Odbijanje ustavne žalbe u sporu za isplatu ratnih dnevnica
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv sudskih presuda kojima je odbijen zahtev za isplatu ratnih dnevnica zbog zastarelosti. Sud je utvrdio da primena propisa o zastarelosti od strane redovnih sudova ne predstavlja povredu prava na pravično suđenje.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-2571/2010
31.03.2011.
Beograd
Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miluna Đenića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miluna Đenića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 6272/09 od 19. oktobra 2009. godine i presude Višeg suda u Nišu Gž. 524/10 od 28. aprila 2010. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. Milun Đenić iz Užica je 26. maja 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 6272/09 od 19. oktobra 2009. godine i presude Višeg suda u Nišu Gž. 524/10 od 28. aprila 2010, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da mu je navedenim presudama Opštinskog suda i Višeg suda u Nišu povređeno pravo na pravično suđenje, jer su oba suda pogrešno usvojila prigovor zastarelosti njegovog potraživanja i predlaže da Ustavni sud ukine navedene sudske presude.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 22. juna 2009. godine Opštinskom sudu u Nišu podneo tužbu protiv tuženog Republike Srbije - Ministarstva odbrane - Vojne pošte 5349 Nova Varoš, u kojoj je naveo: da je za vreme ratnog stanja zbog napada NATO snaga na SR Jugoslaviju 1999. godine mobilisan i upućen u Vojnu poštu 5349 Nova Varoš u periodu od 25. marta do 22. juna 1999. godine; da je tužena strana bila u obavezi da vrši isplatu dnevnica u ratnom stanju za provedena 24 časa u oružanim snagama u iznosu od 193,50 dinara, da je tužilac bio angažovan u oružanim snagama 24 sata dnevno u navedenom periodu, a da mu je tuženi po završenom ratnom stanju isplatio svega 64,50 dinara po danu, te traži da sud obaveže tuženog da mu isplati 11.481,00 dinar na ime duga, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. juna 1999. godine
Opštinski sud u Nišu je odbio njegov tužbeni zahtev kao zastareo osporenom presudom P. 6272/09 od 19. oktobra 2009. godine. Opštinski sud je utvrdio da se u konkretnom slučaju ne radi o tužbi radi duga, s obzirom da se ne radi o pravu tužioca utvrđenom odlukom nadležnog organa, već se radi o potraživanju naknade štete, da se u tom slučaju zastarelost ceni na osnovu odredaba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, da se tužilac nije obraćao nadležnim organima tuženog za mirno rešenje spora i isplatu van parnice i o tome nije dostavio nikakav dokaz, da zastarelost počinje teći prvog dana kada je tužilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, što je u konkretnom slučaju jun 1999. godine, a istekom poslednjeg dana zakonom predviđenog roka nastupa zastarelost potraživanja, što je u konkretnom slučaju bio jun 2002. godine, te da je do podnošenja tužbe istekao rok zastarelosti ovog potraživanja.
Protiv ove presude podnosilac je izjavio žalbu, koju je Viši sud u Nišu odbio kao neosnovanu osporenom presudom Gž. 524/10 od 28. aprila 2010. godine. Viši sud u Nišu je našao da je prvostepeni sud pravilno cenio da zahtev iz tužbe predstavlja potraživanje naknade štete i da je pravilno utvrdio da je tužba podneta po proteku objektivnog roka zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, te je potvrdio prvostepenu presudu.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), pored ostalog, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).
5. Ocenjujući da li je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ispitivao da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe obezbedio pravo na pravično suđenje.
U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je pravni osnov za donošenje osporene prvostepene presude kojom je odbijen tužbeni zahtev, kao i za donošenje drugostepene presude kojom je potvrđena prvostepena presuda, bio taj što se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete koju je državni organ prouzrokovao tužiocu u vezi sa vršenjem svojih funkcija, u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i da je istekao objektivni rok zastarelosti potraživanja. Naime, saglasno odredbama člana 376. st. 1. i 2. Zakona, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok zastarelosti), a u svakom slučaju u roku od pet godina od kad je šteta nastala (objektivni rok zastarelosti). Kako je tužilac u oružanim snagama proveo period od 25. marta do 22. juna 1999. godine, te je isplatu pripadajućih naknada u vidu ratnih dnevnica mogao da zahteva od 23. juna 1999. godine, to je do podnošenja tužbe 22. juna 2009. godine istekao i subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja.
Ustavni sud je ocenio da su za stanovište da je nastupila zastarelost potraživanja podnosioca ustavne žalbe u osporenoj prvostepenoj presudi P. 5607/09 od 28. oktobra 2009. godine, koja je potvrđena drugostepenom presudom 2Gž. 654/10 od 19. marta 2010. godine, Opštinski sud u Nišu i Viši sud u Nišu dali detaljne i jasne, ustavnopravno prihvatljive razloge za primenu relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Suprotni navodi podnosioca ustavne žalbe su izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.
Ustavni sud ukazuje da je stanovište zauzeto u ovom predmetu već iskazano kroz više ranije donetih odluka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už - 389/2008 od 10. jula 2008. godine).
Iz napred navedenih razloga Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
6. Polazeći od svega iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno je kao u izreci.
PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Dragiša Slijepčević