samo jedan segment, kao sastavni deo, tog postupka, Ustavni sud je zaključio da je pravni stav revizijskog suda izražen u obrazloženju osporenog rešenja zasnovan na ustavnopravno prihvatljivoj primeni relevantnog procesnog prava.

S obzirom na to da pravni lekovi koji se mogu koristiti u postupku odlučivanja o predlogu za izdavanje privremene mere u postupku za zaštitu od diskriminacije nisu propisani odredbama Zakona o zabrani diskriminacije ("Službeni glasnik RS", broj 22/09), niti odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), Ustavni sud je imao u vidu i sledeće odredbe Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) kojima je bilo propisano: da se ovim zakonom uređuje postupak po kome sudovi sprovode prinudno ostvarenje potraživanja na osnovu izvršne ili verodostojne isprave i sprovode obezbeđenje potraživanja, ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 1. stav 1.); da protiv pravnosnažnog rešenja donesenog u postupku izvršenja i obezbeđenja nije dozvoljena revizija (član 12. stav 6.); da se u postupku raspravljanja i odlučivanja o predogu za obezbeđenje shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, osim kad je ovim zakonom drugačije određeno (član 263. stav 1.); da u postupku obezbeđenja nisu dopušteni revizija i predlog za ponavljanje postupka (član 267. stav 5.).

Stoga, po oceni Ustavnog suda, odredba člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije, kao posebnog zakona na koju se podnosilac poziva, a po kojoj je revizija uvek dozvoljena u parničnom postupku za zaštitu od diskriminacije, ne isključuje primenu kako odredaba Zakona o parničnom postupku, tako i Zakona o izvršnom postupku, kao dva sistemska procesna zakona, prema kojima revizija nije dozvoljena protiv rešenja koje nema karakter pravnosnažne sudske odluke kojom se meritorno rešava spor o naknadi štete zbog diskriminacije.
Polazeći od izloženog, razlozi ustavne žalbe ne predstavljaju ustavnopravne razloge koji daju osnova za tvrdnju da je osporeno rešenje doneto proizvoljnom primenom procesnog prava, te da je njime povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim revizijskim rešenjem pravo na pravično suđenje povređeno time što Vrhovni kasacioni sud, suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku, nije vratio spise predmeta drugostepenom sudu u roku od 30 dana od dana donošenja odluke. Kako se navedeno postupanje Vrhovnog kasacionog suda ne može dovesti u vezu sa sadržinom revizijskog rešenja, Ustavni sud nije ispitivao postojanje povrede označenog ustavnog prava.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu u odnosu na rešenje Vrhovnog kasacionog suda odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na rešenje Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 743/10 od 2. juna 2010. godine, Ustavni sud je pošao od utvrđenog pravnog stava da će se donošenjem odluke o reviziji u parničnom postupku smatrati da su iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva, prema Zakonu o parničnom postupku ili drugom posebnom zakonu, dozvoljeno i kada je izjavljeno na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena izjavljivanjem žalbe protiv prvostepene sudske odluke, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja odluke suda donete po žalbi.

Imajući u vidu da je revizija koju je izjavio podnosilac ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud konstatuje da se Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana dostavljanja drugostepene sudske odluke podnosiocu ustavne žalbe, a ne od dana kada je podnosilac primio rešenje povodom izjavljenog vanrednog pravnog sredstva. Kako je podnosilac ustavne žalbe osporenu drugostepenu sudsku odluku primio pre 22. septembra 2010. godine kada je doneto osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda, a ustavnu žalbu je izjavio 18. januara 2011. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u odnosu na osporeno rešenje Višeg suda u Zrenjaninu odbacio kao neblagovremenu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić