Neosnovanost ustavne žalbe zbog dovoljno obrazloženih odluka u prekršajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka u carinskom prekršajnom postupku. Ocenjeno je da su osporene odluke prekršajnih organa i Vrhovnog suda Srbije sadržale dovoljno jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge, čime nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2552/2009
11.10.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Steve Petrovića iz Beograda, sa stalnim boravkom u Parizu, Francuska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. marta 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Steve Petrovića izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Up. 476/08 od 25. juna 2009. godine, rešenja Ministarstva finansija - Veća za drugostepeni prekršajni postupak PŽC 2065/07 od 2. jula 2008. godine i rešenja Komisije za carinske prekršaje Carinarnice u Beogradu P 2591/07 od 9. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Steva Petrović iz Beograda, sa stalnim boravkom u Parizu, Francuska, je 18. decembra 2009. godine, preko punomoćnika - advokata Milomira Šalića i Zorana Jevrića iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Up. 476/08 od 25. juna 2009. godine, rešenja Ministarstva finansija - Veća za drugostepeni prekršajni postupak PŽC 2065/07 od 2. jula 2008. godine i rešenja Komisije za Carinske prekršaje Carinarnice u Beogradu P 2591/07 od 9. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi: da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Up. 476/08 od 25. juna 2009. godine odbijen njegov zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažnog rešenja Ministarstva finansija - Veća za drugostepeni prekršajni postupak PŽC 2065/2007 od 2. jula 2008. godine, kao neosnovan; da je Vrhovni sud Srbije morao da obrazloži zašto su određeni razlozi prvostepenog i drugostepenog prekršajnog organa prihvatljivi, i to uz jasne i potpune razloge za neosnovanost prigovora odbrane sadržane u vanrednom pravnom leku, kojima se ti „prihvatljivi“ razlozi prvostepenog i drugostepenog organa obrazloženo i jasno napadaju. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje i pravno sredstvo, kao i da osporene odluke poništi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) po svojoj sadržini je istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenim prvostepenim rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Beograd P 2591/07 od 9. oktobra 2007. godine, podnosilac ustavne žalbe je oglašen odgovornim za izvršenje carinskog prekršaja iz člana 334. stav 1. tačka 1) Carinskog zakona zato što dana 4. oktobra 2007. godine, pošto je doputovao letom JU 241 iz Pariza, nije prijavio carinskim radnicima na CI Aerodrom Beograd robu koju je uneo u carinsko područje Republike Srbije, već se prijavio u zelenom kontrolnom prolazu deklarišući se da nema ništa da prijavi. Međutim, detaljnom kontrolom njegovog prtljaga pronađena je neprijavljena roba i to - 4 venčanice i dva vela i materijal za venčanice, po priloženim fakturama, ukupne vrednosti 12.852,92 evra. Istim rešenjem izrečena mu je i novčana kazna u iznosu od 200.000,00 dinara, shodno članu 313. stav 4. Zakona o prekršajima Republike Srbije, a na osnovu člana 385. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona oduzeta mu je navedena roba ukupne vrednosti 12.852,92 evra, kao roba kojom je izvršen prekršaj iz člana 334. stav 1. tačka 1) Carinskog zakona.

Protiv osporenog prvostepenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu Ministarstvu finansija - Veću za drugostepeni prekršajni postupak, koje je osporenim rešenjem PŽC 2065/2007 od 2. jula 2007. godine istu odbilo kao neosnovanu i potvrdilo prvostepeno rešenje, navodeći da je prvostepeni organ pravilno zaključio da su se u radnjama okrivljenog stekli svi bitni elementi bića prekršaja iz člana 334. stav 1. tačka 1. Carinskog zakona, kojim je sankcionisano neprijavljivanje carinskom organu robe koja se unosi u carinsko područje, kao i da je okrivljeni imao obavezu da prijavi svu robu koju unosi u carinsko područje, bez obzira na njenu namenu. Isticanje da roba nije bila sakrivena i da je prikazana dokumentacija koja govori o njenoj stvarnoj vrednosti, ne može isključiti prekršajnu odgovornost, jer su sakrivanje robe i lažno prikazivanje činjenica vezanih za robu, obeležja drugih prekršaja. Ostali navodi žalbe koji se odnose na poslovnost i ozbiljnost okrivljenog, kao i njegovo korektno držanje u toku postupka, pravilno su cenjeni u prvostepenom postupku kao olakšavajuće okolnosti, pa je uvažavajući ove razloge prvostepeni organ ublažio novčanu kaznu ispod zakonskog minimuma, u skladu sa zakonom zaprećenim kaznama i opštim pravilima o odmeravanju kazne iz člana 37. i pravilima za ublažavanje kazne iz člana 38. Zakona o prekršajima. Ispitujući rešenje u delu u kojem je, na osnovu člana 385. stav 1. tačka 1) Carinskog zakona, izrečena zaštitna mera oduzimanja predmeta prekršaja, Veće za drugostepeni prekršajni postupak je našlo da je prvostepeni organ i u tom delu pravilno postupio, imajući u vidu da je navedena zakonska odredba imperativnog karaktera, što iziskuje nužnost njene primene u svim slučajevima kada se utvrdi postojanje prekršaja zbog kojeg je okrivljeni oglašen odgovornim i kažnjen. Protiv osporenog drugostepenog rešenja, podnosilac ustavne žalbe je podneo zahtev za vanredno preispitivanje pravnosnažnog rešenja Vrhovnom sudu Srbije, koji je presudom Up. 476/08 od 25. juna 2009. godine odbijen kao neosnovan. Vrhovni sud je utrdio da se neosnovano zahtevom za vanredno preispitivanje pobija zakonitost drugostepenog rešenja u ovoj prekršajnoj stvari, jer je rešenje zasnovano na potpuno i pravilno utvrđenom činjeničnom stanju, pravilnoj primeni odredaba materijalnog prava, a doneto je u postupku bez povrede odredaba Zakona o prekršajima.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Carinskog zakona (“Službeni glasnik RS“, broj 62/06) i Zakona o prekršajima („Službeni glasnik SRS“, broj 44/89 i “Službeni glasnik RS”, br. 21/90, 11/92, 6/93, 20/93, 53/93, 67/93, 28/94, 16/97, 37/97, 36/98, 44/98, 65/01 i 55/04), koje su se primenjivale u vreme donošenja osporenih akata.

Odredbama Carinskog zakona propisano je: da će se novčanom kaznom od jednostrukog do četvorostrukog iznosa vrednosti robe koja je predmet prekršaja, kazniti lice koje ne prijavi carinskom organu robu koju unosi u carinsko područje (član 334. stav 1. tačka 1)); da će se roba koja je predmet carinskog prekršaja iz člana 333, člana 334. tač. 1), 2) i 3), člana 337. st. 3. i 5, člana 341, člana 345, člana 351. stav 1, člana 364. stav 1. tačka 1), člana 365, člana 367. tač. 1) i 3), člana 368. tač. 1), 4), 5) i 6) i člana 369. tač.1), 2), 3), 5) i 7) oduzeti.

Odredbama Zakona o prekršajima bilo je propisano da se kazna za prekršaje odmerava u granicama koje su za taj prekršaj određene, a pri tome se uzimaju u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude veća ili manja, a naročito - težina i posledice prekršaja, okolnosti pod kojima je prekršaj učinjen, stepen odgovornosti učinioca, lične prilike učinioca i držanje učinioca posle učinjenog prekršaja (član 37. stav 1.), dok su odredbama člana 38. Zakona bila propisana pravila za ublažavanje kazne.

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a sa stanovišta utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je pošao od toga da pravo na pravično suđenje predstavlja kompleksno pravo kojim se, pored prava na suđenje u razumnom roku, garantuje i niz drugih prava koja građanima obezbeđuju određene, pre svega procesne garancije da će postupak u kome sud, odnosno drugi nadležni državni organ odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden pravično, a to su: pravo na pristup sudu, pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na jednakost procesnih sredstava, pravo na obrazloženu sudsku odluku.

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje zasniva pre svega na navodima da obrazloženje osporenog drugostepenog rešenja, a posebno obrazloženje osporene presude Vrhovnog suda Srbije ne sadrže detaljne razloge o tome zašto su osnovani razlozi na kojima se zasnivaju odluke prvostepenog, a potom i drugostepenog prekršajnog organa, kao i da nisu dati jasni i potpuni razlozi za neosnovanost prigovora odbrane, sadržanih u izjavljenom vanrednom pravnom leku.

Uvidom u osporeno drugostepeno rešenje i osporenu presudu, Ustavni sud je utvrdio da oba osporena akta sadrže obrazloženje, da su u obrazloženjima konstatovani razlozi zbog kojih je podneta žalba na prvostepeno rešenje, odnosno zahtev za vanredno preispitivanje pravosnažnog rešenja o prekršaju, da su nadležni organi koji su odlučivali o izjavljenim pravnim sredstvima cenili da li su u postupku u kome je donet akt protiv koga je pravno sredstvo izjavljeno učinjene bitne povrede postupka na koje se pazi po službenoj dužnosti, kao i povrede na koje se u podnetom pravnom sredstvu ukazuje, da je odgovoreno na sve bitne navode podnosioca pravnog sredstva, da su navedene odredbe materijalnih propisa koje su od značaja za rešavanje sporne pravne stvari i da je obrazloženo iz kojih razloga se odluke koje se pravnim sredstvom osporavaju pravilno zasnivaju na tim propisima, čime je indirektno obrazložena i neosnovanost suprotnih navoda podnosioca pravnog sredstva. Ustavni sud je takođe konstatovao da ustavna žalba ne sadrži razloge kojima bi se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, ukazivalo na povredu ovog prava osporenim prvostepenim rešenjem Komisije za carinske prekršaje Carinarnice Beograd. Ovo iz razloga što se u odnosu na označeno rešenje navodi da je “prvostepeno rešenje (je) uvažavanjem žalbe branioca okrivljenog moralo biti ukinuto s obzirom na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, na koje su ukazivali činjenice i dokazi, koji su istaknuti u žalbi”, a što se ne može smatrati ustavnopravno prihvatljivim razlogom, jer se u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud ne može upuštati u ocenu pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja, niti u ocenu izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

S obzirom na izneto, a polazeći od navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenim pojedinačnim aktima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te da je u tom delu ustavna žalba neosnovana. Prilikom iznete ocene, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj pravo na pravično suđenje, garantovano članom 6. Evropske konvencije, obavezuje sudove da svoje odluke obrazlože, pri čemu ta obaveza ne podrazumeva da sud mora detaljno da odgovori na sve navode stranaka (videti: presuda u predmetu Van de Hurk protiv Holandije od 19. aprila 1994. godine), kao i da obim obaveze davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i uslovljen je okolnostima konkretnog slučaja (videti: presuda u slučaju Garcia Ruiz protiv Španije od 21. januara 1999. godine).

Razmatrajući navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu Ustavom zajemčenog prava podnosioca ustavne žalbe na pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se protiv njega vodio stajala na raspolaganju pravna sredstva za zaštitu njegovih prava i na zakonu zasnovanih interesa i to žalba drugostepenom upravnom organu, kao redovno pravno sredstvo, i zahtev za vanredno preispitivanje pravosnažnog rešenja o prekršaju Vrhovnom sudu Srbije kao najvišem sudu u Republici, a koja je podnosilac ustavne žalbe i iskoristio. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem žalbe ili drugog propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog drugostepenog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da izjavljeno pravno sredstvo bude i usvojeno. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba i u ovom delu neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, podnetu ustavnu žalbu odbio u celini.

6. Polazeći od iznetog, Ustavi sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Neosnovanost ustavne žalbe zbog dovoljno obrazloženih odluka u prekršajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti