Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu utvrdivši povredu prava na pravično suđenje jer upravni organ nije doneo dopunsko rešenje o troškovima postupka nakon okončanja glavne stvari. Takođe je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog desetogodišnjeg trajanja postupka, uz dosuđenu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2574/2023
19.03.2026.
Beograd

 

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, dr Dobrosav Milovanović i Maja Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Š. iz Veternika kod Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba R. Š. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16939/19 od 21. decembra 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16939/19 od 21. decembra 2022. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova broj 139-580-273/2019-02 od 5. septembra 2019. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba R. Š. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Gradskom upravom za socijalnu i dečiju zaštitu grada Novog Sada – Uprava za boračko-invalidsku zaštitu u predmetu broj XIII-02 580-00988/2012 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo R. Š. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. R. Š. iz Veternika kod Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, preko punomoćnika A. J, advokata iz Novog Sada, 3. marta 2023. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16939/19 od 21. decembra 2022. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda utvrđenih odredbama člana 21. i člana 22. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava. Podnosilac se pozvao i na povrede prava iz člana 6. stav 1. i čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Kako se prava garantovana označenim odredbama Konvencije i njenog protokola jemče i Ustavom Republike Srbije, Sud njihovu eventualnu povredu ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je ponovljeni postupak za priznavanje prava na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti okončan u korist podnosioca ustavne žalbe rešenjem prvostepenog organa od 20. septembra 2018. godine, kojim je taj postupak obustavljen, utvrđeno da rešenje od 20. juna 2006. godine, kojim je podnosiocu priznato to pravo, ostaje na snazi i odlučeno da će troškovi upravnog postupka biti rešeni u posebnom postupku; da podnosilac nije izjavio žalbu protiv rešenja od 20. septembra 2018. godine, jer je ono za njega povoljno i njime nije odlučeno o troškovima postupka, koje je podnosilac prethodno tražio opredeljujući njihov iznos; da prvostepeni organ ni naknadno nije odlučio o troškovima postupka, pa je podnosilac 22. februara 2019. godine podneo zahtev za donošenje odluke o troškovima, koji je odbijen, a potom i njegova žalba i tužba; da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standard prava na obrazloženu sudsku odluku, kao elementa prava na pravično suđenje.

Podnosilac smatra da ponovljeni postupak odlučivanja o navedenom pravu i postupak po zahtevu za naknadu troškova tog postupka predstavljaju jedinstven postupak, koji je ukupno trajao više od deset godina, čime je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih načela i prava, ukine osporenu presudu, naloži Upravnom sudu – Odeljenje u Novom Sadu da u ponovnom postupku otkloni utvrđene povrede Ustava i Evropske konvencije i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu grada Novog Sada – Uprava za boračko-invalidsku zaštitu broj XIII-02 580-00988/2012 i Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16939/19, kao i celokupnu dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem Gradske uprave za socijalnu i dečiju zaštitu grada Novog Sada – Uprava za boračko-invalidsku zaštitu (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj XIII-02 580-00995/2006 od 20. juna 2006. godine podnosiocu ustavne žalbe, priznatom ratnom vojnom invalidu IX grupe sa 30% invaliditeta, za stalno, priznato je pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti, počev od 1. aprila 2006. godine, dok postoje propisani uslovi, u bliže označenom iznosu, u skladu sa članom 1. Uredbe o pravu na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti ratnih vojnih invalida od V do X grupe iz oružanih akcija posle 17. avgusta 1990. godine („Službeni glasnik RS“, broj 42/06).

Rešenjem prvostepenog organa broj XIII-02 580-00988/2012 od 22. avgusta 2012. godine dozvoljeno je, po službenoj dužnosti, ponavljanje postupka okončanog rešenjem tog organa od 20. juna 2006. godine, poništeno navedeno rešenje i odlučeno da se podnosiocu ne priznaje pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti, zbog neispunjavanja zakonom propisanih uslova. U obrazloženju rešenja je navedeno da je, po službenoj dužnosti, ponovljen postupak priznavanja svojstva ratnog vojnog invalida, poništeno konačno rešenje i odlučeno da se podnosiocu ne priznaje to svojstvo, pa mu stoga ne pripada ni pravo na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti koje mu je bilo priznato po tom osnovu.

Rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo, socijalnu politiku i demografiju (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 129-580-418/2012-02 od 27. decembra 2012. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena 6. septembra 2012. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 1705/13 od 24. aprila 2015. godine uvažena je tužba podnosioca podneta 1. februara 2013. godine, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Ovo iz razloga što je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 11406/12 od 23. jula 2014. godine uvažena tužba podnosioca, poništeno drugostepeno rešenje doneto u ponovljenom postupku priznavanja svojstva ratnog vojnog invalida i prava na ličnu invalidninu, te je predmet vraćen na ponovno odlučivanje, čime je otpao osnov za donošenje drugostepenog rešenja od 27. decembra 2012. godine.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude doneo rešenje broj 129-580-418/2012-02 od 27. maja 2015. godine kojim je odbijena žalba podnosioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 22. avgusta 2012. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9442/15 od 3. novembra 2017. godine uvažena je tužba podnosioca podneta 22. juna 2015. godine, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Ovo iz razloga što je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 11695/14 od 3. februara 2017. godine uvažena tužba podnosioca, poništeno novo drugostepeno rešenje doneto u ponovljenom postupku priznavanja svojstva ratnog vojnog invalida i prava na ličnu invalidninu, te je predmet vraćen na ponovno odlučivanje, čime je otpao osnov za donošenje drugostepenog rešenja od 27. maja 2015. godine.

Postupajući u izvršenju navedene presude, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 129-580-418/2012-02 od 18. decembra 2017. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 22. avgusta 2012. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Zaključak prvostepenog organa broj XIII-02 580-00988/2012 od 14. marta 2018. godine, kojim je obustavljeno dalje vođenje ponovljenog postupka okončanog rešenje tog organa od 20. juna 2006. godine, poništen je rešenjem drugostepenog organa broj 139-580-116/2018-02 od 11. maja 2018. godine, te je predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj XIII-02 580-00988/2012 od 20. septembra 2018. godine, u tački 1. dispozitiva, obustavljeno je vođenje postupka pokrenutog po službenoj dužnosti rešenjem tog organa od 22. avgusta 2012. godine, u tački 2. dispozitiva je utvrđeno da rešenje od 20. juna 2006. godine ostaje na snazi i u tački 3. dispozitiva je određeno da će troškovi upravnog postupka biti rešeni u posebnom postupku. U obrazloženju rešenja je navedeno da je rešenjem prvostepenog organa broj XIII-02 580-01010/2010 od 10. avgusta 2018. godine obustavljen ponovljeni postupak priznavanja svojstva ratnog vojnog invalida i prava na ličnu invalidninu i određeno da ostaje na snazi rešenje od 24. aprila 2003. godine, kojim je podnosiocu priznato svojstvo ratnog vojnog invalida, čime je otpao pravni osnov za ponavljanje postupka priznavanja prava na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti. Prvostepeni organ je, takođe, imao u vidu zahtev podnosioca za rešavanje o troškovima upravnog postupka, ali je naveo da će o istima biti rešeno u posebnom postupku. Navedeno rešenje je dostavljeno podnosiocu 2. oktobra 2018. godine i protiv istog nije izjavljena žalba.

Podnosilac ustavne žalbe je 22. februara 2019. godine prvostepenom organu podneo zahtev za donošenje odluke o troškovima upravnog postupka okončanog rešenjem od 20. septembra 2018. godine, ističući da o troškovima nije odlučeno u zakonskom roku, opredeljujući ih u iznosu od 231.000,00 dinara.

Žalba zbog nedonošenja rešenja po tom zahtevu je podneta 5. aprila 2019. godine.

Rešenjem prvostepenog organa broj XIII-02 580-988/2012 od 26. juna 2019. godine, u tački 1. dispozitiva, odbijen je zahtev podnosioca za priznavanje prava na naknadu troškova postupka okončanog rešenjem od 20. septembra 2018. godine, a u tački 2. dispozitiva je podnosilac ustavne žalbe upućen da zahtev za naknadu troškova konkretnog postupka ostvari u parničnom postupku. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je, s obzirom na pozitivan ishod postupka po podnosioca, opravdano istaknut zahtev za naknadu troškova upravnog postupka, u smislu odredbe člana 85. stav 6. Zakona o opštem upravnom postupku, kojom je, pored ostalog, propisano da ako žalba bude usvojena, troškove drugostepenog postupka snosi organ koji je odlučivao u prvom stepenu.

Prvostepeni organ se, povodom zahteva podnosioca, obratio molbom za mišljenje Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koji je inicirao vođenje ponovljenog upravnog postupka, koje je svim opštinama poslalo Informaciju o daljem postupanju sa predmetima u kojima je vršena provera validnosti dokaza na osnovu kojih su priznata prava iz oblasti boračko-invalidske zaštite broj 580-01-380/2019-11 od 8. maja 2019. godine, u kojoj je, pored ostalog, navedeno da se u predmetima u kojima su presudama Upravnog suda poništena rešenja o osporavanju prava, uspostavlja ubuduće redovna isplata priznatih prava, ukoliko je prethodno došlo do obustave isplate, kao i da se korisnici upućuju da isplatu pripadajućih primanja za period za koji je isplata bila obustavljena ostvare u parničnom postupku. Prvostepeni organ se pozvao i na presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1075/18 od 13. marta 2018. godine u kojoj je navedeno da je isključivo obaveza tužene Republike Srbije da isplati dugovane iznose po osnovu prava priznatih u skladu sa Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/00, „Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 111/09 i 50/18).

Rešenjem drugostepenog organa broj 139-580-273/2019-02 od 5. septembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je podnosilac podneo zahtev za naknadu troškova postupka kao sastavni deo žalbe na rešenje prvostepenog organa od 22. avgusta 2012. godine i da je nakon okončanja postupka podneo poseban zahtev za naknadu troškova postupka od 22. februara 2019. godine. Po oceni drugostepenog organa, prvostepeni organ nije rešenjem od 20. septembra 2018. godine, kojim je obustavljen postupak, odlučio o zahtevu za naknadu troškova postupka, iako je to trebalo da učini, ali kako podnosilac nije izjavio žalbu protiv tog rešenja, što je trebalo da učini, navedeno rešenje je postalo konačno i pravnosnažno, te se o troškovima postupka ne može odlučiti nakon okončanja postupka o glavnoj stvari.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16939/19 od 21. decembra 2022. godine odbijena je tužba podnosioca poneta 19. oktobra 2019. godine protiv navedenog drugostepenog rešenja. U osporenoj presudi su u potpunosti prihvaćeni razlozi dati u obrazloženju pobijanog drugostepenog rešenja.

3.2. Postupak priznavanja svojstva ratnog vojnog invalida i prava na ličnu invalidninu podnosiocu ustavne žalbe, koji je tekao paralelno i uticao na trajanje osporenog postupka, je ponovljen po zaključku prvostepenog organa od 28. februara 2011. godine, a ponovljeni postupak obustavljen rešenjem tog organa od 10. avgusta 2018. godine. Podnosilac nije doprineo dužem trajanju tog postupka.

3.3. Podnosiocu je isplata lične invalidnine i mesečnog novčanog primanja za vreme nezaposlenosti bila obustavljena u periodu od 28. februara 2011. do 30. oktobra 2018. godine, od kada je ponovo uspostavljena isplata, a iznosi koji nisu isplaćeni u pomenutom periodu isplaćeni su na osnovu presuda donetih u parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 - autentično tumačenje i 2/23 – Odluka US) je propisano: da organ snosi troškove postupka koji je pokrenut po službenoj dužnosti i povoljno okončan po stranku, ako zakonom nije drukčije predviđeno (član 85. stav 2.); da (…) ako žalba bude usvojena, troškove drugostepenog postupka snosi organ koji je odlučivao u prvom stepenu (stav 6.); da stranka može da zahteva naknadu troškova do okončanja postupka (član 87. stav 1.); da se o troškovima postupka odlučuje rešenjem o upravnoj stvari (stav 2.); da kad rešenjem nije odlučeno o svim pitanjima organ može, na zahtev stranke ili po službenoj dužnosti, doneti rešenje o pitanjima o kojima nije odlučeno (dopunsko rešenje) (član 139. stav 2.); da se dopunsko rešenje, u pogledu pravnih sredstava i izvršenja, smatra kao samostalno rešenje (stav 6.); da dispozitiv sadrži kratku i jasnu odluku, po potrebi, može da se podeli u više tačaka, u posebne tačke unose se rok, uslov ili nalog, kad ih rešenje, u skladu sa zakonom, sadrži, naznaka da žalba ne odlaže izvršenje rešenja i odluka o troškovima postupka (član 141. stav 3.).

5. Podnosilac ustavne žalba smatra da je prvostepeni organ bio dužan da naknadno odluči o njegovom zahtevu za naknadu troškova upravnog postupka, kada to nije učinio rešenjem od 20. septembra 2018. godine, kojim je okončan postupak o glavnoj stvari.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi, s obzirom na činjenicu da se povrede označenih ustavnih načela i prava ističu u odnosu na presudu Upravnog suda koja se odnosi na troškove upravnog postupka, Ustavni sud najpre ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) prema kome se odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno „delom utvrđenja građanskih prava i obaveza“, u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 22410/93, od 23. septembra 1997. godine, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, predstavka broj 28341/95, od 4. maja 2000. godine, stav 78.). Takvo pravno stanovište Ustavni sud je, takođe, zauzeo u odlukama Už-914/2012 od 15. januara 2015. godine i Už-3844/2012 od 5. februara 2015. godine.

Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju doneta po sadržini procesna odluka o zahtevu podnosioca za naknadu troškova upravnog postupka, budući da su drugostepeni organ i Upravni sud ocenili da nisu ispunjeni procesni uslovi za odlučivanje o tom zahtevu nakon pravnosnažnosti rešenja o obustavljanju postupka, jer podnosilac nije izjavio žalbu protiv tog rešenja. Imajući u vidu da rešenjem o obustavljanju nije odlučeno o troškovima upravnog postupka pokrenutog po službenoj dužnosti i okončanog u korist podnosioca, niti je o tome u materijalnopravnom smislu odlučeno po naknadnom zahtevu podnosioca, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac u osporenom postupku nije dobio odluku o osnovanosti njegovog zahteva za naknadu troškova postupka koja bi sadržala razloge zbog kojih mu pripada ili ne pripada pravo na njihovu naknadu, u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku. Stoga, po oceni ovog suda, čak i ako podnosilac nije pretrpeo značajniju štetu, poštovanje ljudskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, u konkretnom slučaju, zahteva ispitivanje osnovanosti ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava (videti, mutatis mutandis, presude ESLjP, Juhas Đurić protiv Srbije, broj predstavke 48155/06, od 7. juna 2011. godine, stav 56. i Živić protiv Srbije, broj predstavke 37204/08, od 13. septembra 2011. godine, st. 36. do 42.).

Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

U postupku koji je okončan osporenom presudom se kao sporno postavilo pitanje da li se o troškovima upravnog postupka može odlučiti nakon pravnosnažnosti rešenja o obustavljanju postupka, kojim nije odlučeno o zahtevu za njihovu naknadu i protiv kog rešenja nije izjavljena žalba.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac zahtev za naknadu troškova upravnog postupka podneo pre donošenja rešenjem o obustavljanju postupka od 20. septembra 2018. godine i o tom zahtevu tim rešenjem nije odlučeno, već je u tački 3. dispozitiva navedeno da će troškovi upravnog postupka biti rešeni u posebnom postupku. Podnosilac je mogao opravdano očekivati da će prvostepeni organ naknadno doneti posebno rešenje o troškovima, te nije izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, već je, s obzirom na to da prvostepeni organ nije naknadno odlučio o troškovima, 22. februara 2019. godine podneo poseban zahtev za donošenje odluke o troškovima, koji je odbijen rešenjem prvostepenog organa od 26. juna 2019. godine, što su kao pravilno prihvatili drugostepeni organ i Upravni sud, nalazeći da se o troškovima moglo odlučiti samo rešenjem o obustavljanju postupka, što nije učinjeno, a podnosilac nije izjavio žalbu protiv tog rešenja, te se nakon njegove pravnosnažnosti o tom pitanju više ne može odlučiti.

Ispitujući da li je data ocena ustavnopravno prihvatljiva sa stanovišta odredaba merodavnog prava, Ustavni sud konstatuje da iz navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku proizlazi: da organ, po pravilu, snosi troškove postupka koji je pokrenut po službenoj dužnosti i povoljno okončan po stranku; da se o troškovima postupka odlučuje rešenjem o upravnoj stvari; da je odluka o troškovima sadržana u dispozitivu rešenja; da se protiv rešenja prvostepenog organa može izjaviti žalba u roku od 15 dana od obaveštavanja stranke o rešenju; da kada rešenjem nije odlučeno o svim pitanjima koja su predmet postupka, iako su bila sazrela za odlučivanje, o njima se može, na zahtev stranke ili po službenoj dužnosti, odlučiti dopunskim rešenjem, bez vremenskog ograničenja.

Kako rešenjem prvostepenog organa od 20. septembra 2018. godine nije odlučeno o zahtevu za naknadu troškova upravnog postupka, Ustavni sud nalazi da je, sa jedne strane, prvostepeni organ bio dužan da, po službenoj dužnosti, dopunskim rešenjem odluči o tom zahtevu, dok je, sa druge strane, podnosilac ustavne žalbe mogao da izjavi žalbu protiv rešenja od 20. septembra 2018. godine ili, ako to ne učini, da podnese zahtev za donošenje dopunskog rešenja o troškovima. Takođe, kako navedeno rešenje ne sadrži odluku o troškovima postupka, to nastupanje njegove pravnosnažnosti nije moglo uticati na obavezu prvostepenog organa da dopunskim rešenjem naknadno odluči o troškovima.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud smatra da je ustavnopravno neprihvatljiva ocena drugostepenog organa i Upravnog suda da se o zahtevu za naknadu troškova upravnog postupka istaknutom pre njegovog okončanja ne može odlučiti nakon pravnosnažnosti rešenja o obustavljanju postupka kojim o tom zahtevu nije odlučeno. Sud ukazuje na to da podnosiocu ne može biti uskraćeno pravo da dobije odluku o zahtevu za naknadu troškova upravnog postupka, o kome je nadležni organ dužan da odluči u skladu sa zakonom. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da je osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16939/19 od 21. decembra 2022. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova broj 139-580-273/2019-02 od 5. septembra 2019. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog takođe odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Sud konstatuje da se garancije navedenog prava, saglasno prethodnoj oceni, primenjuju i na deo postupka u kome je, nakon odlučivanja o glavnoj stvari, odlučivano o troškovima postupka. U tom smislu, ponovljeni postupak priznavanja prava na mesečno novčano primanje za vreme nezaposlenosti i postupak po zahtevu za naknadu troškova tog postupka čine jedinstvenu celinu. Stoga je Sud cenio period od 6. septembra 2012. godine, kada je podnosilac izjavio žalbu protiv prvostepenog rešenja od 22. avgusta 2012. godine kojim je po službenoj dužnosti ponovljen postupak priznavanja navedenog prava, do 21. decembra 2022. godine, kada je doneta osporena presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 16939/19, kojom je pravnosnažno okončan postupak po zahtevu za naknadu troškova upravnog postupka, odnosno ukupno deset godina i nešto duže od tri meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja prava o kom je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da se u osporenom postupku nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, kao i da je predmet bio od materijalnog značaja za podnosioca, budući da mu je od 28. februara 2011. do 30. oktobra 2018. godine bila obustavljena isplata mesečnog novčanog primanja za vreme nezaposlenosti, a od ishoda postupka je zavisilo da li će biti u obavezi da vrati ranije primljene iznose ili će biti nastavljena isplata navedenog novčanog primanja sa pravom na naknadu štete u visini neisplaćenih iznosa.

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak pokrenut kao posledica ponavljanja drugog postupka u kome je odlučivano o priznavanju svojstva ratnog vojnog invalida i prava na ličnu invalidninu podnosiocu ustavne žalbe, te je i okončanje osporenog postupka u pogledu odluke o glavnoj stvari zavisilo od ishoda tog drugog postupka. Kako su organi uprave i sud u osporenom postupku bili vezani odlukama donetim u tom drugom postupku, trajanje osporenog postupka je do donošenja rešenja od 20. septembra 2018. godine bilo uslovljeno trajanjem drugog postupka. U tom smislu, razlog za poništaj konačnih rešenja u osporenom postupku je bio poništaj konačnih rešenja u drugom postupku, te je i obustavljanje drugog postupka dovelo do obustavljanja osporenog postupka. Pri tome, osporeni postupak nije bio u prekidu do okončanja drugog postupka, čijem dužem trajanju podnosilac nije doprineo i u pogledu koga nije istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku. Do obustavljanja osporenog postupka donete su dve odluke prvostepenog i četiri odluke drugostepenog organa, kao i dve presude Upravnog suda, pred kojim je postupak pretežno trajao, prvi put dve godine i dva meseca, a drugi put dve godine i četiri meseca.

Što se tiče dela osporenog postupka u kome je odlučivano o zahtevu podnosioca za naknadu troškova upravnog postupka, Ustavni sud konstatuje da je osporena presuda Upravnog suda doneta tri godine i dva meseca od podnošenja tužbe, za šta, po oceni Ustavnog suda, ne postoje opravdani razlozi.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Sud konstatuje da je on poseban zahtev za naknadu troškova postupka podneo 22. februara 2019. godine, iako je to mogao da učini neposredno nakon dostavljanja rešenja od 20. septembra 2018. godine, ali da to, s obzirom na kratak vremenski period, ne bi doprinelo bržem okončanju osporenog postupka.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove naknade štete, posebno dužinu trajanja predmetnog upravnog spora. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

8. Imajući u vidu utvrđenu povredu prava na pravično suđenje i način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu u delu u kome se ističu povrede drugih označenih ustavnih načela i prava.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

 

Slični dokumenti

• Už 7419/2022: Ustavna odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 17212/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku
• Už 12829/2018: Povreda prava na pravično suđenje zbog nedostatka obrazloženja sudske odluke
• Už 4872/2020: Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na razumni rok za vojno lice
• Už 6554/2020: Odluka Ustavnog suda Srbije o suđenju u razumnom roku za policajce
• Už 11682/2018: Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku
• Už 2082/2023: Neefikasnost upravnih organa u postupku po zahtevu za isplatu plata