Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neosnovanosti i neblagovremenosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu. Deo koji se odnosi na rešenje Vrhovnog suda odbačen je kao neosnovan, jer je revizija pravilno odbačena zbog vrednosti spora. Deo protiv nižestepenih presuda odbačen je kao neblagovremen, jer se rok računa od drugostepene odluke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi „TEHNOTRANS“ d.o.o. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. februara 2010. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba „TEHNOTRANS“ d.o.o. izjavljena protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 979/03 od 20. marta 2008. godine, presude Višeg Trgovinskog suda Pž. 5115/08 od 13. maja 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Prev. 351/09 od 23. septembra 2009. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. „TEHNOTRANS“ d.o.o. iz Beograda, preko punomoćnika Dragana Mrakovića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu 21. decembra 2009. godine ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog povrede ustavnog načela vladavine prava iz člana 3. Ustava Republike Srbije, kao i prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. Iz navoda podnosioca ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu Ustavni sud je utvrdio sledeće:

Podnosilac ustavne žalbe je tužbom koja je podneta Trgovinskom sudu u Beogradu 25. decembra 2002. godine protiv tuženog - protivtužioca Stambena zadruga "PROSTOR" iz Beograda tražio utvrđenje da je po osnovu uloženih sredstva od 339.708, 75 dinara za stan u Beogradu, označen kao stan broj 1 na niskom prizemlju u Ulici Anastasa Jovanovića broj 3 u Beogradu, vlasnik na 1/1 idealnog dela, dok je podneskom od 10. novembra 2005. godine preinačio tužbu tako što je pored ovog zahteva istakao i zahtev za isplatu iznosa od 138.211,00 dinara na ime dela cene izvedenih radova. Tuženi-protivtužilac je protivtužbom od 11. februara 2003. godine tražio da se utvrdi da je ugovor o zajedničkoj gradnji od 18. avgusta 1995. godine raskinut, kao i da je aneks ugovora od 25. septembra 1995. godine ništav.

Postupak pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 979/03 po preinačenoj tužbi podnosioca ustavne žalbe i protivtužbi tuženog-protivtužioca je pravnosnažno okončan osporenom presudom Višeg Trgovinskog suda Pž. 5115/08 od 13. maja 2009. godine, kojom je odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe kao neosnovana, pa je osporena presuda Trgovinskog suda u Beograda P. 979/03 od 20. marta 2008. godine u celini potvrđena. Stavom IV izreke osporene prvostepene presude, koju podnosilac ustavne žalbe izričito pobija, utvrđeno je da je aneks ugovora broj 93-1/95 od 25. septembra 1995. godine, zaključen između podnosioca ustavne žalbe i tuženog-protivtužioca, ništav.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 351/09 od 23. septembra 2009. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužioca - protivtuženog (ovde podnosilac ustavne žalbe) izjavljena protiv osporene presude Višeg Trgovinskog suda Pž. 5115/08 od 13. maja 2009. godine u potvrđujećem delu, zbog toga što je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti.

4. U prilog tvrdnje da mu je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 351/09 od 23. septembra 2009. godine povređeno označeno ustavno načelo i Ustavom zajemčena prava, podnosilac ustavne žalbe navodi da je „opšti zakonski princip da je revizija dozvoljena protiv svake pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, a da u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora ne prelazi 2.500.000,00 dinara“, da „u konkretnom slučaju tuženi-protivtužilac u protivtužbi nije označio nikakvu vrednost spora, što znači da nije označio vrednost spora ispod 2.500.000,00 dinara, a sud u toku postupka nije naložio tuženom- protivtužiocu da označi vrednost predmeta spora, niti je ovu vrednost na drugi pogodan način utvrdio“ i „da se radi o ugovoru kojim se prenosi u vlasništvo stan čija je vrednost preko 10.000.000,00 dinara“.

Ustavni sud nalazi da se navodi podnosioca ustavne žalbe „da je opšti zakonski princip da je revizija dozvoljena protiv svake pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu“, ne mogu prihvatiti kao osnov za tvrdnju o povredi označenih Ustavom zajemčenih prava, jer ovaj „zakonski princip“ važi samo u slučaju da su ispunjeni i ostali zakonom propisani uslovi, između ostalog i u pogledu vrste spora i vrednosti predmeta spora. Sa druge strane, Ustavni sud u osporenim odlukama nije našao uporište za navode podnosioca ustavne žalbe „da se radi o ugovoru kojim se prenosi u vlasništvo stan čije je vrednost iznad 10.000.000,00 dinara“, jer za ove navode podnosilac nije pružio dokaze, niti je naveo da je u toku parničnog postupka ukazivao na ovu okolnost. Stoga se ni izneti razlozi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima na kojima bi se zasnivali navodi o povredi prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava. Takođe se ni navod kojim se osporava utvrđivanje vrednosti predmeta spora od strane Vrhovnog suda Srbije u konkretnom slučaju ne može prihvatiti kao ustavnopravni razlog, imajući u vidu da je stav Vrhovnog suda Srbije potkrepljen navođenjem konkretnih odredaba Zakona o parničnom postupku koje su se u ovom slučaju imale primeniti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na osporeno revizijsko rešenje, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

5. Prema stavu Ustavnog suda, donošenjem odluke po reviziji smatra se da su u parničnom postupku iscrpljena pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe, ali samo kada je izjavljivanje revizije prema Zakonu o parničnom postupku dozvoljeno i kada je izjavljena na način propisan tim zakonom. U suprotnom će se smatrati da su pravna sredstva iscrpljena donošenjem odluke po žalbi na prvostepenu sudsku odluku, te će se blagovremenost ustavne žalbe ceniti u odnosu na dan dostavljanja drugostepe odluke.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u konkretnom slučaju revizija koju je izjavio podnosilac ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, Ustavni sud je ocenio da se Zakonom o Ustavnom sudu propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe protiv presude Trgovinskog suda u Beogradu P. 979/03 od 20. marta 2008. godine i presude Višeg Trgovinskog suda Pž. 5115/08 od 13. maja 2009. godine, računa od dana prijema pismenog opravka osporene drugostepene presude, a ne od dana kada je podnosilac ustavne žalbe primio rešenje po vanrednom pravnom sredstvu. S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe osporenu presudu Višeg Trgovinskog suda primio pre 23. septembra 2009. godine, kada je doneto osporeno revizijsko rešenje Vrhovnog suda Srbije, što nesumnjivo proističe iz priložene dokumentacije, a da je ustavna žalba izjavljena 21. decembra 2009. godine, dakle po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na osporenu prvostepenu i drugostepenu presudu kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) navedenog Zakona.

6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić