Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u stečajnom postupku
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja iz radnog odnosa u stečajnom postupku. Određena je naknada materijalne štete, dok su žalbe podnosilaca koji nisu iscrpeli pravna sredstva odbačene.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Negovana Stanisavljevića, Slobodana Stanisavljevića, Krsta Antića, Vladimira Mitića i Zorana Prokopovića, svih iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba Negovana Stanisavljevića, Slobodana Stanisavljevića, Krsta Antića, Vladimira Mitića i Zorana Prokopovića i utvrđuje da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1310/09 od 26. juna 2009. godine i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 20984/09 od 14. oktobra 2009. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1310/09 od 26. juna 2009. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Negovan Stanisavljević, Slobodan Stanisavljević, Krsto Antić, Vladimir Mitić i Zoran Prokopović, svi iz Leskovca, su 15. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 20984/09 od 14. oktobra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 21. st. 2. i 3, članom 32. stav 1. i članom 58. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe učestvovali u ratnim dejstvima na Kosovu i Metohiji tokom 1999. godine, te da im nisu isplaćene dnevnice; da su podneli tužbu za naknadu štete Prvom opštinskom sudu u Beogradu, koji se rešenjem P. 1310/09 od 26. juna 2009. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i odbacio njihovu tužbu, a da je Okružni sud u Beogradu rešenjem Gž. 20984/09 od 14. oktobra 2009. godine odbio njihovu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje; da je navedenim rešenjima Prvog opštinskog suda u Beogradu i Okružnog suda u Beogradu podnosiocima ustavne žalbe uskraćeno pravo na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje; da su podnosioci diskriminisani i stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge učesnike u ratu iz Vranja, Valjeva i Prokuplja kojima je država isplatila pripadajuće dnevnice, čime im je povređeno načelo zabrane diskriminacije; da im je država neisplaćivanjem dugovanog novca povredila pravo na imovinu.
Predložili su da Ustavni sud utvrdi da su im osporenim rešenjem povređena navedena Ustavom zajemčena prava, da poništi osporeno rešenje i obaveže državu da podnosiocima ustavne žalbe naknadi nematerijalnu i materijalnu štetu.
Iz sadržine ustavne žalbe Ustavni sud je ocenio da se ustavnom žalbom, pored rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 20984/09 od 14. oktobra 2009. godine, osporava i rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1310/09 od 26. juna 2009. godine.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:
Prvi opštinski sud u Beogradu je 26. juna 2009. godine doneo rešenje P. 1310/09, kojim se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari i odbacio tužbu tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe. U obrazloženju prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da imajući u vidu da se o pravu na naknadu zarade i dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme ratnih dejstava tokom 1999. godine odlučuje u upravnom postupku i da je sudska zaštita obezbeđena u upravnom sporu, sud se oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari i odbacio tužbu tužilaca.
Okružni sud u Beogradu je 14. oktobra 2009. godine, odlučujući o žalbi tužilaca, doneo osporeno rešenje Gž. 20984/09, kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1310/09 od 26. juna 2009. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su tužioci tužbom tražili isplatu novčanog iznosa na ime neizmirenih dnevnica za učešće u ratnim dejstvima u svojstvu pripadnika rezervnog sastava Vojske Jugoslavije tokom 1999. godine; da je postupak ostvarivanja prava na dnevnice regulisan Pravilnikom o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Jugoslavije („Službeni vojni list SRJ“, broj 16/97, sa izmenama i dopunama), kojim je propisano da se pravo na naknade propisane Pravilnikom utvrđuje rešenjem po pravilima upravnog postupka pred nadležnim prvostepenim i drugostepenim organom tužene; da imajući u vidu da tužbom nije tražena naknada štete zbog nezakonitog rada organa za koji odgovara država, u kom slučaju ne bi bila isključena nadležnost parničnog suda, već se zahteva da tužena ispuni svoje obaveze iz navedenog Pravilnika, to i prema shvatanju Okružnog suda za odlučivanje o zahtevu nije nadležan da odlučuje sud u parničnom postupku.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci ustavne žalbe pozivaju, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbama člana 21. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 58. Ustava, pored ostalog, je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).
Odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parničnog postupka, bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.
5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjima povređeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.
Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim stav redovnih sudova da se u parničnom postupku ne može odlučivati o zahtevu za isplatu novčanog iznosa na ime neizmirenih dnevnica za učešće u ratnim dejstvima u svojstvu pripadnika rezervnog sastava Vojske Jugoslavije. Po nalaženju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se radi o imovinskopravnom sporu o kome odlučuje sud u parničnom postupku, u skladu sa odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku. Imajući u vidu navedeno, u situaciji kada se prvostepeni sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje i odbacio kao nedozvoljenu tužbu podnosilaca, iako je o njoj trebalo meritorno da odlučuje, a drugostepeni sud odbio njihovu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje, suštinski je došlo do povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1310/09 od 26. juna 2009. godine i rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 20984/09 od 14. oktobra 2009. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
Ustavni sud nije razmatrao navod podnosilaca o povredi prava na imovinu iz člana 58. st. 1. i 2. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana stav 1. Ustava.
6. U vezi sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 2. i 3. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da su osporenim pojedinačnim aktima na bilo koji način diskriminisani. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocima ustavne žalbe zbog nekog njihovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.
7. Imajući u vidu da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosilaca ustavne žalbe takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njih u parničnom postupku povodom koga je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se štetne posledice utvrđene povrede prava otklone tako što će nadležni sud u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponoviti postupak po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1310/09 od 26. juna 2009. godine.
Ustavni sud nalazi da je zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete preuranjen, imajući u vidu da potraživanje podnosilaca nije utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom. Povodom zahteva podnosilaca za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da, saglasno utvrđenom pravnom stavu, naknada nematerijalne štete može biti dosuđena ukoliko je utvrđena povreda prava na suđenje na razumnom roku.
8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević