Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog parničnog postupka koji je trajao preko 25 godina, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Dosuđuje naknadu nematerijalne štete i poništava deo presude zbog povrede načela zabrane preinačenja na štetu žalioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi M . R . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 13628/10 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba M. R . i utvrđuje da je trećim stavom izreke presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1876/11 od 20. aprila 2011. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

4. Poništava se deo osporene presude naveden u tački 3. i nalaže Privrednom apelacionom sudu da donese novu odluku o žalbi podnosioca protiv trećeg stava izreke presude Privrednog suda u Beogradu P. 13628/10 od 29. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. R . iz B . podneo je 9. juna 2011. godine, preko punomoćnika A . V, advokata iz N . B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1876/11 od 20. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu pomoć, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 67. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 13628/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je 28. septembra 1982. godine doživeo tešku saobraćajnu nezgodu u kojoj je ostao invalid; da je nakon toga podneo tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu, radi naknade štete; da je po otvaranju likvidacionog postupka nad tuženim Osiguravajućim društvom „K.“, u junu 2005. godine izvršio prijavu potraživanja prema likvidacionoj masi; da je postupak pravnosnažno okončan tek nakon 26 godina, donošenjem osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1876/11 od 20. aprila 2011. godine; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje „jer o njegovom pravu na zakonsku zateznu kamatu na dospele obroke rente nije pravično odlučeno; da je sud trebalo da mu dosudi zakonsku zateznu kamatu od trenutka prijave potraživanja u likvidacionom postupku, a ne od trenutka presuđenja u skladu sa odredbom člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da mu je povređeno pravo na pravnu pomoć, zbog toga što mu nisu priznati troškovi parničnog postupka u celini, te „tužilac biva prinuđen da iz iznosa ostvarenog prava na naknadu štete podmiruje troškove sudskih taksi, angažovanja stručne pomoći“. Istakao je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć (član 67. stav 1.).

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 13628/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu tužioca podneo 24. decembra 1985. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih Zajednica osiguranja imovine i lica „K.“ – F. G . iz G . i ATP „K .“ – OOUR G, radi naknade materijalne i nematerijalne štete.

Tužilac je na ročištu održanom 26. maja 1986. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženog.

U postupku su izvedeni dokazi veštačenjem preko veštaka medicinske struke – hirurga, kao i veštaka neuropsihijatra.

Presudom Opštinskog suda P. 6120/85-87 od 27. februara 1989. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne i materijalne štete za umanjenu opšteživotnu sposobnost, pretrpljene fizičke bolove, naruženost, pretrpljeni i budući strah, neisplaćeni lični dohodak, kupovinu specijalizovanog vozila za vožnju invalida, troškove za gorivo, isplati određene novčane iznose, kao i mesečnu rentu za 80 litara goriva u bonovima. U stavu drugom izreke navedene presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na ime pretrpljenog straha članova njegove porodice i na ime uništene obuće i odeće isplati određene novčane iznose, a u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je presudom Gž. 7563/89 od 4. oktobra 1989. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 6120/85-87 od 27. februara 1989. godine u stavu prvom izreke, kojim je odlučeno o naknadi štete za pretrpljene fizičke bolove, dok je u stavu drugom izreke navedenu prvostepenu presudu ukinuo u preostalom delu stava prvog izreke.

Opštinski sud je presudom P. 360/90 od 26. februara 1991. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade nematerijalne i materijalne štete za umanjenu opštu životnu sposobnost, naruženosti, pretrpljeni i budući strah, neisplaćeni lični dohodak, kupovinu specijalizovanog vozila za vožnju invalida, troškove za gorivo, isplati određene novčane iznose, kao i mesečnu rentu za 80 litara goriva u bonovima, isplati određene novčane iznose, dok je u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca da mu se isplate iznosi preko dosuđenih u stavu prvom izreke, kao i naknada štete za uništenu odeću i obuću.

Okružni sud je rešenjem Gž. 7611/91 od 11. septembra 1991. godine usvojio žalbe parničnih stranaka i ukinuo presudu Opštinskog suda P. 360/90 od 26. februara 1991. godine.

Podneskom od 10. februara 1992. godine tužilac je izvršio subjektivno preinačenje tužbe, tako što je kao drugotuženog označio RO „K.“ iz G.

Presudom Opštinskog suda P. 6990/91 od 8. aprila 1992. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa su obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate određene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne sposobnosti, pretrpljenog straha, unakaženosti najvećeg stepena. U stavu drugom izreke navedene presude obavezani su tuženi da tužiocu solidarno isplate određene novčane iznose na ime naknade materijalne štete, a u stavu trećem izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu se isplate iznosi preko dosuđenih u stavu prvom izreke. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Okružni sud je presudom Gž. 9007/92 od 28. januara 1993. godine, u stavu prvom izreke, potvrdio ožalbenu presudu u stavu prvom i drugom izreke, dok je u stavu drugom izreke ožalbenu presudu ukinuo u njenom stavu trećem izreke.

Rešenjem Opštinskog suda P. 1520/93 od 24. maja 1994. godine odbačena je kao neblagovremena revizija prvotuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda Gž. 9007/92 od 28. januara 1993. godine.

Presudom Opštinskog suda P. 1520/93 od 22. septembra 1994. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate određene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, dok je u stavu drugom izreke tužbeni zahtev tužioca da mu se isplate iznosi preko dosuđenih u stavu prvom odbijen kao neosnovan.

Okružni sud je rešenjem Gž. 2652/95 od 27. aprila 1995. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 1520/93 od 22. septembra 1994. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

Presudom Opštinskog suda P. 2079/95 od 4. marta 1998. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate određene novčane iznose na ime naknade materijalne (inflatorne) i nematerijalne štete, dok je tužbeni zahtev tužioca da mu se isplate iznosi preko dosuđenih na ime naknade materijalne i nematerijalne štete odbijen kao neosnovan. Protiv navedene presude parnične stranke su izjavile žalbe.

Okružni sud je presudom Gž. 10966/98 od 10. decembra 1998. godine presudu Opštinskog suda P. 2079/95 od 4. marta 1998. godine potvrdio u delu kojim je tužiocu dosuđena naknada materijalne štete, dok je ožalbenu presudu ukinuo u delu kojim je tužiocu dosuđena naknada nematerijalne štete u delu kojim mu je odbijen tužbeni zahtev da mu se isplate iznosi preko dosuđenih na ime naknade nematerijalne štete, kao i u pogledu odluke o troškovima postupka. Presuda je dostavljena parničnim strankama u februaru 1999. godine. Prvotuženi je protiv navedene presude izjavio reviziju.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 1601/01 od 5. aprila 2001. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka.

Rešenjem Opštinskog suda P. 195/99 od 6. februara 2002. godine odbačena je kao neblagovremena revizija prvotuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda Gž. 10966/98 od 10. decembra 1998. godine.

Opštinski sud je rešenjem P. 195/99 od 11. januara 2005. godine prekinuo parnični postupak do okončanja postupka likvidacije nad prvotuženim.

Podneskom od 11. avgusta 2006. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na drugotuženog. Takođe, istim podneskom je obavestio sud da je 7. juna 2005. godine podneo prijavu potraživanja Trgovinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud), kao i da je rešenjem tog suda L. 905/04 od 6. jula 2006. godine njegovo potraživanje osporeno, a on upućen na parnicu.

Opštinski sud je rešenjem P. 195/99 od 30. oktobra 2006. godine odredio nastavak postupka, a rešenjem P. 3452/06 od 13. decembra iste godine oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se spisi predmeta ustupe Trgovinskom sudu kao stvarno nadležnom sudu.

Trgovinski sud je rešenjem P. 519/07 od 13. februara 2007. godine prekinuo postupak u ovoj parnici do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu tog suda L. 905/04.

Postupajući po žalbi tužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 2959/07 od 24. septembra 2007. godine ukinuo rešenje Trgovinskog suda P. 519/07 od 13. februara 2007. godine i predmet vratio tom sudu na dalji postupak.

Rešenjem Trgovinskog suda P. 8287/07 od 22. aprila 2007. godine određeno je sprovođenje ekonomsko–finansijskog veštačenja na okolnost isplaćenih iznosa na ime naknade štete. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 27. avgusta 2008. godine.

Tužilac je podneskom od 26. januara 2009. godine kao tuženog označio Udruženje osiguravača Srbije – Garantni fond iz B, imajući u vidu da je nad AD za osiguranje „K.“ rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 52/07 od 23. decembra 2008. godine zaključen stečajni postupak, te da je subjekat obrisan iz privrednog registra.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 498/10 od 6. aprila 2010. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se spisi predmeta ustupe Prvom osnovnom sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Ri. 108/10 od 17. juna 2010. godine odredio da je stvarno nadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari Privredni sud u Beogradu.

Privredni sud u Beogradu je presudom P. 13628/10 od 29. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da mu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupno iznos od 928.903,60 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počevši od dana presuđenja pa do isplate; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu se isplati određeni novčani iznos na ime naknade materijalne štete, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. juna 2005. godine, iznos preko dosuđenog na ime naknade nematerijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom počev od 7. juna 2005. godine, kao i zakonska zatezna kamata na iznos dosuđen u stavu prvom izreke počev od 7. juna 2005. godine; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 155.713,32 dinara. Protiv drugog i trećeg stava izreke navedene presude tužilac je izjavio žalbu.

Privredni apelacioni sud je osporenom presudom Pž. 1876/11 od 20. aprila 2011. godine, u stavu prvom izreke, preinačio ožalbenu presudu u stavu drugom izreke, i obavezao tuženog da tužiocu isplati: na ime naknade materijalne štete iznos od 448.096,00 dinara, na ime nematerijalne štete za umanjenu životnu aktivnost iznos od 964.000,00 dinara, za naruženost najvećeg stepena iznos od 513.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 53.496,70 dinara, sve sa pripadajućom zakonskom kamatom počevši od 29. novembra 2010. godine. U stavu drugom izreke ove presude ožalbena presuda je u preostalom delu stava drugog njene izreke potvrđena, a u stavu trećem izreke određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju presude je, između ostalog navedeno: da je tuženi u obavezi da tužiocu u smislu odredaba čl. 189, 190. i 200. Zakona o obligacionim odnosima nadoknadi štetu, te da tužiocu u skladu sa članom 189. stav 2. istog zakona pripada zakonska zatezna kamata od dana presuđenja; da s obzirom da su nakon preinačenja prvostepene odluke stranke približno podjednako uspele u sporu, odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 11. maja 2011. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava, započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 24. decembra 1985. godine a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Privrednog apelacionog suda Pž. 1876/11 od 20. aprila 2011. godine, s tim što postupak bio u prekidu od 11. januara 2005. godine do 30. oktobra 2006. godine. Navedeno trajanje postupka od preko 25 godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupke i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od preko 25 godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da je prvostepena presuda pred sudom opšte nadležnosti čak pet puta bila ukidana, u celini ili delimično, odlukama drugostepenog suda, iz čega sledi zaključak da je glavni razlog dugo g vremensko g trajanj a parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kome sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Na ovakvo nalaženje Ustavnog suda nije od uticaja činjenica da je postupak bio u prekidu godinu dana i devet meseci.

Polazeći navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 13628/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu u prvom delu tačke 1. izreke usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US).

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, kao činjenicu da je postupak bio u prekidu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su mu osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 1876/11 od 20. aprila 2011. godine povređena označena ustavna prava, i to: zbog nedosuđivanja zakonske zatezne kamate od 7. juna 2005. godine, kao dana nastanka štete, pa do isplate, na iznos od 448.096,00 dinara, koji mu je, nakon delimičnog preinačenja drugog stava izreke prvostepene presude Privrednog suda u Beogradu P. 13628/10 od 29. novembra 2010. godine, dosuđen osporenom presudom na ime naknade materijalne štete; zbog nepriznavanja troškova parničnog postupka u celini ili srazmerno uspehu u parnici.

U pogledu navoda podnosioca koji se odnose na kamatu, Ustavni sud podseća na svoj ranije zauzet stav (videti Odluku Už-940/2009 od 14. jula 2011. godine), prema kome Garantni fond nije pravni sledbenik osiguravajuće organizacije nad kojom je otvoren stečajni postupak, te ne odgovara za sva utvrđena potraživanja poverilaca koja nisu mogla biti nadoknađena iz stečajne mase dužnika. Svrha Garantnog fonda je ekonomske zaštita putnika i trećih lica, pored ostalog, i od posledica otvaranja stečajnog postupka nad osiguravajućom organizacijom koja treba da im nadoknadi štetu prouzrokovanu upotrebom motornih vozila. Stoga se sredstva Fonda koriste za naknadu štete koja nije nadoknađena iz stečajne mase, ali ne i za isplatu sporednih potraživanja (kamata, troškova sudskog postupka i sl.). Garantni fond ne odgovara kao jemac za troškove koje je poverilac imao u cilju naplate duga od osiguravajuće organizacije, niti za povećanje utvrđene obaveze koja je nastala dužnikovom docnjom ili dužnikovom krivicom.

Primenjujući izloženi pravni stav na ovaj konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da odluka Privrednog apelacionog suda da podnosiocu pripada materijalna šteta od 448.096,00 dinara sa kamatom počev od 29. novembra 2010. godine, kao dana presuđenja, nije proizvoljna, s obzirom na to da je neiscrpljeni limit osiguranja utvrđen na dan presuđenja, te da Garantni fond ne može snositi odgovornost za obaveze koje su nastale docnjom ili krivicom organizacije za osiguranje.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe koji se odnose na troškove parničnog postupka, Ustavni sud je konstatovao sledeće: da je trećim stavom izreke Privrednog suda u Beogradu P. 13628/2010 od 29. novembra 2010. godine obavezan tuženi Garantni fond da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 155.713,32 dinara; da je podnosilac izjavio žalbu protiv drugog i trećeg stava izreke navedene presude; da je prvim stavom izreke osporene drugostepene presude delimično usvojena žalba podnosioca i preinačena ožalbena prvostepena presuda u drugom stavu izreke tako što je tužiocu dosuđena materijalna šteta i deo nematerijalne štete; da je u trećem stavu izreke osporene presude preinačen treći stav izreke prvostepene presude tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove; da je Privredni apelacioni sud odluku o troškovima postupka obrazložio približno podjednakim uspehom stranaka u postupku.

Odredbom člana 381. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u postupku u kome je doneta osporena presuda (u daljem tekstu: ZPP), bilo je propisano da drugostepeni sud ne može da preinači presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu. Navedenom odredbom ZPP bilo je zajemčeno načelo zabrane preinačenja odluke na štetu žalioca (lat. reformatio in peius), koje se ogleda u tome da pravni lek može imati dejstvo samo u korist stranke koja ga je izjavila, a nikada na njenu štetu, pod uslovom da pravni lek nije izjavila i suprotna stranka. Zato odluka drugostepenog suda ne sme biti nepovoljnija za stranku od one koja se žalbom pobija. U suprotnom bi se žaliocu nametnuo rizik koji je protivan samoj prirodi i smislu žalbe. Neobaziranje sudova na zabranu preinačenja na štetu žalioca ima za posledicu nastanak pravne nesigurnosti u parničnom postupku, a time i povredu Ustavom garantovanog prava na pravično suđenje, pa je stoga Ustavni sud cenio navode podnosioca koji se odnose na troškove parničnog postupka u kontekstu sadržine člana 32. stav 1. Ustava, a ne člana 67. Ustava (prava na pravnu pomoć) koje je označeno u ustavnoj žalbi.

Imajući u vidu izloženo, nesumnjivo se nameće zaključak da je u konkretnom slučaju Privredni apelacioni sud osporenom presudom preinačio na štetu podnosioca prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na troškove parničnog postupka tako što je odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, iako je trećim stavom izreke prvostepene presude, protiv koga je samo podnosilac izjavio žalbu, tuženi bio obavezan da podnosiocu kao tužiocu naknadi parnične troškove u iznosu od 155.713,32 dinara. Povreda načela reformatio in peius je u ovom slučaju utoliko očiglednija što je žalba podnosioca u delu koji se odnosio na naknadu materijalne štete u potpunosti uvažena, a u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete delimično, te je uspeh podnosioca u žalbenom postupku bio veći nego u prvostepenom postupku. Stoga je pravnosnažni ishod spora po drugostepenoj preinačujućoj presudi trebalo da ima kao logičnu posledicu i odluku o troškovima postupka u korist, a ne na štetu žalioca, ovde podnosioca ustavne žalbe. S obzirom na to da je podnosilac odlukom o troškovima postupka doveden u nepovoljniji položaj nego da se uopšte nije žalio, Ustavni sud je utvrdio da je trećim stavom izreke povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok povredu prava iz člana 67. Ustava nije razmatrao.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odlučio kao u tački 3. izreke. Pri tome, Sud je ocenio da štetne posledice prava mogu ukloniti samo poništajem trećeg stava izreke osporene presude Privrednog apelacionog suda i određivanjem da se donese nova odluka o žalbi podnosioca na prvostepenu odluku o troškovima postupka, pa je saglasno članu 89. stav 2. navedenog Zakona, odlučeno kao u tački 4. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS" broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti