Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Dugo trajanje postupka pripisano je nedelotvornom postupanju prvostepenog suda, uključujući duge periode neaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2551/2010
14.03.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik V eća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Horvat Zoltana i Horvat Erike, oboje iz Novog Kneževca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Horvat Zoltana i Horvat Erike i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Kneževcu u predmetu P. 46/08 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoltan Horvat i Erika Horvat, oboje iz Novog Kneževca, su 25. maja 2010. godine, preko punomoćnika Slobodana Subotina, advokata iz Novog Kneževca, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 122/10 od 17. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe ističu da je predmetni parnični postupak u kome su imali svojstvo tuženih–protivtužilaca trajao 12 godina i da je u konkretnom slučaju povređeno i njihovo pravo na suđenje u razumnom roku. Oni smatraju da je drugostepeni sud nezakonito odlučio kada je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan njihov protivtužbeni zahtev za naknadu štete, pogrešno nalazeći da oni nisu aktivno legitimisani da potražuju štetu od tužilje–protivtužene. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi im pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Osnovnog suda u Kikindi je 8. februara 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 46/08 i odgovor na ustavnu žalbu u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnosilaca ustavne žalbe o povredi njihovog prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku: da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 10. februara 1998. godine i da je predmetom bio zadužen sudija I.L, koji je održao jedno ročište za glavnu raspravu 24. aprila 1998. godine i odložio raspravu na neodređeno vreme, te da je nakon toga u parnici postupao sudija Z.H, koji je prvo ročište zakazao za 12. oktobar 1999, drugo ročište 4. novembra 1999. i treće ročište 7. decembra 1999. godine; da je sledeće ročište za glavnu raspravu zakazano za 23. septembar 2002. godine , i to od strane sudije M.L, koja je naredno ročište održala 30. oktobra 2002. godine; da je sudija S.B. zakazala sledeće ročište za glavnu raspravu za 13. novembar 2003. godine i da je rasprava zaključena 28. septembra 2006. godine, kada je i doneta prvostepena presuda; da su rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 565/07 od 18. maja 2007. godine vraćeni spisi predmeta prvostepenom sudu da odluči o preostalom delu protivtužbenog zahteva o kome je odlučeno dopunskom presudom od 4. jula 2007. godine, da bi rešenjem Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 1849/07 od 25. februara 2008. godine obe presude bile ukinute; da je u ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu bilo zakazano za 10. april 2008. godine, a naredno zakazano za 19. novembar 2009. godine; da je Opštinski sud u Novom Kneževcu doneo 11. avgusta 2009. godine presudu P. 46/08 i da je presudom Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 122/10 od 17. marta 2010. godine preinačena prvostepena presuda.

Pored toga, Ustavni sud je izvršio uvid u spise traženog predmeta, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Eržebet Mesaroš je 10. februara 1998. godine podnela Opštinskom sudu u Novom Kneževcu tužbu protiv tuženih Horvat Erike i Horvat Zoltana, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi isplate duga i naknade štete. U tužbi je, pored ostalog, istaknuto: da su tužilja, kao zakupodavac, i drugotuženi, kao zakupac, zaključili 23. februara 1995. godine ugovor o zakupu prostorija, koje su koristili tuženi za vršenje samostalne delatnosti; da se navedenim ugovorom o zakupu drugotuženi obavezao da će nakon isteka ugovora zakupljenu prostoriju i uređaje vratiti tužilji u urednom stanju, što se nije desilo, te je tužilja o svom trošku okrečila predmetne prostorije, izvršila popravku stakala koja su tuženi namerno porazbijali, izvršila opravku rashladnog šanka, kupila zavese i dekorativno platno. Predmet je zaveden pod brojem P. 21/98.

Tuženi–protivtužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe su 1. novembra 1999. godine podneli prvostepenom sudu protivtužbu protiv tužilje–protivtužene, kojim su tražili naknadu štete zbog izgubljene zarade i troškova iseljenja iz poslovnog prostora, imajući u vidu da im tužilja–protivtužena nakon otkaza ugovora o zakupu nije ostavila otkazni rok.

Opštinski sud u Novom Kneževcu je 28. septembra 2006. godine doneo presudu P. 21/98, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje - protivtužene; u stavu drugom izreke delimično usvojio protivtužbeni zahtev tuženih–protivtužilaca i obavezao tužilju–protivtuženu da im na ime naknade štete isplati iznos od 3.131,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28. septembra 2006. godine do isplate; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih–protivtužilaca kojim su tražili da im tužilja–protivtužena na ime naknade štete isplati iznos od 1.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17. januara 1998. godine; u stavu četvrtom izreke obavezao tužilju–protivtuženu da isplati tuženima–protivtužiocima troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženih–protivtužilaca, Okružni sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž. 565/07 od 18. maja 2007. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, radi donošenja dopunske presude o preostalom delu protivtužbenog zahteva.

Opštinski sud u Novom Kneževcu je 4. juna 2007. godine doneo dopunsku presudu P. 140/07, kojim je odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih–protivtužilaca kojim su tražili da im tužilja–protivtužena na ime naknade štete isplati iznos od 66.444,77 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Odlučujući o žalbama tuženih–protivtužilaca izjavljenim protiv navedenih prvostepenih presuda, Okružni sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž. 1849/07 od 25. februara 2008. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 21/98 od 28. septembra 2006. godine u delu kojim je odbijen protivtužbeni zahtev tuženih–protivtužilaca, i dopunsku presudu Opštinskog suda u Novom Kneževcu P. 140/07 od 4. juna 2007. godine, te je u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Imajući u vidu da tužilja–protivtužena nije podnela žalbu, navedena prvostepena presuda je postala pravnosnažna u delu kojim je odbijen njen tužbeni zahtev i delimično usvojen protivtužbeni zahtev tuženih–protivtužilaca za naknadu štete.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 46/08. Opštinski sud u Novom Kneževcu je 11. avgusta 2009. godine doneo presudu P. 46/08 kojom je usvojio protivtužbeni zahtev tuženih–protivtužilaca.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Viši sud u Zrenjaninu je osporenom presudom Gž. 122/10 od 17. marta 2010. godine preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih–protivtužilaca i odlučio da se troškovi žalbenog postupka ne dosude tužilji–protivtuženoj. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da su tužilja–protivtužena, kao zakupodavac, i drugotuženi–protivtužilac, kao zakupac, zaključili 23. februara 1995. godine ugovor o zakupu poslovnih prostorija, kojim je tužilja–protivtužena izdala u zakup uličnu kafansku prostoriju, magacin i pomoćne prostorije sa kafanskim inventarom u Ulici Vuka Karadžića br. 137 u Banatskom Aranđelovu, te da je rok važenja ugovora bio do 1. marta 1996. godine; da je drugotuženi–protivtužilac poslovni prostor kratko vreme koristio kao kafanu , da bi nakon zatvaranja kafane delatnost obavljala STR “Bambi market“ čiji je vlasnik prvotužena–protivtužilja, uz prećutnu saglasnost tužilje – protivtužene; da su tuženi–protivtužioci nakon isteka ugovora o zakupu nastavili da koriste poslovni prostor do 17. januara 1998. godine kada je došlo do nesaglasnosti oko visine zakupa, te su ključevi predati tužilji–protivtuženoj sledećeg dana; da je prvostepeni sud našao da je osnovan protivtužbeni zahtev tuženih–protivtužilaca za naknadu štete zbog izgubljene zarade i troškova iseljenja iz poslovnog prostora, jer tužilja–protivtužena nije ostavila zakonom propisani otkazni rok, u smislu odredbe člana 597. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima i da se takvo pravno stanovište prvostepenog suda ne može prihvatiti; da prvotužena–protivtužilja nije ugovorna strana u navedenom pravnom osnovu i ona je kao vlasnik STR “Bambi market“ bez pravnog osnova koristila poslovni prostor čiji je zakupac bio njen suprug, ovde drugotuženi–protivtužilac, te da ona ne može da bude poverilac naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze od strane tužilje–protivtužene; da računi br. 1/98 i 2/98 autoprevoznika D.N. na ime prevoza robe glase na STR “Bambi market“, dok se zahtev za naknadu štete za izgubljenu zaradu odnosi na zaradu vlasnika STR “Bambi market“, te iz tih razloga drugotuženi–protivtužilac nije aktivno legitimisan da potražuje naknadu takve štete.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmišu načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 10. februara 1998. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Kneževcu i da je ovaj postupak okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Zrenjaninu Gž. 122/10 od 17. marta 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj obligacioni spor trajao 12 godina i jedan mesec, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosilaca ustavne žalbe kao stranki u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce, dvanaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju bilo u određenoj meri (postojanje tužbe i protivtužbe), imajući pri tome u vidu da su podnosioci ustavne žalbe samo neznatno doprineli dužem trajanju postupka , ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od 12 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti Opštinskog suda u Novom Kneževcu. Imajući u vidu sadržinu odgovora na ustavnu žalbu v.f. predsednika Osnovnog suda u Kikindi, Ustavni sud je ocenio da se doprinos Opštinskog suda u Novom Kneževcu prekomernom trajanju ovog obligacionog spora prvenstveno ogleda u činjenici da je navedeni prvostepeni sud imao više perioda neaktivnosti u kojima nije održavao ročišta za glavnu raspravu, niti preduzimao druge procesne radnje u cilju blagovremenog okončavanja parnice, od kojih su neki trajali i više od jedne godine, odnosno nepune tri godine (24. april 1998. – 12. oktobar 1999. godine, 7. decembar 1999. – 23. septembar 2002. godine i 30. oktobar 2002. – 13. novembar 2003. godine). Budući da je u ovom predmetu postupalo četvoro sudija u svojstvu predsednika veća, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava po kome se država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu ''Lechner and Hess protiv Austrije'' od 23. aprila 1987. godine).

Polazeći od iznetih razloga, a uzimajući u obzir i ostale procesne propuste Opštinskog suda u Novom Kneževcu, Ustavni sud je zaključio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odlučujući kao u izreci.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nala ženju Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe u suštini smatra ju da je nepravilno utvrđeno činjenično stanje u predm etnom parničnom postupku i traže da se ispita zakonitost osporene drugostepene presude, a ne navode razloge koji bi ukazivali na to da je Viši sud u Zrenjaninu uskratio podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo. S obzirom na to da je u ovom obligacionom sporu nesumnjivo utvrđeno da su navedeni ugovor o zakupu zaključili tužilja–protivtužena, kao zakupodavac, i podnosilac ustavne žalbe Zoltan Horvat, kao zakupac, te da je tražena naknada štete zbog izgubljene zarade i troškova iseljenja poslovnih prostorija podnositeljke Horvat Erike koja nije imala svojstvo ugovorne strane, Ustavni sud smatra da je Viši sud u Zrenjaninu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnosioci nisu aktivno legitimisani za vođenje ove parnice.

Takođe, Ustavni sud nalazi da se navodi ustavne žalbe o povredi prava na naknadu štete u predmetnom parničnom postupku, u konkretnom slučaju, ne mogu dovesti u vezu sa sadržinom odredbe člana 35. stav 2. Ustava, kojom se samo garantuje pravo na naknadu štete koju nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, a ne i ukoliko je štetnik neko drugo pravno ili fizičko lice.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je rešio kao u izreci.

7. Uzimajući u obzir doprinos podnosilaca ustavne žalbe dužini trajanja postupka koji se ogleda u činjenici da su četiri ročišta za glavnu raspravu odložena zbog njihovog nedolaska, kao i značaj predmeta spora za podnosioce i da oni nisu bili aktivno legitimisani za vođenje parnice po protivtužbenom zahtevu za naknadu štete, Ustavni sud smatra da, u konkretnom slučaju, nema osnova da se podnosiocima zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku odredi naknada nematerijalne štete.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („ Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti