Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog trajnog oduzimanja imovine trećem licu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu J. G. izjavljenu protiv rešenja o trajnom oduzimanju stana. Sud je utvrdio da postoji očigledna nesrazmera između zakonitih prihoda i vrednosti imovine, koju podnositeljka nije uspela da opravda relevantnim dokazima u zakonskom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2561/2020
02.04.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Zoran Lončar i dr Ranka Vujović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. G. iz Kule, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2026. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. G. izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.Po1.TOI. 5/19 od 17. decembra 2019. godine u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. G. iz Kule, je 16. februara 2020. godine, preko punomoćnika T. H. L, advokata iz Beograda, izjavila Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja označenog u izreci, zbog povrede prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena sudska odluka kojom je pravnosnažno usvojen zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela od podnositeljke ustavne žalbe, kao trećeg lica, nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka u kojem je brat podnositeljke ustavne žalbe oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika i produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je sud arbitrarno primenio odredbe čl. 2, 38, 43. i 44. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, jer su u zahtevu za trajno oduzimanje imovine navedena krivična dela na koje se ne primenjuje taj zakon, te da nema nikakvih dokaza da je oduzeta imovina proistekla iz krivičnog dela; da nije tačno da podnositeljka ustavne žalbe nije radila od 2007. godine, već da je od 2007. godine do 2010. godine bila zaposlena u jednoj od američkih „kruzing kompanija“ („C.“), za koje je opštepoznato da za njih njima ne može da se volontira, a visina tih prihoda, nasuprot mišljenju suda, ne mora da se dokazuje samo pisanim dokazima iz razloga što zarada u Americi, može i ne mora da se prima preko računa, te je ovu činjenicu trebalo utvrđivati drugim dokazima, koje je priložila i predložila, a ne zanemariti te prihode, od kojih je podnositeljka značajno mogla da doprinese prilikom kupovine spornih nepokretnosti, a kako drugostepeni sud nije cenio ove žalbene navode, podnositeljka smatra da joj je na taj način uskraćeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku. Podnositeljka je navela da su ona i svedok D.I. sudu obrazložili način isplaćivanja zarade na kruzerima, tako što se jedan deo bakšiša isplaćuje u gotovini, a deo preko računa u banci, koje račune otvara kruzer kompanija i po prestanku angažovanja zaposlenog i zatvara, te ne postoji način da se posle gašenja računa 2011. godine dobije bilo kakav listing, a prostom matematičkom operacijom moguće je utvrditi da je podnositeljka u peridou od 28 meseci, koliko je radila na brodu, morala da zaradi najmanje 84.000,00 dolara.

Predloženo je da se utvrdi povreda prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava, da se poništi osporeno rešenje i da se utvrdi pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu materijalne i nematerijalne štete, čiju visinu nije opredelila.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal Toi.Poi1. 7/18 od 30. jula 2019. godine usvojen je zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela OIK. 20/12 od 5. marta 2018. godine, pa je od podnositeljke ustavne žalbe, kao trećeg lica u krivičnom postupku u kojem je njen brat pravnosnažno oglašen krivim zbog krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika i produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika, trajno oduzet stan broj 16, u ulici P. broj 36 u Novom Sadu, dupleks, površine 90m2, koji se nalazi na katastarskoj parceli broj …/1, upisan u list nepokretnosti broj 10221 KO Novi Sad II, u vanknjižnom vlasništvu.

U obrazloženju prvostepenog rešenja navedeno je da je sud u ponovnom postupku (nakon ukidanja prvobitno donetog rešenja o trajnom oduzimanju imovine, usvajanjem žalbe podnositeljke ustavne žalbe) na osnovu člana 43. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela održao glavno ročište, kojem je prisustvovala i podnositeljka ustavne žalbe sa svojim punomoćnikom; da je sud u dokaznom postupku izveo sledeće dokaze od značaja za podnositeljku ustavne žalbe:

1) neposredno ispitao podnositeljku ustavne žalbe u prisustvu njenog punomoćnika;

2) ispitao svedoke N.I, A.T. i D.I.

Iz iskaza svedoka N.I. (majka prijateljice A.), sud je utvrdio da je svedok izjavila da joj je poznato da su se podnositeljka ustavne žalbe i njena ćerka upoznale dok su radile zajedno na kruzeru u toku 2008. ili 2009. godine; da joj nije poznato koliku zaradu su ostvarivale; da joj je poznato da je njena ćerka pozajmila novac podnositeljki ustavne žalbe u 2011. godini i to tako što je koverat sa novcem, bez priznanice, svedok predala podnositeljki ustavne žalbe po nalogu ćerke koja je živela u Njujorku; da joj je poznato da se radilo o 11.000 evra ili dolara (o valuti nije mogla precizno da se izjasni), kao i da je podnositeljka datu pozajmicu vratila u toku 2015. godine.

Sud nije poklonio poverenje iskazu ovog svedoka, sa obrazloženjem da je neuverljivo i nelogično da pozajmicu i povrat pozajmice, imajući u vidu njenu visinu, ne prati pismena forma kao sredstvo obezbeđenja ugovornih strana, čak i u slučaju kada se radi o pozajmici prijatelja, kao i da iskaz svedoka nije bio dovoljno uverljiv da bi se na osnovu njega mogao izvesti zaključak da je ćerka svedoka N.I. zaista pozajmila navedenu sumu novca, jer je nelogično i neživotno da svedok ni ne otvori kovertu radi provere i prebrojavanja, ne tako male sume novca, ovo tim pre što je visina ušteđevine koja se nalazila u koverti mogla da bude i veća i manja od navedene, a neživotno je i da svedok čuva ušteđevinu svoje ćerke, a da ne zna o kojoj valuti je reč. Sud je naročito ukazao da je značajan razlog zbog kojeg se ne mogu prihvatiti tvrdnje o postojanju navedene pozajmice taj što je prema iskazu vlasnika, trećeg lica ona taj novac pozajmila početkom 2011. godine, a stan je kupljen u avgustu 2011. godine, pa se postavlja pitanje kako je treće lice J. G. šest meseci pre kupovine stana znala koliko joj je novca potrebno da pozajmi za kupovinu tog stana, kao i to što je vlasnik, treće lice, J. G. prvi put pominje navedenu pozajmicu u postupku trajnog oduzimanja imovine, ne spominjući je ni jednog trenutka u postupku privremenog oduzimanja.

Iz iskaza svedoka A.T. sud je utvrdio da je u pregovorima za zaključenja spornog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji od 24. avgusta 2011. godine sa podnositeljkom ustavne žalbe učestvovao njen brat B. G, kojeg svedok poznaje kao „G.“, da je tom prilikom ugovorena cena, dinamika izgradnje, kao da je kupoprodajna cena u iznosu od 60.000 evra u celini bila isplaćena u gotovini pre potpisivanja ugovora, onako kako je i navedeno u tekstu ugovora.

Iz iskaza svedoka D.I. utvrđeno je da je on sa podnositeljkom ustavne žalbe radio kao konobar u kompaniji „C.“ od 2007. ili 2008. godine do sredine 2009. godine; da je zarada u početku isplaćivana u gotovini svake dve nedelje uz primerak pej slipa (pay slip) na kojem je pisao iznos novca koji se isplaćuje, a kopija potpisanog pej slipa se nalazila kod poslodavca, kao dokaz da je novac isplaćen; da je kompanija posle 2009. godine uvela elektronsko plaćanje, pa je zarada isplaćivana na tekući račun; da plata nije bila ista svakog meseca jer konobar radi na procenat koji se kretao od 15% do 18% od prodaje; da je njegova prosečna zarada u ovom periodu bila oko 2.500 do 4.000 evra, a nekada i 5.000 evra; da su troškovi smeštaja i hrane u toku boravka na brodu pokriveni i nisu ulazili u zaradu; da samo pretpostavlja da su on i podnositeljka imali slična primanja u navedenom periodu.

Ocenom iskaza svedoka D.I. sud je u prvostepenom rešenju konstatovao da se visina mesečne zarade ne može utvrđivati iz iskaza svedoka, već iz validnih i relevantnih dokaza, kao što su ugovor o radu, ugovor o delu, izvod iz tekućeg računa banke na koje su vršene uplate, pej slip ili liste koje je potpisala u kompaniji da je primila nedeljnu zaradu, pa su navodi svedoka D.I. o visini primanja koje je on ostvarivao na kruzeru (a koji takođe nisu potkrepljeni dostavljanjem pej slipa ili drugim pisanim dokazima-napomena US) bez značaja za drugačiju odluku suda, tim pre što ni svedok D.I. nije mogao da se izjasni o visini prihoda J. G, ukazujući da samo pretpostavlja da su njeni prihodi slični kao i njegovi. Iz istih razloga sud je nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da obezbedi prisustvo svedoka N.B, konačno odbio predlog podnositeljke ustavne žalbe da se ovaj svedok ispita, smatrajući da bi dalji pokušaji da se on uredno pozove vodili nepotrebnom odugovlačenju postupka, ocenjujući da se njegovim ispitivanjem ne bi doprinelo potpunijem utvrđivanju činjeničnog stanja, budući da se visina mesečne zarade ne može utvrđivati iz iskaza svedoka, a njegovo svedočenje je predloženo na okolnosti da je podnositeljka ustavne žalbe od svoje ušteđevine kupila sporni stan.

3) preslušao snimke telefonskih razgovora uporedo sa uvidom u njihove transkripte;

4) izvršio uvid u pisane dokaze u spisima predmeta, pored ostalih, dokazi koji se odnose na podnositeljku ustavne žalbe su:

4a) uverenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (RFPIO) Direkcija fonda u Beogradu od 24. decembra 2012. godine sa podacima o stažu osiguranja, zaradama, naknadama zarada, osnovicama osiguranja, ugovorenim i drugim naknadama i visini uplaćenih doprinosa ostvarenim od 1. januara 1970. godine iz kojih se utvrđuje da je J. G. u periodu od 2003. do 2007. godine, po osnovu radnog odnosa i van radnog odnosa ostvarila prihode u ukupnom iznosu od 538.805,00 dinara;

4b) ugovor o kupoprodaji stana u izgradnji overen u Osnovnom sudu u Novom Sadu broj OV3. 7837/11 od 25. avgusta 2011. godine, ugovor o kupoprodaji broj 7837/11 od 28. avgusta 2011. godine iz kojih se utvrđuje da je kupoprodajna cena predmetnog stana 60.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti da dan plaćanja i da je cena u celini isplaćena prilikom zaključenja ugovora; prepis lista nepokretnosti broj 10221 KO Novi Sad od 31. januara 2013. godine, zapisnik Poreske uprave – Filijala Novi Sad o utvrđivanju vrednosti nepokretnosti broj 2232-42-01-00122/2013 – D2A10 od 19. juna 2013. godine iz kojeg je utvrđeno da je procenjena vrednosti predmetnog stana na dan 13. septembra 2013. godine iznosila 74.196 evra (8.461.593,70 dinara),

4v) overeni prepis dopisa – pisma preporuke predsednika kompanije „C.“ od 2. marta 2018. godine sa radnim rasporedom po brodovima na kojima je podnositeljka ustavne žalbe radila, medicinski izveštaji o bolovanjima podnositeljke ustavne žalbe, iz kojih se utvrđuje da je J. G. u periodu od 3. septembra 2007. godine do 2. septembra 2010. godine radila u kompaniji „C.“, da je bila na bolovanju od 2. septembra 2010. godine do 10. avgusta 2011. godine, te da se nakon dve godine od sticanja predmetne nepokretnosti zaposlila u drugoj kompaniji „R.“, te je sud konstatovao da iz ovih dokaza nije bilo moguće utvrditi visinu njenih primanja u periodu od 3. septembra 2007. godine do 2. septembra 2010. godine;

4g) overeno obaveštenje banke od 2. marta 2018. godine o zatvaranju računa podnositeljke ustavne žalbe iz kojeg je sud jedino zaključio da je podnositeljka imala otvoren platni račun u navedenoj banci, a ne i o visini zarade koju je preko tog računa primala, naročito imajući u vidu da se prema iskazu podnositeljke navedeni račun odnosi na period nakon dve i po godine od sticanja nepokretnosti - sud je odbio da izvede kao dokaz uvid u kopiju master kartice „S.“ na ime podnositeljke ustavne žalbe, jer se radi o listinzima za period od maja 2014. godine do septembra 2016. godine i od avgusta 2015. godine do septembra 2016. godine, ocenivši da isti ne predstavljaju dokaze da je J. G, po bilo kom osnovu, ostvarivala prihode od 2007. godine do 2011. godine, kao i zbog toga što se radi o listinzima koji su upućeni na e-mail podnositeljke ustavne žalbe i ne sadrže validne podatke iz kojih bi se moglo zaključiti da se radi o izvodu sa platnog računa čiji je vlasnik J. G;

Podnositeljka ustavne žalbe je u svom iskazu datom pred sudom u svojstvu trećeg lica, vlasnika imovine koja se oduzima, navela da je radila na kruzeru u kontinuitetu od 3. septembra 2007. godine do 2. septembra 2010. godine i to tako što joj je obnovljeno ukupno 4 ugovora, jer na brodu nije moglo da se radi u kontinuitetu duže od 10 meseci, pa je između ugovora odmor bio oko dva meseca; da joj je najduži ugovor bio prvi i to na 8 meseci i tri nedelje, nakon kojeg je imala odmor dva meseca, pa joj je drugi ugovor automatski obnovljen (nije navedeno na koji period); da je u navedenom periodu imala ukupno 4 ugovora, a poslednji je završen 15 dana ranije zbog povrede, zbog koje odlazi na bolovanje od 2. septembra 2010. godine do 10. avgusta 2011. godine; da su u ugovoru navedeni osnovica i način plaćanja zarade, ali da ona ta četiri ugovora ne poseduje.

Podnositeljka ustavne žalbe je, zatim, navela da je radila na radnom mestu konobara („bar waiter“), koje je plaćeno po računu koji ostvari („tiping position“), te da je za svako piće koje proda imala proviziju od 15% do 18%; da je ugovorom bila utvrđena osnovica od 420 dolara, a ostali prihodi su se svodili na sposobnost zaposlenog da proda piće od čega se ostvaruje provizija; da je ona mesečno ostvarivala prihod između 3.000-4.500 dolara, odnosno u proseku oko 3.000 dolara; da ne zna koliki joj je bio bakšiš, ali da je u toku prvog ugovora bakšiš bio već i od prodaje; da je na bolovanju bila godinu dana (od 2. septembra 2010. godine do 10. avgusta 2011. godine); da je za to vreme primala 400 dolara mesečno i svi troškovi lečenja su joj refundirani; da je prve dve godine zaradu primala „na ruke“ u gotovini svake dve nedelje, a ne preko računa, a da je tek poslednjih godinu i po dana zarada uplaćivana preko elektronske kartice; da nema dokaze da je imala otvoren račun u banci niti ima dokaze kolika su joj bila mesečna primanja u kompaniji „C.“; da je sporni stan kupila za 60.000 evra; da je 11.000 evra pozajmila 2011. godine, od prijateljice A.I., koju pozajmicu joj je vratila 2015. godine kada je radila u kompaniji „R.“ gde je zarađivala 4.000-5.000 dolara, a da uplate na račun u banci „C.“ u tom periodu, bez bakšiša, nisu bile manje od 3.000 dolara.

Podnositeljka je u svom iskazu ukazivala da su joj u spornom periodu finansijsku podršku za život pružali prijatelji, da je porodica prijateljice A. podnositeljki bila jedini oslonac, te da od članova svoje porodice nije imala finansijsku podršku, a nakon predočenih audio zapisa prisluškivanih telefonskih razgovora podnositeljka ustavne žalbe je navela da je oko 6-7 meseci radila u kancelariji svog brata (misli se na osuđenog B. G.), gde je sedela i primala poštu, a da je u to vreme njihov mlađi brat D. bio u zatvoru.

Ceneći izvedene dokaze sud je u osporenom rešenju naveo da je uvidom u visinu zakonito stečenih prihoda podnositeljke ustavne žalbe utvrđeno da je ona u periodu od 2003. godine do 2007. godine po osnovu radnog odnosa i van radnog odnosa ostvarila prihode u ukupnoj visini 538.805,00 dinara, koji su bili prijavljeni Poreskoj upravi („T.“ ugostiteljska delatnost, „G.“ ugostitelj i P. „Al. I“), te kako je 24. avgusta 2011. godine stekla stan velike vrednosti i da je cenu isplatila u celosti na dan zaključenja ugovora iako u to vreme nije bila zaposlena i nije ostvarivala zakonite prihode, sud je ocenio da postoji više nego očigledna nesrazmera između vrednosti imovine koja je stečena i zakonito stečenih prihoda, dodatno imajući u vidu troškove koje su morali imati svih ovih godina.

Sud nije prihvatio navode punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe da je radeći za kompaniju „C.“ u periodu od 3. septembra 2007. godine do 2. septembra 2010. godine, ostvarivala mesečne prihode između 3.000 i 4.500 dolara, jer ovi navodi nemaju uporište u izvedenim dokazima, naročito imajući u vidu da iz izveštaja Poreske uprave proizlazi da ona nije bila zaposlena posle 2007. godine, niti je u tom periodu ostvarivala zakonite prihode, jer Poreskoj upravi nije prijavljivala prihode koje je ostvarivala van Republike Srbije, već je samo dostavljen prepis pisma preporuke predsednika navedene kruzer kompanije, sa rasporedom rada na brodovima za podnositeljku ustavne žalbe iz kojeg se zaključuje da je u periodu od 3. septembra 2007. godine do 2. septembra 2010. godine radila u kompaniji „C.“ i da je na bolovanju bila do 10. avgusta 2011. godine, ali da se iz tih dokaza ne može utvrditi da je ona u kompaniji „C.“ ostvarila bilo kakve prihode, pa ni prihode u visini koju navodi u svom iskazu, niti ima dokaza da je unela veću količinu novca u Republiku Srbiju, pa je sud ocenio neživotnim i nelogičnim tvrdnju da je u navedenom periodu mogla da uštedi 60.000 evra.

Sud je takođe naveo da podnositeljka ustavne žalbe nije sudu predočila nijedan od četiri ugovora o radu, ni izvode sa privremenih računa na koje joj je uplaćivana zarada, niti poseduje pej slip, za koje je svedok D.I. izjavio da je jedan primerak uručivan zaposlenom prilikom isplate zarade, a drugi deo se čuva u kompaniji kao dokaz da je isplata izvršena, a kako sud nije prihvatio iskaz svedoka N.I. da je podnositeljka ustavne žalbe od njene ćerke pozajmila 11.000 evra, što podnositeljka ustavne žalbe nije navodila prilikom odlučivanja o privremenom oduzimanju imovine, već prvi put iznosi u postupku trajnog oduzimanja, a, pored toga, sud je ocenio i da je nelogično da se ovako velika suma novca pozajmljuje bez ugovora, koji sudu nije predočen, a i svedok nije mogla da se precizno izjasni o valuti (evri ili dolari), što je po oceni veća nelogično i neživotno, jer se ne radi o maloj sumi novca, te sud može izvesti jedini zaključak da je kupovinu spornog stana finansirao brat podnositeljke ustavne žalbe od novca stečenog izvršenjem krivičnih dela za koja je pravnosnažno osuđen.

Sud je posebno cenio navode vlasnika-trećeg lica, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da je imala prihode po osnovu provizije od prodaje pića i napojnica od strane „veoma darežljivih“ Amerikanaca, ali ih nije mogao prihvatiti, s obzirom na to da sud ne raspolaže nikakvim objektivnim merilom za utvrđivanje koliki je iznos ovako ostvarene zarade, niti je vlasnik J. G. o tome mogla da se izjasni. U obrazloženju rešenja je navedeno da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila nijedan dokaz da je po osnovu ovakvih prihoda plaćen bilo kakav porez, te je navela i da ne poseduje nijedan od četiri zaključena ugovora o radu sa kruzer kompanijom u spornom periodu, kao i da nema nijedan pisani dokaz o primanjima po tom osnovu u periodu od 3. septembra 2007. godine do 2. septembra 2010. godine, odnosno do 10. avgusta 2011. godine, kada joj je zaključeno bolovanje, a nadasve je neživotno i nelogično da u navedenom periodu u kojem je imala četiri ugovora sa očiglednim prekidima između ugovora od po 2 meseca, uštedi napojnice i provizije u tolikom iznosu da može da kupi stan od 60.000 evra, pri čemu iz iskaza svedoka D.I. proizlazi da je zarada varirala i da nije svakog meseca bila ista.

U obrazloženju navedenog rešenja navedeno je da je sud odbio dokazne predloge punomoćnika podnositeljke ustavne žalbe da sud službenim putem pribavi određene dokaze, jer sud donosi odluku na osnovu dokaza koji su prezentovani od strane učesnika u postupku i bavi se ocenom dostavljenih, a ne pribavljenih dokaza, a po nalaženju suda, imajući u vidu ostale izvedene dokaze, predloženi dokazi nisu od uticaja na drugačiju odluku suda.

U prvostepenom rešenju sud je konstatovao da je, imajući u vidu sve izvedene dokaze, utvrđeno da je osuđeni B.G. nezakonito pribavljena sredstva vršenjem krivičnog dela organizovanog kriminala iskoristio za kupovinu sporne nepokretnosti, a da se treće lice, njegova sestra, vodi samo kao formalni vlasnik, te da sporna nepokretnost nije stečena novcem koji je podnositeljka ustavne žalbe zaradila na kruzeru i koji je pozajmila od prijateljice A.

Sud je naveo da podnositeljka ustavne žalbe svoje navode nije potkrepila relevantinim dokazima, kao i da su njeni navodi direktno opovrgnuti drugim izvedenim dokazima, kao što je iskaz svedoka A.T. koji je naveo da su u kupovini stana učestvovali podnositeljka ustavne žalbe i njen brat, koje je on tretirao „kao jedno“, kao i sadržinom presretnute telefonske komunikacije osuđenog B. G, brata podnositeljke ustavne žalbe iz koje jasno proizlazi da je poslovanjem sporne „firme“ faktički upravljao osuđeni B. G, a da je njegova sestra, ovde podnositeljka ustavne žalbe, radila u toj „firmi“, u kojoj je bila zatečena na radu prilikom inspekcijske kontrole, kao i da je ona čuvala njegovo dete D, iz čega proizlazi da nisu tačni ni navodi trećeg lica da ona sa članovima svoje porodice nije imala podržavajući odnos.

Osporenim drugostepenim rešenjem odbijene su kao neosnovane žalbe punomoćnika vlasnika, pored ostalih i trećeg lica, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je u obrazloženju između ostalog navedeno da je pravilno prvostepeni sud ceneći imovinske prilike trećeg lica, ovde podnositeljke, odnosno zakonite prihode koje je ostvarila u periodu od 2003. do 2007. godine, a koji period prethodi isplati kupoprodajne cene stana i to na osnovu radnog odnosa i van radnog odnosa, ocenio da postoji očigledna nesrazmera između vrednosti imovine i njenih zakonitih prihoda. Dalje je navedeno da je prvostepeni sud posebno cenio pisanu dokumentaciju i navode trećeg lica, ovde podnositeljke, da je ona radila za kompaniju „C.“ od 3. septembra 2007. godine do 2. septembra 2010. godine gde je ostvarivala mesečna primanja između 3.000 i 4.000 američkih dolara, te da je ovim sredstvima kupila predmetni stan. Međutim kako ovi navodi nemaju uporište u izvedenim dokazima, prvostepeni sud ih osnovano nije prihvatio, jer iz dostavljenog pisma preporuke kompanije „C.“ i rasporeda rada po brodovima za navedeni period, te medicinske dokumentacije o otvorenim bolovanjima, sud ne može da utvrdi visinu njenih prihoda, već ovi dokazi samo potvrđuju njene tvrdnje da je u navedenom periodu radila u navedenoj kompaniji i da je u jednom periodu bila na bolovanju. Drugostepeni sud je takođe ocenio da prvostepeni sud pravilno nije mogao da prihvati iskaz trećeg lica, ovde podnositeljke ustavne žalbe, o visini novčanih iznosa koje je zaradila u navedenoj kompaniji i donela u Srbiju da bi kupila stan, jer nema dokaza o unosu veće količine novca u Republiku Srbiju, niti ima dokaza o transferu tog novca preko nekih privremenih računa, niti je sudu prezentovala pej slipove koje, prema iskazu svedoka D.I. poseduje svaki radnik na kruzeru za novac koji dobija „na ruke“. U svom iskazu svedok D.I. je, pored ostalog naveo, da su on i podnositeljka ustavne žalbe radili zajedno u kompaniji „C.“ u periodu od 2007. godine do sredine 2009. godine i da se u početku zarada isplaćivala na dve nedelje u gotovini, kojom prilikom je svaki radnik dobijao pej slip na kome je pisalo koliko novca se dobija i na ime čega je izvršena isplata, dok je drugi deo tog pej slipa ostajao u kompaniji, na kojem je bio potpis radnika da je primio taj novac, a da je posle 2009. godine uvedeno elektronsko plaćanje.

U osporenoj odluci se takođe navodi da prvostepeni sud pravilno nije prihvatio kao istinit ni iskaz svedoka N.I. koja je tvrdila da je njena ćerka pozajmila podnositeljki ustavne žalbe iznos od 11.000 evra, jer navedeni svedok nije mogao sa sigurnošću da opredeli valutu, niti da se izjasni da li se radilo o evrima ili dolarima. U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je i da je tvrdnja vlasnika, trećeg lica, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da je predmetni stan kupila od ušteđevine zarađene na kruzeru, opovrgnuta i iskazom svedoka A.T, jednog od prodavaca stana koji je naveo da su prilikom pregovora o kupoprodaji stana bili prisutni on, njegov partner, J. G. i njen brat, osuđeni B.G, da je ugovorena cena ona koja je navedena u ugovoru i da je odmah isplaćena.

4. Odredbama Ustava čija se povreda ističe u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome jemči pravo na besplatnog prevodioca, ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu i pravo na besplatnog tumača, ako je slep, gluv ili nem (32. stav 2.); da se javnost može isključiti tokom čitavog postupka koji se vodi pred sudom ili u delu postupka, samo radi zaštite interesa nacionalne bezbednosti, javnog reda i morala u demokratskom društvu, kao i radi zaštite interesa maloletnika ili privatnosti učesnika u postupku, u skladu sa zakonom (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. stav 3.); da oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom (član 58. stav 4.).

Članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG" - Međunarodni ugovori, br. 9/03, 5/05, 7/05-ispravka i „Službeni glasnik RS“ - Međunarodni ugovori, br. 12/10 i 10/15), utvrđeno je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.); da prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

Članom 2. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 32/13, 94/16 i 35/19) propisano je da se odredbe ovog zakona primenjuju za krivična dela: 1) organizovanog kriminala; 1a) teško ubistvo (član 114. stav 1. tač. 4) i 5) Krivičnog zakonika); 2) otmica (član 134. Krivičnog zakonika); 3) prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju (član 185. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika); 3a) protiv intelektualne svojine (član 199. stav 3. i član 201. stav 2. Krivičnog zakonika); 4) protiv imovine (član 204. stav 4, član 205. st. 2. i 3, član 206. stav 2, član 208. stav 4, član 208b stav 3, član 214. st. 3. i 4. i član 217. stav 3. Krivičnog zakonika); 5) protiv privrede (član 223. stav 3, član 223a stav 4, član 224. stav 3, član 224a stav 3, član 225. st. 2. i 3, član 227. stav 3, član 228. stav 3, član 228a stav 3, čl. 230. do 233, član 235. stav 4, član 236. stav 2, član 238. stav 3, član 241. stav 3, član 242. stav 2, član 243. stav 3, član 244. stav 2, član 244b i član 245. st. 2. do 4. Krivičnog zakonika); 6) neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga (član 246. st. 1. do 4. Krivičnog zakonika); 7) protiv javnog reda i mira (član 348. stav 3. i član 350. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika); 8) protiv službene dužnosti (član 359. stav 3, član 363. stav 3, član 364. stav 3, član 366. stav 5, član 367. st. 1. do 3. i st. 5. i 6. i član 368. st. 1. do 3. i stav 5. Krivičnog zakonika); 9) protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom (član 372. stav 1, član 377, član 378. stav 3, član 379. stav 3, čl. 388. do 390. i član 393. Krivičnog zakonika).

U „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 94/16 od 24. novembra 2016. godine, objavljena je izmena Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, sa stupanjem na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a do izmene i z2019. godine, član 2. ovog zakona glasio je: odredbe ovog zakona primenjuju se za krivična dela: 1) organizovanog kriminala; 1a) teško ubistvo (član 114. tač. 4) i 5) Krivičnog zakonika); 2) otmica (član 134. Krivičnog zakonika); 3) prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju (član 185. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika); 3a) protiv intelektualne svojine (član 199. stav 3. i član 201. stav 2. Krivičnog zakonika); 4) protiv imovine (član 204. stav 4, član 205. st. 2. i 3, član 206. stav 2, član 208. stav 4, član 208a stav 4, član 208b stav 3, član 214. st. 3. i 4. i član 217. stav 3. Krivičnog zakonika); 5) protiv privrede (član 223. stav 3, član 224. stav 2, član 225. stav 3, član 226. stav 2, član 227, član 229. st. 2. i 3, član 230. stav 2, član 231. st. 2. do 4, član 233. stav 3, član 234. stav 3, član 234a stav 3, čl. 235. do 237. i član 243. stav 4. Krivičnog zakonika); 6) neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga (član 246. st. 1. do 3. Krivičnog zakonika); 7) protiv javnog reda i mira (član 348. stav 3. i član 350. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika); 8) protiv službene dužnosti (član 359. stav 3, član 363. stav 3, član 364. stav 3, član 366. stav 5, član 367. st. 1. do 3. i st. 5. i 6. i član 368. st. 1. do 3. i stav 5. Krivičnog zakonika); 9) protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom (član 372. stav 1, član 377, član 378. stav 3, član 379. stav 3, čl. 388. do 390. i član 393. Krivičnog zakonika) (stav 1.); da za krivična dela iz člana 114. tač. 4) i 5), člana 134, člana 185. st. 2. i 3, člana 199. stav 3, člana 201. stav 2, člana 205. stav 3, člana 206. stav 2, člana 214. stav 4, člana 217. stav 3, člana 227, člana 230. stav 2, člana 231. st. 3. i 4, člana 233. stav 3, člana 234a stav 3, čl. 235. do 237, člana 243. stav 4, člana 348. stav 3, člana 350. st. 2. i 3, člana 366. stav 5, člana 367. st. 1. do 3. i st. 5. i 6, člana 368. st. 1. do 3. i stav 5, člana 372. stav 1, člana 377, člana 378. stav 3, čl. 388. do 390. i člana 393. Krivičnog zakonika odredbe ovog zakona primenjuju se ako imovinska korist pribavljena krivičnim delom, odnosno vrednost predmeta krivičnog dela prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara (stav 2.); da za krivična dela iz člana 114. stav 1. tač. 4) i 5), člana 134, člana 185. st. 2. i 3, člana 199. stav 3, člana 201. stav 2, člana 205. stav 3, člana 206. stav 2, člana 214. stav 4, člana 217. stav 3, člana 228. stav 3, čl. 230. do 233, člana 235. stav 4, člana 236. stav 2, člana 238. stav 3, člana 244b, člana 245. st. 3. i 4, člana 348. stav 3, člana 350. st. 2. i 3, člana 366. stav 5, člana 367. st. 1. do 3. i st. 5. i 6, člana 368. st. 1. do 3. i stav 5, člana 372. stav 1, člana 377, člana 378. stav 3, čl. 388. do 390. i člana 393. Krivičnog zakonika odredbe ovog zakona primenjuju se ako imovinska korist pribavljena krivičnim delom, odnosno vrednost predmeta krivičnog dela prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara (stav 3.).

Ostalim relevantnim odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela propisano je da se vlasnikom smatra okrivljeni, okrivljeni saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice (član 3. tačka 4)); da su stranke u postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela javni tužilac i vlasnik (član 4. stav 1.); da ako oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela nije moguće, oduzeće se druga imovina koja odgovara vrednosti imovine proistekle iz krivičnog dela (član 4. stav 3.); da javni tužilac podnosi zahtev za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela u roku od šest meseci od dana dostavljanja pravnosnažne presude kojom je utvrđeno da je učinjeno krivično delo iz člana 2. ovog zakona (član 38. stav 1.); da zahtev iz stava 1. ovog člana sadrži: 1) pravnosnažnu presudu; 2) podatke o okrivljenom, odnosno okrivljenom saradniku; 3) zakonski naziv krivičnog dela; 4) označenje imovine koju treba oduzeti; 5) dokaze o imovini koju okrivljeni, odnosno okrivljeni saradnik poseduje ili je posedovao i zakonitim prihodima; 6) okolnosti koje ukazuju da je imovina proistekla iz krivičnog dela, odnosno okolnosti koje ukazuju na postojanje očigledne nesrazmere između imovine i zakonitih prihoda; 7) razloge koji opravdavaju potrebu za trajnim oduzimanjem imovine (član 38. stav 2.); da pre održavanja glavnog ročišta na kojem se odlučuje o zahtevu za trajno oduzimanje imovine sud će u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva javnog tužioca zakazati pripremno ročište radi predlaganja dokaza (član 40. stav 1.); da će na pripremno ročište sud pozvati javnog tužioca, vlasnika i njegovog punomoćnika. Poziv se dostavlja vlasniku na sudu poznatoj adresi, odnosno sedištu pozvanog lica, uz upozorenje da će se ročište održati i u slučaju njegovog nedolaska (član 40. stav 2.); da će u pozivu sud pozvati lica iz stava 2. ovog člana da na pripremnom ročištu iznesu činjenice i predlože dokaze na kojima se zasniva ili osporava zahtev javnog tužioca (član 40. stav 5.); da ako je zahtev usmeren na imovinu pravnog sledbenika ili trećeg lica, javni tužilac iznosi dokaze da je pravni sledbenik nasledio imovinu proisteklu iz krivičnog dela, odnosno da je imovina preneta na treće lice bez naknade ili uz naknadu koja očigledno ne odgovara stvarnoj vrednosti, u cilju osujećenja oduzimanja. Pravni sledbenik, treće lice, odnosno njihovi punomoćnici se izjašnjavaju o navodima javnog tužioca (član 43. stav 3.).

Odredbama član 15. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19) propisano je da sud izvodi dokaze na predlog stranaka. (stav 3.); da sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili izuzetno sam odrediti da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio (stav 4.).

Odredbama člana 234. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/12), koji se primenjivao od 15. aprila 2013. godine do 28. februara 2018. godine, bilo je propisano da odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili ne vršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese imovinsku štetu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine (stav 1.); da ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko četiristo pedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 2.); da ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina (stav 3.).

Odredbama člana 227. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16), koji se primenjuje od 1. marta 2018. godine, propisano je da odgovorno lice koje iskorišćavanjem svog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granica svog ovlašćenja ili ne vršenjem svoje dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu protivpravnu imovinsku korist ili drugom nanese imovinsku štetu, ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine (stav 1.); da ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist koja prelazi iznos od četristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 2.); da ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do deset godina (stav 3.).

5. Ispitujući ispunjenost procesnih pretpostavki za odlučivanje Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije obrazložila u čemu se ogleda povreda prava iz člana 32. st. 2. i 3. Ustava, i nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepila istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, bez navođenja ustavnopravnih razloga kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju ustavnu žalbu ne čini dopuštenom, Ustavni sud je u ovom delu ocenio da nisu ispunjene procesne pretpostavke vođenje postupka.

Ustavni sud je, zatim, utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe imala i iskoristila pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepene odluke, te kako je o osnovanosti njene žalbe sud odlučio, dajući ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje svih bitnih razloga zbog kojih je podnetu žalbu ocenio neosnovanom. Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ni u ovom delu ne ispunjava pretpostavke za meritorno odlučivanje, s obzirom na to da se pravom na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 32. st. 2. i 3. i člana 36. Ustava, odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6.1. Ocenom navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koju podnositeljka zasniva na tvrdnji da je sud arbitrarno primenio odredbe Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, jer su u zahtevu za trajno oduzimanje imovine navedena krivična dela na koje se ne primenjuje taj zakon, Ustavni sud konstatuje da iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu proizlazi da je osporeno rešenje o trajnom oduzimanju imovine od podnositeljke ustavne žalbe, kao trećeg lica, doneto nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka u kojem je njen brat oglašen krivim presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Spk.Po1.119/17 od 26. decembra 2017. godine, zbog krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 4. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonika i produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da iz zakonskih opisa bića krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012, koji se primenjivao od 15. aprila 2013. godine do 28. februara 2018. godine) i za čije izvršenje je brat podnositeljke ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim navedenom presudom, i krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24. novembra 2016. godine, sa stupanjem na snagu izmena 01. marta 2018. godine u odnosu na ovo krivično delo), koji je važio u vreme donošenja ovde osporenih rešenja o trajnom oduzimanju imovine, postoji pravni kontinuitet inkriminacije, a koja dela su prema zaprećenim sankcijama jednaka, kao i da je odredbama člana 2. stav 1. tač. 1) i 5) Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Sl. glasnik RS", br. 32/13, 94/16 i 35/19) propisano da se odredbe tog zakona primenjuju, pored ostalih, za krivična dela organizovanog kriminala, a od krivičnih dela protiv privrede, pored ostalih, i za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. Krivičnog zakonika (ranije 234. stav 3. Krivičnog zakonika), za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od dve do deset godina, te da Krivični zakonik pojam organizovanog kriminaliteta određuje krivičnim delom „udruživanje radi vršenja krivičnog delaˮ, koje je sankcionisano članom 346. koje se u svom osnovnom obliku sastoji u organizovanju grupe ili organizovane kriminalne grupe ili u postojanju pripadnikom takve grupe koja ima za cilj vršenje krivičnih dela, za koja se po zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna, Ustavni sud je ocenio neosnovanim navode ustavne žalbe da se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnim delima na koja se može primeniti Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.

Što se tiče navoda ustavne žalbe da u sprovedenom postupku nije dokazano da je imovina koja je oduzeta od podnositeljke ustavne žalbe kao trećeg lica proistekla iz krivičnog dela, Ustavni sud ukazuje da je Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela lex specialis u odnosu na Zakonik o krivičnom postupku, te da se njim uređuju uslovi i postupak za tzv. prošireno oduzimanje imovine koja je proistekla iz „kriminalne delatnosti“, dakle, ne nužno od konkretnog krivičnog dela. Na osnovu ovog zakona utvrđuje se da li postoji očigledna nesrazmera između zakonitih prihoda i vrednosti imovine koju vlasnik u smislu člana 3. tačka 4) Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, poseduje, te ako se utvrdi očigledna nesrazmera, postoji oboriva pretpostavka da je imovina stečena vršenjem krivičnih dela, odnosno da je produkt kriminalnog delovanja i ista se oduzima privremeno i trajno ukoliko okrivljeni, odnosno treće lice kao vlasnik sporne imovine ne dokaže zakonitost sticanja predmetne imovine.

Prema tome, teret dokazivanja zakonitog porekla imovine prebacuje se na okrivljenog, odnosno treće lice kao vlasnika imovine, za razliku od postupka koji se sprovodi po odredbama Zakonika o krivičnom postupku radi oduzimanja konkretne imovinske koristi stečene izvršenjem konkretnog krivičnog dela gde je nadležni javni tužilac u svim fazama postupka dužan da dokazuje postojanje i visinu protivpravno pribavljene imovinske koristi. Prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku u redovnom krivičnom postupku sud po službenoj dužnosti utvrđuje imovinsku korist pribavljenu izvršenjem konkretnog krivičnog dela i od učinioca je oduzima presudom uz odluku o krivici. Ako je korist pribavljena drugom, a ne samom okrivljenom, i od njega se oduzima, s tim da treće lice ima pravo da učestvuje u krivičnom postupku i predlaže dokaze.

Međutim, prema Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela oduzimanje imovine proistekle iz krivičnih dela se sprovodi u posebnom postupku pred sudom, nakon donošenja pravnosnažne osuđujuće presude. Ishod tog postupka, da li će imovina biti trajno oduzeta, zavisi od dokaza izvedenih u tom postupku kada se ispituje zakonitost prihoda osuđenog ili trećeg lica i vrednost imovine koju poseduje, tako da se može desiti da iako je lice pravnosnažno osuđeno za konkretno krivično delo ne dođe do trajnog oduzimanja imovine koja je bila predmet posebnog postupka.

Dakle, prema Zakonu o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela od javnog tužioca (kod privremenog odnosno trajnog oduzimanja imovine) ne traži se da dokaže da imovina čije se oduzimanje traži proističe iz konkretnog krivičnog dela za koje postoji osnov sumnje (kod privremenog oduzimanja), odnosno izvesnost (kod trajnog oduzimanja) da ga je okrivljeni izvršio, već se kriminalno poreklo imovine pretpostavlja. Radi se o zakonskoj pretpostavci koja kod privremenog oduzimanja imovine proističe iz postojanja osnova sumnje da je okrivljeni izvršio neko od krivičnih dela iz člana 2. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, odnosno iz postojanja pravnosnažne osuđujuće presude za neko od tih krivičnih dela, kod trajnog oduzimanja imovine. Ta pretpostavka je oboriva, a teret dokazivanja da je imovina stečena zakonitim prihodima je na okrivljenom, odnosno trećem licu, kao vlasniku sporne imovine. Za dokazivanje ove zakonske pretpostavke neophodno je da javni tužilac dokaže postojanje očigledne nesrazmere između imovine okrivljenog, okrivljenog saradnika, ostavioca, pravnog sledbenika ili trećeg lica i njegovih zakonitih prihoda, dok je za njeno obaranje potrebno da okrivljeni i vlasnici u smislu člana 3. tačka 4) Zakona dokažu suprotno, odnosno da su imovinu stekli zakonito.

U dokazivanju kriminalnog porekla imovine standard potpune izvesnosti, je suprotan međunarodnim standardima koje u svojim odlukama primenjuje i Evropski sud za ljudska prava, te se kod utvrđivanja kriminalnog porekla imovine primenjuje standard „pretežnosti dokaza“. To znači da nije nužno utvrditi da je dotična imovina stečena kriminalnim radnjama, sa stepenom izvesnosti. Naime, činjenica da imovina vlasnika nije u skladu sa zakonitim prihodima može biti jedna od činjenica na temelju koje se dolazi do zaključka suda da imovina proizlazi iz kriminalnih radnji, a na vlasniku je da dokaže suprotno (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Phillips protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 5. jula 2001. godine, predstavka broj 41087/98, stav 58). Stim da sud i u ovom postupku izvodi dokaze na predlog stranaka kao i u krivičnom postupku (član 15. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku), no može, u smislu stava 4. člana 15. Zakonika o krivičnom postupku, sam odrediti izvođenje dokaza ukoliko oceni da su izvedeni dokazi stranaka protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio.

6.2. Primenjujući navedene opšte principe na konkretan slučaj Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka imala mogućnost da u toku postupka dostavi podatke i dokaze kojima bi dokazala da je spornu nepokretnost kupila sopstvenim sredstvima, a ne novcem koji je dobila od svog brata, osuđenog za izvršenje krivičnog dela iz člana 2. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, i na taj način obori pretpostavku da imovina proističe iz kriminalne delatnosti njenog brata, ali da ona to nije učinila.

Naime, polazeći od toga da je nadležni javni tužilac dokazao postojanje očigledne nesrazmere vrednosti sporne imovine sa zakonito stečenim prihodima podnositeljke ustavne žalbe, koji su evidentirani u Republičkom fondu PIO, podnositeljka ustavne žalbe je bila u obavezi da sudu dostavi relevantne dokaze o prihodima koje je na zakonit način ostvarila dok je radila u kompaniji „C.“ od 3. septembra 2007. godine do 2. septembra 2010. godine, kao što su ili ugovor o radnom angažovanju ukoliko je u njemu naveden iznos dogovorene zarade, odnosno dokaze o pojedinačnim uplatama čak i onima koje su vršene u gotovom novcu, kao što su primerci pej slipova (pay slip), za koje je jedan od ispitanih svedoka izjavio da se uručuju zaposlenom zajedno sa novcem koji mu se isplaćuje „na ruke“, dok se drugi primerak tih slipova čuva kod poslodavca, te je podnositeljka mogla, ukoliko nema sačuvane sve slipove, pored pisma preporuke i rasporeda rada na brodovima, da pribavi od konkretne kompanije i sudu dostavi kopije pej slipova koji se, prema iskazu svedoka D.I, čuvaju u Kompaniji kako bi se utvrdila visina njenih prihoda koje je zakonito ostvarila dok je radila za kompaniju „C.“, a što ona nije učinila.

Pored navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila sudu zvanični akt banke kojim se potvrđuju njene tvrdnje da nije moguće dobiti podatke o ugašenim računima, niti je pribavila akt svog poslodavca preko kojih banaka je vršena isplata i u kojim iznosima i ako nije moguće o tome da se banka izjasni, da navedu zbog čega, kako bi učinila verovatnim tvrdnje da je, u spornom periodu, ostvarila zaradu u iznosu od 50.000,00 dolara i da je taj novac u celini unela u Republiku Srbiju radi kupovine predmetnog stana, kako tvrdi u ustavnoj žalbi.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da osporeno rešenje sadrži detaljno i jasno obrazloženje o ispunjenosti uslova za trajno oduzimanje imovine od podnositeljke ustavne žalbe kao trećeg lica, koje je po oceni Ustavnog suda zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe da je osporenim rešenjem podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu, ustavnu žalbu odbio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

7. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu, Ustavni sud prethodno konstatuje da Ustav u članu 58. stav 1. garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali da pravo na imovinu nije apsolutno pravo, budući da Ustav u stavu 2. člana 58. predviđa mogućnost oduzimanja ili ograničenja prava svojine. Istovremeno, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, mirno uživanje imovine, koja je stečena na osnovu zakona, može biti uskraćeno ili ograničeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Sporrong and Lonnroth protiv Švedske, od 23. septembra 1982. godine, predstavka broj 7/51/75, 7152/75stav 61.).

Ocenom osnovanosti navode ustavne žalbe sa aspekta sadržine prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da nije sporno da je donošenjem rešenja o trajnom oduzimanju konkretne nepokretnosti od podnositeljke ustavne žalbe kao njenog vlasnika, došlo do mešanja države u njeno pravo iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, da utvrdi da li je navedeno mešanje države u imovinu podnositeljke ustavne žalbe bilo u skladu sa ograničenjima člana 58. Ustava, odnosno da li je predstavljalo kontrolu upotrebe imovine u smislu druge rečenice člana 1. stav 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim se garantuje da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Ustavni sud je u svojoj odluci Už. 367/2016 od 7. juna 2018. godine konstatovao da se, uvažavajući posebne okolnosti svakog pojedinačnog slučaja, mora procenjivati da li je, u konkretnom slučaju, mešanje države u pravo na imovinu pojedinca opravdano, odnosno da li je oduzimanje ili ograničenje prava svojine u skladu sa garancijama utvrđenim odredbom člana 58. stav 2. Ustava i ukazao da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine (imovine), koje ne predstavlja povredu tog prava, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima: 1) da je takvo oduzimanje propisano zakonom; 2) da postoji opravdani i neophodni javni interes za oduzimanje prava svojine; 3) da je prilikom oduzimanja prava svojine, uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, imajući u vidu svrhu i težinu mere (u smislu navedenog videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ismayilov protiv Rusije, predstavka broj 30352/03 od 6. novembra 2008. godine, Gabrić protiv Hrvatske, predstavka broj 9702/04 od 5. februara 2009. godine, i Grifhorst protiv Francuske, predstavka broj 28336/02, od 26. februara 2009. godine).

Stoga je, u konkretnom slučaju, neophodno ispitati: prvo, da li je mešanje države u mirno uživanje imovine bilo zasnovano na zakonu; drugo, da li je težilo legitimnom cilju, i treće, da li je bilo neophodno u demokratskom društvu, odnosno da li je postojao razuman odnos srazmernosti između upotrebljenih sredstava i cilja koji se želeo ostvariti.

7a) Ustavni sud ukazuje da ispitivanje prvog uslova, da li je mešanje države u pravo na imovinu bilo u skladu za zakonom, podrazumeva da predmetne mere ograničenja imaju osnov u zakonu koji je dostupan konkretnom pojedincu i predvidljiv u pogledu dejstava. Da bi zakon zadovoljio kriterijum predvidljivosti u njemu moraju biti dovoljno precizno formulisani uslovi pod kojima se neka mera može primeniti kako bi se omogućilo zainteresovanim licima da svoje ponašanje usklade sa postojećim normama. Pored toga, pod zakonitošću se podrazumeva, ne samo da zadiranje države mora imati osnov u zakonu, već i da je taj zakon primenjen u pravičnom postupku pred nadležnim državnim organom i da je meru ograničenja/oduzimanja izrekao nadležan organ, a odluka o meri ne sme da bude proizvoljna. Svako zadiranje u nečiju imovinu mora da bude praćeno procesnim garancijama koje vlasniku pružaju razumnu priliku da svoje argumente kojima osporava osnovanost konkretnih mera predloži nadležnim organima (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava Al‑Nashif protiv Bugarske, broj 50963/99, od 20. juna 2002. godine, st. 123. i 124.)

Ustavni sud, najpre, konstatuje da je trajno oduzimanje imovine od podnositeljke ustavne žalbe određeno sudskom odlukom, koja je doneta u postupku i iz razloga propisanih odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, br. 32/13, 94/16 i 35/19), koji je jasan, precizan i predvidljiv, kao i da je postupak trajnog oduzimanja imovine sproveden nakon što je pravnosnažno okončan krivični postupak u kojem je brat podnositeljke ustavne žalbe oglašen krivim za krivična dela iz člana 2. tog Zakona, a u kojem je ona neposredno učestvovala u svojstvu trećeg lica iznoseći podatke od značaja za ocenu srazmernosti između njenih zakonitih prihoda i sporne imovine i predlažući dokaze o poreklu svoje imovine.

Stoga, Ustavni sud zaključuje da su odredbe Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela za podnositeljku ustavne žalbe bile dovoljno, jasne, precizne i predvidive.

7b) Što se tiče, drugog uslova, odnosno postojanja legitimnog cilja, kojem je predmetno oduzimanje imovine od podnositeljke ustavne žalbe težilo, Ustavni sud konstatuje da je cilj navedenog Zakona da se spreči da se vršenjem krivičnih dela ostvaruje dobit i korist bilo koje vrste, te da se preventivno utiče da se ostvarena dobit vršenjem krivičnog dela ubuduće ne upotrebi za novu kriminalnu delatnost. Cilj ovih mera nije samo u tome da se osigura da se krivično delo ne isplati, već i da se spreči promet sredstava zarad podsticanja zločinačkog poduhvata (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ulemek protiv Srbije, broj predstavke 41680/13 od 2. februara 2021. godine, st. 65. i 66.).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je oduzimanje imovine od podnositeljke ustavne žalbe izvršeno u skladu sa opštim interesom da upotreba predmetne imovine ne obezbedi bilo kakvu korist po podnositeljku ustavne žalbe, na štetu društva kao celine (videti odluku Arcuri protiv Italije, broj predstavke 52024/99 od 5. jula 2001. godine).

7v) Ocenjujući ispunjenost trećeg uslova, odnosno da li je prilikom oduzimanja prava svojine uspostavljena pravična ravnoteža između javnog interesa i interesa pojedinca čija se svojina oduzima, Ustavni sud ukazuje da, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravična ravnoteža, odnosno potrebna srazmernost između javnog interesa i interesa pojedinca neće biti postignuta, ukoliko je neko lice snosilo pojedinačan i prekomeran teret.

U odgovoru na pitanje da li je predmetno oduzimanje imovine bilo neophodno u demokratskom društvu, Ustavni sud treba da razmotri nekoliko faktora.

Faktori od kojih zavisi ostvarenje pravične ravnoteže između javnog interesa da se onemogući da se izvršenjem krivičnih dela ostvaruje bilo kakva finansijska korist i interesa vlasnika imovine na nesmetano uživanje svojih stvarnih prava su:

1) da li je vlasniku, od kojeg se imovina oduzima, pružena razumna prilika da nadležnom organu predoči svoje argumente i delotvorno ospori mere kojima se zadire u njegovo pravo na imovinu.

U jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava je utvrđeno da, iako član 1. Protokola 1 uz Konvenciju ne sadrži eksplicitne proceduralne zahteve, sudski postupci koji se tiču prava na mirno uživanje imovine takođe moraju pružiti pojedincu razumnu mogućnost da iznese svoj slučaj nadležnim organima radi efikasnog osporavanja mera koje ometaju prava garantovana ovom odredbom. Mešanje u prava predviđena članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju stoga ne može imati legitimitet u odsustvu kontradiktornog postupka koji je u skladu sa principom jednakosti stranaka, omogućavajući diskusiju o aspektima koji su važni za ishod slučaja. (videti, pored ostalih, presudu G.I.E.M. S.r.l. i drugi protiv Italije, Veliko veće, broj predstavke 1828/06, od 28. juna 2018. godine, stav 302.).

2) savesnost vlasnika, stepen njegove krivice ili pažnje koju je ispoljio u svom ponašanju u odnosu na spornu imovinu i njeno poreklo, kao i da li su sudovi u dovoljnoj meri razmotrili ove činioce;

Naime, Evropski sud za ljudska prava je u više svojih odluka (videti pored ostalih: presudu Balsamo protiv San Marina, broj predstavke 20319/17 i 21414/17 od 8. oktobra 2019. godine, stav 62.) prihvatio da su mere oduzimanja imovine srazmerne čak i u odsustvu osuđujuće presude, kojom se utvrđuje krivica vlasnika od kojeg se imovina oduzima, pod uslovom da se utvrdi da relevantna imovina ima kriminalno poreklo, a da je njen vlasnik svestan te činjenice.

3) da li je prekoračeno polje slobodne procene kod donošenja odluke o oduzimanju imovine od vlasnika, odnosno da li su postojali dovoljno ubedljivi (čak i posredni) dokazi da zakoniti prihodi vlasnika nisu bili dovoljni za sticanje predmetne imovine

4) da li je težina mere srazmerna svrsi konkretnog zakonodavnog rešenja, odnosno da li su postojale manje intenzivne mere kojima se u konkretnom slučaju moglo pribeći i postići ista svrha.

Ispitivanjem navedenih opštih faktora u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajnog oduzimanja imovine od podnositeljke ustavne žalbe sproveden u dve sudske instance nakon pravnosnažne osude njenog brata za izvršenje krivičnih dela organizovanog kriminala, kao i da je tom postupku prethodio postupak privremenog oduzimanja predmetne imovine od podnositeljke ustavne žalbe kao trećeg lica dok je krivični postupak protiv njenog brata još uvek bio u toku, a koji je imao preventivni karakter.

Ustavni sud je potom utvrdio da je sud u postupku trajnog oduzimanja imovine održao glavno ročište, u smislu člana 43. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, na kojem su pored nadležnog javnog tužioca bile prisutne podnositeljka ustavne žalbe u svojstvu trećeg lica i njen punomoćnik, te da je podnositeljki ustavne žalbe pružena mogućnost da u kontradiktornom postupku detaljno iznese sve okolnosti koje smatra bitnim u dokazivanju osnova i visine svojih zakonito stečenih prihoda u periodu koji je prethodio kupovini sporne nepokretnosti i da ospori tvrdnju javnog tužilaštva da je sporna imovina stečena nezakonitim sredstvima koja su plod kriminalne delatnosti njenog brata, tako što će dostaviti relevantne dokaze da je u spornom periodu do avgusta 2011. godine ostvarila zakonite prihode srazmerne vrednosti nepokretne imovine koju je stekla kupovinom u avgustu 2011. godine.

Međutim, ona ovu mogućnost nije adekvatno iskoristila, te nije sudu dostavila nijedan pisani dokaz (ni ugovore o radnom angažovanju iako je tvrdila da ih je bilo četiri i da je u njima bila određena osnovna zarada, kao ni pej slipove o pojedinačnim isplatama u gotovini „na ruke“, niti zvanične izvode iz banaka preko kojih joj je isplaćivana zarada) u prilog svojih tvrdnji da je u periodu od 2007. do 2010. godine bila zaposlena i da je ostvarivala, bilo kakvu, pa ni prosečnu zaradu u visini od 3.000 evra mesečno.

Ustavni sud je, potom, utvrdio i da je sud u postupku trajnog oduzimanja imovine imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe jedno vreme bila zaposlena u „firmi“ svog brata koji je za poslovanje preko te i drugih „firmi“ pravnosnažno oglašen krivim za izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela i krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica, kao i da navodi odbrane podnositeljke ustavne žalbe, ne samo da nisu bili potvrđeni iskazima svedoka koje je sama predložila, već su bili opovrgnuti izvedenim dokazima, i to, kako preslušavanjem tajnih snimaka telefonskih razgovora njenog brata, tako i iskazom svedoka A.T. čije je ispitivanje ona predložila.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu i argumente iz obrazloženja ove odluke navedene u tački 6.2, Ustavni sud je utvrdio da je sudski postupak koji je, saglasno citiranim odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, bio dostupan podnositeljki ustavne žalbe, bio dovoljan da ona iznese svoje argumente i ospori osnovanost zahteva javnog tužilaštva za oduzimanje imovine, te da je imala mogućnost da u toku predmetnog postupka dostavi podatke i dokaze kojima bi dokazala da je spornu nepokretnost kupila sopstvenim sredstvima, a ne novcem koji je dobila od svog brata osuđenog za izvršenje krivičnog dela iz člana 2. Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, i na taj način obori pretpostavku da sporna imovina proističe iz kriminalne delatnosti njenog brata, ali da ona to nije adekvatno iskoristila.

Pored navedenog, Ustavni sud je utvrdio i da je sud u navedenom postupku trajnog oduzimanja imovine od podnositeljke ustavne žalbe, u razmnoj meri razmotrio ponašanje i savesnost podnositeljke ustavne žalbe kao vlasnika imovine koja je bila predmet oduzimanja, pa je u osporenim rešenjima ustavnopravno prihvatljivo obrazložio na osnovu kojih dokaza je utvrđeno da je osuđeni B.G. (brat podnositeljke) nezakonito pribavljena sredstva vršenjem krivičnog dela organizovanog kriminala iskoristio za kupovinu sporne nepokretnosti, a da se treće lice, njegova sestra, vodi samo kao formalni vlasnik, te da sporna nepokretnost nije stečena novcem koji je podnositeljka ustavne žalbe zaradila na kruzeru i koji je pozajmila od prijateljice A, a imajući u vidu da je sud nesumnjivo utvrdio da je podositeljka ustavne žalbe bila zaposlena u „firmi“ kod svog brata u vreme kada je i preko koje je on vršio krivična dela organizovanog kriminala, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka ustavne žalbe bila svesna da su novčana sredstva koje je njen brat uložio u kupovinu sporne nepokretnosti, plod njegove kriminalne delatnosti.

Kako je sud u osporenom rešenju na ustavnopravno prihvatljiv način, po slobodnom sudijskom uverenju, cenio pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sve izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke, navodeći razloge zbog kojih izvođenje pojedinih dokaza nije neophodno i celishodno, te detaljno analizirajući dokaze na osnovu kojih je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, a imajući u vidu da pranje novca direktno ugrožava vladavinu prava, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu postojale manje intenzivne mere kojima bi se moglo pribeći, a kojima bi se ostvarila svrha borbe protiv organizovanog kriminala i pranja imovine stečene kriminalnom delatnošću.

Ustavni sud ukazuje da je pranje novca naročito štetan i složen društveni fenomen, čije se postojanje jedino na ovakav način, može smanjiti/sprečiti, jer se samo oduzimanjem celokupne imovine koja je plod kriminalne aktivnosti, obeshrabruju potencijalni učinioci krivičnih dela na preduzimanje kriminogenih akcija, budući da moraju postati svesni da im se kriminalno delovanje neće isplatiti.

Na temelju svega napred utvrđenog, Ustavni sud smatra da je mešanje države u neometano uživanje imovine podnositeljke ustavne žalbe bilo zasnovano na zakonu koji je jasan, precizan i predvidljiv, da je podnositeljka imala pravo da u pravičnom, kontradiktornom postupku pred nadležnim sudom ospori osnovanost zahteva javnog tužilaštva za oduzimanjem imovine od nje, te kako je predmetno mešanje države u pravo na imovinu podnositeljke bilo srazmerno legitimnom cilju kojem se preduzetim merama težilo, Ustavni sud je utvrdio da nisu osnovani navodi ustavne žalbe o istaknutoj povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu, ustavnu žalbu odbio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9.) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka o odbijanju ustavne žalbe zbog trajnog oduzimanja imovine trećem licu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti