Odbacivanje ustavne žalbe izjavljene protiv rešenja donetih u izvršnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Sretena Petrovića protiv rešenja izvršnog suda. Sud je utvrdio da nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka, jer navodima o procesnim propustima i pogrešnom utvrđivanju troškova nije dovedena u pitanje pravičnost postupka u celini.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-256/2011
12.05.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sretena Petrovića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. maja 2011. godine, doneo je
R E Š E Nj E
Odbacuje se ustavna žalba Sretena Petrovića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 2099/10 od 1. novembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 1847/10 od 1. decembra 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Sreten Petrović iz Loznice podneo je Ustavnom sudu 17. januara 2011. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici I. 2099/10 od 1. novembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 1847/10 od 1. decembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.
U ustavnoj žalbi je navedeno da je izvršni postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe prekinut zbog smrti izvršnog poverioca, te da je istovremeno utvrđeno potraživanje koje podnosilac ustavne žalbe kao izvršni dužnik treba da namiri, i to preostali dug i troškove izvršnog postupka. Podnosilac ustavne žalbe ističe da je sud u izvršnom postupku usled smrti izvršnog poverioca imao ovlašćenje jedino da prekine postupak izvršenja. Smatra da radnja zastupanja na ročištu za javnu prodaju održanom 1. novembra 2010. godine, kao i radnja podnošenja zahteva za dosuđivanje troškova postupka izvršenja nastalih posle donošenja rešenja Opštinskog suda u Loznici I. 183/05 od 13. maja 2005. godine i I. 378/08 od 20. novembra 2008. godine ne predstavljaju radnje koje ne trpe odlaganje, te u tom smislu nije bilo mesta primeni odredbe člana 94. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojim je propisano da je punomoćnik ovlašćen da preduzima radnje u postupku koje ne trpe odlaganje, u slučaju da stranka odnosno njen zakonski zastupnik umre ili postane poslovno nesposoban. Podnosilac navodi da sud u izvršnom postupku nije obrazložio troškove postupka koji su nastali posle donošenja rešenja I. 183/05 od 13. maja 2005. godine, dok su troškovi postupka po osnovu rešenja I. 378/08 od 20. novembra 2008. godine pogrešno utvrđeni. Na kraju je naveo da je punomoćje dato advokatu Stanoju Filipoviću otkazao 9. septembra 2010. godine, ali da u uvodnim delovima prvostepenog i drugostepenog rešenja i dalje stoji da je navedeni advokat njegov punomoćnik, čak je drugostepeno rešenje dostavljeno navedenom advokatu, ali ne i podnosiocu ustavne žalbe.
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni poverilac umro 30. oktobra 2010. godine.
Na ročištu za javnu prodaju održanom 1. novembra 2010. godine izvršni dužnik, ovde podnosilac ustavne žalbe, je izjavio da je spreman da dug isplati u celosti i predložio je da sud donese rešenje kojim će se utvrditi troškovi postupka izvršenja.
Osnovni sud u Loznici je osporenim rešenjem I. 2099/10 od 1. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, prekinuo postupak izvršenja određen rešenjem Opštinskog suda u Loznici I. 378/08 od 20. novembra 2008. godine prema izvršnom dužniku, ovde podnosiocu ustavne žalbe, zbog smrti izvršnog poverioca. U stavu drugom izreke ovog rešenja utvrđeno je da je izvršni dužnik delimično isplatio dug po osnovu rešenja Opštinskog suda u Loznici I. 378/08 od 20. novembra 2008. godine, a da po osnovu nalaza veštaka finansijske struke izvršni dužnik duguje izvršnom poveriocu na dan 1. novembra 2010. godine označene novčane iznose, i to na ime glavnog duga i na ime troškova postupka izvršenja određenim rešenjem Opštinskog suda u Loznici I. 183/05 od 13. maja 2005. godine, troškove postupka izvršenja nastalih posle donošenja navedenog rešenja, kao i na ime troškova postupka izvršenja nastalih posle donošenja rešenja I. 378/08 od 20. novembra 2008. godine.
Viši sud u Šapcu je osporenim rešenjem Gž. 1847/10 od 1. decembra 2010. godine preinačio prvostepeno rešenje u stavu drugom izreke u delu u kome su utvrđeni troškovi postupka izvršenja nastali posle donošenja rešenja Opštinskog suda u Loznici I. 378/08 od 20. novembra 2008. godine, tako što su ti troškovi utvrđeni u označenom novčanom iznosu umesto novčanog iznosa koji je utvrđen osporenim prvostepenim rešenjem.
4. Odredbama člana Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.), kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).
5. U vezi rešenja donetih u izvršnom postupku, Ustavni sud najpre ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je, odlučujući o primenljivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, zaključio da se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa parničnim postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (ovakavo stanovište je zauzeto u predmetu Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke, broj 11258/84 tač. 46.). Ovakvo stanovište je zauzeo i Ustavni sud nalazeći da je ono primenljivo i u konkretnom izvršnom postupku.
Podnosilac ustavne žalbe najpre navodi da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je sud u izvršnom postupku ocenio da označene radnje koje je preduzeo punomoćnik nakon smrti izvršnog poverioca predstavljaju radnje koje ne trpe odlaganje, saglasno odredbi člana 94. stav 2. Zakona o parničnom postupku i time što je sud pogrešno utvrdio troškove postupka izvršenja nastalih posle donošenja rešenja Opštinskog suda u Loznici I. 378/08 od 20. novembra 2008. godine. Po oceni Ustavnog suda, sud u izvršnom postupku je dao ustavnopravno prihvatljive razloge o iznetim navodima podnosioca, pa samim tim istaknutim navodima se ne dovodi u sumnju pravičnost osporenih rešenja.
Ustavni sud ukazuje da je sud u izvršnom postupku učinio procesni propust time što nije obrazložio i konkretizovao troškove postupka izvršenja nastalih posle donošenja rešenja Opštinskog suda u Loznici I. 183/05 od 13. maja 2005. godine, ali tim procesnim propustom ne dovedi se u sumnju pravičnost konkretnog izvršnog postupka u celini.
Iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe izjavio žalbu protiv osporenog prvostepenog rešenja preko punomoćnika Stanoja Filipovića, advokata iz Loznice, pa samim tim nije postupljeno protivno procesnim odredbama time što je ssporeno drugostepeno rešenje dostavljeno navedenom advokatu.
U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo da je sud u bitnoj istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji odlučio na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava priložio odgovarajuće dokaze.
Ustavni sud ukazuje da zajemčeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje dvostepenost u odlučivanju, koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju time što je podnosilac izjavio žalbu protiv osporenog prvostepenenog rešenja, saglasno odredbi člana 12. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 124/05), kao i da je o izjavljenoj žalbi odlučeno u osporenom drugostepenom rešenju. To znači, da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio u celini , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.
6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUD
dr Dragiša Slijepčević