Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Upravni sud nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio svoju odluku o usklađivanju penzije, a postupak je trajao neopravdano dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić , zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. J. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. J. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 9986/11 od 3. novembra 2011. godine povređeno prav o podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 9986/11 od 3. novembra 2011. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 185192 od 28. jula 2011. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba P. J. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala u Beogradu u predmetu broj D-482505, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. J. iz Beograda podneo je, 11. januara 2012. godine, Ustavnom sudu us tavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9986/11 od 3. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbama člana 22. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac zahtevima podnetim nadležnom upravnom organu 10. januara 2003. i 6. januara 2007. godine tražio da se izvrši usklađivanje „po preciziranim zahtevima“ i o tome donese rešenje; da je podnosiocu „stečena penzija za decembar 2001. godine umanjena na nezakonit način, a potom je na isti način izbegnuto usklađivanje“ za četvrti kvartal 2005. godine; da je podnosilac u toku postupka insistirao da nadležni organ navede zakonski osnov za umanjenje iznosa penzije, odnosno nepostupanje po važećem zakonu.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da Upravni sud u osporenoj presudi nije ocenio nezakonito postupanje upravnih organa, iako se u spisima predmeta nalaze pravnosnažna rešenja, koja se mogu menjati samo primenom vanrednih pravnih sredstava, na šta je ukazao i Okružni sud u Beogradu; da upravni organi „neprekidno pokušavaju“ da odluče o nečemu što zahtevima nije ni traženo; da osporeni postupak traje „preko osam“ godina.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u raspoložive spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala za grad Beograd broj D -482505, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Filijala za grad Beograd broj D-482505 od 31. decembra 1996. godine usvojen je zahtev P. J, ovde podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno mu je pravo na prevremenu starosnu penziju počev od 1. decembra 1996. godine.

Rešenjem istog organa od 15. decembra 1997. godine, donetim po službenoj dužnosti, podnosiocu ustavne žalbe je određena starosna penzija od 1.715,38 dinara mesečno počev od 19. septembra 1997. godine, usklađena zaključno sa julom 1997. godine i određeno da će se isplata penzije vršiti od 19. septembra 1997. godine, uz obračun isplaćenih iznosa penzije. Podnosilac ustavne žalbe se 10. januara 2003. godine obratio prvostepenom organu zahtevom „za isplatu razlike penzije – za postupanje po odluci Saveznog ustavnog suda“, u kome je naveo: da mu je 1. oktobra 2002. godine isplaćena razlika penzije, pri čemu je bez osnova umanjen obim i iznos na zakonu stečenog prava koje je već ostvario za decembar 2001. godine, i to na osnovu „neformalnih odluka i mišljenja neovlašćenih pojedinaca i organa“. Podnosilac je tražio da nadležni organ donese „pismeno rešenje sa obrazloženjem“, pri čemu će postupiti po Odluci Saveznog ustavnog suda IU 40/2002...133/2002, objavljenoj u „Službenom listu SRJ“, broj 39/2002 od 12. jula 2002. godine. Zahtev sadrži broj preporučene pošiljke kojom je predat nadležnom organu.

Podnosilac ustavne žalbe je 6. januara 2007. godine podneo „zahtev za donošenje rešenja po pitanju usklađivanja penzije po odluci Ustavnog suda – urgencija i zahtev“, u kome je naveo: da još nije postupljeno po njegovom zahtevu od 11. januara 2003. godine, koji je dostavljen u prilogu; da je „u sličnoj stvari“ odlučivao i Ustavni sud Srbije u odluci IU-425/2005 od 25. maja 2006. godine i izrazio stav da se usklađivanje penzija za četvrti kvartal 2005. godine ima izvršiti primenom rešenja iz člana 80. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju koji je bio na snazi do 1. januara 2006. godine; da navedeni stav Ustavnog suda očigledno ističe da se stečena prava na penziju i njihov obim ne mogu menjati „primenom metodologije ili drugim veštačkim računicama“, što je bio slučaj u januaru 2002. godine (umanjenje penzije za decembar 2001. godine) i opet u januaru 2006. godine (neusklađivanje penzije za četvrti kvartal 2005. godine), odbijanjem primene odredbe važećeg zakona.

Rešenjem prvostepenog organa od 10. januara 2007. godine, donetim na osnovu čl. 82. i 89. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, određeno je: da usklađena starosna penzija podnosioca ustavne žalbe na dan 19. septembar 1997. godine iznosi 1.511,92 dinara (stav 1. dispozitiva), da usklađena starosna penzija na dan 1. oktobar 2006. godine iznosi 26.575,78 dinara i predstavlja akontaciju za dalje usklađivanje (stav 2. dispozitiva), da će se isplata vršiti od 19. septembra 1997. godine uz obračun isplaćenih iznosa po rešenju od 15. decembra 1996. godine, s tim da se za period od 19. septembra 1997. godine do 30. novembra 1998. godine neće vršiti obračun penzije (stav 3. dispozitiva), da će se pitanje nepravilno isplaćenih iznosa rešiti u posebnom postupku (stav 4. dispozitiva rešenja). Prvostepeni organ je u obrazloženju konstatovao da je postupak pokrenut po zahtevu podnosioca od 8. januara 2007. godine, shodno članu 43. stav 2. Statuta Fonda, „po kome se vrši usaglašavanje iznosa penzije iz matične evidencije sa iznosom penzije u isplati, s obzirom na to da je greška nastala u usklađivanju iznosa penzije“.

Podnosilac ustavne žalbe je u žalbi protiv navedenog rešenja istakao: da je 6. januara 2007. godine istovremeno podneo zahtev i urgenciju, budući da je „preporučenom poštom sa povratnicom“ 11. marta 2003. godine podneo zahtev za postupanje po odluci Saveznog ustavnog suda; da iz pobijanog rešenja nije jasno o kakvoj i čijoj grešci se radi; da zahtevom nije traženo usaglašavanje penzije u smislu člana 43. stav 2. Statuta Fonda i da je Ustavni sud Srbije u Odluci 245/2004 od 1. decembra 2005. godine utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom Odluka o postupku i načinu usaglašavanja iznosa penzije iz matične evidencije sa iznosom penzije u isplati. Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih – Direkcija je rešenjem od 20. aprila 2007. godine odbio žalbu podnosioca kao neosnovanu, nalazeći da je pravilno prvostepeni organ doneo rešenje o usklađivanju u skladu sa Statutom, a ne sa navedenom Odlukom. Okružni sud u Beogradu je presudom U. 1535/07 od 14. septembra 2007. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, zbog procesnih nedostataka u postupku donošenja rešenja.

Drugostepeni organ je rešenjem od 10. oktobra 2007. godine ponovo odbio žalbu podnosioca kao neosnovanu, a u obrazloženju je ocenio da je, imajući u vidu odredbe čl. 21. i 73. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kao i činjenicu da je članom 73. stav 1. tačka 1. navedenog zakona propisan način usklađivanja penzija tek od 1. aprila 2006. godine, pravilno postupio prvostepeni organ „kada penziju nije uskladio 1. januara 2006. godine“. Navedeno rešenje poništeno je u upravnom sporu po tužbi podnosioca, koju je Okružni sud u Beogradu presudom U. 2593/07 od 8. jula 2008. godine uvažio, nalazeći, pored ostalog, da kod postojanja pravnosnažnog rešenja prvostepenog organa od 15. decembra 1997. godine, kojim je podnosiocu počev od 19. septembra 1997. godine starosna penzija utvrđena u iznosu od 1.715,38 dinara, nisu dati razlozi za izmenu tog pravnosnažnog rešenja i utvrđivanje iznosa penzije od 1.511,92 rešenjem od 10. januara 2007. godine, a imajući u vidu da se samo primenom instituta vanrednih pravnih sredstava mogu menjati konačna i pravnosnažna rešenja. Zahtev tuženog organa za vanredno preispitivanje navedene presude, podnet 19. avgusta 2008. godine, odbačen je kao neblagovremen presudom Upravnog suda Uvp. II116/10 od 25. marta 2010. godine. Direkcija Fonda je u izvršenju presude Okružnog suda u Beogradu U. 2593/07 od 8. jula 2008. godine donela rešenje kojim se uvaž ava žalb a podnosioca i poništava prvostepeno rešenje od 10. januara 2007. godine, a predmet vra ća prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje, sa nalogom za postupanje u svemu u skladu sa razlozima datim u navedenoj presudi. Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje od 25. avgusta 2010. godine, kojim je odredio: da usklađena starosna penzija podnosioca na dan 19. septembar 1997. godine iznosi 1.511,92 dinara (stav 1. dispozitiva); da će se isplata vršiti od 19. septembra 1997. godine uz obračun isplaćenih iznosa po rešenju broj D. 482505 od 10. januara 2007. godine, koje se ovim rešenjem zamenjuje (stav 4. dispozitiva rešenja). Podnosilac ustavne žalbe je u žalbi protiv rešenja od 25. avgusta 2010. godine istakao: da prvostepeni organ ne odustaje od izmene pravnosnažnog rešenja od 15. decembra 1997. godine, ne dajući pravni osnov za to, uprkos nalozima Okružnog suda u Beogradu; da i dalje nije postupljeno po njegovom prvom zahtevu, niti je penzija usklađena za četvrti kvartal 2005. godine.

Drugostepeni organ je uvažio žalbu podnosioca ustavne žalbe, poništio rešenje prvostepenog organa od 25. avgusta 2010. godine i predmet vratio istom organu, koji je 2. februara 2011. godine odlučio u ponovnom postupku, na osnovu čl. 82. i 89. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Navedenim prvostepenim rešenjem je određeno: da usklađena starosna penzija podnosioca na dan 19. septembar 1997. godine iznosi 1.511,92 dinara (stav 1. dispozitiva), da usklađena starosna penzija na dan 1. decembra 2010. godine iznosi 40.293,21 dinara; da je iznos penzije usklađen zaključno sa 2% za decembar 2010. godine i predstavlja akontaciju za dalje usklađivanje (stav 3. dispozitiva), da će se isplata vršiti od 19. septembra 1997. godine, uz obračun isplaćenih iznosa po rešenju broj D. 482505 od 25. avgusta 2010. godine, koje se ovim rešenjem zamenjuje (stav 4. dispozitiva rešenja); da se obračun penzije neće vršiti od 19. septembra 1997. godine do 30. novembra 1998. godine (stav 5. dispozitiva rešenja). U obrazloženju rešenja je navedeno: da je podnosiocu utvrđena starosna penzija rešenjem tog organa od 15. decembra 1997. godine u visini od 81% od osnova koji iznosi 762,77 dinara; da je po zahtevu podnosioca od 8. januara 2007. godine pokrenut postupak za usklađivanje penzije, shodno članu 43. stav 2. tada važećeg Statuta Fonda; da usklađivanje počinje 1. januara 1996. godine; da je počev od 1. januara 1997. godine na nivou Republike izmenjena metodologija obračuna prosečne mesečne zarade zaposlenih, što je dovelo, pored ostalog, do donošenja rešenja o usklađivanju penzija za jun i jul 1997. godine, ali da podnosilac ovim izmenama nije oštećen, jer se isplata starosne penzije vršila bez obračuna isplaćenih iznosa penzije za period od 19. septembra 1997. godine do 30. novembra 1998. godine; da je, nakon odluke Saveznog ustavn og sud a, objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 39/02, doneto Rešenje o usklađivanju penzija i novčanih naknada za telesno oštećenje i tuđu pomoć i negu od januara 2002. godine („Službeni glasnik RS“, broj 4702), kojim je izvršeno usklađivanje penzija od januara 2002. godine sa 13,05% u odnosu na penziju za septembar 2001. godine; da se, imajući u vidu odredbe čl. 21. i 73. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 85/05), kao i činjenicu da je članom 73. stav 1. tačka 1. navedenog zakona propisan način usklađivanja penzija „posle 1. januara 2006. godine, odnosno tek od 1. aprila 2006. godine“, penzija ne usklađuje od 1. januara 2006. godine. Prvostepeni organ je naveo da je, polazeći od navedenog, odlučio kao u dispozitivu rešenja, „imajući u vidu da Filijala za grad Beograd nije menjala pravnosnažno rešenje D. 482505 od 15. decembra 1997. godine“.

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija je rešenjem 02/1 broj 185192 od 28. jula 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv rešenja od 2. februara 2011. godine, nalazeći da je prvostepeni organ, odlučujući o zahtevu podnosioca, potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primenio materijalne propise. Drugostepeni organ je, takođe, istakao da pobijanim rešenjem nije utvrđen novi penzijski osnov, niti je menjan procenat prema stažu i da je podnosiočeva penzija utvrđena od najpovoljnijeg penzijskog osnova od 762,77 dinara, koji je bio utvrđen i rešenjem od 31. decembra 1996. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 9986/11 od 3. novembra 2011. godine odbijena je kao neosnovana tužba podneta 10. septembra 2011. godine, kojom je podnosilac ustavne žalbe osporio zakonitost navedenog konačnog rešenja. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude prihvatio ocenu tuženog organa da je pravilnom primenom odredaba čl. 21. i 73. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 85/05), doneto rešenje o usklađivanju starosne penzije podnosioca. Ocenjujući navode tužbe, Upravni sud je našao da su isti neosnovani i bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijanog rešenja. Podnosilac ustavne žalbe je osporenu presudu primio 12. decembra 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe člana 80. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 i 84/04) , kojima je bilo propisano : da se penzija od 1. januara, 1. aprila, 1. jula i 1. oktobra tekuće godine usklađuje, na osnovu statističkih podataka, sa kretanjem troškova života i prosečne zarade zaposlenih na teritoriji Republike u prethodnom kvartalu, u procentu koji predstavlja zbir polovine procenta rasta, odnosno pada troškova života i polovine procenta rasta, odnosno pada zarada (stav 1.); da isplata usklađene penzije teče od prvog dana u mesecu u kome je izvršeno usklađivanje (stav 2.); da se usklađivanje penzije u smislu stava 1. ovog člana vrši na osnovu podataka organa nadležnog za poslove statistike za prethodni kvartal, iskazanih kumulativno (stav 3.).

Odredbom člana 82. stav 1. navedenog zakona bilo je propisano da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju kod fonda kod koga je osiguranik poslednji put bio osiguran, a saglasno odredbama člana 98. Zakona, rešenje o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja i o penzijskom stažu donosi organ fonda određen opštim aktom fonda i to rešenje podleže prethodnoj kontroli koju vrši organ utvrđen opštim aktom fonda .

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 85/05) stupio je na snagu 10. oktobra 2005. godine, a primenjivao se od 1. januara 2006. godine (član 79.). Odredbama člana 21. navedenog zakona izmenjen je član 80. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojim se uređuje pravni institut usklađivanja penzija, a odredbama člana 73. zakona propisan je način usklađivanja penzija za period od 2006. godine do 2008. godine, izuzetno od odredbe člana 21. tog zakona.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.) ; da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208.).

Odredbom člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena .

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je nadležni organ umanjio iznos „stečene penzije za decembar 2001. godine“ i izbegao usklađivanje za četvrti kvartal 2005. godine, ne dajući zakonski osnov za nepostupanje po važećem zakonu. Podnosilac ustavne žalbe ističe da Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje nije postupio po presudi Okružnog suda u Beogradu, kojom je ukazano na to da se pravnosnažna rešenja mogu menjati samo primenom vanrednih pravnih sredstava. Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da se kontrola zakonitosti akata državne uprave u upravnom sporu ne iscrpljuje u pravu stranaka na podnošenje tužbe nadležnom sudu, već se ostvaruje kroz potpunu ocenu tužbenih navoda u cilju eliminisanja iz pravnog poretka nezakonitih akata upravnih organa. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni.

Na osnovu činjenica utvđenih u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio:

- da je rešenjem prvostepenog organa od 31. decembra 1996. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo na prevremenu starosnu penziju od 1. decembra 1996. godine;

- da je rešenjem prvostepenog organa od 15. decembra 1997. godine podnosiocu ustavne žalbe određena starosna penzija počev od 19. septembra 1997. godine od 1.715,38 dinara mesečno, usklađena zaključno sa julom 1997. godine i određeno da će se isplata penzije vršiti od 19. septembra 1997. godine;

- da je podnosilac ustavne žalbe zahtevom podnetim 10. januara 2003. godine tražio isplatu razlike penzije zbog umanjenja iznosa penzije za decembar 2001. godine i donošenje obrazloženog rešenja, u skladu sa odlukom Saveznog ustavnog suda, a da je zahtevom podnetim 6. januara 2007. godine, tražio usklađivanje penzije za četvrti kvartal 2005. godine;

- da je rešenjem prvostepenog organa od 10. januara 2007. godine, smanjen iznos starosne penzije podnosioca na dan 19. septembar 1997. godine;

- da je Okružni sud u Beogradu u presudi U. 2593/07 od 8. jula 2008. godine ukazao na to da upravni organ nije dao razloge za izmenu pravnosnažnog rešenja od 15. decembra 1997. godine;

- da je rešenjem prvostepenog organa od 25. avgusta 2010. godine zamenjeno rešenje od 10. januara 2007. godine, koje je već bilo poništeno od strane drugostepenog organa, a da je rešenjem prvostepenog organa od 2. februara 2011. godine zamenjeno rešenje od 25. avgusta 2010. godine, takođe prethodno poništenog u postupku po žalbi podnosioca;

- da je rešenje prvostepenog organa od 2. februara 2011. godine doneto na osnovu odredaba Zakona kojima se uređuje odlučivanje o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja;

- da je podnosilac ustavne žalbe u toku postupka ukazivao na postojanje pravnosnažnih rešenja o njegovoj penziji, kao i na to da nadležni organ nije uskladio njegovu penziju za poslednji kvartal 2005. godine.

Ispitujući da li su ovi navodi podnosioca ustavne žalbe, koji nisu ocenjeni, mogli biti od uticaja na donošenje osporene presude Upravnog suda, Ustavni sud najpre ukazuje da načelo pravnosnažnosti, utvrđeno članom 13. Zakona o opštem upravnom postupku, onemogućava da se pravnosnažno rešenje kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze poništi, ukine ili izmeni , osim u slučajevima koji su predviđeni zakonom , odnosno primenom vanrednih pravnih sredstava.

Ustavni sud konstatuje da je prvostepenim rešenje m od 10. januara 2007. godine „odlučeno o zahtevu shodno članu 43. stav 2. Statuta Fonda, po kome se vrši usaglašavanje iznosa penzije iz matične evidencije sa iznosom penzije u isplati, s obzirom na to da je nastala greška u usklađivanju iznosa penzije“. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je Ustavni sud u Odluci IU-245/2004 od 1. decembra 2005. godine utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom Odluka o postupku i načinu usaglašavanja iznosa penzije iz matične evidencije sa iznosom penzije u isplati , kojom je bio uređen postupak i način usaglašavanja iznosa penzija iz matične evidencije korisnika prava utvrđenih pravosnažnim rešenjem sa iznosima penzija u isplati . Ovaj sud dalje ukazuje da je u Odluci Ustavnog sud a IU-425/2005 od 25. maja 2006. godine („Službeni glasnik RS“, broj 58/06), kojom je odbijen predlog za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 73. stav 1. tačka 1) Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", broj 85/05), istaknuto da se osporena odredba primenjuje od 1. januara 2006. godine i ubuduće, dok se usklađivanje penzija za četvrti kvartal 2005. godine imalo izvršiti primenom rešenja iz člana 80. stav 1. Zakona koji je bio na snazi do 1. januara 2006. godine.

Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni organ je rešenjem od 10. januara 2007. godine u suštini odlučivao na osnovu akta koji je prestao da važi danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda IU-245/2004 od 1. decembra 2005. godine u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 6/06. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da su rešenj ima donetim u ponovnom postupku zamenjena ranije doneta rešenja, iako su prethodno već bila poništena, te da, prema navodima prvostepenog organa, „Filijala za grad Beograd nije menjala pravnosnažno rešenje D. 482505 od 15. decembra 1997. godine“, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud prilikom ispitivanja zakonitosti osporenog drugostepenog rešenja morao da oceni navode podnosioca ustavne žalbe kojima je ukazivao na to da upravni organi nisu postupili u skladu sa primedbama nadležnog suda. Ovaj sud, takođe, ocenjuje da razlozi prvostepenog organa o primeni odredaba čl. 21. i 73. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 85/05), kao i konstatacija drugostepenog organa da pobijanim rešenjem nije utvrđen novi penzijski osnov, niti je menjan procenat prema stažu, ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljive razloge za odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe koji se odnosi na usklađivanje penzije za poslednji kvartal 2005. godine.

Ne prejudicira jući odluk u nadležnog organa o zahtevima podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Upravnog suda U. 9986/11 od 3. novembra 2011. godine podnosiocu povređeno pravo na obrazloženu odluku, koja je sastavni deo prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede ovog ustavnog prava , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 9986/11 od 3. novembra 2011. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluk a o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 185192 od 28. jula 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na sudsku zaštitu iz člana 20. Ustava, nalazeći da se njima u suštini ukazuje na povredu prava na pravično suđenje.

7. Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da mu je u postupku odlučivanja o zahtevima podnetim 10. januara 2003. godine i 6. januara 2007. godine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da osporeni postupak traje „preko osam“ godina. Ovaj sud, s tim u vezi, konstatuje da prvi zahtev podnosioca „za isplatu razlike penzije u skladu sa odlukom Saveznog Ustavnog suda“, sadrži broj preporučene pošiljke kojom je predat Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, da navedena činjenica nije osporena u rešenjima nadležnog organa donetim u predmetnom postupku, kao i da je prvostepenim rešenjem od 2. februara 2011. godine odlučeno i o tom zahtevu.

Pre ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu navedenog ustavnog prava započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u navedenom predmetu mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji je započeo 10. januara 2003. godine, podnošenjem prvog zahteva podnosioca, a okončan presudom Upravnog suda U. 9986/11 od 3. novembra 2011. godine.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je postupak trajao sedam godina i deset meseci može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanj a upravnih organa i sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer je nadležni organ trebalo da utvrdi da li je usklađivanje penzije podnosioca ustavne žalbe za sporne periode izvršeno saglasno odredbama merodavnog prava.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je prvostepeni organ prevashodno odgovoran za neopravdano i nerazumno dugo trajanje osporenog postupka, najpre stoga što o zahtevu podnosioca od 10. januara 2003. godine nije odlučivao četiri godine. Ovaj sud je dalje utvrdio da je menjanjem pravnosnažnog rešenja na štetu podnosioca ustavne žalbe, na način protivan pravilima upravnog postupka, dodatno produžen osporeni postupak, kao i propuštanjem drugostepenog organa da otkloni navedenu povredu postupka učinjenu od strane prvostepenog organa.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da su u osporenom postupku donete tri presude kojima su nadležni sudovi odlučivali u upravnom sporu i ocenio da postupanje tih sudova nije doprinelo dugom trajanju postupka.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je odluka u osporenom postupku bila za njega od velikog značaja, imajući u vidu uticaj usklađivanja penzije na iznos penzij e, kao egzistencijalnog prava.

Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je svojim nečinjenjem doprineo dugom trajanju postupka, propustivši da podnese žalbu, a potom i tužbu u upravnom sporu zbog nedonošenja rešenja o njegovom zahtevu podnetom 10. januara 2003. godine. Ovaj sud, međutim, konstatuje da je nadležni organ tek u rešenju od 2. februara 2011. godine dao razloge za odbijanje zahteva podnosioca koji se odnosio na usklađivanje penzije izvršeno 2002. godine. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da će Upravni sud, nakon poništavanja osporene presude, ponovo odlučivati o tužbi podnetoj protiv konačnog rešenja Direkcije Fonda, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i zbog povrede označenog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje povrede prava dovoljn o za pravičn u satisfakcij u podnosioc a ustavne žalbe, imajući u vidu da podnosilac nije tražio da se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti