Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud u Novom Sadu je u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio suprotne odluke o ispunjenosti uslova za ostvarivanje prava preče kupovine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Goran P. Ilić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović , mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milanke Zelenović iz Temerina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Milanke Zelenović izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 636/13 od 22. februara 2013. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milanka Zelenović iz Temerina, preko punomoćnika Zorana Mazića, advokata iz Temerina, podnela je, 3. aprila 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 636/13 od 22. februara 2013. godine, u delu kojim se potvrđuje ožalbena prvostepena presuda u odbijajućem delu za primarni tužbeni zahtev, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih član om 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenim delom presude Apelacionog suda u Novom Sadu odbijen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe zbog toga što, po shvatanju drugostepenog suda, tužilja nije ispunila uslov propisan članom 10. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti, jer nije istovremeno sa podnošenjem tužbe položila kod nadležnog suda iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti; da sud smatra da tužilja nije ispunila navedeni uslov, iako je zajedno sa tužbom podnela i predlog za polaganje u sudski depozit kupoprodajne cene iz osporenog ugovora, ali da je iznos kupoprodajne cene od 30.000 evra zaprimljen od strane suda tek šesnaest dana nakon podnošenja tužbe, te je sud našao da je odbijanje primarnog tužbenog zahteva podnositeljke ustavne žalbe osnovano. U ustavnoj žalbi se, zatim, navodi: da su nadležni sudovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili suprotne odluke, kao u priloženim presudama Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 991/08 od 18. marta 2009. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8273/10 od 5. maja 2010. godine; da iz osporene presude proizlazi da je u konkretnom slučaju tužilja trebalo da uz tužbu odmah preda sudu i kupoprodajnu cenu od 30.000 evra da bi ispunila uslov za vođenje odnosnog spora; da ovakav stav suda predstavlja potpuno proizvoljno tumačenje materijalnog prava; da ne postoji drugi pouzdan, niti bezbedan način da tužilja preda ili položi kod suda navedeni iznos strane valute, osim putem pokretanja vanparničnog postupka polaganja novca u sudski depozit, kako je i učinjeno. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnositeljke, poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu u osporenom delu, naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovo odluči o žalbi podnositeljke protiv prvostepene presude u odbijajućem delu za primarni tužbeni zahtev, kao i da objavi svoju odluku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaj a za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

3.1. Osnovni sud u Temerinu je presudom P. 4738/12 od 30. novembra 2012. godine odbio primarni tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da se utvrdi da su bez pravnog dejstava prema tužilji ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 23. aprila 2012. godine i overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu 26. aprila 2012. godine pod brojem Ov. 1812/12, ugovor o raskidu navedenog ugovora zaključen 19. juna 2012. godine i overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu 21. juna 2012. godine pod brojem Ov. 7361/12, kao i ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 20. juna 2012. godine i overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu 21. juna 2012. godine pod brojem Ov. 7368/12, da se utvrdi da tužilja ima pravo preče kupovine predmetne nepokretnosti, te da se obaveže prvotuženi da sa tužiljom zaključi ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti pod istim uslovima koji su navedeni u ugovoru o kupoprodaji zaključenom 23. aprila 2012. godine, jer će u protivnom ova presuda služiti kao osnov za upis prava svojine tužilje na suvlasničkom delu prvotuženog na predmetnoj nepokretnosti u katastru nepokretnosti. Istom presudom je odbijen i eventualni tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je bez pravnog dejstava prema tužilji ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 20. juna 2012. godine i overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu 21. juna 2012. godine pod brojem Ov. 7368/12, da tužilja ima pravo preče kupovine predmetne nepokretnosti, kao i da se obaveže prvotuženi da sa tužiljom zaključi ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti pod istim uslovima koji su navedeni u ugovoru o kupoprodaji zaključenom 20. juna 2012. godine, jer će u protivnom ova presuda služiti kao osnov za upis prava svojine tužilje na suvlasničkom delu prvotuženog na predmetnoj nepokretnosti u katastru nepokretnosti.

Apelacioni sud u Novom Sadu je, osporenom presudom Gž. 636/13 od 22. februara 2013. godine, žalbu tužilje delimično uvažio, a delimično odbio kao neosnovanu i ožalbenu presudu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu P. 4738/12 od 30. novembra 2012. godine potvrdio u odbijajućem delu za primarni tužbeni zahtev, a ukinuo u odbijajućem delu za eventualni tužbeni zahtev, predlog za određivanje privremene mere i u delu odluke o troškovima parničnog postupka i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je drugostepeni sud našao da tužilja nema aktivnu legitimaciju za poništaj ugovora o prodaji nepokretnosti zaključenog 23. aprila 2012. godine i overenog pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Temerinu 26. aprila 2012. godine pod brojem Ov. 1812/12, ni za druge primarne zahteve; da ovo stoga što tužilja nije ispunila uslov iz odredbe člana 10. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti da istovremeno sa podnošenjem tužbe sa zahtevom za poništaj ugovora o prodaji nepokretnosti, položi kod nadležnog suda iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti; da je prema navodima tužbe, sadržini spisa predmeta i utvrđenju prvostepenog suda, tužilja istog dana kad je podnela tužbu, 11. juna 2012. godine, podnela i predlog sudu za polaganje u sudski depozit kupoprodajne cene, a tek nakon podnošenja tužbe, 27. juna 2012. godine je u sudski depozit zaprimljen novčani iznos od 30.000 evra na ime kupoprodajne cene sporne nepokretnosti; da je tužilja predala na čuvanje u sudski depozit iznos od 30.000 evra na ime kupoprodajne cene nepokretnosti, ali je to bila dužna da učini istovremeno sa podnošenjem tužbe, dakle 11. juna 2012. godine, da bi bila aktivno legitimisana za zahtev za poništaj ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i zahtev da se nepokretnost njoj proda pod istim uslovima u smislu odredbe člana 10. Zakona o prometu nepokretnostima; da je zbog toga odluka prvostepenog suda o odbijanju primarnih tužbenih zahteva tužilje pravilna.

3.2. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 8273/10 od 5. maja 2010. godine delimično je usvojen, a delimično odbijen tužbeni zahtev tužilaca Ž. Z. i Z. Z. iz Temerina protiv više tuženih, po osnovu prava prekupa nepokretnosti. U obrazloženju presude se navodi: da su tužioci istovremeno sa iniciranjem ove parnice, 28. septembra 2001. godine, pokrenuli postupak za polaganje u sudski depozit kupoprodajne cene, a iznos cene položili u sudski depozit 8. oktobra 2001. godine; da su podnošenjem predloga za prijem kupoprodajne cene u sudski depozit istovremeno sa iniciranjem ove parnice izvršili obavezu iz člana 10. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti.

Presudom Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 991/08 od 18. marta 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca Đ. V. iz Siriga protiv više tuženih, radi utvrđenja prava preče kupovine i poništaja kupoprodajnih ugovora. U obrazloženju presude se navodi: da je tužilac u konkretnom slučaju postupio u skladu sa odredbom člana 10. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti, imajući u vidu da je istovremeno sa podnošenjem tužbe (10. marta 2004. godine) podneo i predlog za deponovanje novčanih sredstava u visini tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti, koji je usvojen rešenjem prvostepenog suda R. 18/04 od 30. marta 2004. godine, a koje je po žalbi tuženih potvrđeno rešenjem toga suda Gž. 6492/06 od 8. marta 2007. godine, pa se, kako prvostepeni sud pravilno navodi, ima smatrati da je danom podnošenja predloga isti položen u sudski depozit.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbama člana 10. Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik RS", broj 42/98 i 111/09), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporene presude, je bilo propisano: da ako je prodavac prodao nepokretnost, a nije je prethodno ponudio imaocu prava preče kupovine ili je nepokretnost prodao pod uslovima povoljnijim od uslova iz ponude, imalac prava preče kupovine može tužbom kod suda da zahteva poništaj ugovor o prodaji nepokretnosti i da se nepokretnost njemu proda, pod istim uslovima (stav 1.); da se tužba iz stava 1. ovog člana može podneti u roku od 30 dana, računajući od dana kada je imalac prava preče kupovine saznao za prodaju te nepokretnosti, a najkasnije u roku od dve godine od dana zaključenja ugovora o prodaji nepokretnosti (stav 2.); da je tužilac dužan da istovremeno sa podnošenjem tužbe iz stava 1. ovog člana položi kod nadležnog suda iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti. Odgovarajuće odredbe su sadržane i u članu 10. važećeg Zakona o prometu nepokretnosti („Službeni glasnik RS“ br. 93/14, 121/14 i 6/15).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta navedenih odredaba člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnositeljka, u suštini, žali na nepravilnu primenu materijalnog prava i različito odlučivanje Apelacionog suda u Novom Sadu povodom iste činjenične i pravne situacije.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je u konkretnom slučaju pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

Naime, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Novom Sadu u predmetu podnositeljke ustavne žalbe odbio tužbeni zahtev zbog nedostatka aktivne legitimacije tužilje, jer je našao da tužilja nije ispunila zahtev iz člana 10. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti da istovremeno sa podnošenjem tužbe radi poništaja ugovora o prodaji nepokretnosti, položi kod nadležnog suda iznos u visini tržišne vrednosti nepokretnosti, zbog toga što se podnošenje predloga za sudski depozit ne može smatrati izvršenjem obaveze iz navedene odredbe zakona, već samo deponovanje novca. Sa druge strane Apelacioni sud u Novom Sadu, kao i prethodno Okružni sud u Novom Sadu, je u predmetima u kojima su donete presude priložene uz ustavnu žalbu zauzeo stav da je podnošenjem predloga za prijem kupoprodajne cene u sudski depozit istovremeno sa podnošenjem tužbe ispunjena obaveza tužioca iz člana 10. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti.

Na taj način je Apelacioni sud u Novom Sadu (ranije Okružni sud u Novom Sadu), u činjenično istovetnoj situaciji, o istom spornom pravnom pitanju aktivne legitimacije tužilaca zauzeo različite pravne stavove, čime je podnositeljku ustavne žalbe, odbijajući njen primarni tužbeni zahtev zbog nedostatka aktivne legitimacije, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci za koje je u istoj činjeničnoj situaciji utvrđeno da su ispunili uslove za postojanje aktivne legitimacije u sporu. Kako je nadležni sud, kao sud poslednje instance u predmetnim parničnim postupcima, donosio različite odluke u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa tog suda suprotna principu jednake zaštite prava pred sudovima.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenom presudom povređeno pravo podnositeljke na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je zatim cenio da li je primena materijalnog prava povodom spornog pravnog pitanja prilikom donošenja osporene presude bila takva da ukazuje na očiglednu arbitrernost i li proizvoljnost u postupanju nadležnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je našao da je izneto pravno stanovište Apelacionog suda u Novom Sadu da se obaveza lica koje podnosi tužbu radi zaštite svog prava preče kupovine, propisana članom 10. stav 3. Zakona o prometu nepokretnosti, ne može smatrati ispunjenom samim podnošenjem predloga za sudski depozit, već samo faktičkim polaganjem iznosa tržišne vrednosti nepokretnosti od strane tužioca, predstavlja pravno utemeljen osnov za donošenje ustavnom žalbom osporene presude, posebno imajući u vidu da je odredba člana 10. stav 3. navedenog zakona imperativnog karaktera. Stoga je Ustavni sud našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke .

Kako je u konkretnom slučaju Ustavni sud ocenio da je osporenom sudskom odlukom povređeno pravo podnositeljke na jednaku zaštitu prava, ali da je osporena odluka Apelacionog suda u Novom Sadu zasnovana na ustavnopravno p rihvatljivoj primeni merodavnog prava, Ustavni sud je, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnositeljke u konkretnom slučaju ostvareno utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Goran P. Ilić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti