Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko 20 godina. Sud je utvrdio da je dugotrajnost postupka prvenstveno posledica neefikasnog postupanja nadležnih sudova i naložio hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski, Slobodanke Davidović i Gordane Milovanović Daničić, svih iz Beograda, i Gordane Kopše iz Pančeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski i Gordane Kopše i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 5668/92 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koju mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba Slobodanke Davidović i Gordane Milovanović Daničić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku iz tačke 1.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Stevan Milovanović, Dušanka Antovski, Slobodanka Davidović i Gordana Milovanović Daničić, svi iz Beograda, i Gordana Kopša iz Pančeva, su 22. februara 2008. godine, preko punomoćnika Nenada Petkovića i Aleksandra Petkovića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u predmetima Trećeg opštinskog suda u Beogradu – P1. 5668/92, P1. 1290/95, P1. 1291/95, P1. 1292/95, P1. 1293/95, P1. 526/02, P1. 216/07, P1. 239/96, P1. 146/07, P1. 826/99, P1. 5667/92 i P1. 476/99; u predmetima Drugog opštinskog suda u Beogradu – P. 2430/99 i P. 2019/05; i predmetima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu – I. 219/93 i I. 315/93.

2. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo odluku da se razdvoje postupci po ustavnoj žalbi, pa je formirano 15 posebnih predmeta, i to: Už-2164/09 – postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1290/95; Už-2165/09 – postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1291/95; Už-2166/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1292/95; Už-2167/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 1293/95; Už-2168/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 526/02; Už-2169/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 216/07; Už-2170/09 – postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 239/96; Už-2171/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 146/07; Už-2172/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 826/99; Už-2173/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 5667/92; Už-2174/09 - postupanje u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 476/99; Už-2175/09 - postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 2430/99; Už-2176/09 - postupanje u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2019/05; Už-2177/09 - postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 219/93 i Už-2178/09 - postupanje u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 315/93. Samim tim, Ustavni sud je u predmetu Už-256/08 isključivo ispitivao razumnost dužine trajanja postupka u predmetu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 5668/92.

3. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 5668/92 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Učesnici Stevan Milovanović, Dušanka Antovski, Gordana Kopša (ovde podnosioci ustavne žalbe) i dr. su podneli Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu predlog protiv drugog učesnika Radne organizacije "Beogradski vodovod i kanalizacija" – Osnovna organizacija udruženog rada “Vodovod“ iz Beograda, kojim su, između ostalog, tražili: poništaj Odluke Radničkog saveta drugog učesnika broj 9846/1 od 17. jula 1989. godine, Odluke o konačnoj rang listi za dodelu stanova broj 12221 od 5. septembra 1989. godine, pojedinačnih akata kojima su na osnovu navedenih odluka dodeljeni radnicima stanovi na korišćenje i priznavanje prava prioriteta u rešavanju stambenih pitanja nezavisno od postojećih rang lista. Imajući u vidu da je više učesnika (zaposleni kod drugog učesnika) takođe podnelo predlog za poništaj akata drugog učesnika, prvostepeni sud je 25. oktobra 1989. godine spojio predmete radi vođenja jedinstvenog postupka. Predmet je zaveden pod brojem St. 971/89.

Prvostepeni sud je 6. decembra 1989. godine doneo rešenje St. 971/89, kojim je odredio privremenu meru zabrane raspolaganja stanovima koje je drugi učesnik dodelio pojedinim radnicima i zabrane useljenja tih radnika u predmetne stanove.

Osnovni sud udruženog rada u Beogradu je 18. maja 1990. godine doneo odluku St. 971/89, kojom je pojedine zahteve učesnika usvojio - st. I, VI, VII i VIII izreke, pojedine zahteve učesnika odbio – st. IX, XIII, XIV, XV, XVI, XVII, XVIII, XIX, XX, XXI i XXII izreke, a u stavu XXIV izreke utvrdio da, pored ostalog, nisu ispunjeni uslovi za pružanje sudske zaštite po predlogu učesnika sa zahtevom da sud poništi stav IV Odluke Radničkog saveta drugog učesnika broj 9846/1 od 17. jula 1989. godine, kojim je utvrđen redosled radnika čije se stambeno pitanje rešava dodelom odgovarajućeg stana mimo rang liste.

Postupajući po žalbama prvih učesnika, drugog učesnika i zainteresovanih radnika, Sud udruženog rada Srbije je rešenjem Sd. 4759/90 od 23. aprila 1991. godine ukinuo odluku Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu St. 971/89 od 18. maja 1990. godine, te je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto: da je prvostepeni sud zasnovao svoju odluku na pismenim ispravama i drugim dokazima koje u toku rasprave nije izveo i da je time učinio bitnu povredu pravila postupka; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud sprovesti dokazni postupak i nakon toga pristupiti oceni osnovanosti zahteva.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem Rs. 1950/91. Osnovni sud udruženog rada u Beogradu je 10. jula 1991. godine doneo odluku Rs. 1950/91, kojom je odlučeno o zahtevima učesnika, ovde podnosilaca ustavne žalbe, na isti način kao i u prethodnoj prvostepenoj odluci.

Nakon stupanja na snagu i početka primene Zakona o sudovima iz 1991. godine, predmet je radi odlučivanja o žalbama tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, tuženog i umešača na strani tuženog, preuzeo Okružni sud u Beogradu, koji je 10. juna 1992. godine doneo presudu Gž. I 772/92, kojom je odbio pojedine žalbe i u stavu I izreke potvrdio odluku Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu Rs. 1950/91 od 10. jula 1991. godine u st. VIII i XXIV izreke, a u stavu II izreke usvojio pojedine žalbe i ukinuo prvostepenu odluku u st. I, II, III, IV, V, VI, IX, X, XI, XII, XIII, XIV, XV, XVI, XVII, XVIII, XIX, XX, XXI, XXII i XXV izreke, te je dostavio predmet Trećem opštinskom sudu u Beogradu na ponovni postupak i odlučivanje. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da prvostepeni sud nije utvrdio da li su tužioci prethodno podnosili prigovore drugostepenom organu (Radničkom savetu) protiv pobijanih odluka o dodeli stanova a da su navedene činjenice od uticaja na dozvoljenost i blagovremenost tužbi, jer predmet spora pred sudovima mogu biti samo konačni akti; da prvostepeni sud nije na jasan i sistematičan način utvrdio mesto svakog od učesnika u postupku rešavanja stambenog pitanja, tj. da li su učestvovali na konkursu za davanje stana na korišćenje, konkursu za davanje dugoročnih zajmova za izgradnju ili kupovinu stana, konkursu za davanje kratkoročnih kredita za sticanje susvojine na stanovima itd; da nije utvrđeno koliko učesnici imaju bodova na svakoj od rang lista i koji su bodovi sporni; da je po svakoj pojedinačnoj tužbi potrebno utvrditi stepen ispunjenja svih merila i kriterijuma predviđenih Pravilnikom tuženog o stambenim odnosima; da je radi efikasnijeg rada po ovim tužbama i zbog brojnosti tužilaca, prvostepeni sud ovlašćen da razdvoji postupke.

Stevan Milovanović je 28. jula 1992. godine podneo reviziju protiv drugostepene presude u kojoj je istakao i da Okružni sud u Beogradu nije odlučio o žalbi protiv st. VII i XXIII izreke odluke Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu Rs. 1950/91 od 10. jula 1991. godine.

Vrhovni sud Srbije je 23. februara 1993. godine doneo rešenje Rev. 4779/92, kojim je u stavu I izreke odbio kao neosnovanu reviziju Stevana Milovanovića izjavljenu protiv stava I izreke drugostepene presude, a u stavu II izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju u delu u kome je izjavljena protiv stava II izreke drugostepene presude. U obrazloženju revizijskog rešenja je, pored ostalog, istaknuto: da činjenica da drugostepeni sud nije odlučio po žalbama protiv st. VII i XXIII izreke prvostepene odluke, sama po sebi, nema uticaja na zakonitost i pravilnost drugostepene presude u stavu I izreke; da će drugostepeni sud dopunskom presudom odlučiti o osnovanosti žalbe protiv stava VII i stava XXIII izreke prvostepene odluke.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P1. 5668/92. Stevan Milovanović je podneskom od 22. septembra 1993. godine tražio od Trećeg opštinskog suda u Beogradu da sačini u pismenoj formi rešenje o privremenoj meri, imajući u vidu da je navedeno rešenje doneto 6. decembra 1989. godine u toku raspravljanja pred Osnovnim sudom udruženog rada u Beogradu.

Treći opštinski sud u Beogradu je 17. marta 1994. godine doneo rešenje P1. 5668/92, kojim je razdvojio postupke u ovoj pravnoj stvari i formirao posebne predmete za svakog tužioca ponaosob. Takođe je prvostepeni sud naložio tužiocima da u roku od 60 dana urede tužbeni zahtev tako što će precizirati odluke čiji se poništaj traži i označiti lica koja su dobila stanove na osnovu pobijanih odluka tuženog (sada JKP “Beogradski vodovod i kanalizacija“ iz Beograda kao pravni sledbenik Radne organizacije "Beogradski vodovod i kanalizacija" – Osnovna organizacija udruženog rada “Vodovod“ iz Beograda), te je upozorio tužioce da će odbaciti tužbe kao neuredne u slučaju nepostupanja po nalogu.

Stevan Milovanović je podneskom od 4. maja 1994. godine tražio da Okružni sud u Beogradu donese dopunsku presudu jer presudom Gž. I 772/92 od 10. juna 1992. godine nije odlučio o žalbi protiv stava VII stava i stava XXIII izreke prvostepene odluke.

Okružni sud u Beogradu je dopunskom presudom Gž. I 772/92 od 16. juna 1994. godine odbio žalbe tužilaca i potvrdio odluku Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu Rs. 1950/91 od 10. jula 1991. godine u stavu VII i stavu XXIII izreke.

Po predlogu tuženog, Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 5668/92 od 28. aprila 1995. godine ukinuo privremenu meru zabrane raspolaganja tuženog na predmetnim stanovima.

Prvostepeni sud je 12. juna 1995. godine doneo rešenje P1. 5668/92, kojim je, pored ostalog, odbacio i tužbu Gordane Kopše kao neurednu.

Postupajući po žalbi Gordane Kopše protiv rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 5668/92 od 12. juna 1995. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. I 1078/96 od 6. marta 1997. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka. U obrazloženju drugostepenog rešenja je istaknuto da u spisima predmeta nema podataka o tome da li je prvostepeno rešenje dostavljeno tužiocima i umešačima na strani tuženog i da prvostepeni sud treba da otkoni nedostatke u pogledu dostavljanja.

Postupajući po žalbama Stevana Milovanovića i Dušanke Antovski protiv prvostepenog rešenja P1. 5668/92 od 28. aprila 1995. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. I 1078/96 od 6. marta 1997. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, sa istim obrazloženjem.

Odlučujući o žalbama Stevana Milovanovića, Dušanke Antovski i Gordane Kopše protiv prvostepenog rešenja P1. 5668/92 od 17. aprila 1994. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. I 1078/96 od 6. marta 1997. godine odbacio žalbe kao nedozvoljene, ističući da je nedozvoljena žalba protiv rešenja koja se odnose na rukovođenje glavnom raspravom.

Navedena drugostepena rešenja su 12. juna 1997. godine ekspedovana parničnim strankama.

Stevan Milovanović, Gordana Kopša i Dušanka Antovski su 14. i 15. jula 1997. godine izjavili zahtev za zaštitu zakonitosti i reviziju protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. I 1078/96 od 6. marta 1997. godine, kojim su odbačene njihove žalbe kao nedozvoljene.

Vrhovni sud Srbije je 8. septembra 1998. godine doneo rešenje Rev. 6651/97, kojim je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca.

Imajući u vidu da su tužioci u ovoj pravnoj stvari pokrenuli izvršne postupke protiv tuženog pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, navedeni izvršni sud je dopisom od 10. maja 2000. godine tražio od Trećeg opštinskog suda da se izjasni da li je dostavljeno prvostepeno rešenje P1. 5688/92 od 28. aprila 1995. godine (rešenje o ukidanju privremene mere) parničnim strankama u smislu naloga iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. I 1078/96 od 6. marta 1997. godine. Kako Treći opštinski sud u Beogradu nije postupio po navedenom dopisu, Četvrti opštinski sud u Beogradu se još četiri puta obraćao prvostepenom sudu u ovoj pravnoj stvari, a odgovor je dobio tek 27. marta 2001. godine.

Postupajući po žalbi tužioca N.A. protiv prvostepenog rešenja P1. 5668/92 od 12. juna 1995. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1583/03 od 17. septembra 2003. godine vratio spise predmeta Trećem opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka, imajući u vidu da prvostepeni sud nije odlučio o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje tužioca N. A. izjavljenom protiv ožalbenog rešenja.

Treći opštinski sud u Beogradu je 9. decembra 2005. godine usvojio predlog tužioca N.A. za povraćaj u pređašnje stanje i delimično ukinuo prvostepeno rešenje P1. 5668/92 od 12. juna 1995. godine, i to u delu kojim je odbačena kao neuredna tužba navedenog tužioca.

Postupajući po žalbama tužilaca protiv prvostepenih rešenja P1. 5668/92 od 28. aprila 1995. godine i P1. 5668/92 od 12. juna 1995. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. I 272/06 od 8. februara 2006. godine vratio spise predmeta Trećem opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da u spisima predmeta ne postoje dokazi da su ožalbena rešenja dostavljena svim tužiocima i umešačima i da prvostepeni sud treba da izvrši ispravke ožalbenih rešenja, imajući u vidu da imena i prezimena parničnih stranaka nisu pravilno označena. Predsednik veća prvostepenog suda u ovoj pravnoj stvari je tek 17. jula 2007. godine dao naredbu da se izvrši dostava navedenih prvostepenih rešenja, u smislu naloga Okružnog suda u Beogradu.

Odlučujući ponovo o žalbama tužilaca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. I 6105/07 od 21. decembra 2007. godine vratio spise predmeta Trećem opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno: da prvostepeni sud nije postupio po nalogu iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. I 272/06 od 8. februara 2006. godine; da je prvostepeni sud uputio tuženom dopis sa nalogom da umešačima (radnici u tuženom preduzeću) dostavi ožalbena rešenja i da vrati dostavnice potpisane od strane tih lica; da iz spisa predmeta proizlazi da umešačima u ovoj pravnoj stvari nije izvršena uredna dostava prvostepenih rešenja o ukidanju privremene mere i odbačaju tužbe; da ne postoji dokaz da su navedena rešenja uručena pojedinim tužiocima; da prvostepeni sud nije pravilno označio u ožalbenim rešenjima imena i prezimena tužilaca i umešača u smislu naloga iz rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. I 272/06 od 8. februara 2006. godine; da prvostepeni sud treba da postupi po navedenim nalozima i ispita od kakvog je značaja u ovoj pravnoj stvari činjenica da je umešač A. R. preminuo.

Treći opštinski sud u Beogradu je 29. januara 2008. godine doneo rešenje P1. 5668/92, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti umešača A. R.

Nakon što su tužioci podneskom od 18. novembra 2008. godine tražili da prvostepeni sud nastavi postupak u ovom predmetu, Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem P1. 5668/92 od 1. decembra 2008. godine ponovo prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti određenih tužilaca i umešača na strani tuženog.

Postupajući ponovo po žalbama tužilaca protiv prvostepenih rešenja P1. 5668/92 od 28. aprila 1995. godine i P1. 5668/92 od 12. juna 1995. godine, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. I 1912/09 od 15. aprila 2009. godine godine vratio spise predmeta Trećem opštinskom sudu u Beogradu radi dopune postupka, iz istih razloga kao u pređašnjim drugostepenim rešenjima.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 177. Zakona o udruženom radu (“Službeni list SFRJ“, broj 11/88) je bilo propisano da radnik u udruženom radu ima pravo da zahteva zaštitu svojih prava, pored ostalog, pred sudovima udruženog rada.

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o sudovima udruženog rada (“Službeni glasnik SRS“, broj 32/75) je bilo propisano da se postupak pred sudovima udruženog rada pokreće predlogom učesnika.

Odredbama Zakona o sudovima (“Službeni glasnik RS“, br. 46/91, 60/91, 18/92, 71/92) je bilo propisano: da danom početka primene ovog zakona prestaju sa radom, između ostalog, Sud udruženog rada Srbije i Osnovni sud udruženog rada u Beogradu (član 74. stav 1. al. 3. i 6.); da će predmete primljene do početka primene ovog zakona sudovi udruženog rada predati odgovarajućim sudovima i to okružnim sudovima predmete po redovnim pravnim lekovima i da će se u nedovršenim predmetima u kojima nije doneta prvostepena odnosno drugostepena odluka postupak nastaviti po propisima koji se primenjuju pred sudovima iz ovog zakona (član 76. stav 1. alineja 3. i stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP) bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu i da nije dozvoljena posebna žalba protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom (član 311. st. 2. i 5.); da ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, ili je propustio da odluči o delu zahteva, stranka može u roku od petnaest dana od prijema presude predložiti parničnom sudu da se izvrši dopuna presude (član 339. stav 1.); da se odluka revizijskog suda dostavlja prvostepenom sudu preko drugostepenog suda (član 398. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito pri određivanju rokova i ročišta, sud uvek obratiti naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg ZPP koje se odnose na efikasno postupanje i posebnu obavezu suda da hitno postupa u radnim sporovima.

Odredbama člana 195. st. 1. i 3. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može pokrenuti spor pred nadležnim sudom i da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

6. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 15. juna 1989. godine podnošenjem predloga Osnovnom sudu udruženog rada u Beogradu (dan kada je predlog podneo Stevan Milovanović, potom su predloge podneli Dušanka Antovski i Gordana Kopša, a prvostepeni sud je 25. oktobra 1989. godine spojio postupke) i da ovaj postupak još uvek nije okončan.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje 20 godina i osam meseci i da se još uvek nalazi u fazi prvostepenog rešavanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su prouzrokovala duže trajanje parničnog postupka. Naime, prvostepeni sud je trebalo da ispita pravilnost i zakonitost pobijanih odluka o dodeli stanova radnicima na korišćenje, tj. da utvrdi ispunjenost kriterijuma predviđenih odredbama Pravilnika o stambenim odnosima RO Beogradski vodovod i kanalizacija za sticanje reda prvenstva u rešavanju stambenih pitanja, što samo po sebi iziskuje obiman dokazni postupak. Analizirajući dalje složenost procesnih pitanja u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da je u parničnom postupku učestvovalo 12 tužilaca i 23 umešača na strani tuženog i da je Treći opštinski sud u Beogradu dva puta prekidao postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti neke od parničnih stranaka. Ipak, sama priroda spora, neophodnost izvođenja velikog broja dokaza i postojanje više tužilaca i umešača na strani tuženih, po oceni Ustavnog suda, ne predstavljaju opravdane razloge za toliko dugo trajanje ovog parničnog postupka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da oni imaju legitiman interes da postupajući sudovi hitno odluče o osnovanosti njihovog tužbenog zahteva, jer je predmetni radni spor u neposrednoj vezi sa rešavanjem stambenog pitanja podnosilaca.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su oni u neznatnoj meri doprineli dužem trajanju parničnog postupka, time što su koristili nedozvoljena pravna sredstva. Naime, podnosioci ustavne žalbe su podneli žalbe protiv rešenja Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1. 5668/92 od 17. aprila 1994. godine (kojim je razdvojen postupak u ovoj pravnoj stvari), iako prema odredbi člana 311. stav 5. ranije važećeg ZPP nije bila dozvoljena posebna žalba protiv rešenja koje se odnosi na rukovođenje raspravom.

Imajući u vidu da je predmetni radno-stambeni spor bio u nadležnosti sudova udruženog rada i da je, u smislu odredaba člana 74. stav 1. al. 3. i 6. i člana 76. stav 1. alineja 3. Zakona o sudovima, tokom 1991. godine predmet preuzeo Okružni sud u Beogradu kao sud opšte nadležnosti radi postupanja po žalbama parničnih stranaka, Ustavni sud je odvojeno analizirao ponašanje sudova koji su odlučivali o predlogu, odnosno tužbenom zahtevu podnosilaca ustavne žalbe. U tom smislu, Ustavni sud je našao da je Osnovni sud udruženog rada u Beogradu učinio propust u ovoj pravnoj stvari tako što je doneo prvu prvostepenu odluku iako nije sproveo dokazni postupak.

Po oceni Ustavnog suda, dugo trajanje parničnog postupka u ovom slučaju je prvenstveno prouzrokovano nedelotvornim i pogrešnim postupanjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu, koji nisu preduzeli sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča i da se o pravima podnosilaca ustavne žalbe odluči bez nepotrebnog odugovlačenja postupka. Najpre, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. I 772/92 od 10. juna 1992. godine propustio da odluči o žalbama podnosilaca ustavne žalbe protiv stava VII i stava XXIII izreke odluke Osnovnog suda udruženog rada u Beogradu Rs. 1950/91 od 10. jula 1991. godine, te je nakon prijema rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 4779/92 od 23. februara 1993. godine trebalo odmah da odluči o navedenim žalbama. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je dostavio Trećem opštinskom sudu u Beogradu spise predmeta sa revizijskim rešenjem, pa je nakon urgencije podnosilaca ustavne žalbe tek 16. juna 1994. godine doneo dopunsku presudu Gž. I 772/92, čime je direktno uticao na dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ispitujući ponašanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu u ovom predmetu, Ustavni sud je konstatovao pet perioda neaktivnosti i nerazumnog kašnjenja prvostepenog suda (19. septembar 1994. – 20. april 1995. godine, 12. jun 1995. – 26. jun 1996. godine, 27. mart 2001. – 28. februar 2003. godine, 7. oktobar 2003. – 14. jul 2005. godine i 10. mart 2006. – 17. jul 2007. godine). U navedenim periodima, prvostepeni sud nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzimao druge procesne radnje u cilju brzog razrešenja ovog radnopravnog spora. Nedelotvorno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu u ovoj pravnoj stvari se ogleda, pre svega, u propuštanju suda da obezbedi uredno dostavljanje rešenja P1. 5668/92 od 28. aprila 1995. godine i P1. 5668/92 od 12. juna 1995. godine tužiocima i umešačima na strani tuženih, zbog čega Okružni sud u Beogradu nije mogao da odluči o žalbama podnosilaca ustavne žalbe na navedena rešenja, te je četiri puta vraćao spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka. Ovde posebno treba istaći da je prvostepeni sud svaki put pokušao da izvrši dostavljanje navedenih rešenja umešačima preko tuženog kao njihovog poslodavca i da nijednom nije primio dokaze o uredno izvršenom dostavljanju. Eventualna sprečenost tuženog da dostavi rešenja umešačima, po oceni Ustavnog suda, ne oslobađa prvostepeni sud od obaveze da na drugi način izvrši urednu dostavu i omogući dalji razvoj parnice, odnosno postupanje drugostepenog suda po žalbama podnosilaca ustavne žalbe protiv navedenih rešenja. Činjenica da Okružni sud u Beogradu već 13 godina ne može da odluči o žalbama zbog procesnih nedostataka je presudno uticala na dužinu trajanja ovog postupka i ona se u konkretnom slučaju može staviti na teret Trećem opštinskom sudu u Beogradu.

Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu i ostale mnogobrojne procesne propuste Trećeg opštinskog suda u Beogradu zbog kojih u suštini i nije raspravljano o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca ustavne žalbe, te dužnost suda da hitno postupa prilikom rešavanja radnih sporova, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu(„Službeni glasnik RS“, broj 109/07), i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način predviđen odredbama člana 90. Zakona, a u tački 3. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, kao sada stvarno i mesno nadležnom sudu, da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak po tužbi podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

8. Polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava i prirode parničnog postupka povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je zaključio da samo parničnim strankama u takvom postupku može biti povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

S obzirom da u predmetnom parničnom postupku nije odlučivano o pravima i obavezama Slobodanke Davidović i Gordane Milovanović Daničić, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba navedenih lica nedopuštena zbog nepostojanja stranačke legitimacije za njeno podnošenje, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić