Zakonska obaveza zastupanja po advokatu za vanredne pravne lekove

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući da zakonska obaveza da stranku u postupku po vanrednim pravnim lekovima mora zastupati advokat ne predstavlja povredu Ustavom garantovanih prava. Sud je istakao da postoji mehanizam za dobijanje besplatne pravne pomoći.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Mitrovića i Divne Mitrović, oboje iz Šapca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. maja 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloša Mitrovića i Divne Mitrović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 614/07 od 6. septembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Mitrović i Divna Mitrović, oboje iz Šapca, su 14. decembra 2007. godine Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 614/07 od 6. septembra 2007. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 58. i 67. Ustava Republike Srbije. Podnosioci ustavne žalbe su 18. marta, 26. marta i 23. juna 2008. godine podneli dopune ustavne žalbe, uz koje su dostavili i rešenje Odeljenja za urbanizam Opštinske uprave opštine Šabac, rešenje Trgovinskog suda u Valjevu i rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu, a koji akti nisu predmet odlučivanja u ovom ustavnosudskom postupku.
Podnosioci ustavne žalbe smatraju da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 614/07 od 6. septembra 2007. godine onemogućeno da se ispitaju ”sve učinjene malverzacije i protivzakonitosti kojima su oštećeni”, kao i da koriste poslovni prostor koji su ”kupili i platili još pre petnaest godina”, jer je Vrhovni sud Srbije odbacio kao nedozvoljen njihov zahtev za zaštitu zakonitosti, s obzirom na to da ga nije izjavio advokat. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je ovakvom odlukom Vrhovnog suda Srbije i ”krutim” tumačenjem odredbe člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku uskraćeno pravo na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava. Ističu da nisu znali da zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti samo advokat u ime stranke, te kako nisu u finansijskoj mogućnosti da angažuju advokata smatraju da ih je Vrhovni sud trebao uputiti kome da se obrate da bi dobili besplatnu pravnu pomoć.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 614/07 od 6. septembra 2007. godine, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Dopisom Republičkog javnog tužilaštva GT. I 3095/06 od 8. janara 2007. godine podnosioci ustavne žalbe su obavešteni da Republičko javno tužilaštvo neće pobijati rešenje Trgovinskog suda u Valjevu broj St-346/03 od 5. septembra 2006. godine i rešenje Višeg trgovinskog suda u Beogradu broj VI Pvž-837/06 od 4. oktobra 2006. godine, jer je ocenjeno da ne postoje zakonski razlozi predviđeni odredbama čl. 414. i 417. Zakona o parničnom postupku, zbog kojih javni tužilac može izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti.
Podnosioci ustavne žalbe su 19. februara 2007. godine, nakon što su obavešteni da Republičko javno tužilaštvo neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti, izjavili Vrhovnom sudu Srbije zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Opštinskog suda u Šapcu P. 1309/00 od 26. seprtembra 2002. godine i presude Okružnog suda u Šapcu Gž. 2039/02 od 19. februara 2004. godine.
Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 614/07 od 6. septembra 2007. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužilaca - ovde podnosilaca ustavne žalbe. U obrazloženju se ističe da je odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, a prema odredbi člana 401. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija je nedozvoljena ako je izjavilo lice koje nije advokat, pa kako u konkretnom slučaju zahtev za zaštitu zakonitosti nije izjavio advokat, zahtev je nedozvoljen.
Uvidom u priloženu dokumentaciju Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe u parničnom postupku pred prvostepenim i drugostepeni sudom u kome su donete presude protiv kojih je izjavljen zahtev za zaštitu zakonitosti, imali punomoćnika koji je advokat.
4. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da su im osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređena Ustavom garantovano prava iz čl. 32, 58. i 67. Ustava.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je svakom zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 58. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), utvrđuje se da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), kao i da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.).
Odredbom člana 67. Ustava je utvrđeno da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć, da pravnu pomoć pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom, kao i da se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da oslobođenje od plaćanja troškova postupka obuhvata oslobođenje od plaćanja taksi i oslobođenje od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, uviđaja i sudskih oglasa (član 164. stav2); da odluku o oslobođenju od plaćanja troškova postupka donosi prvostepeni sud na predlog stranke (član 165. stav 1.); da kada je stranka potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka (član 164. stav 2.), prvostepeni sud će priznati stranci pravo na besplatno zastupanje, ako je to nužno radi zaštite prava stranke, a da se za zastupanje postavlja advokat, sa spiska advokata koji sudu dostavlja advokatska komora (član 166. st. 1. i 2.); da protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (član 394. stav 1.); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da se revizija podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu (član 400.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem presednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, a da je revizija, pored ostalog, nedozvoljena ako je izjavi lice koje nije advokat (član 401. stav 1. i stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem, ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (član 413. stav 1.); da o zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 415.); da je ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog ovlašćena da u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.); da će se u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti, shodno primenjivati odredbe člana 397, čl. 400-406, 410. i 411. Zakona o parničnom postupku (član 421. stav 2.).
5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari pokazuje da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava.
Ustavni sud je utvrdio da je osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 614/07 od 6. septembra 2007. godine doneo zakonom ustanovljeni sud u granicama svoje nadležnosti, u postupku koji je sproveden u skladu sa zakonskim odredbama i da se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Ustavni sud je ocenio da su podnosioci ustavne žalbe mogli da, u skladu sa zakonom propisanim postupkom, istaknu zahtev za besplatnu pravnu pomoć prvostepenom sudu i to samo u slučaju da su prethodno potpuno oslobođeni plaćanja troškova postupka, što oni u konkretnom slučaju nisu učinili. Sud je zaključio da kako su podnosioci u postupku pred redovnim sudovima bili zastupani od strane advokata, imali su mogućnost da dobiju stručnu pravnu pomoć, odnosno da budu obavešteni da zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti samo advokat. Preduslov da se stranci u parničnom postupku prizna pravo na besplatno zastupanje je da je predhodno potpuno oslobođena od plaćanja troškova postupka, a zahtev za oslobođenje od plaćanja troškova postupka stranka mora samoinicijativno da podnese sudu, te kako podnosioci nisu podneli zahtev za oslobođenje od plaćanja troškova postupka, nisu ni bili ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 166. stav 1. Zakona o parničnom postupku za priznavanje prava tužilaca (ovde podnosilaca ustavne žalbe) na besplatno zastupanje u predmetnoj parnici.
Takođe, Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija i zahtev za zaštitu zakonitosti, ograničio raspravljanje po ovim vanrednim pravnim lekovima samo na pravna pitanja, te je zato odredbom člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku izričito propisano da stranku u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti mora zastupati advokat. Ustavni sud je u svojoj Odluci IU-193/2004 od 28. septembra 2006. godine, ocenjujući ustavnost odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se takvim propisivanjem ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo. Iz tih razloga, Ustavni sud je i u konkretnom slučaju zaključio da se podnosiocima ustavne žalbe mogla pružiti sudska zaštita pred Vrhovnim sudom Srbije samo po vanrednim pravnim lekovima podnetim od strane advokata kao stručnog lica. Ustavni sud je stanovišta da se konstituisanjem zakonske obaveze angažovanja advokata za zastupanje po vanrednim pravnim sredstvima pred Vrhovnim sudom Srbije, stranci ne uskraćuje mogućnost pristupa sudu. Ovo iz razloga što je u slučaju nemogućnosti angažovanja advokata zbog lošeg opšteg materijalnog stanja, parničnoj stranci obezbeđeno ostvarivanje prava na besplatno stručno zastupanje od strane advokata, pod uslovima i na način propisan odredbama člana 166. st. 1, 2. i 3. Zakona o parničnom postupku. Podnosioci ustavne žalbe nisu ukazali da im je to pravo bilo uskraćeno.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio neosnovanim navode iz ustavne žalbe da je Vrhovni sud donošenjem rešenja Sgzz. 614/07 od 6. septembra 2007. godine, podnosiocima ustavne žalbe povredio Ustavom zajemčeno pravo na pravnu pomoć.
6. Imajući u vidu da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi zbog kojih podnosioci ustavne žalbe smatraju da su osporenim rešenjem povređena prava na pravično suđenje i imovinu zajemčena odredbama čl. 32. i 58. Ustava, nisu postojale procesne pretpostavke da Ustavni sud odlučuje o zahtevu da se utvrdi povreda navedenih prava.
7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. u vezi člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić