Odluka o odbijanju i odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja o pritvoru
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje i pravno sredstvo. Deo žalbe sa paušalnim navodima o povredi drugih prava, uključujući diskriminaciju, odbačen je kao nedopušten.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Danijela Varge iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Danijela Varge izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 896/10 od 16. aprila 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Danijel Varga iz Subotice, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo je 24. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 896/10 od 16. aprila 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenih odredbama čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, postupanja s licem lišenim slobode, prava na ograničeno trajanje pritvora, prava na pravično suđenje, posebnih prava okrivljenog i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 23, 25, 28, 31, 32, 33. i 36. Ustava.
U ustavnoj žalbi je navedeno:
- da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 896/10 od 16. aprila 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 96/10 od 30. marta 2010. godine, kojim je produžen pritvor na osnovu člana 142. stav 1. tač. 3) i 5) ZKP;
- da Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom donošenja osporenog rešenja, nije po službenoj dužnosti vodio računa o bitnim povredama krivičnog postupka, odnosno o pravilima postupka izričito propisanim odredbama člana 142a st. 1. i 3. ZKP;
- da prilikom donošenja rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 96/10 od 30. marta 2010. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije bio saslušan, da odluka o produženju pritvora nije bila doneta u sednici veća, da javni tužilac, branilac i okrivljeni nisu bili obavešteni o vremenu i mestu saslušanja, u skladu sa odredbama člana 142a st. 1. i 3. ZKP, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na efikasan i delotvoran pravni lek, kao i pravo na pravično suđenje;
- da u spisima predmeta, „pa ni u nalazu i mišljenju veštaka, nema ni jednog jedinog dokaza krivice okrivljenog, pa je u izgledu oslobađajuća presuda, u kojoj bi onda teret naknade štete za neosnovani pritvor pao na poreske obveznike u ovako teškoj finansijskoj krizi“;
- da je „pobijano rešenje doneto bez ijednog materijalnog dokaza, bazirano isključivo na indicijama i predrasudama“, čime je podnosiocu ustavne žalbe povređena pretpostavka nevinosti;
- da je ovakvim postupanjem sud povredio i odredbe čl. 22. i 31. Ustava Republike Srbije;
- da je u „donošenju“ rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 896/10 od 16. aprila 2010. godine učestvovala i sudija „za koju je javnost, putem medija izrazila sumnju u dostojnost, zbog navodnog nedoličnog ponašanja“, kao i da „je sama zakonitost reizbora sudija sporna“, čime su podnosiocu ustavne žalbe povređeni pravo na pravično suđenje, pravo na delotvorni pravni lek i pravo na jednaku pravnu zaštitu;
- da podnosilac ustavne žalbe smatra da je „pobijanim rešenjem“ diskriminisan, po osnovima nacionalne pripadnosti, jezika, veroispovesti, društvenog porekla, kulture i drugim, jer je Mađar po nacionalnosti, pa zbog toga trpi i razna šikaniranja u Okružnom zatvoru u Subotici, čime mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava bez diskriminacije iz čl. 21. i 22. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporeno rešenje, naloži Okružnom zatvoru u Subotici puštanje okrivljenog na slobodu, odredi uklanjanje štetnih posledica i naknadu štete u roku od 30 dana i odredi da mu se naknade troškovi ustavne žalbe u opredeljenom novčanom iznosu.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor zamenika v.f. predsednika Višeg suda u Subotici i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:
Protiv okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, pred Višim sudom u Subotici vođen je krivični postupak u predmetu K. 37/10, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio produženo krivično delo silovanja iz člana 178. stav 3. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i krivično delo pokušaj silovanja iz člana 178. st. 1. i 3. u vezi sa članom 30. Krivičnog zakonika.
Podnosilac ustavne žalbe se u vreme izjavljivanja ustavne žalbe nalazio u pritvoru, koji je određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Subotici Ki. 74/09 od 20. jula 2009. godine, a koji se računa od 18. jula 2009. godine.
Rešenjem Višeg suda u Subotici Kv. 96/10 od 30. marta 2010. godine, produžen je pritvor protiv okrivljenog, iz razloga propisanih u članu 142. stav 1. tač. 3) i 5) Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 72/09).
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž.II 896/10 od 16. aprila 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 96/10 od 30. marta 2010. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: „Neosnovano se u žalbi branioca ističe da okrivljeni nije saslušan pre donošenja ožalbenog rešenja u smislu odredaba člana 142a st. 1. i 2. ZKP ... Obaveza je suda da, pre određivanja pritvora, sasluša okrivljenog i pri tome postupi i u smislu odredaba st. 2. i 3. člana 142a ZKP. Nigde se u ovim odredbama ne spominje produženje pritvora niti istovetno postupanje suda u slučajevima kada se pritvor produžava. U stavu 1. člana 142a ZKP istina, spominje se i odluka o produženju pritvora, međutim, iz ove rečenice sasvim evidentno proizlazi da je u pitanju odredba kojom se reguliše nadležnost za postupanje u slučajevima kada se produžava ili ukida pritvor. Otuda, ova rečenica u stavu 1. člana 142a ZKP, ni u kom slučaju ne znači da se okrivljeni mora saslušati i pre donošenja odluke o produženju pritvora“.
Prvostepena presuda Višeg suda u Subotici K. 37/10 od 22. aprila 2010. godine, kojom je okrivljeni oglašen krivim za krivična dela koja su mu stavljena na teret i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina, potvrđena je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž. 3738/10 od 12. oktobra 2010. godine, kojom je predmetni krivični postupak pravnosnažno okončan.
Okrivljeni je upućen na izdržavanje kazne zatvora 1. decembra 2010. godine.
4. U članu 22. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (stav 1.), kao i da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (stav 2.).
Odredbama člana 23. Ustava zajemčeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom.
Član 25. Ustava jemči da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.) i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).
Odredbama člana 28. Ustava utvrđeno je: da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (stav 1.); da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode (stav 2.); da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (stav 3.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 33. Ustava utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).
Odredbom člana 36. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Članom 142a Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog zakonika (stav 1.); da saslušanju iz stava 1. ovog člana mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog (stav 2.); da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja iz stava 1. ovog člana, kao i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica (stav 3.); da se o saslušanju ili sednici veća na kojoj se odlučuje o pritvoru vodi poseban zapisnik koji se prilaže spisima (stav 4.); da se, izuzetno od stava 1. ovog člana odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako poziv za saslušanje nije mogao da mu bude uručen zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese ili ako postoji opasnost od odlaganja (stav 5.).
Ostalim relevantnim odredbama ZKP propisano je: da prvostepeni sudovi, u veću sastavljenom od trojice sudija, odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonikom, donose odluke u prvom stepenu van glavnog pretresa i stavljaju predloge u slučajevima predviđenim u ovom zakoniku ili u drugom zakonu (član 24. stav 6.).
Odredbama člana 178. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) propisano je: da će se, ko prinudi drugog na obljubu ili sa njom izjednačen čin upotrebom sile ili pretnjom da će neposredno napasti na život ili telo tog ili njemu bliskog lica, kazniti zatvorom od tri do dvanaest godina (stav 1.); da će se, ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila teška telesna povreda lica prema kojem je delo izvršeno ili ako je delo izvršeno od strane više lica ili na naročito svirep ili naročito ponižavajući način ili prema maloletniku ili je delo imalo za posledicu trudnoću, učinilac kazniti zatvorom od pet do petnaest godina.
5. U ustavnoj žalbi su istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, koje su obrazložene tvrdnjama „da Apelacioni sud u Novom Sadu, prilikom donošenja osporenog rešenja, nije po službenoj dužnosti vodio računa o bitnim povredama krivičnog postupka, odnosno o pravilima postupka izričito propisanim odredbama člana 142a st 1. i 3. ZKP“, kao i da prilikom donošenja rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 96/10 od 30. marta 2010. godine okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije bio saslušan, odnosno da „odluka o produženju pritvora nije bila doneta u sednici veća, da javni tužilac, branilac i okrivljeni nisu bili obavešteni o vremenu i mestu saslušanja, u skladu sa odredbom člana 142a st. 1. i 3. ZKP“.
Ustavni sud najpre ukazuje da je netačna, te samim tim i neosnovana, tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da rešenje Višeg suda u Subotici Kv. 96/10 od 30. marta 2010. godine, nije doneto u sednici veća, jer iz obrazloženja osporenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu, proizlazi da je Viši sud u Subotici bio propisno sastavljen prilikom donošenja prvostepenog rešenja, a takvu procesnu povredu branilac okrivljenog nije isticao ni u žalbi povodom koje je i doneto osporeno rešenje. Ustavni sud, s druge strane, konstatuje da rešenje Višeg suda u Subotici Kv. 96/10 od 30. marta 2010. godine nije osporeno ustavnom žalbom, pa se navodi koji se odnose na to rešenje ne mogu dovesti u vezu sa tvrdnjama da je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu, koje je isključivo osporeno, podnosiocu ustavne žalbe povređeno označeno ustavno pravo.
U odnosu na ostale navedene tvrdnje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje na to da je odredbom stava 1. člana 142a ZKP propisano da odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, a da se odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi u sednici veća, izuzev u slučaju iz člana 145. ovog Zakonika. Ova odredba, prema oceni Ustavnog suda, u sebi sadrži pravila koja se odnose na postupak donošenja tri različite odluke: odluke o određivanju pritvora, kojoj kao procesno pravilo, mora da prethodi saslušanje okrivljenog i odluke o produženju, odnosno ukidanju pritvora. Iako su pravila koja se odnose na ove odluke sadržana u prvoj i drugoj rečenici istog stava navedenog člana očigledno je da se obaveza saslušanja okrivljenog iz prve rečenice tog stava odnosi samo na postupak donošenja odluke o određivanju, ali ne i odluke o produženju ili ukidanju pritvora, kao što je očigledno i da ostali stavovi člana 142a ZKP (izuzev stava 4.) regulišu isključivo saslušanje okrivljenog, kao deo postupka donošenja odluke o određivanju pritvora. Iz ovoga, logičkim i sistematskim tumačenjem odredaba ZKP, proizlazi da se i odredba stava 3. navedenog člana ZKP, koja propisuje da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca okrivljenog o vremenu i mestu saslušanja okrivljenog i da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica, odnosi isključivo na odluku o određivanju pritvora, ali ne i na odluku o produženju pritvora, kako to pogrešno tumači podnosilac ustavne žalbe. U postupku odlučivanja o produženju pritvora, propisanom u drugoj rečenici stava 1. člana 142a ZKP, ne postoji obaveza saslušanja okrivljenog, već samo obaveza da se o sednici veća sačini poseban zapisnik i priloži spisima, u smislu odredbe stava 4. istog člana ZKP.
Ustavni sud je ocenio da se Apelacioni sud u Novom Sadu, u osporenom rešenju, bavio upravo navodima branioca okrivljenog kojima se ističu povrede odredaba člana 142a st. 1. i 3. ZKP i da je te žalbene navode odbio, što je iscrpno i obrazložio. Prema oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Novom Sadu nije u osporenom rešenju na arbitreran i proizvoljan način primenjivao pravo na štetu okrivljenog, već je svoju odluku zasnovao na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba ZKP.
Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da je osporeni pojedinačni akt donet i obrazložen od strane zakonom ustanovljenog suda, u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom. U postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud utvrđuje da li su pozitivnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe i da li ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje, koje u konkretnom ustavnosudskom predmetu ovaj sud nije našao.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je konstatovao da su tvrdnje podnosioca ustavne žalbe neosnovane i da mu stoga nisu povređeni pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčeni odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.
Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).
6. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povrede načela zabrane diskriminacije i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenih odredbama čl. 21. i 22. Ustava i povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, postupanja s licem lišenim slobode, prava na ograničeno trajanje pritvora i posebnih prava okrivljenog, zajemčenih odredbama čl. 23, 25, 28, 31. i 33. Ustava.
Ustavni sud nalazi da se tvrdnje koje su iznete u ustavnoj žalbi, a kojima se navodno potkrepljuju povrede označenih ustavnih načela i prava, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali da su osporenim rešenjem na bilo koji način podnosiocu ustavne žalbe ova načela i prava zaista i povređena.
S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da navodi podnosioca ustavne žalbe prema kojima on „smatra“ da je osporenim rešenjem diskriminisan, po osnovima nacionalne pripadnosti, jezika, veroispovesti, društvenog porekla, kulture „i drugim“, jer je Mađar po nacionalnosti i da zbog toga trpi i razna šikaniranja u Okružnom zatvoru u Subotici, nisu potkrepljeni nijednim dokazom koji bi govorio u prilog istih, već su izneti paušalno i proizvoljno. Ustavni sud osnovanost ovako iznetih tvrdnji niti može ispitati niti može prihvatiti da iste prima faciae ukazuju na povrede koje podnosilac ističe. Ustavni sud naročito ukazuje i na to da je punomoćnik podnosioca ove ustavne žalbe, advokat Olivera Jovanić, kao punomoćnik drugih podnosilaca ustavnih žalbi koje su odbačene Rešenjem Už-3019/2010 od 14. oktobra 2010. godine i Rešenjem Už-2920/2010 od 23. juna 2011. godine, kao i u mnogim drugim ustavnim žalbama, isticala u svemu iste osnove diskriminacije na potpuno isti neobrazložen način. Isticanje istovetnih navoda i u ovoj ustavnoj žalbi, kao i u drugim ustavnim žalbama u kojima je imenovani advokat punomoćnik podnosilaca, ukazuje na tipsko ponavljanje razloga bez individualizovanja i bilo kakvog obrazlaganja tvrdnji koje se iznose, što dalje ukazuje na svojevrsnu zloupotrebu prava na izjavljivanje ustavne žalbe u slučajevima kada se ovaj advokat pojavljuje kao punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe.
Tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da „u spisima predmeta, pa ni u nalazu i mišljenju veštaka, nema ni jednog jedinog dokaza krivice okrivljenog, pa je u izgledu oslobađajuća presuda, u kojoj bi onda teret naknade štete za neosnovani pritvor pao na poreske obveznike u ovako teškoj finansijskoj krizi“, kao i da je „pobijano rešenje doneto bez ijednog materijalnog dokaza i bazirano isključivo na indicijama i predrasudama“, Ustavni sud takođe ne može da prihvati kao ustavnopravne razloge, s obzirom da ovi navodi predstavljaju subjektivan stav podnosioca ustavne žalbe i izraz njegovog nezadovoljstva osporenim rešenjem, posebno imajući u vidu da je on, u krivičnom postupku koji je vođen protiv njega, pravnosnažno osuđen za izvršenje dva teška krivična dela, na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina.
Podnosilac ustavne žalbe je izneo i tvrdnju da je u donošenju „rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 896/10 od 16. aprila 2010. godine“ učestvovala i sudija „za koju je javnost, putem medija izrazila sumnju u dostojnost, zbog navodnog nedoličnog ponašanja“, kao i da „je sama zakonitost reizbora sudija sporna“, čime su mu navodno povređeni pravo na pravično suđenje, pravo na delotvorni pravni lek i pravo na jednaku pravnu zaštitu. Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe ovu tvrdnju i „navođenje“ nepostojećeg rešenja Višeg suda u Subotici Kv. 896/10 od 16. aprila 2010. godine, nikako nije ni mogao da dovede u pravno-logičku vezu sa rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu koje osporava.
Polazeći od odredaba člana 170. Ustava i člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Sud i u ovoj pravnoj stvari ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava, bez navođenja ustavnopravnih razloga, ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dozvoljenim pravnim sredstvom. U ustavnoj žalbi se ne navode razlozi koji bi na bilo koji način ukazivali na to da su podnosiocu ustavne žalbe povređena ili uskraćena označena prava, niti se prilažu bilo kakvi dokazi za tvrdnje koje su iznete.
Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je podnetu ustavnu žalbu, u ovom delu, odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević