Odluka Ustavnog suda o dozvoljenosti revizije protiv rešenja o odbacivanju žalbe

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i poništio rešenje Vrhovnog suda Srbije, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni sud je pogrešno odbacio reviziju kao nedozvoljenu, suprotno izričitoj zakonskoj odredbi i sopstvenoj neujednačenoj praksi u istovetnim pravnim situacijama.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2581/2009
15.12.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Svetislava Đorđevića iz Stepojevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetislava Đorđevića i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 243/09 od 15. septembra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 243/09 od 15. septembra 2009. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluk u o reviziji koju je podnosi lac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7951/08 od 21. oktobra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetislav Đorđević iz Stepojevca je 27. maja 2009. godine, preko punomoćnika Vladimira Tankosića, advokata iz Lazarevca, podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 243/09 od 15. septembra 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7951/08 od 21. oktobra 2008. godine i presude na osnovu priznanja Opštinskog suda u Lazarevcu P. 562/08 od 9. juna 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istim podneskom advokat Vladimir Tankosić iz Lazarevca je izjavio ustavnu žalbu u ime Živane Jevtić, Slavoljuba Radojičića, Dragoslava Veselinovića, Dobrinke Mitrović, Bogoljuba Paunića i Velimira Jevtića, svih iz Stepojevca , protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 1923/09 od 16. septembra 2009. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 7950/08 od 24. marta 200 9. godine i presude na osnovu priznanja Opštinskog suda u Lazarevcu P. 536/08 od 9. juna 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

S obzirom na to da su jednim podneskom izjavljene dve ustavne žalbe Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), doneo odluku da se u ovom predmetu razdvoje postupci, pa je pored, po ustavnoj žalbi Svetislava Đorđević a već formiranog predmeta Už-2581/2009, formiran i predmet Už-1220/2010 po ustavnoj žalbi Živane Jevtić, Slavoljuba Radojičića, Dragoslava Veselinovića, Dobrinke Mitrović, Bogoljuba Paunića i Velimira Jevtića.

U ustavnoj žalbi Svetislava Đorđević iz Stepojevca je, između ostalog, navedeno da Vrhovni sud Srbije nije mogao odbaciti reviziju tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao nedozvoljenu, navodeći da ona nije dozvoljena u sporovima male vrednosti, iako je odredbom člana 412. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da je revizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje. Dalje je navedeno da je Vrhovni sud Srbije , u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u predmetu Opštinskog suda u Lazarevcu, rešenjem Rev. 1923/09 od 16. septembra 2009. godine meritorno odlučivao o izjavljenoj reviziju i istu odbio kao neosnovanu. Po mišljenju podnosioca odbiti ili odbaciti pravni lek nije isto. Pored toga, u ustavnoj žalbi je istaknuto da je u potpuno istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Opštinski sud u Lazarevcu doneo presudu na osnovu priznanja P. 580/08 od 10. juna 2008. godine, koju je, postupajući po žalbi tužilaca, Okružni sud u Beogradu ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, da bi se nakon obavljenog poljoprivrednog veštačenja, na osnovu sudskog poravnanja P. 896/08 od 26. februara 2009. godine , tuženi obavezao da tužiocima plati realan iznos štete. U ustavnoj žalbi je navedeno da je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i u predmetu P. 538/08 Opštinskog suda u Lazarevcu, Okružni sud usvojio žalbu tužilaca i ukinuo presudu na osnovu priznanja. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je ovakvim postupanjem Okružnog suda u Beogradu i Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao deo prava na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo tužbu Opštinskom sudu u Lazarevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog TE „Nikola Tesla“ d.o.o. Obrenovac TE „Kolubara“ Veliki Crljeni , zahtevajući da mu tuženi isplati na ime naknade štete nastale zbog štetnog uticaja sa deponija tuženog na useve tužioca iznos od 10.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom , uz napomenu da će visina zahteva biti precizirana po obavljenom veštačenju.

Kako je tuženi podneskom od 6. juna 2008. godine priznao tužbeni zahtev, to je Opštinski sud osporenom presudom na osnovu priznanja P. 562/08 od 9. juna 2008. godine obavezao tuženog TE „Nikola Tesla“ d.o.o. Obrenovac TE „Kolubara“ Veliki Crljeni da tužiocu na ime naknade štete koju je pretrpeo na katastarskoj parceli broj 243 KO Stepojevac u 2008. godini isplati iznos od 10.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. juna 2008. godine pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Tužilac je protiv navedene presude na osnovu priznanja izjavio žalbu navodeći, pored ostalog, da je iznos od 10.000 dinara označen samo kao vrednost predmeta spora da bi po njoj sud mogao postupati, kao i da je u tužbi izričito navedeno da će vrednost tužbenog zahteva biti precizirana po obavljenom veštačenju.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud) je osporenim rešenjem Gž. 7951/08 od 21. oktobra 2008. godine odbacio žalbu tužioca, kao nedozvoljenu, zbog toga što je tužbeni zahtev tužioca usvojen u celini, a to znači da tužilac nema pravni interes za podnošenje žalbe.

Postupajući po reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Okružnog suda Gž. 7951/08 od 21. oktobra 2008. godine, Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Rev. 243/09 od 15. septembra 2009. godine, reviziju odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je odredbom člana 467. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da su sporovi male vrednosti, sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi iznos od 100.000 dinara; da je u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva bila naknada štete u iznosu od 100.000 dinara, a u kome je odlučeno presudom na osnovu priznanja prvostepenog suda od 9. juna 2008. godine; da je odredbom člana 478. stav 6. Zakona o parničnom postupku propisano da protiv odluke drugostepenog suda u sporovima male vrednosti nije dozvoljena revizija; da kako je vrednost predmeta spora u ovoj parnici ispod 100.000 dinara, odnosno kako se radi o sporu male vrednosti, to revizija tužioca u smislu citirane zakonske odredbe, a u vezi sa članom 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljena.

Rešenjem Vrhovnog sud a Srbije Rev. 1923/09 od 16. septembra 2009. godine, na koje se poziva u ustavnoj žalbi odbijena je kao neosnovana revizija tužilaca izjavljena protiv rešenja Okružnog suda Gž. 7950/08 od 24. marta 2009. godine. U obrazloženju rešenja Vrhovnog suda Srbije je, pored ostalog, navedeno da je Opštinski sud presudom na osnovu priznanja P. 536/08 od 9. juna 2008. godine obavezao tuženog TE „Nikola Tesla“ d.o.o. Obrenovac TE „Kolubara“ Veliki Crljeni, da tužioc ima na ime naknade štete koju su pretrpe li na njihovim usevima isplati ukupan iznos od 10.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. juna 2008. godine pa do isplate, a da je Okružni sud rešenjem Gž. 7950/08 od 24. marta 2009. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužilaca izjavljenu protiv prvostepene presude. Dalje je navedeno da je Vrhovni sud Srbije ispitujući pobijano rešenje po reviziji tužilaca, na osnovu člana 399. u vezi člana 412. Zakona o parničnom postupku, našao da revizija nije osnovana, niti da je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Vrhovni sud je našao da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su tužioci tužbom tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade štete koju su pretrpeli na svojim usevima tokom 2008. godine isplati iznos od 10.000 dinara sa pripadajućom kamatom, navodeći da je po ovom osnovu tužena godinama unazad plaćala štetu tužiocima. U odgovoru na tužbu tužena je priznala tužbeni zahtev, jer je u ranije vođenim postupcima utvrđena uzročno-posledična veza, odnosno štetni uticaj tužene na katastarske parcele tužilaca. Vrhovni sud smatra da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, i to tako što je prvostepeni sud na osnovu člana 363. Zakona o parničnom postupku doneo presudu na osnovu priznanja, jer je tužba u smislu člana 187. Zakona o parničnom postupku imala sve elemente za postupanje suda. Dalje je navedeno da kako je prvostepeni sud, presudom na osnovu priznanja, tuženu obavezao da tužiocima isplati traženi iznos, to je drugostepeni sud pravilno cenio nepostojanje pravnog interesa tužilaca za podnošenje žalbe, pa je na osnovu člana 365. stav 3. Zakona o parničnom postupku, odbacio žalbu kao nedozvoljenu.

4. Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP) , koje su važi le u vreme izjavljivanja revizije , bilo je propisano: da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara, kao i da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara (član 394. st. 2. i 3.); da stranke mogu izjaviti reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno završen, da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude (član 394. st. 2. i 3.), da je r evizija uvek dozvoljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje, odnosno kojim se potvrđuje rešenje prvostepenog suda o odbacivanju revizije, da je revizija uvek dozvoljena i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je pravnosnažno odlučeno o predlogu za ponavljanje postupka, da će se u postupku povodom revizije protiv rešenja shodno primenjivati odredbe ovog zakona o reviziji protiv presude (član 412.); da se presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u postupku o sporovima male vrednosti može pobijati samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ovog zakona i zbog pogrešne primene materijalnog prava, da se povodom žalbe u postupku o sporovima male vrednosti ne primenjuju odredbe člana 377. ovog zakona, da protiv prvostepene presude, odnosno rešenja iz stava 1. ovog člana stranke mogu izjaviti žalbu u roku od osam dana, da se rok za žalbu računa od dana objavljivanja presude, odnosno rešenja, a ako je presuda, odnosno rešenje dostavljeno stranci, rok se računa od dana dostavljanja, da u postupku o sporovima male vrednosti, rok iz člana 333. stav 2. i člana 343. stav 1. ovog zakona iznosi osam dana, kao i da protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija (član 478.).

5. Analizirajući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa stanovišta navoda i razloga iznetih u ustavnoj žalbi sa stanovišta procesnih garantija na pravično suđenje citiranih odredaba ZPP, Ustavni sud je ocenio da njime nije na pravilan način odlučeno o reviziji podnosioca ustavne žalbe.

Naime, iz obrazloženja osporenog rešenja proističe da je u konkretnom slučaju , prema stavu Vrhovnog suda, revizija izjavljena protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje dozvoljena pod istim usl ovima kao i u imovinsko-pravnim sporovima koji se odnose na novčana potraživanja. To znači da u imovinskom sporu revizija protiv navedenog rešenja nije dozvoljena ako vrednost predmetnog spora ne prelazi granični iznos od 500.000 dinara. Ovakav stav Vrhovnog suda je, po oceni Ustavnog suda, ispravan kada se radi o revizijama izjavljenim protiv drugostepene presud e ili r ešenja kojima se postupak pravnosnažno završava, ali se ne može primeniti kada se radi o reviziji izjavljenoj protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje, jer prema odredbi člana 412. stav 3. ZPP, koja predstavlja odstupanje od navedenog pravila, u takvoj situaciji revizija je uvek dozvoljena, bez obzira na vrednost predmeta spora.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da revizija koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio nije nedozvoljena u pogledu zakonskog osnova za njeno izjavljivanje, odnosno nije podneta protiv rešenja protiv ko ga se po zakonu ne može podneti, kako je to Vrhovni sud utvrdio osporenim rešenjem. Ustavni sud stoga smatra da je Vrhovni sud , saglasno odredbi člana 412. stav 3. ZPP, morao meritorno odlučiti o osnovanosti izjavljene revizije.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja Vrhovnog suda Srbije, koji je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji done o različit a rešenja, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatuje da je u postupku po reviziji u predmetu Vrhovnog sud a Srbije Rev. 1923/09, Vrhovni sud odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca – lica koja su se nalazila u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, kao i podnosilac ustavne žalbe. U tom rešenju Vrhovni sud je zauzeo stav da je revizija protiv rešenja drugostepenog suda kojim se izjavljena žalba odbacuje saglasno članu 412. ZPP, uvek dozvoljena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Vrhovni sud Srbije, kao sud poslednje instance, u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o izjavljenim revizijama. Na opisani način Vrhovni sud Srbije je podnosioca ustavne žalbe odbacujući njegovu reviziju kao nedozvoljenu, doveo u različit položaj od onoga u kome su bili tužioci u predmetu Rev. 1923/09, o čijoj reviziji je odlučivano u meritumu. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa najvišeg suda u Republici suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava: Santos Pinto protiv Portugalije od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim stavom Vrhovnog suda Srbije, iznetim u identičnoj činjeničn oj situacij i i povodom istog pravnog pitanja , povređeno i pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je sličan stav u pogledu različitog postupanja zauzeo i u predmetu Už-143/2007 .

6. Ocenjujući navode i razloge u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 243/09 od 15. septembra 2009. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), Ustavni sud je žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje kao meru otklanjanja utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da Vrhovni kasacioni sud o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Okružnog suda Gž. 7951/08 od 21. oktobra 2008. godine, donese novu odluku.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

4585012.0101.5.doc/1

Odluka Ustavnog suda o dozvoljenosti revizije protiv rešenja o odbacivanju žalbe

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti