Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog parničnog postupka koji traje 13 godina. Utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku, nalaže hitno okončanje postupka i dosuđuje podnositeljki naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra zbog neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Trnavac iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Trnavac i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P 1. 3665/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Trnavac iz Beograda podnela je 9. juna 201 1. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 3665/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je podnosi teljka ustavne žalbe u februaru 2000. godine podne la tužbu tadašnjem Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog – njenog poslodavca, da je u međuvremenu promenjeno šest sudijskih veća, ali da postupak još uvek nije okončan. Podnositeljka je predloži la da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ujedno ističući zahtev za naknadu štete u iznosu od 4.000 evra.

Podneskom od 20. decembra 2012. godine, podnositeljka ustavne žalbe je, preko punomoćnika Jovana R. Besarića, advokata iz Beograda, izjavila ustavnu žalbu i protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 621/12 od 17. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. U ovoj dopuni ustavne žalbe, podnositeljka je, pored ostalog navela: da je osporenim rešenjem potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je odbijen njen predlog za određivanje privremene mere za obezbeđenje njenog novčanog potraživanja; da osporeno rešenje ne sadrži jasne i osnovane razloge za odluku; da je procesno i materijalno pravo pogrešno primenjeno; da nije jasno zbog čega tužilja „nije učinila verovatnim svoje novčano potraživanje“. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži Višem sudu u Beogradu da ponovo odluči o njenoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3665/10 od 9. februara 2012. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava se jemči svakom prava da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu u predmetu P1. 3665/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podne la je 24. februara 2000. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog „Jugoslovenski aerotransport“ JP za vazdušni saobraćaj iz Beograda, radi poništaja rešenja kojim je određena cena rada tužilji.

Nakon pet održanih ročišta, tužilja je u maj u 2011. godine proširila tužbeni zahtev zahtevajući - 1) da se poništi rešenje tuženog broj: 6124/11977 od 17. decembra 1999. godine i obaveže tuženi da tužilju rasporedi na radno mesto prema odredbama kolektivnih ugovora i akata o sistematizaciji, 2) da se poništi rešenje tuženog broj: 01-3291 od 4. aprila 2001. godine i obaveže tuženi da tužilju rasporedi na radno mesto prema odredbama kolektivnih ugovora i akata o sistematizaciji, 3) da se obaveže tuženi da utvrdi koeficijent zarade tužilje prema utvrđenim kriterijumima iz kolektivnih ugovora i akata o sistematizaciji i isplati razliku u zaradi i 4) da se obaveže tuženi da tužilji isplati određen novčane iznose na ime stimulacije .

Nakon preinačenja tužbe, pred Opštinskim sudom je do donošenja prve prvostepene presude P1. 161/00 od 30. marta 2005. godine kojom su u celini odbijeni tužbeni zahtevi tužilje, bilo održano 12 ročišta za glavnu raspravu, dok četiri ročišta nisu održana, što zbog promene sastava sudijskog veća (ročišta zakazana za 26. februar 2002. godine i 22. septembar 2003. godine), što zbog toga što pozvani svedok nije pristupio (10. septembra i 2. novembra 2004. godine).

Tužilja je 17. juna 2005. godine izjavila žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je doneo rešenje Gž1. 2878/05 od 5. jula 200 6. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P1. 161/00 od 30. marta 2005. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, do kraja 2006. godine održano je jedno ročište – 30. oktobra, na kome je naloženo tuženom da se izjasni o bitnim činjenicama vezanim za kvalitet poslova koje je tužilja obavljala.

U toku 2007. godine, nijedno ročište za glavnu raspravu nije održano. Naime, ročište zakazano za 12. januar nije održano, zbog potrebe da se spisima predmeta združi podnesak tuženog, dok ročište zakazano za 20. mart nije održano zbog toga što tuženi nije dostavio sudu tražene podatke, pa mu je sud ponovo naložio da se izjasni o bitnim činjenicama vezanim za kvalitet poslova koje je tužilja obavljala. Nakon toga, ni ročišta zakazan a za 22. maj i 14. septembar 2007. godine nisu održana na zajednički zahtev stranaka radi pokušaja mirno g rešenj a spora.

Tokom 2008. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu. Takođe ni stranke nisu predlagale da se postupak nastavi, zbog toga što su spor pokušavale da reše mirnim putem.

U toku 2009. godine prvo ročište za glavnu raspravu je održano 26. marta, dok ročište zakazano za 26. maj nije održano, zbog toga što tuženi nije došao, iako je bio uredno pozvan, kao i zbog potrebe da se tužilja izjasni na podnesak tuženog koji joj je uručen na ročištu. Ročište zakazano za 16. septembar nije održano, jer tuženi zbog sprečenosti ponovo nije došao, iako je bio uredno pozvan, dok je ročište zakazano za 12. novembar održano.

Sada Prvi osnovni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) , koji je nakon reforme pravosuđa preuzeo nadležnost Opštinskog suda, doneo je 17. februara 2010. godine rešenje P1. 3665/10 kojim je odredio izvođenje dokaza ekonomskim veštačenjem.

Kako na ročište za glavnu raspravu zakazanu za 19. april 2010. godine stranke nisu došle, a bile su uredno pozvane, Osnovni sud je istoga dana doneo rešenje P1. 3665/10 kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom u skladu sa članom 296. Zakona o parničnom postupku.

Punomoćnik tužilje podneo je 11. maja 2010. godine predlog za vraćanje u pređašnje stanje, navodeći da je imao hiruršku intervenciju i da zbog toga nije došao na zakazano ročište.

Ročište povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje zakazano za 21. oktobar 2010. godine nije održano zbog štrajka u pravosuđu, da bi na sledećem ročištu održanom 1. decembra 2010. godine, Osnovni sud dozvolio vraćanje u pređašnje stanje i ukinuo rešenje P1. 3665/10 od 19. aprila 2010. godine.

Osnovni sud je otkazao ročište za glavnu raspravu zakazano za 11. mart 2011. godine, jer veštak nije dostavio sudu nalaz i mišljenje. Takođe iz istog razloga nije održano ni ročište zakazano za 4. maj 2011. godine. Sud je dopisom od 4. maja 2011. godine po drugi put pozvao veštaka da preuzme spise predmeta radi veštačenja određenog rešenjem od P1. 3665/10 od 17. februara 2010. godine. Do kraja 2011. godine održano je još jedno ročište na koje je , pored parničnih stranaka , pristupio i veštak.

Tužilja je 20. januara 2012. godine predložila da su d odredi privremen u meru kojom bi se novčana sredstava sa računa tuženog prenela na poseban račun do pravnosnažnog okončanja parnice.

Rešenjem Osnovnog suda P1. 3665/10 od 9. februara 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužiljin predlog za određivanje privremene mere, kojom je tražila da se naloži Narodnoj banci Srbije da sa računa tužene kod svih poslovnih banaka kod kojih se nalaze njena novčana sredstva tuženog – dužnika prenese 6.000.000 dinara na račun posebne namene koji će Narodna banke Srbije otvoriti kod Komercijalne banke za isplatu novčanih sredstava tužilji . Tužilja je 25. februara 2012. godine izjavila žalbu protiv navedenog rešenja. U međuvremenu, sudski veštak koji je određen rešenjem suda od 17. februara 2010. godine obavestio je sud da „nikada nije veštačio takav predmet“, pa je predložio da sud odredi drugog veštaka. Do kraja 2012. godine održana su još dva ročišta – 30. m arta i 11. septembra.

Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž1. 621/12 od 17. oktobra 2012. godine odbio žalbu tužilje i potvrdio rešenje Osnovnog suda P1. 3665/10 od 9. februara 2012. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, pored ostalog, je navedeno: da u postupku pred prvostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tač. 1 ), 2), 5), 7) i 9 ) Zakona o parničnom postupku, na koje taj sud pazi po službenoj dužnosti, niti bilo koje druge povrede koje su bile ili mogle biti od uticaja na pravilnost pobijane odluke; da je tužilja pokrenula postupak radi utvrđenja ništavosti - rešenja tuženog o određivanju cene rada, rešenja o raspoređivanju, ugovora o radu, aneksa ugovora o radu, kao i sticanja bez osnova; da je tužilja predložila određivanje privremene mere, posebno ističući da u dnevnoj štampi izlaze članci o nezakonitom poslovanju tuženog i da postoje ogromni gubici, pa je izvesno da će Vlada Republike Srbije da otpiše dugove tuženog i da ga proda zainteresovanom pravnom licu, čime bi tužiljino potraživanje postalo nenaplativo; da je prvostepeni sud našao da nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbama čl. 293. i 294. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, s obzirom na to da tužilja nije učinila verovatnim postojanje svog potraživanja i opasnost da će bez takve mere izvršni dužnik osujetiti ili znatno otežati, prikriti ili na drugi način ras polagati; da tužilja nije dokazala da tuženi ima ogromne gubitke, da će Vlada da otpiše dugove tuženog i takvog ga prodati zainteresovanom kupcu, jer objavljeni članci u dnevnoj štampi ne mogu biti dokaz da će potraživanje tužilje biti osujećeno ili postati nenaplativo; da je, po oceni drugostepenog suda , pravilno prvostepeni sud postupio kada je našao da se nisu stekli uslovi za određivanje privremene mere, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge ; da je Viši sud cenio sve žalbene navode, ali je našao da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijanog prvostepenog rešenja.

Nakon toga, pred Osnovnim sudom je 31. januara 2013. godine održano ročište za glavnu raspravu. Istoga dana je doneto rešenje kojim je proširen zadatak veštačenja utvrđen rešenjem od 17. februara 2010. godine, a ujedno je određen drugi sudski veštak.

4. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period, za ocenu razumne dužine trajanja postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje 1 3 godina i da je još uvek u fazi prvostepenog odlučivanja, što ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosi teljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosi teljku.

Ispitujući uticaj navedenih kriterijuma na trajanje konkretnog parničnog postupka, Ustavni sud konstatuje da ni podnositeljka ustavne žalbe , niti njen punomoćnik svojim ponašanjem ni su doprine li odugovlačenju postupka .

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da ona ima legitiman interes da se o njenoj tužbi i istaknutim tužbenim zahtevima, koji se odnose na isplatu razlike u zaradi , odluči u razumnom roku.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenom govori i činjenica da Osnovni sud pune tri godine nije u stanju da izvede dokaz ekonomskim veštačenjem. Naime, Osnovni sud je 17. februara 2010. godine odredio zadatak veštačenja, kao i ličnost veštaka, ali do donošenja ove odluke, nalaz i mišljenje veštaka nisu dostavljeni sudu. Ustavni sud napominje i da se period neaktivnosti od maja 2007. godine do maja 2009. godine ne može staviti na teret prvostepenom sudu, jer su stranke u tom periodu pokušavale da na miran način reše spor.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, po oceni Ustavnog suda navedeni zahtev je preuranjen imajući u vidu da osporeni parnični postupak još uvek nije okončan.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1. 621/12 od 17. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Stoga se i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Što se tiče povrede prava na jednaku sudsku zaštitu, Ustavni sud napominje da je odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, svakome zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Kako podnositeljka ustavne žalbe nije dostavila dokaze da Viši sud u Beogradu ili neki drugi sud poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluk e koj a se osporav a ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ni u ovom delu ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnositeljki.

Na osnovu izloženog u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević