Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Sud nalazi da nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je ocena o ništavosti poravnanja ustavnopravno prihvatljiva, niti pravo na suđenje u razumnom roku zbog doprinosa podnositeljke dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2566/2010
07.02.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić , Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svetlane Lukić iz Beograda, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. februara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Svetlane Lukić izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10550/10 od 17. marta 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Svetlane Lukić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1253/08.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetlana Lukić iz Beograda podnela je 27. maja 2010 . godine, preko punomoćnika Radoja Neškovića , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10550/10 od 17. marta 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1253/08.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je pravilan stav Četvrtog opštinskog suda u Beogradu zauzet u presudi P. 1253/08 od 17. decembra 2008. godine, koja je preinačena osporenom drugostepenom presudom, u pogledu toga da poravnanje koje je zaključila sa tužiocem 4. septembra 1996. godine proizvodi pravno dejstvo jer ni u jednom postupku nije poništeno i zaključeno je pre nego što se ona odrekla tužbenog zah teva prema opštini Novi Beograd. Dalje navodi da je tačno da je presudom na osnovu odricanja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1429/96 od 28. decembra 1998. godine odbijen tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da kao član porodičnog domaćinstva svoje pokojne bake ima pravo da nastavi korišćenje stana broj 8 u Ulici Gandijevoj 53, ali da je, po njenom mišljenju, Apelacioni sud u Beogradu prilikom donošenja osporene odluke načinio „grub previd“ jer nije imao u vidu da je opština Novi Beograd predmetnu lokaciju ustupila tužiocu uz obavezu da uz naknad u raseli lica koja su tu živela, zbog čega smatra da je i po tom osnovu tužilac bio legitimisan da sa njom zaključi poravnanje. Pored toga, podnositeljka ističe da je u osporenoj presudi navedena činjenica za koju ne postoji nijedan dokaz u spisima predmeta, a koja se tiče načina i vremena smrti njene pokojne bake. Konačno, podnositeljka ističe da je predmetni sudski postupak započeo 1993. godine, a da je okončan 2010. godine. Predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10550/10 od 17. marta 2010. godine. Zahtev za naknadu štete nije istaknut.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje Zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1253/08, sada Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 69698/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Zavod za izgradnju grada Beograda je, u svojstvu tužioca, podneo 12. januara 1993. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe , radi iseljenja iz stana broj 8 u Ulici Gandijevoj 53 i predaje istog tužiocu.

Nakon dva neodržana ročišta (ročište koje je bilo zakazano za 9. april 1993. godine nije održano na molbu punomoćnika podnositeljke, a ročište koje je bilo zakazano za 25. maj 1993. godine nije održano zbog sprečenosti sudije) , rešenjem P. 260/93 od 3. septembra 1993. godine, zbog nedolaska uredno pozvanog punomoćnika tužioca, utvrđeno je mirovanje postupka.

Nakon što je postupak nastavljen, u toku 1994. i 1995. godine od ukupno zakazanih osam ročišta, sedam ročišta nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog bolesti sudije, jedno ročište nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, iako je na zapisniku konstatov ano da su obe stranke prisutne, dva ročišta nisu održana jer su podnositeljka i njen punomoćnik obavestili sud da su sprečeni da se odazovu pozivu i tražili su odlaganje, dok na jedno ročište podnositeljka nije bila uredno pozvana, a njen dotadašnji punomoćnik je obavestio sud da je više ne zastupa. Na ročište koje je bilo zakazano za 5. maj 1995. godine, za tužioca je pristupio zamenik Javnog pravobranioca grada Beograda i tom prilikom je obavestio sud da je došlo do statusnih promena kod tužioca, tako da je umesto Zavoda za izgradnju grada Beograda, tužilac Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda.

U toku 1996. godine održano je samo jedno ročište, i na predlog podnositeljke ustavne žalbe, rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 260/93 od 14. oktobra 1996. godine postupak je prekinut do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodio pre d tim sudom u predmetu P. 1429/96 po tužbi podnositeljke protiv opštine Novi Beograd , radi utvrđenja da je podnositeljka stekla status nosioca stanarskog prava na spornom stanu broj 8 u Ulici Gandijevoj broj 53 i po protivtužbi opštine radi iseljenja.

Podneskom od 22. avgusta 2001. godine, u kojem je, između ostalog , navedeno da postupak miruje od 3. septembra 1993. godine i da je nastavak tražen još u decembru te godine, Zavod za izgradnju grada Beograda je tražio zakazivanje rasprave, nakon čega mu je dostavljeno pravnosnažno rešenje o prekidu postupka od 14. oktobra 1996. godine. U podnesku od 6. maja 2003. godine Zavod za izgradnju grada Beograda je tražio da se ukinu sve sprovedene radnje i da se zakaže ročište, jer je umesto njega u parnicu na nezakonit način stupila Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, nakon čega je zakazano ročište za 23. februar 2004. godine koje nije održano jer je podnositeljka tražila odlaganje . U daljem toku postupka, pred prvostepenim sudom od ukupno zakazanih d evetnaest ročišta, nije održano šest ročišta. Jedno ročište nije održano jer je punomoćnik podnositeljke tražio odlaganje, dok jedno ročište nije održano na saglasan predlog stranaka, a ostala ročišta nisu održana zbog uručivanja podnesaka punomoćnicima stranaka neposredno pre održavanja ročišta , od čega dva iz razloga što je podnositeljka podneske dostavila svega par dana pre datuma određenog za održavanje ročišta. U ovom delu postupka tužilac je pr einačio tužbeni zahtev tražeći da se utvrdi da podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na dodelu drugog odgovarajućeg stana na trajno korišćenje u postupku raseljavanja , saslušana su dva svedoka i pribavljena je određena dokumentacija od nadležnih državnih organa.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1253/08 od 17. decembra 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev Zavoda za izgradnju grada Beograda. Polazeći, između ostalog, od toga da je zaključenim poravnanjem od 4. septembra 1996. godine podnositeljki ustavne žalbe kao nosiocu stanarskog prava na stanu broj 8 u Ulici Gandijevoj broj 53 obezbeđen na privremeno korišćenje stan broj 16 u Ulici Bežanijskih ilegalaca broj 2, koji će koristiti dok joj Zavod za izgradnju grada Beograda ne obezbedi na trajno korišćenje stan koji joj po zakonu pripada po osnovu raseljavanja iz stana broj 8 u Ulici Gandijeva broj 53, te kako je poravnanjem Zavod obavezan da podnositeljki u roku od dve godine obezbedi na trajno korišćenje stan koji joj po zakonu pripada, prvostepeni sud je našao da tužbeni zahtev nije osnovan. Prema stanovištu prvostepenog suda, zaključenim poravnanjem tužilac je priznao stanarsko pravo podnositeljki ustavne žalbe i obavezao se da joj obezbedi privremeni smeštaj do obezbeđenja stana na trajno korišćenje. U obrazloženju presude je navedeno da je sud imao u vidu i činjenicu da je parnica koja je vođena u predmetu P. 1429/96 okončana presudom na osnovu odricanja, kojom se podnositeljka odrekla tužbenog zahteva kojim je tražila da s e utvrdi da je nosilac stanarskog prava na stanu u Ulici Gandijeva 53, ali da je našao da ta činjenica ne može da utiče na donošenje drugačije odluke, jer je presuda na osnovu odricanja doneta nakon zaključenog poravnanja i iseljenja podnositeljke iz stana u Gandijevoj ulici. Istaknuto je i da je taj postupak podnositeljka vodila protiv opštine Novi Beograd, a ne protiv tužioca koji joj je priznao svojstvo nosioca stanarskog prava i obavezao se da joj dodeli stan na trajno korišćenje, te da doneta presuda na osnovu odricanja ne utiče na obavezu tužioca koju je preuzeo zaključenim poravnanjem.

O sporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10550/10 od 17. marta 2010. godine preinačena je navedena prvostepena presuda, tako što je tužbeni zahtev usvojen i utvrđeno je da podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na dodelu drugog odgovarajućeg stana na trajno korišćenje u postupku raseljavanja iz stana broj 8 u Ulici Gandijeva broj 53. U obrazloženju presude je navedeno da su , prema utvrđenom činjeničnom stanju , Skupština grada Beograda, Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju puteva Beograd i tužilac 9. avgusta 1996. godine zaključili ugovor o obezbeđenju stanova za privremeni smeštaj stanara iz Gandijeve ulice broj 51 - 57, a zbog smeštaja lica sa lokacije "Koreja", čiji su objekti za stanovanje poplavljeni usled elementarne nepogode krajem juna 1996. godine i koji su inače planskom dokumentacijom bili predviđeni za rušenje. Dalje je navedeno da se Direkcija za izgradnju tim ugovorom obavezala da će 47 stambenih jedinica ustupiti na privremeno korišćenje, pod uslovom da opština Novi Beograd sa licem čiji je stan poplavljen, u upravnom postupku zaključi poravnanje da se stan dodeljuje na privremeno korišćenje, dok Zavod ne dodeli drugi stan na trajno korišćenje. Poravnanjem zaključenim 4. septembra 1996. godine tuženoj je kao nosiocu stanarskog prava na stanu broj 8 u Ulici Gandijeva broj 53 obezbeđen na privremeno korišćenje stan u Ulici Bežanijskih ilegalaca broj 2 (drugostepeni sud očiglednom omaškom navodi da se radi u Ulici Bežanijskih izbeglica) , koji će koristiti dok joj tužilac ne obezbedi na trajno korišćenje stan koji joj po zakonu pripada na osnovu raseljavanja iz sta na broj 8 u Ulici Gandijeva 53, a tužilac se obavezao da tuženoj u roku od dve godine obezbedi na trajno korišćenje stan koji joj po zakonu pripada. Na osnovu pomenutog poravnanja zaključen je ugovor o privremenom korišćenju stana između podnositeljke kao zakupca i JP za stambene usluge i podnositeljki je dodeljen na korišćenje na određeno vreme stan broj 16 u Ulici Bežanijskih i legalaca broj 2. U vreme zaključenja poravnanja i ugovora o zakupu stana na određeno vreme podnositeljka je bila upisana kao član porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava na stanu broj 8 u Ulici Vuka Karadžića broj 93 (sada Gandijeva 53), na kome je nosilac stanarskog prava bila njena baba L. V. koja je nastradala u saobraćajnoj nesreći 1979. godine. Dalje je navedeno da u postupku nije bilo sporno da je status podnositeljke kao unu ke nosioca stanarskog prava na stanu u Gandijevoj 53 bio sporan i da je bilo sporno da li je tužena imala rešeno stambeno pitanje preko oca, kome je dodeljen drugi stan i za podnositeljku, te da u postupku takođe nije bilo sporno da je podnositeljka protiv opštine Novi Beograd pokrenula parnicu u kojoj je tražila da se utvrdi da kao preostali član porodičnog domaćinstva preminulog nosioca stanarskog prava ima pravo da nastavi sa korišćenjem spornog stana, a koja je okončana presudom na osnovu odricanja P. 1429/96 od 28. decembra 1998. godine . Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Prema stanovištu drugostepenog suda, odredba poravnanja kojom se tužilac obavezao da podnositeljki dodeli stan na trajno korišćenje koji joj po zakonu pripada, nije bila predmet pravilne ocene prvostepenog suda u situaciji kada je status tužene na stanu bio sporan. S tim u vezi, drugostepeni sud je istakao da tužilac nije bio nosilac prava raspolaganja na stanu broj 8 u Ulici Gandijeva 53, već da je to bila opština Novi Beograd, zbog čega je status nosioca stanarskog prava podnositeljki mogla priznati samo opština. Nadalje, prema stanovištu drugostepenog suda, presuda na osnovu odricanja od 28. decembra 1998. godine proizvodi dejstvo unazad, jer se status člana porodičnog domaćinstva preminulog nosioca stanarskog ceni prema činjenicama koje su postojale u vreme smrti nosioca stanarskog prava. Polazeći od stava da pravnosnažna presuda na osnovu odricanja od 28. decembra 1998. godine proizvodi dejstvo unazad, drugostepeni sud je zaključio da podnositeljka u vreme zaključenja poravnanja od 4. septembra 1996. godine nije imala status nosioca stanarskog prava na stanu broj 8 u Ulici Gandijeva 53. Ističući da se tužilac zaključenim poravnanjem obavezao da podnositeljki dodeli odgovarajući stan na trajno korišćenje koji joj po zakonu pripada, drugostepeni sud je zaključio da podnositeljka , koja nema status nosioca stanarskog prava, po zakonu nema pravo na dodelu drugog odgovarajućeg stana na trajno korišćenje u postupku raseljavanja, zbog čega je , prema stavu suda , bez uticaja činjenica da poravnanje kao dvostrano teretni ugovor nije poništeno a ni raskinuto.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona , da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2. ).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“ Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku ( član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu ( član 311. stav 2.).

Zakon o parničnom postupku (“ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao do okončanja osporenog sudskog postupka, ima sadržinski slične odredbe sa navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o parničnom postupku.

Članom 1091. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) propisano je da je za zaključenje ugovora o poravnanju potrebna sposobnost za raspolaganje pravom koje je predmet poravnanja.

5. U konkretnom slučaju, podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na stanovištu da je pravilan stav prvostepenog suda u pogledu toga da poravnanje koje je zaključila sa tužiocem 4. septembra 1996. godine proizvodi pravno dejstvo iz razloga što je zaključeno pre donošenja presude na osnovu odricanja a ni u jednom postupku nije poništeno, te tvrdnji da je drugostepeni sud prevideo činjenicu da je sporna lokacija ustupljena tužiocu uz obavezu da uz naknadu raseli lica koja su tu živela, iz čega proizilazi pasivna legitimacija tužioca da zaključi predmetno poravnanje . Dakle, podnositeljka tvrdi da postoji arbitrernost u primeni merodavnog prava i činjeničnog zaključivanja od strane drugostepenog suda. Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili merodavno pravo. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navoda podnositeljke koji se tiču stava prvostepenog suda u pogledu pravnog dejstva predmetnog poravnanja i s tim u vezi suprotnog stanovišta drugostepenog suda, Ustavni sud ocenjuje da je drugostepeni sud u obrazloženju osporene presude dao jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge o tome zbog čega je, kod ocene da podnositeljka po zakonu nema pravo na dodelu drugog odgovarajućeg stana na trajno korišćenje u postupku raseljavanja u situaciji kada se tužilac predmetnim poravnanjem obavezao da joj dodeli odgovarajući stan na trajno korišćenje, bez uticaja činjenica da poravnanje kao dvostrano teretni ugovor nije poništeno a ni raskinuto. Izneti stav drugostepeni sud je obrazložio time da tužilac koji nije bio nosilac prava raspolaganja na stanu broj 8 u Ulici Gandijeva 53 podnositeljki nije mogao priznati status nosioca stanarskog prava na pomenutom stanu. Apelacioni sud u Beogradu je, po nalaženju Ustavnog suda, napred datim obrazloženjem dao suštinske razloge za donošenje osporene odluke, jer i po nalaženju Ustavnog suda, lice koje zaključuje poravnanje mora da ima materijalnopravno ovlašćenje da raspolaže pravom koje je predmet poravnanja. Iz iznetog razloga , za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje ne mogu se prihvatiti ni navodi da je tužilac, zbog toga što mu je predmetna lokacija ustupljena uz obavezu da uz naknadu raseli lica koja su tu živela, bio legitimisan da sa podnositeljkom zaključi poravnanje kojom joj priznaje status nosioca stanarskog prava (koji status je uslov za dobijanje stana na trajno korišćenje u postupku raseljavanja) , jer sposobnost za menjanje jednog pravnog odnosa ima isključivo učesnik tog materijalnopravnog odnosa. Naime, institut poravnanja podrazumeva da među strankama postoji određeni pravni odnos, iz kog razloga su samo titulari postojećih prava i obaveza legitimisani da poravnanje zaključe i da međusobno u rede već postojeći odnos. Zbog toga je ustavnopravno prihvatljiva ocena drugostepenog suda da je činjenica da predmetno poravnanje nije poništeno niti raskinuto bez uticaja, jer poravnanje koje zaključi lice koje nije titular prava i obaveza ne proizvodi pravno dejstvo.

U vezi navoda podnositeljke da je u osporenoj presudi navedena činjenica za koju ne postoji nijedan dokaz u spisima predmeta, a koja se tiče načina smrti njene pokojne bake, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke izmenio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenoj presudi tako što je naveo način i vreme smrti podnositeljkine bake. Međutim, polazeći od toga da je osporena presuda zasnovana na napred navedenim razlozima, Ustavni sud je ocenio da izmena činjeničnog stanja bez otvaranja glavne rasprave u pogledu okolnosti datuma i načina smrti podnositeljkine bake ni na koji način nije mogla dovesti do povrede prava na pravično suđenje, jer na tim zaključcima osporena odluka suštinski nije ni zasnovana.

Imajući u vidu prednje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje, zbog čega je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud podseća da se u konkretnom slučaju, spor vodio radi utvrđenja da podnositeljka ustavne žalbe nema pravo na dodelu drugog odgovarajućeg stana na trajno korišćenje u postupku raseljavanja. Imajući u vidu da podnositeljka u momentu zaključenja poravnanja nije imala status nosioca stanarskog prava na stanu iz kog je raseljena, da se u parničnom postupku koji je vodila protiv nosioca prava raspolaganja na predmetnom stanu odrekla tužbenog zahteva kojim je tražila da joj se prizna pravo korišćenja tog stana iza smrti nosioca stanarskog prava, Ustavni sud zaključuje da podnositeljka nije ni stekla imovinu u smislu člana 58. Ustava, sledom čega nije mogla biti ni lišena iste, niti smetana u njenom korišćenju.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da do povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava nije ni moglo doći, zbog toga što je predmetni postupak vođen radi utvređenja da podnositeljka nije stekla pravo da joj se na trajno korišćenje dodeli drugi stan u postupku raseljavanja, sledom čega ne postoji ni imovina zaštićena članom 58. Ustava. Stoga je, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda prava na imovinu, odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak u konkretnom predmetu trajao preko sedamnaest godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da pojam razumnog roka predstavlja relativnu kategoriju, koja, pre svega , zavisi od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom slučaju, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova pred kojima je postupak vođen i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ustavni sud podseća da se složenost sudskog postupka mora ceniti u kontekstu činjeničnih i pravnih pitanja na koja je trebalo odgovoriti u konkretnom sporu. U konkretnom slučaju, trebalo je utvrditi da li podnositeljka ima pravo na dodelu stana na trajno korišćenje po osnovu raseljavanja, te je stim u vezi trebalo utvrditi status podnositeljke u stanu iz kojeg je raseljena i pravno dejstvo poravnanja koje je zaključila sa tužiocem. Prema stanovištu Ustavnog suda, takav spor se može smatrati relativno složenim.

Imajući u vidu predmet spora, te činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe u predmetnoj parnici imala procesni položaj tužene, Ustavni sud je mišljenja da je podnositeljka imala legitiman interes da se postupak okonča u kratkom roku kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu njenog prava povodom kojeg je spor vođen.

Što se tiče ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se dužina trajanja postupka u pretežnom delu, a naročito u periodu od 28. decembra 1998. godine do februara 2004. godine ima staviti na teret podnositeljki. Naime, na predlog podnositeljke ustavne žalbe, postupak je prekinut rešenjem suda od 14. oktobra 1996. godine do pravnosnažnog okončanja postupka koji se vodio pred istim sudom u predmetu P. 1429/96, po tužbi podnositeljke protiv opštine Novi Beograd , radi utvrđenja da je podnositeljka stekla status nosioca stanarskog prava na spornom stanu i po protivtužbi radi iseljenja. Navedeni postupak je okončan presudom na osnovu odricanja od 28. decembra 1998. godine, zbog čega se period od 14. oktobra 1996. godine do donošenja presude na osnovu odricanja ne može staviti na teret sudu. Nadalje, podnositeljka kojoj je činjenica o okončanju postupka koji je vodila protiv opštine Novi Beograd kao stranci u postupku bila poznata , o istoj uopšte nije obavestila sud i nije tražila nastavak, već je postupak nastavljen na predlog suprotne strane. Dakle, nakon donošenja pomenute presude na osnovu odricanja od 28. decembra 1998. godine u postupku zbog čijeg vođenja je upravo prkinuta parnica čija se dužina trajanja osporava ustavnom žalbom, podnositeljka nije pokazala zainteresovanost da se parnica nastavi, niti je smatrala potrebnim da o pomenutoj odlučnoj činjenici obavesti sud. Polazeći od osnovnih načela parničnog postupka koji se zasniva na dispoziciji stranaka, što podrazumeva i aktivno učešće stranaka u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je ponašanje podnositeljke ustavne žalbe dovelo do nepotrebnog odugovlačenja osporenog postupka, jer je upravo zbog nezainteresovanosti podnositeljke za okončanje postupka, parnica bez ikakvog opravdanog razloga bila u prekidu preko pet godina. Pored izloženog, od ukupno četrnaest održanih ročišta, pet ročišta nije održano na molbu podnositeljke odnosno njenog punomoćnika, dok jedno ročište nije održano na predlog obe stranke. Takođe, dva ročišta nisu održana jer su tužiocu neposredno pre ročišta uručeni podnositeljkini podnesci, k oji su svega par dana pre vremena održavanja ročišta predati sudu. Iz iznetog sledi da su na strani podnositeljke razlozi neodržavanja više od polovine od ukupnog broja neodržanih ročišta.

Što se tiče postupanja nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da u periodu od podnošenja tužbe do kraja 1995. godine, četiri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, što je, prema mišljenju Ustavnog suda , svakako doprinelo odugovlačenju postupka. S druge strane, Ustavni sud primećuje da je nakon nastavka postupka, prvostepeni sud zakazivao ročišta u prihvatljivim razmacima, te preduzimao radnje usmerene ka utvrđivanju neophodne činjenične građe.

Polazeći od izloženog, uz prethodnu konstataciju o neaktivnosti podnositeljke u periodu nakon donošenja presude na osnovu odricanja od 28. decembra 1998. godine, te činjenicu da zbog ponašanja podnositeljke nije održano više od polovine od ukupnog broja neodržanih ročišta, Ustavni sud je ocenio da je na strani podnositeljke pretežna i prevashodna odgovornost za nepotrebno odugovlačenje konkretnog postupka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1253/08 nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izre ke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti