Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak je trajao preko četiri godine, a da nije održano nijedno ročište, što je prvenstveno posledica nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Iljane Milosavljević iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Iljane Milosavljević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1210/07, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 955/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Kruševcu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Iljana Milosavljević iz Kruševca je 15. decembra 2009. godine, izjavi la ustavnu žalbu , dopunjenu podneskom od 22. februara 2012. godine, protiv rešenja Opštinskog suda u Kruševcu P. 1210/07 od 9. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava „ na besplatnu pravnu pomoć“ iz člana 67. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede „prava na nepristras no i pravično suđenje u razumnom roku“ zajemčenog odredbom člana 32. Ustava u parničnom postupku koji se vodi pred Opštinskim sudom u Kruševcu u predmetu P. 1210/07.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je 5. avgusta 2007. godine podnela tužbu u kojoj je istakla „obrazloženi fakultativni zahtev po osnovu siromaškog prava“, koji je odbijen rešenjem suda P. 1210/07 od 9. oktobra 2007. godine. Smatra da je obrazloženje navedenog rešenja protivrečno priloženim dokazima i da joj je na opisani način sud nezakonito uskratio pravo na besplatnu pravnu pomoć u vidu besplatnog advokata. Dalje navodi da sud bespotrebno odugovlači parnični postupak, jer ni posle dve i po godine tuženima nije dostavio tužbu na odgovor. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da je nezakonito uskraćena za besplatnu pravnu pomoć i da naredi Opštinskom sudu u Kruševcu da bez daljeg odlaganja zakaže pripremno ročište u osporenom postupku. Podneskom od 22. februara 2012. godine, podnetim preko punomoćnika Zorana Cvetkovića, advokata iz Kruševca, podnositeljka je tražila: da se utvrdi da su joj u osporenom parničnom postupku povređena prava „na pravično i nepristrasno suđenje u razumnom roku i pravo na besplatnu pravnu pomoć na osnovu zakona“; da se pod pretnjom novčanih penala naloži Osnovnom sudu u Kruševcu da u roku od šest meseci okonča u meritumu prvostepeni postupak; da se protekom navedenog roka obaveže Republika Srbija da joj plaća 1.000 dinara za svaki dan povrede prava; da joj se isplati pravična novčana naknada na ime pretrpljene nematerijalne štete u iznosu od 350.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja odluke kao i materijalna šteta koja je ekvivalent nastalim troškovima advokatskog zastupanja.

Iz navoda ustavne žalbe Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka pored povrede prava iz člana 67. Ustava, zapravo osporava dužinu trajanja predmetnog sudskog postupka, odnosno da ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku.

2. Ustavna žalba je, kao pravno sredstvo, ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 955/10 ( ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 1210/07) i u odgovor v.f. predsednika Osnovnog suda u Kruševcu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja Iljana Milosavljević, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 6 . avgusta 2007. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženih R.M. i M.M. Postavljenim tužbenim zahtevom tužilja je tražila da sud solidarno obaveže tužene da joj isplate kupoprodajnu cenu ugovorenu na dan 25. april 2005. godine za rashladnu vitrinu, u iznosu od 52.800,00 dinara, kao i da joj isplate potpunu štetu nastalu dužničkom docnjom koju čini dospeo iznos neplaćenih kamata na kredit tužilje prema EFG banci počev od 25. aprila 2005. godine od kada na taj iznos tuženi duguju , plaćati i ugovorenu kamatu banke uvećanu za dospelu zateznu kamatu do ispunjenja. Predložila je da je sud oslobodi plaćanja troškova parničnog postupka.

Opštinski sud u Kruševcu je rešenjem P. 1210/07 od 28. avgusta 2007. godine tužilji vratio tužbu sa nalogom da istu uredi na taj način da precizno odredi visinu zahteva u pogledu glavne stvari i sporednih traženja, te da tako uređenu tužbu dostavi sudu u roku od osam dana, uz upozorenje na posledice propuštanja.

U podnesku od 17. septembra 2007. godine tužilja je istakla predlog za vraćanje u pređašnje stanje sa molbom da sud postupi po inicijalnoj tužbi. Takođe je predložila da sud dopunskom odlukom odluči o njenom predlogu za oslobođenje od plaćanja troškova postupka i tražila je da joj se postavi besplatan punomoćnik iz reda advokata, da bi zatim podneskom od 20. septembra 2007. godine, označenim kao „dopuna i ispravka tužbe po rešenju suda“ obavestila sud da pod pretnjom propuštanja mora u celini da izmeni tužbeni zahtev. Tužbenim zahtevom istaknutim u navedenom podnesku tužilja je tražila: da se utvrdi da je raskinut po sili zakona kupoprodajni ugovor zaključen 25. aprila 2005. godine između nje i tuženih; da se utvrdi da tužilja može od tuženih posebnom tužbom zahtevati naknadu potpune štete zbog skrivljene dužničke docnje; da se obavežu tuženi da joj predaju novu rashladnu vitrinu. Vrednost predmeta spora tužilja je opredelila u iznosu od 104.000, 00 dinara.

Osporenim rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 1210/07 od 9. oktobra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužiljin predlog za oslobađanje od plaćanja troškova postupka. Ovo rešenje ekspedovano je iz suda 17. oktobra 2007. godine, a uručeno je tužilji 9. novembra 2007. godine. Protiv navedenog rešenja tužilja je 14. novembra 2007. godine izjavila žalbu, istovremeno istakavši predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Opštinski sud u Kruševcu je rešenjem P. 1210/07 od 4. decembra 2007. godine odbacio kao nedozvoljen tužiljin predlog za vraćanje u prećašnje stanje. Ovo rešenje ekspedovano je iz suda 19. decembra 2007. godine. Povodom žalbi tužilje izjavljenih 21. januara 2008. godine protiv rešenja Opštinskog suda u Kruševcu P. 1210/07 od 9. oktobra 2007. godine i rešenja P. 1210/07 od 4. decembra 2007. godine, postupajući sudija je 4. februara 2008. godine dao naredbu da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu.

Rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1136/08 od 30. juna 2008. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i potvrđena su pobijana rešenja Opštinskog suda u Kruševcu P. 1210/07 od 9. oktobra 2007. godine i P. 1210/07 od 4. decembra 2007. godine. Spisi predmeta vrađeni su prvostepenom sudu 2. jula 2008. godine i drugostepeno rešenje uručeno je tužilji 8. septembra 2008. godine.

Nakon vraćanja spisa predmeta iz Okružnog suda u Kruševcu prvostepeni sud je u periodu do 13. oktobra 2010. godine šest puta bezuspešno pokušao da tuženima dostavi tužbu na odgovor. Naime, postupajući sudija je prvi put 26. avgusta 2008. godine dao naredbu da se tužba dostavi na odgovor tuženima i prema združenim povratnicama, za tuženog je tužbu primila majka, a za tuženu drugo lice, dok je prilikom ponovne dostave po naredbi sudije od 16. oktobra 2008. godine, prema povratnicama, tužbu za tužene primila kćerka. Postupajući sudija je 30. januara 2009. godine sačinio službenu belešku o tome da su mu spisi predmeta izneti tek u januaru 2009. godine dok je bio na godišnjem odmoru i ponovo je dao naredbu da se tužba dostavi tuženima. Dostava tužbe tuženom pokušana je 11. februara 2009. godine i na povratici je konstatovano da tuženi nije kod kuće i da je ostavljen o obave štenje, posle čega je 12. februara 2009. godine tužba uručena njegovoj majci, dok je za tuženu povratnica na mestu potpisa primaoca precrtana. Po naredbi od 26. marta 2009. godine da se tužba uruči tuženima, dostavljanje tužbe je pokušano 31. marta i 1. aprila 2009. godine i oba puta je na povratnicama konstatovano da tuženi nisu kod kuće. Po naredbi sudije za dostavljanje tužbe na odgovor tuženima od 30. septembra 2009. godine postupljeno je narednog dana, ali spisima predmeta nisu združene povratnice kao dokaz o uručenju. Postupajući sudija je 29. aprila 2010. godine ponovo dao naredbu za dostavljnje tužbe na odgovor tuženima, i prema konstatacijama na povratnicama, za tuženog je tužbu primila majka 5. maja 2010. godine, dok je tuženoj uručenje tužbe pokušano 4. i 5. maja 2010. godine, nakon čega je ostavljena obavest za podizanje pismena u pošti. Tuženoj j e tužba uručena 18. avgusta 2010. godine.

U ovom periodu tužilja se podnescima od 12. januara 2009. godine i 13. oktobra 2010. godine obraćala sudu tražeći informaciju o statusu predmeta i urgirajući zakazivanje ročišta.

Postupajući sudija je 19. oktobra 2010. godine sačinio službenu belešku u kojoj je konstatovao da se u ovoj pravnoj stvari, nakon izmena Zakona o parničnom postupku radi o sporu male vrednosti, te da tužbu ne treba dostavljati na odgovor tuženima.

Prvo ročište za glavnu raspravu koje je zakazano za 10. novembar 2010. godine nije održano, jer na isto nije pristupila uredno pozvana tužena, a tuženom poziv nije uručen, jer je prema konstataciji dostavljača tuženi službeno odsutan. Sud je ponovo dao nalog da se tužba dostavi tuženom. U daljem toku postupka do 10. marta 2011. godine, sud je zakazao još tri ročišta za glavnu raspravu od kojih nijedno nije održano. Ročišta zakazana za 14. decembar 2010. godine i 10. mart 2011. godine nisu održana jer na ista tužena uredno pozvana nije pristupila, dok tuženom poziv za ročište nije mogao da se uruči, jer je oba puta na dostavnicama konstatovano da je tuženi službeno odsutan. Za ročište koje je bilo zakazano za 11. januar 2011. godine, dostavnica se za tuženu vratila sa konstatacijom da je uručenje poziva pokušano više puta, ali da tužena nije pronađena na adresi, dok je tuženom uručenje poziva za ovo ročište pokušano preko nadležne policijske uprave, koja je dopisom broj 205- 2/3908 od 23. decembra 2010. godine obavestila sud da je poziv za ročište uručen majci tuženog, koja je tom prilikom izjavila da se tuženi nalazi u Engleskoj i da će u Srbiji biti u martu 2011. godine.

Na predlog tužilje, sud je rešenjem P. 955/10 od 22. marta 2011. godine tuženom postavio privremenog zastupnika.

Tužilja je u podnesku od 30. juna 2011. godine stavila zahtev za izuzeće postupajućeg sudije zbog sumnje u njegovu nepristrasnost, istakavši da ima saznanje da se pred Osnovnim sudom u Kruševcu vodi krivični postupak protiv njenog supruga Ž.M. po krivičnoj prijavi sudije koji postupa u ovom predmetu. Rešenjem v.f.predsednika Osnovnog suda u Kruševcu VII Su. 1/11-32 od 12. jula 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužiljin zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, posle čega je tužilja 11. oktobra 2011. godine sudu dostavila punomoćje kojim je ovlastila svog supruga Ž.M. da je zastupa u predmetnom postupku. Ročište za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 11. oktobar 2011. godine nije održano zbog stavljenog zahteva za izuzeće sudije. Sledeće ročište zakazano je za 28. februar 2012. godine, s tim što u spisima predmeta nema odluke v.f.predsednika suda o zahtevu za izuzeće postupajućeg sudije u ovom predmetu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć, da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna tužba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna (član 67.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja tužbe , bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da ako se lice kome se pismeno ima dostaviti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje će se izvršiti predajom pismena kome od njegovih odraslih članova domaćinstva koji je dužan da primi pismeno, da ako se oni ne zateknu u stanu, pismeno će se predati susedu ako on na to pristane (član 135. stav 1.); da će se tužba, platni nalog, vanredni pravni lek, presuda i rešenje protiv kog je dozvoljena posebna žalba dostaviti lično stranci, zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku, da će se ostala pismena dostaviti lično kad je to ovim ili drugim zakonom izričito određeno, ili kad sud smatra da je zbog priloženih isprava potrebna veća opreznost, da ako se lice kome se pismeno ima lično dostaviti ne zatekne tamo gde se dostavljanje ima izvršiti, dostavljač će se obavestiti kad i na kom mestu bi mogao to lice da zatekne, i ostaviće mu kod jednog od lica navedenih u članu 135. st. 1. i 2. ovog zakona pismeno obavešteenje da radi primanja pismena bude u određeni dan i sat u svom stanu odnosno na svom radnom mestu, da ako i posle toga dostavljač ne zatekne lice kome se pismeno ima dostaviti, postupiće se po odredbama člana 135. ovog zakona, i time se smatra da je dostavljanje izvršeno (član 136. st. 1. i 2.); da sporovi male vrednosti u smislu odredaba ove glave, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi u potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od 100.000,00 dinara, da se kao sporovi male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos već predaja pokretne stvari, čija vrednost, koju je tužilac u tužbi naveo, ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 34. stav 2.) (član 467. st. 1. i 3.).

Odredbom člana 461. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br oj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano da sporovi male vrednosti u smislu odredaba ove glave, jesu sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, dok je stavom 3. istog člana zakona bilo propisano da se kao sporovi male vrednosti smatraju i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos već predaja pokretnih stvari čija vrednost, koju je tužilac u tužbi naveo, ne prelazi iznos iz stava 1. ovog člana (član 34. stav 2.), da u postupku o sporovima male vrednosti ne dostavlja se tužba tuženom na odgovor (član 471. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenu la predmetni parnični postupak podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kruševcu 6 . avgusta 2007. godine, i da do 20. februara 2012. godine, kada je Osnovni sud u Kruševcu dostavio spise predmeta Ustavnom sudu, ovaj parnični postupak još uvek nije okončan, pri čemu nije održano ni jedno ročište za glavnu raspravu i nije izveden ni jedan dokaz. Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak do momenta dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu trajao četiri godine i nepunih sedam meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak pred prvostepenim sudom nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dosadašnje trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u osporenom parničnom postupku nema složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala dugotrajan postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne ža lbe, Ustavni sud je zaključio da on a ima legitiman interes da postupajući sud u razumnom roku odluči o njenom zahtevu.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podno siteljka ustavne žalbe u određenoj meri doprinela dužini trajanja postupka. Naime, tužba koju je podnositeljka podnela 6. avgusta 2007. godine nije bila uredna, zbog čega joj je ista vraćena na uređenje rešenjem suda P. 1210/07 od 28. avgusta 2007. godine, koje je podnositeljka primila 16. septembra 2007. godine. Iako je navedeno rešenje sa nalogom za uređenje tužbe primila 16. septembra 2007. godine, tužilja je 17. septembra 2007. godine sudu dostavila podnesak u kom je između ostalog istakla predlog za vraćanje u pređašnje stanje, a zatim je u podnesku od 20. septembra 2007. godine preinačila tužbu. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud ocenjuje da se navedeni period, od podnošenja tužbe do dostavljanja podneska od 20. septembra 2007. godine, ima staviti na teret podnositeljki ustavne žalbe. Prema oceni Ustavnog suda na teret podnositeljke ustavne žalbe ima se staviti i period od 12. jula 2011. godine do 11. oktobra 2011. godine. Ovo stoga što je podnositeljka ustavne žalbe, a nakon što je rešenjem v.f. predsednika Osnovnog suda u Kruševcu VII Su. 1/11-32 od 12. jula 2011. godine odbijen njen zahtev za izuzeće sudije, koji je podnet iz razloga postojanja sumnje u nepristrasnost postupajućeg sudije po čijoj se krivičnoj prijavi pred Osnovnim sudom u Kruševcu vodi krivični postupak protiv podnositeljkinog supruga, 11. oktobra 2007. godine (kog dana je bilo zakazano i ročište), dostavila punomoćje kojim je ovlastila svog supruga da je zastupa u ovom sporu.

Po oceni Ustavnog suda, odugovlačenje postupka u ovom slučaju prevashodno je prouzrokovano nedelotvornim postupanjem nadležnog suda koji nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se ovaj postupak efikasno okonča i da se podnetoj tužbi odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je posle vraćanja spisa predmeta iz Okružnog suda u Kruševcu do 18. avgusta 2010. godine (kada je tužba uručena tuženoj), sud šest puta bezuspešno pokušao da tuženima dostavi tužbu na odgovor. Prilikom prvog pokušaja dostavljanja tuženima tužbe na odgovor, tužbu je za tuženog primila majka, a za tuženu drugo lice. Uručenje tužbe drugim licima ponovilo se i prilikom narednog pokušaja dostavljanja tužbe 28. oktobra 2008. godine , kada je tužba uručena kćerci tuženih. Takođe prilikom dostavljanja tužbe na odgovor tuženom 5. maja 2010. godine tužba je ponovo uručena njegovoj majci, dok je za tuženu naznačeno da je ostavljeno obave štenje za podizanje pismena u pošti. Kako se u konkretnom slučaju radilo o obaveznoj ličnoj dostavi u smislu člana 136. stav 1. Zakona o parničnom postupku, to je na strani nadležnog suda stajala obaveza da prevashodno pokuša da tužbu dostavi lično tuženima, a ne da je uruči drugim licima i da se pre nego što postupi prema odredbi člana 135. stav 1. navedenog zakona, obavesti kada i na kom mestu bi tužene mogao zateći, posle čega bi kod jednog od lica navedenih u članu 135. stav 1. Zakona o parničnom postupku ostavio pismeno obaveštenje da tuženi radi prijema u određeno vreme budu na određenom mestu. Ukoliko i posle takvog pismenog obaveštenja tuženi ne bi bili zatečeni u vreme i na mestu navedenim u obaveštenju, stekli bi se uslovi da se dostavljanje izvrši po članu 135. pomenutog zakona. Pored toga, sud u periodu od 30. septembra 2009. godine do 29. aprila 2010. godine nije preduzeo ni jednu parničnu radnju, a nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom post upku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) , kojim je utvrđeno da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos već predaja pokretnih stvari čija vrednost, koju je tužilac u tužbi naveo, ne prelazi iznos od 3.000,00 evra, sud je ponovo pokušao da dostavi tužbu tuženima na odgovor prema naredbi od 29. aprila 2010. godine, da bi tek 19. oktobra 2010. godine bila sačinjena službena beleška u kojoj se konstatuje da se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke naložio Osnovnom sudu u Kruševcu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, nalazeći da će se na taj način otkloniti štetne posledice zbog utvrđene povrede prava.

6. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenj e Opštinskog suda u Kruševcu P. 1210/07 od 9. oktobra 2007. godine, Ustavni sud je pošao od utvrđenog pravnog stava da u slučajevima kada revizija nije zakonom dozvoljena, donošenjem odluke o žalbi na presudu ili žalbi na rešenje smatraće se da je iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Kako je podnositeljka ustavne žalbe rešenje Okružnog suda u Kruševcu Gž. 1136/08 od 30. juna 2008. godine, kojim je odbijena kao neosnovana njena žalba i potvrđeno osporeno prvostepeno rešenje Opštinskog suda u Kruševcu P. 1210/07 od 9. oktobra 2007. godine, primila 8. septembra 2008. godine, a ustavnu žalbu izjavila 15. decembra 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ista izjavljena po proteku roka od 30 dana propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) istog zakona, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od pravnog stava Ustavnog suda da se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, po pravilu vezuje za datum predaje tog podneska, a imajući u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete prvi put istakla u dopuni ustavne žalbe od 22. februara 2012. godine, Sud je ocenio da je istaknuti zahtev neblagovremen, te je isti, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu , isti odbacio kao neblagovremen.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti