Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 24 godine
Kratak pregled
Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 24 godine. Sud je naložio hitno okončanje postupka i dosudio podnosiocima naknadu nematerijalne štete od po 500 evra.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-2555/2011
12.12.2013.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Nešovanovića, Velisava Nešovanovića, Milorada Nešovanovića i Ljubinke Nešovanović, svih iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Milana Nešovanovića, Velisava Nešovanovića, Milorada Nešovanovića i Ljubinke Nešovanović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 2851/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.
3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
O b r a z l o ž e nj e
1. Milan Nešovanović i Velisav Nešovanović, obojica iz Ivanjice, podneli su 7. juna 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici u predmetu P. 2851/10. Predložili su da Ustavni sud usvoji žalbu i istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete. Po ustavnoj žalbi je formiran predmet Už-2555/11.
Milorad Nešovanović, i Ljubinka Nešovanović, oboje iz Ivanjice, podneli su 14. juna 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu po kojoj je formiran predmet Už- 2664/2011. Imajući u vidu da je tom ustavnom žalbom su podnosioci te ustavne žalbe osporen isti parnični postupak kao i podnosioci ustavne žalbe u predmetu Už-2555/11, te da podnosioci ustavnih žalbi imaju svojstvo tužilaca u osporenom parničnom postupku, Ustavni sud je predmet Už- 2664/2011 spojio sa predmetom Už- 2555/11, radi donošenja jedinstvene Odluke.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 2851/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosioci ustavne žalbe podneli su 25. septembra 1989. godine Opštinskom sudu u Ivanjici (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv RO Jedinstvo OOUR „Hidromontaža“ iz Užica i RO za puteve „Titovo Užice“ OOUR iz Užica, kojom su tražili da se obavežu tuženi da na porodičnim stambenim zgradama tužilaca u naselju Bedina Varoš u Ivanjici izvedu potrebne građevinske radove na saniranju oštećenja nastalih kao posledica miniranja, kao i da tužiocima nadoknade troškove parničnog postupka.
U predmetu je izveden dokaz veštačenjem preko veštaka građevinske struke.
Presudom Opštinskog suda P. 752/89 od 15. septembra 1992. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca.
Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 760/93 od 6. maja 1993. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 752/89 od 15. septembra 1992. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.
Na ročištu održanom 15. juna 1995. godine rešenjem je određeno da se zatraži dopuna nalaza veštaka M. B. Nakon što je dopisom od istog dana Opštinski sud zatražio od veštaka dopunu nalaza, u predmetu nisu preduzimane druge radnje niti zakazivana ročišta.
Tužioci su podnescima od 15. marta i 2. oktobra 2001. godine i 22. marta 2002. godine urgirali zakazivanje ročišta. Opštinski sud je zakazao ročište 1. oktobra 2002. godine. Rešenjem Opštinskog suda P. 403/93 od 15. novembra 2002. godine određeno je obavljanje građevinskog veštačenja preko veštaka S. Ć. i L. K. Spisi predmeta su dostavljeni veštacima u maju 2006. godine. Nakon toga, ročište je zakazano za 27. mart 2007. godine.
Tužioci su podneskom od 17. januara 2008. godine preinačili tužbeni zahtev i tražili da im tuženi solidarno isplate određeni novčani iznos na ime naknade štete.
Opštinski sud je delimičnom presudom P. 403/93 od 11. decembra 2008. godine usvojio tužbeni zahte zahtev tužilaca.
Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž. 1062/10 od 17. marta 2010. godine odbio žalbe tuženih i potvrdio delimičnu presudu Opštinskog suda P. 403/93 od 11. decembra 2008. godine.
Nakon 1. januara 2010. godine i uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici (u daljem tekstu: Osnovni sud) u predmetu P. 2851/10. Prvo ročište je održano 21. juna 2010. godine.
Presudom Osnovnog suda P. 2851/10 od 21. februara 2013. godine usvojeni su tužebeni zahtevi tužilaca i obavezani tuženi da im na ime naknade štete prouzrokovane umanjenom tržišnom vrednošću nepokretnosti isplate određeni novčani iznos, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene presude tuženi su izjavili žalbu.
U vreme odlučivanja Ustavnog suda po ustavnoj žalbi postupak po žalbi je još uvek u toku.
4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava započeo podnošenjem tužbe Opštinskom, sudu 25. septembra 1989. godine i da do danas, nakon više od 24 godine , još uvek nije u celini pravnosnažno okončan . Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe , trajanje sudskog postupka od preko 24 godine ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu, posebno imajući u vidu činjenicu da Opštinski sud u periodu od 15. juna 1995. godine do 1. oktobra 2002. godine i u periodu od 15. novembra 2002. godine do maja 2006. godine nije preduzeo nijednu radnju u cilju okončanja postupka.
Međutim, Ustavni sud je utvrdio da su i podnosioci ustavne žalbe svojim pasivnim ponašanjem doprineli dužem trajanju postupka . Naime, podnosioci ustavne žalbe su tek nakon skoro šest godina od određivanja dopune veštačenja urgirali zakazivanje ročišta, dok u drugom, dužem periodu neaktivnosti suda (od 15. novembra 2002. godine do maja 2006. godine) , nisu podnosili urgencije niti preduzimali druge radnje.
Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu, a u tački 3. izreke odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava otklone nalaganjem nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.
5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao pasivno ponašanje podnosilaca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević