Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro devet godina. Glavni razlog za dugo trajanje postupka bila je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. S . iz N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba N. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1414/07 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz N . S, preko punomoćnika S . H .-B, advokata iz N. S, podnela je 10. juna 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1414/07, kao i protiv presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1414/07 od 4. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7514/10 od 5. aprila 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je, zauzimanjem različitih stavova Okružnog suda u Novom Sadu u rešenju kojim je ukinuta prva prvostepena presuda doneta u predmetnom parničnom postupku i Apelacionog suda u Novom Sadu u osporenoj presudi kojom je taj postupak okončan, podnositeljki ugroženo pravo na dokaz i kontradiktorni postupak. Takođe je navedeno da Apelacioni sud u Novom Sadu u osporenoj presudi nije odgovorio na navode žalbe podnositeljke kojima je ukazivala na to da spušteni plafon nije inventar poslovnog lokala, koji je pripadao drugotuženom, čime je podnositeljki povređeno pravo na obrazloženu presudu. Podnositeljka je istakla u ustavnoj žalbi i da sudovi nisu primenili odredbe relevantnog Zakona o izgradnji objekata. U pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku u ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao devet godina, kao i da je prvostepena presuda dostavljena parničnim strankama tek nakon devet meseci od zaključenja glavne rasprave. Podnositeljka je istakla zahtev za naknadu materijalne štete u visini iznosa koji su joj dosuđeni osporenim presudama na ime naknade nematerijalne štete i troškova parničnog postupka, odnosno na koje je obavezana tim presudama, kao i zahtev za naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, ali nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete prouzrokovane povredom Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1414/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 14. juna 2002. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv označenog javnog preduzeća i Z.R, kao tuženih, kojom je tražila da sud obaveže tužene da joj, na ime naknade nematerijalne štete, isplate navedene novčane iznose. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4083/02.

Opštinski sudu Novom Sadu je do donošenja prve prvostepene presude zakazao 14 ročišta, od kojih je devet održano. U toku ove faze postupka izvedeni su dokazi saslušanjem tužilje, zatim saslušanjem svedoka, na četiri ročišta i veštačenjem preko veštaka medicinske struke, koji je nakon dostavljenog nalaza sa mišljenjem i saslušan. Od pet neodržanih ročišta, jedno nije održano na zahtev tužilje (prvo ročište zakazano za 29. avgust 2002. godine). Glavna rasprava u ovom predmetu zaključena je 16. maja 2005. godine, a Opštinski sud u Novom Sadu je istog dana doneo presudu P. 4083/02, koja je parničnim strankama dostavljena 14. novembra 2005. godine. Ovom presudom delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje u odnosu na drugotuženog, dok je zahtev u odnosu na prvotuženog odbijen kao neosnovan. Istom presudom odlučeno je o troškovima postupka u odnosu na drugotuženog. Dopunskim rešenjem P. 4083/02 od 5. januara 2006. godine Opštinski sud u Novom Sadu je odlučio o troškovima postupka u odnosu na prvotuženog.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1003/06 od 8. februara 2007. godine, donetim u postupku po žalbama, ukinuti su označena presuda i rešenje, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja, između ostalog, navedeno je da prvostepeni sud nije u potpunosti utvrdio činjenično stanje, te da u ponovnom postupku treba raspraviti da li je staklena ploča koja je tužilju povredila deo inventara drugotuženog, kao i da li je prvotuženi kao zakupodavac bio dužan da održava i proverava bezbednost pričvršćenog ukrasa, odnosno da li je do pada tog ukrasa došlo usled skrivene mane stvari.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 1414/07, Opštinski sud u Novom Sadu je zakazao deset ročišta, od kojih jedno nije održano. U toku ovog dela postupka izvedeni su dokazi saslušanjem svedoka i veštačenjem preko veštaka arhitektonske struke, koji je dao nalaz i mišljenje, kao i dopunski nalaz, nakon čega je i saslušan. Opštinski sud u Novom Sadu je 4. marta 2009. godine zaključio glavnu raspravu u ovom predmetu i doneo osporenu presudu P. 1414/07, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan drugotuženi da tužilji, na ime naknade nematerijalne štete isplati navedene novčane iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u odnosu na prvotuženog. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog, da je šteta prouzrokovana padom staklenog segmenta čiji je imalac drugotuženi, te da šteta nije nastala usled neke skrivene mane ili skrivenog svojstva zakupljenog poslovnog prostora. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 11, 14, odnosno 15. decembra 2009. godine, a protiv nje žalbe su izjavili tužilja i drugotuženi.

Apelacioni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbama, doneo je osporenu presudu Gž. 7514/10 od 5. aprila 2011. godine, kojom je, između ostalog, odbio žalbu tužilje izjavljenu protiv prvostepene presude u delu u kojem je odbijen tužbeni zahtev u odnosu na prvotuženog, dok je istu presudu preinačio u usvajajućem delu, tako što je povećao dosuđene novčane iznose. U obrazloženju osporene drugostepene presude navedeno je da su neosnovani navodi tužilje da prvostepeni sud nije odgovorio na navode iz uputa drugostepenog suda u kakvom je stanju drugotuženi preuzeo predmetni poslovni prostor, odnosno da li je taj prostor primio sa postavljenom staklenom pločom na spuštenom plafonu. Dalje je navedeno da je pravilno u toku postupka utvrđeno da je šteta nastala usled neodržavanja inventara i opreme koji su pripadali drugotuženom, a ne neke skrivene mane, odnosno svojstva zakupljenog poslovnog prostora, kao i da je prvostepeni sud pravilno, primenom odredaba čl. 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao drugotuženog, kao vlasnika opasne stvari, da tužilji naknadi pričinjenu štetu, jer je dokazano da šteta potiče od te stvari, a ne od nekog uzroka koji se nalazi van nje.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 14. juna 2002. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu od 5. aprila 2011. godine, trajao osam godina i deset meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnositeljku, kao i da se ona redovno odazivala urednim pozivima suda i nije preduzimala radnje usmerene na odugovlačenje postupka, osim što jedno ročište nije držano na njen zahtev.

Ustavni sud je ocenio i da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno složeniji, jer je trebalo da se utvrdi da li je do štete došlo, ko je za štetu odgovoran, kao i obim i visinu štete.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano njegovom opisanom složenošću. Prema oceni Ustavnog suda, parnični sud, iako je ročišta zakazivao u primerenim razmacima, nije preduzeo sve mere kako bi se dovoljno efikasno okončao predmetni parnični postupak, a u skladu sa svojom procesnom ulogom i funkcijom. Tako je prva prvostepena presuda dostavljena parničnim strankama tek nakon šest meseci od donošenja, a druga po redu prvostepena presuda – tek nakon devet meseci od donošenja. Takođe, parnični sud se nije rukovodio načelom ekonomočnosti prilikom izvođenja dokaza saslušanjem svedoka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osnovni razlog dužem trajanju predmetnog parničnog postupka nedovoljno efikasno i delotvorno postupanje parničnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, a budući da podnositeljka ustavne žalbe nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, našao da je, u smislu odredbe člana 89. Zakona o Ustavnom sudu, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosteljke ustavne žalbe.

6. U pogledu navoda kojima se osporavaju presude donete u predmetnom parničnom postupku zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka povredu ovog prava obrazlaže, pre svega, pogrešnom primenom materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da se, saglasno članu 170. Ustava, kojim je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa, te da Ustavni sud nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno na štetu podnosioca, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, te da su parniči sudovi dali jasne i logične razloge kada su odbili tužbeni zahtev ovde podnositeljke ustavne žalbe u odnosu na tuženo javno preduzeće, s obzirom na to da su u toku postupka utvrdili da je do povrede došlo zbog pada predmeta koji je pripadao drugotuženom, a ne zbog neke skrivene mane poslovnog prostora čiji je vlasnik navedeno preduzeće.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već da podnositeljka, ponavljajući navode iznete u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a koji su bili predmet ocene Apelacionog suda u Novom Sadu, nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao instancioni sud i još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Ustavni sud, pri tome, nije našao ništa što bi ukazivalo da ima elemenata koji ukazuju na povredu procesnih garancija prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je ovim pravom, pored ostalog, garantovano pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane nezakonitim ili nepravilnim radom državnog organa. Stoga, po oceni Ustavnog suda, prilikom pozivanja na povredu ovog ustavnog prava i ocene Suda, prethodno mora biti utvrđen nezakonit ili nepravilan rad državnog organa. Kako, u konkretnom slučaju, Ustavni sud prilikom ocene pravičnosti postupka u kome su donete osporene presude nije utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenio da nisu ispunjeni uslovi da ovaj sud ceni navode o povredi prava iz člana 35. stav 2. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka navode o povredi ovog prava nije potkrepila dostavljanjem dokaza o različitom postupanju sudova u istim činjeničnim i pravnim situacijama, niti je pružila dokaze da je drugoj parničnoj stranci u postupku koji je prethodio ustavnosudskom dato više prava nego što mu pripada.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome su osporene označene presude, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila dokaze o postojanju te štete, posebno imajući u vidu njen uspeh u sporu, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u drugom delu izreke odbacio zahtev podnositeljke za naknadu materijalne štete.

U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti