Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za određivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti. Postupak koji traje više od osam godina pred sudom ocenjen je kao nerazumno dug zbog neefikasnog postupanja suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2554/2009
22.12.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Tajsić i Aleksandra Tajsića, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Tajsić i Aleksandra Tajsića i utvrđuje da je u postupku koji se pred Petim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu R1. 90/06, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem R1. 1185/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

3. Ovu odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Tajsić i Aleksandar Tajsić, oboje iz Beograda, preko punomoćnika Zorana Lazarevića, advokata iz Beograda, podneli su 18. decembra 2009. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu R1. 90/06. U ustavnoj žalbi se navodi da je postupak radi određivanja naknade za eksproprisane nepokretnosti započeo još 2002. godine i da još uvek nije okončan.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) istovetna je navedenoj ustavnoj odredbi, a prema odredbi stava 2. istog člana Zakona, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu R1. 1185/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Dragica i Aleksandar Tajsić, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 22. maja 2000. godine zahtev skupštini oštine Voždovac za određivanje naknade za katastarske parcele 4563/5 i 4563/23 upisane u ZKUL 6902, KO Beograd 3, koje su eksproprisane rešenjem Vlade Narodne Republike Srbije 4552/51 od 7. aprila 1951. godine. Navedenim rešenjem je utvrđeno: da se eksproprijacija vrši u korist države, uz zakonsku naknadu, a za potrebe podizanja stambene zgrade za službenike Glavne direkcije građenja železnica u Beogradu; da se označene nepokretnosti imaju odmah predati u posed Glavnoj direkciji građenja železnica u Beogradu. U zahtevu za određivanje naknade podnosioci su naveli da su pravni sledbenici Ljubomira Tajsića, koji je preminuo 1982. godine i da su oglašeni za njegove naslednike rešenjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu O. 463/00 od 8. maja 2000. godine.

Na usmenoj javnoj raspravi održanoj 23. maja 2002. godine učinjeno je nespornim da je Skupština grada Beograda pravni sledbenik preduzeća „Tunelogradnja“ iz Beograda, ali je istaknuto da ne postoje dokazi da je to preduzeće postalo investitor zgrade sagrađene na predmetnim parcelama za potrebe Glavne direkcije građenja železnice u Beogradu, koja je krajnji korisnik. S obzirom na to da sporazum nije postugnut, predloženo je da se postupak obustavi i predmet dostavi nadležnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Opština Voždovac je 28. maja 2002. godine dostavila Petom opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta 462-12/00 Odeljenja za imovinsko-pravne poslove te opštine, u postupku utvrđivanja naknade za eksproprisane katastarske parcele 4563/5 i 4563/23 upisane u ZKUL 6902, KO Beograd 3.

Zakonski zastupnik krajnjeg korisnika, grada Beograda, istakao je prigovor nedostatka pasivne legitimacije, jer imovina nije izuzeta u korist Grada, već je krajnji korisnik Zajednica jugoslovenskih žaleznica, kao pravni sledbenik pravnog lica u čiju je korist izvršena eksproprijacija. Iz istog razloga, prigovor nedostatka pasivne legitimacije istakao je i zakonski zastupnik Skupštine opštine Voždovac, koja je protivnik predlagača u ovom postupku. Radi utvrđenja ko je pravni sledbenik krajnjeg korisnika, postupajući sud je od Trgovinskog suda u Beogradu zatražio obaveštenje o statusnim promenama Glavne direkcije građenja železnice u Beogradu. Posle više od deset meseci i četiri urgencije, Trgovinski sud u Beogradu je obavestio sud da Glavna direkcija građenja železnice u Beogradu nije upisana u registar suda, da se taj registar vodi od 1954. godine, a da subjekti koji su do te godine prestali da postoje nisu ni upisivani u sudski registar.

U ovom delu postupka sud je doneo rešenje o izvođenju dokaza veštačenjem radi utvrđivanja naknade za eksproprisano zemljište. Gradski zavod za veštačenje je vratio spise predmeta sudu da bi se strankama naložilo da predujme troškove veštačenja, što su protivnik predlagača i krajnji korisnik odbili da učine, budući da su osporili pasivnu legitimaciju. Posle godinu dana od određivanja veštačenja, troškove izvođenja ovog dokaza uplatili su predlagači, a tri meseca nakon toga Gradski zavod za veštačenje je dostavio sudu nalaz i mišljenje. Do donošenja prvog rešenja, sud je zakazao pet, a održao dva ročišta za glavnu raspravu. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno - zbog nedostatka procesnih pretpostavki za njegovo održavanje. Na ročištu od 24. oktobra 2005. godine predlagači su povukli predlog u odnosu na Zajednicu jugoslovenskih žaleznica, a glavna rasprava je zaključena. Sud je doneo rešenje II 1 R. 214/02 kojim se utvrđuje naknada za eksproprisane nepokretnosti u iznosu od 3.366.900 dinara, sa kamatom od dana donošenja rešenja. Istim rešenjem utvrđeno je da je predlog povučen u odnosu na Zajednicu jugoslovenskih žaleznica, a krajnji korisnik Grad Beograd obavezan je da plati troškove postupka.

Protiv navedenog prvostepenog rešenja krajnji korisnik je 15. decembra 2005. godine izjavio žalbu Okružnom sudu u Beogradu. Rešenjem tog suda Gž. 1501/06 od 22. marta 2006. godine ukinuto je rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu II 1 R. 214/02 od 24. oktobra 2005. godine, jer žaliocu nije dostavljen nalaz veštaka. Takođe, drugostepeni sud je ocenio da u postupku nije pouzdano utvrđeno da li je Grad Beograd postao nosilac prava raspolaganja na svim stanovima u zgradi i da li ih je kasnije sve otuđio.

U ponovnom postupku sud je zakazao šest ročišta za glavnu raspravu, od kojih tri nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a dva ročišta su odložena radi izjašnjavanja stranaka o podnescima koji su im uručeni na ročištu. Na ročištu od 20. marta 2007. godine sud je odredio da se od Zajednice jugoslovenskih žaleznica i od Agencije za privredne registre pribavi dokaz o tome ko je pravni sledbenik preduzeća „Tunelogradnja“, a navedeni nalog ponovljen je i preciziran još tri puta. S obzirom na protek vremena, sud je 20. marta 2008. godine odredio da se izvede dopunsko veštačenje. Postupajući sud je 26. novembra 2008. godine primio podnesak krajnjeg korisnika Grada Beograda, koji je osporio metodologiju korišćenu od strane Gradskog zavoda za veštačenje i zatražio da se ispravi ostavinsko rešenje u delu u kome se navodi da predlagači imaju pravo korišćenja na predmetnim parcelama, jer je i u zemljišnoknjižnom ulošku zabeleženo da su iste eksproprisane. Zbog toga je predložio da se postupak prekine do donošenja rešenja o ispravci ostavinskog rešenja, čemu se niko od učesnika nije protivio. Predlagači su 7. aprila 2009. godine dostavili rešenje o ispravci ostavinskog rešenja, predložili nastavak postupka i precizirali predlog tako što su kao protivnika predlagača označili Opštinu Voždovac, Grad Beograd i Republiku Srbiju. Sudu je 11. septembra 2009. godine dostavljen dopunski nalaz veštaka, a nakon toga je od Ministarstva finansija – Poreske uprave, Filijala Voždovac zatraženo da dostavi izveštaj o prosečnoj tržišnoj ceni kvadratnog metra na teritoriji grada Beograda za predmetne katastarske parcele. Zakonski zastupnik Republike Srbije istakao je prigovor nedostatka pasivne legitimacije, navodeći da Republika nije krajnji korisnik eksproprijacije. Predlagači su 8. oktobra 2009. godine prihvatili izveštaj nadležnog ministarstva, ali kako rasprava nije zaključena, sud je 14. aprila 2010. godine zatražio od Ministarstva finansija novi izveštaj. Naredno ročište u ovoj pravnoj stvari bilo je zakazano za 26. maj 2010. godine, ali su pre održavanja tog ročišta spisi predmeta već bili dostavljeni Ustavnom sudu Srbije.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 6/95 i 18/05) propisano je: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da ako korisnik eksproprijacije i raniji sopstvenik ne zaključe sporazum o naknadi za eksproprisanu nepokretnost u roku od dva meseca od dana pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji, ili ako javni pravobranilac oceni da je njihov sporazum zaključen na štetu društvene zajednice, opštinski organ uprave nadležan za imovinsko-pravne poslove dužan je da pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji sa spisima bez odlaganja dostavi nadležnom sudu (133. stav 1.); da se postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost pokreće i vodi po službenoj dužnosti i da je ovaj postupak hitan (134. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik SRS“, broj 20/09), koji je stupio na snagu 27. marta 2009. godine, predviđeno je: da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano, da procenu tržišne cene iz stava 1. ovog člana vrši organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima (član 42. stav 1. i 2.); da će se postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, u kome do dana stupanja na snagu ovog zakona nije zaključen sporazum o naknadi, odnosno nije doneta pravosnažna sudska odluka, okončati po odredbama ovog zakona (član 72. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog vanparničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisuje da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Period ocene razumnosti dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je konstatovao da su podnosioci ustavne žalbe 22. maja 2000. godine podneli skupštini opštine Voždovac zahtev za određivanje naknade za eksproprisane nepokretnosti i da u tom postupku nije postignut sporazum o naknadi, a da je opština Voždovac tek posle dve godine dostavila spise predmeta nadležnom sudu, iako je postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost zakonom određen kao hitan. Međutim, s obzirom na to da su podnosioci ustavne žalbe ukazali samo na predugo trajanje postupka za određivanje naknade koji se vodi pred sudom, Ustavni sud nalazi da je za ocenu postojanja povrede navedenog ustavnog prava podnosilaca ustavne žalbe relevantan period od 28. maja 2002. godine, kada su spisi predmeta dostavljeni Petom opštinskom sudu u Beogradu, kao nadležnom sudu.

Nema sumnje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine parničnog sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog koji je doveo do povrede navedenog zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnog suda. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je do donošenja prvostepenog rešenja u osporenom vanparničnom postupku proteklo tri godine i pet meseci, da u ponovnom postupku rešenje nije doneto četiri i po godine, da je pet puta napravljen razmak između ročišta od godinu i po dana, te da nijedno ročište nije odloženo iz razloga koji se mogu pripisati podnosiocima ustavne žalbe. Ustavni sud je takođe utvrdio da je postupajući sud pet godina pribavljao dokaze radi utvrđenja pravnog sledbeništva krajnjeg korisnika eksproprisanih nepokretnosti, a nastavio je da to čini davanjem naloga u tom smislu učesniku u postupku u odnosu na koga je predlog bio povučen već dve i po godine.

Ustavni sud nalazi da se ne može opravdati propuštanje suda da sankcioniše odbijanje protivnika predlagača i krajnjeg korisnika da uplate predujam na ime troškova veštačenja, pogotovo imajući u vidu da se izvođenje ovog dokaza određivalo po službenoj dužnosti, a da troškove postupka snosi korisnik eksproprijacije. Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je postupajući sud tek 18. septembra 2009. godine zatražio od nadležnog ministarstva izveštaj o prosečnoj tržišnoj ceni predmetnih katastarskih parcela, iako je 27. marta 2009. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji, kojim je predviđen drugačiji način utvrđivanja naknade za eksproprisane nepokretnosti.

Ustavni sud ocenjuje da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužini trajanja sudskog postupka, jer su se uredno odazivali na sve pozive suda i aktivno učestvovali u postupku, pri čemu nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Predmet vanparničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, jeste od velikog interesa za podnosioce ustavne žalbe, budući da se radi o nepokretnostima koje su pravnom prethodniku podnosilaca oduzete u korist države, uz zakonsku naknadu koja do danas nije isplaćena, iako se postupak pred sudom po tom zahtevu vodi osam i po godina. Ustavni sud je ocenio da određena složenost postupka ne može biti opravdanje za nedelotvorno postupanje suda u ovoj pravnoj stvari i za ovako dugo trajanje osporenog postupka.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio. Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Takva odluka je doneta u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da podnosioci ustavne žalbe nisu zahtevali pravično zadovoljenje u vidu naknade nematerijalne štete.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti