Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao pet godina, zbog neefikasnosti drugostepenog suda. Zahtev za naknadu materijalne štete je odbijen, a žalba protiv meritornih odluka odbačena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rusomira Popovića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Rusomira Popovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 2486/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Rusomira Popovića izjavljena protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 518/10 od 8. aprila 2010. godine i Opštinskog suda u Leskovcu P. 2486/05 od 2. oktobra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rusomir Popović iz Leskovca je 25. maja 2010. godine, preko punomoćnika Ljiljane Petrović i Zorana Petrovića, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1. 518/10 od 8. aprila 2010. godine i Opštinskog suda u Leskovcu P. 2486/05 od 2. oktobra 2006. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajmečenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu, u predmetu P. 2486/05.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 518/10 od 8. aprila 2010. godine odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Leskovcu P. 2486/05 od 2. oktobra 2006. godine kojom mu je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu razlike u plati za period od 1. aprila 2002. godine do 30. aprila 2005. godine i uplatu odgovarajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za ukupno utvrđenu razliku u plati, po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, za period od 30. avgusta 1974. godine do 30. aprila 2005. godine; da su prvostepeni i drugostepeni sud u obrazloženjima osporenih presuda u potpunosti ignorisali nalaz i mišljenje veštaka finansijske struke; da su osporene presude zasnovane na stanovištu prema kome je podnosilac trebalo da se žali na rešenje o plati; da je, po mišljenju podnosioca, rešenje o plati koje je donela tužena pravilno, odnosno da je njegova plata njime pravilno bila obračunata, ali da je ista isplaćivana u manjim iznosima od onih koji su bili utvrđeni rešenjem, na koji način je podnosiocu, pre svega, povređeno pravo na pravičnu naknadu za rad; da su prema saznanju podnosioca i njegovog punomoćnika, sredstva za plate u Vojsci, u raspodeli državnog budžeta, završavala na drugoj strani, odnosno na drugim računima; da je Okružni sud u Leskovcu u većem broju svojih odluka zauzeo suprotno pravno stanovište i tuženu obavezao da predmetnu razliku u plati isplati drugim tužiocima, čime su podnosiocu povređena prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava; da je tužba u predmetnoj parnici podneta 25. aprila 2005. godine, a pravnosnažno presuđeno 8. aprila 2010. godine, na koji način je povređeno i pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude i Republiku Srbiju obaveže da podnosiocu nadoknadi štetu nastalu "donošenjem nezakonitih presuda u stvarnom iznosu".

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Leskovcu P. 2486/05 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 28. aprila 2005. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora - Ministarstvo odbrane - VP 4445 Leskovac, radi isplate razlike u plati i uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem. Predmet je dobio broj P. 2486/05.

Zakonski zastupnik tužene je odgovor na tužbu dostavio sudu 6. juna 2005. godine, nakon čega je 21. jula 2005. godine održano prvo ročište za glavnu raspravu, na kome je određeno izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 28. februara 2006. godine.

Ročište zakazano za 30. mart 2006. godine je na predlog punomoćnika tužioca odloženo, radi preciziranja tužbenog zahteva u skladu sa obavljenim veštačenjem. Naredna dva ročišta za glavnu raspravu nisu održana, i to: ročište od 20. aprila 2006. godine zbog nedolaska zakonskog zastupnika tužene, koji je sudu prijavio kvar na automobilu, a ročište od 17. maja 2006. godine zbog nepostojanja procesnih pretpostavki. Na ročištu održanom 3. jula 2006. godine glavna rasprava je zaključena, a potom je, bez posebnog rešenja suda, ponovo otvorena, kako bi punomoćnik tužioca, nakon statusnih promena na strani tužene (prestanak državne zajednice Srbija i Crna Gora) podneskom označio novu tuženu. Iz napred navedenog razloga, ročište zakazano za 12. septembar 2006. godine je odloženo, dok je na sledećem ročištu, održanom 2. oktobra 2006. godine, nakon čitanja dokaza i konstatacije da nema novih dokaznih predloga, sud zaključio glavnu raspravu.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Leskovcu P. 2486/05 od 2. oktobra 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Rusomira Popovića, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane - VP 4445 Leskovac isplati razliku u plati za period od 1. aprila 2002. godine do 30. aprila 2005. godine i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na ukupno utvrđenu razliku u plati, po osnovu staža osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, za period od 30. avgusta 1974. godine do 30. aprila 2005. godine. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je nesporna činjenica da je tužilac civilno lice u Vojsci i da se u službi tužene nalazi od 30. avgusta 1974. godine; da je neophodno izvršiti razgraničenje sudske i upravne nadležnosti, zbog činjenice da su pojedinačni pravni akti kojima se određuju plate u Vojsci upravni akti, doneti primenom pravila upravnog postupka, čija se pravilnost i zakonitost ocenjuje u upravnom sporu, pred nadležnim sudom; da starešina vojne jedinice, odnosno ustanove, na osnovu člana 152. Zakona o Vojsci Jugoslavije, pored drugih nadležnosti, rešava o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate i prestanku službe u Vojsci, dok član 156. istog zakona predviđa da nadležni vojni organ u prvom i drugom stepenu rešava po pravilima upravnog postupka; da se sve prinadležnosti iz radnog odnosa isplaćuju na osnovu rešenja koje po službenoj dužnosti donosi nadležni starešina, a koje ima svojstvo upravnog akta; da je pravnosnažno i konačno rešenje nadležnog organa o visini plate osnov za njenu isplatu; da je u postupku utvrđeno da tužena nije uskratila tužiocu isplatu plate prema konačnom rešenju, već da tužilac potražuje razliku u plati između one koja mu je konačnim rešenjem utvrđena i plate određene prema uslovima iz čl. 75. i 137. Zakona o Vojsci Jugoslavije; da, u slučaju da se tužilac obratio nadležnom starešini zahtevom za takvu isplatu, a da nadležni starešina odluku po tom zahtevu nije doneo ili da tužilac tom odlukom nije bio zadovoljan, tužilac bi bio ovlašćen da pokrene upravni spor pred nadležnim sudom.

Prvostepena presuda je punomoćniku tužioca i zakonskom zastupniku tužene uručena 11. oktobra 2006. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporenu presudu Gž1. 518/10 od 8. aprila 2010. godine kojom je žalbu odbio i presudu Opštinskog suda u Leskovcu P. 2486/05 od 2. oktobra 2006. godine potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo; da tužilac u sprovedenom postupku, a ni kasnije u žalbi, nije istakao činjenice i okolnosti da je pokretao upravni postupak radi zaštite prava i eventualno ocene zakonitosti odluke u pogledu pravilnosti obračuna visine plate pred nadležnim organima koji određuje platu, niti da je pokretao i vodio upravni spor; da se zakonitost upravnih akata i pravilnost obračuna visine plate ocenjuje u upravnom postupku i upravnom sporu, što je u konkretnom slučaju izostalo, zbog čega tužilac nije dokazao osnov svog potraživanja; da iz razloga što je tuženi isplaćivao platu po obračunu koji nije osporavan, tužilac nije dokazao odgovornost tužene, saglasno odrebi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da u pogledu tužbenog zahteva koji se odnosi na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem, tužilac nije dokazao da tužena nije ispunila obavezu uplate doprinosa, s obzirom na to da u prilog svojih navoda nije dostavio izvod iz evidencije nadležnog fonda, niti te okolnosti proizlaze iz nalaza i mišljenja veštaka, na koji tužilac nije imao primedbi.

Po žalbi tužioca je najpre postupao Okružni sud u Leskovcu, a nakon 1. januara 2010. godine Apelacioni sud u Nišu. Drugostepeni postupak je trajao od kraja oktobra 2006. godine do 21. aprila 2010. godine, kada su spisi vraćeni Osnovnom sudu u Leskovcu. Osporena drugostepena presuda je punomoćniku tužioca uručena 26. aprila 2010. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, te da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02), merodavnog za konkretan spor, bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto-zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri niti veća od pet neto-zarada iz ovog stava, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 70%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira, da ako su ukupna sredstva za plate iz stava 1. ovog člana veća od sredstava koja bi se utvrdila primenom propisa koji se odnose na utvrđivanje sredstava za isplatu zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji se nalazi sedište Saveznog ministarstva za odbranu, Savezna vlada može umanjiti do 20% iznose sredstava za plate utvrđene prema odredbama stava 1. ovog člana (član 75.); da Savezna vlada propisuje, između ostalog, platu po činu, platu po činu i dužnosti, položajnu platu, vojni dodatak, posebni deo plate, rokove za isplatu i najnižu položajnu grupu za čin (član 87.).

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02), relevantnog za konkretan spor, bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: Vojska), da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu čl. 75. i 137. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci, da ministar odbrane, u okviru ukupnih iznosa novčanih sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda odnosno vrednosti koeficijenta za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000), takođe od značaja za konkretan spor, bilo je propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0, prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetna parnica pokrenuta 28. aprila 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu i da je okončana donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 518/10 od 8. aprila 2010. godine, koja je punomoćniku podnosioca uručena 26. aprila 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe, do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala pet godina, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi predstavljala opravdan razlog za petogodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, naročito iz razloga što je reč o parnici iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da on nije doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka isključivo je doprinelo neefikasno postupanje Okružnog suda u Leskovcu koji o žalbi podnosioca nije odlučivao počev od kraja oktobra 2006. godine do 1. januara 2010. godine, kada je predmet prešao u nadležnost Apelacionog suda u Nišu, koji je drugostepenu presudu doneo 8. aprila 2010. godine. Ustavni sud smatra da se navedeno trajanje žalbenog postupka od tri i po godine, u kome nije bilo otvaranja rasprave i sprovođenja dokaznog postupka, može smatrati nerazumno dugim. Ovakav stav, povodom neefikasnog postupanja istog okružnog suda u žalbenom postupku, Ustavni sud je izneo u Odluci Už-2845/2010 od 20. decembra 2012. godine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Leskovcu, u predmetu P. 2486/05, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, već ustavnom žalbom zahteva isplatu "štete u stvarnom iznosu, nastalu donošenjem nezakonitih odluka", što se može smatrati isključivo zahtevom za naknadu materijalne štete, čija se vrsta, obim i visina moraju argumentovati odgovarajućim dokazima.

7. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje i prava na pravičnu naknadu za rad, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac kroz tvrdnje o navodno učinjenim povredama navedenih ustavnih prava, u suštini, žali na proizvoljnu primenu materijalnog prava od strane Apelacionog suda u Nišu i Opštinskog suda u Leskovcu.

Stoga, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi navedenih ustavnih prava, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u konkretnoj pravnoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporenih presuda, zbog čega Ustavni sud nalazi da osporenim presudama nije povređeno Ustavom garantovano pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje. Po shvatanju Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, iz čega proizlazi da isplata vršena u skladu sa pravosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu, odnosno na drugi način nepravilno ili nezakonito postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja. Ovakav stav je Ustavni sud zauzeo i u svojim ranijim odlukama (videti, pored ostalih, Odluke Už-189/2009 od 27. januara 2010. godine i Už-498/2008 od 11. februara 2010. godine).

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da ocena redovnih sudova u konkretnom slučaju nije posledica proizvoljnog tumačenja merodavnog prava, te da osporenim presudama Apelacionog suda u Nišu Gž1. 518/10 od 8. aprila 2010. godine i Opštinskog suda u Leskovcu P. 2486/05 od 2. oktobra 2006. godine, podnosiocu nisu povređena prava na pravično suđenje i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Sud odbio ustavnu žalbu u tom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Tvrdnje podnosioca o povredi prava na jednaku zaštitu prava, koje se zasnivaju na različitom postupanju Okružnog suda u Leskovcu u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama, Ustavni sud nije posebno cenio, s obzirom na to da su u prilog osnovanosti ovih navoda priložene isključivo prvostepene presude Opštinskog suda u Leskovcu (P. 2487/05 od 9. januara 2006. godine, P. 2600/05 od 4. maja 2006. godine i P. 2488/05 od 22. februara 2007. godine), za koje se ne može sa sigurnošću utvrditi da li su bile predmet preispitivanja u žalbenom postupku, pred nadležnim drugostepenim sudom.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti