Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u predmetu 'kosovskog dodatka'

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu radnika MUP-a koji je tražio isplatu razlike zarade po osnovu 'kosovskog dodatka'. Kako se tužbeni zahtev temeljio na Zaključku Vlade koji je Ustavni sud u međuvremenu proglasio neustavnim, za vođenje postupka ne postoje pretpostavke.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-258/2011
15.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Jevtića iz Močara, opština Gnjilane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. septembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Nebojše Jevtića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 2194/10 od 5. maja 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2687/10 od 17. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Jevtić iz Močara, opština Gnjilane, je 18. januara 2011. godine Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv sudskih odluka navedenih u izreci, zbog „štete koja mu je naneta neprimenjivanjem Zaključka Vlade Republike Srbije 05 br. 02-4586/2003-001 od 17.07.2003. godine“. Podnosilac smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da radi u Policijskoj upravi Gnjilane; da je radno angažovan tako što dežura po rasporedu koji odredi izmešteno komandno mesto u Vranju, gde je dislocirana Policijska uprava Gnjilane; da sud u pobijanim odlukama nije pravično odlučio o njegovim pravima i obavezama, zato što je pogrešno primenio odredbe Zaključka Vlade 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine; da se sud neosnovano poziva na član 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima prema kome je podnosilac ustavne žalbe trebalo da se obrati funkcioneru za utvrđivanje prava na uvećanu zaradu propisanu Zaključkom Vlade, zbog toga što je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem MUP-a utvrđena plata i nije tražio da se to rešenje promeni, već da mu se postojeća plata uveća za još 100 % prema Zaključku Vlade, koji se neposredno primenjuje; da je u sprovedenom parničnom postupku utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe živi i radi na teritoriji AP Kosovo i Metohija i da mu je plata isplaćivana po rešenju MUP-a uvećana za tzv. „kosovski dodatak“; da su svi zaposleni u državnim organima koji žive i rade na teritoriji AP KiM primali zaradu uvećanu prema navedenom Zaključku Vlade; da je neprimenjivanje Zaključka Vlade samo na radnike MUP-a diskriminacija, koja predstavlja posledicu nepravilnog i nezakonitog rada nadležnog organa MUP-a, koji je stoga odgovoran prema članu 172. Zakona o obligacionim odnosima.

2. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Osnovnog suda u Vranju – Sudska jedinica u Bujanovcu P1. 2194/10 od 5. maja 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova – Policijska uprava Gnjilane da mu isplati opredeljeni novčani iznos na ime razlike zarade za period od 1. septembra 2006. godine do dostavljanja finansijskog izveštaja, kao i da mu nadoknadi troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2687/10 od 17. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac zaposlen kod tužene i raspoređen na radno mesto policijskog službenika u Policijskoj upravi Gnjilane; da Zaključak Vlade od 17. jula 2003. godine ne predstavlja pravni osnov za priznavanje prava tužiocu na uvećanu zaradu od 100 % za sporni period, pa je tužilac priznanje tog prava, prema navedenom zaključku, mogao da ostvaruje samo kod organa tužene, ako su za to bili ispunjeni uslovi propisani Zaključkom, jer sud nije nadležan da o priznanju ovog prava odlučuje u radnom sporu; da se tužilac nije koristio postupkom propisanim Zakonom o državnim službenicima radi zaštite povređenog prava; da bi tužilac imao pravo da zahteva isplatu razlike uvećane zarade u postupku pred sudom samo za slučaj da je ona utvrđena posebnim pojedinačnim aktom tužene, a nije mu isplaćena; da bi tužilac imao pravo da zahteva u sudskom postupku i naknadu štete zbog nepriznavanja zakonom priznatih prava iz radnog odnosa kada su za priznavanje prava ispunjeni uslovi po samom zakonu ili opštem aktu koji se neposredno primenjuje, zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u kome je zaposlen, u smislu člana 164. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", broj 24/05) u vezi čl. 154. i 158. Zakona o obligacionim odnosima.

3. Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati, ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ukoliko je izvršenje započeto da će se ono obustaviti.

Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno je da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom tačka 1. Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, u delu koji se odnosi na prihvatanje tač. 1. do 12. Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koji je sastavni deo ovog zaključka, a kojim se pored ostalog, predviđa da će se iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija i koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao i zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniti tako da zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%.

S obzirom na to da je osporena pravosnažna presuda doneta posle objavljivanja Odluke Ustavnog suda, te da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da je ostao uskraćen za isplatu dela zarade koji bi joj pripao primenom navedenog Zaključka Vlade, Ustavni sud je stao na stanovište da bi razmatranje žalbe u ovom delu bilo bespredmetno, imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u svim predmetima ustavnih žalbi u kojima su podnosioci osporavali sudske presude donete u parničnim postupcima vođenim radi isplate na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, a u kojima su navode o povredi Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje zasnivali samo na tvrdnjama da su osporenim aktima uskraćeni za isplatu dela zarade (vidi rešenja Ustavnog suda Už-2154/2009 od 19. januara 2011. godine, Už-2155/2009 od 19. januara 2011. godine, Už-2156/2009 od 19. januara 2011. godine, Už-2334/2009 od 19. januara 2011. godine, Už-2626/2009 od 19. janauara 2011. godine i dr.).

Podnosilac ustavne žalbe je istekao da je diskriminisan u odnosu na ostale zaposlene u državnim organima na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija koji primaju ovaj dodatak na osnovu neposredne primene Zaključka, ne pružajući pri tom niti jedan dokaz u prilog svojim tvrdnjama.

Imajući u vidu sve izneto, a krećući se u granicama zahteva koji je u ustavnoj žalbi postavljen, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

4. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u predmetu 'kosovskog dodatka'

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti