Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 17,5 godina. Uzimajući u obzir neažurnost suda, ali i doprinos podnosilaca odugovlačenju, dosuđena je naknada nematerijalne štete od po 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. G, A . G, M . G . i F . G, svi h iz sela Vrbovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. G, A . G, M . G . i F . G . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 12930/10.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. G, A . G, M . G . i F . G, svi iz sela Vrbovac, izjavili su , 3. aprila 2013. godine, preko punomoćnika M . K, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 12930/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je parnični postupak trajao 16 godina, što je van svih razumnih vremenskih okvira, ne računajući postupak obeštećenja van spora pred vojnim organima, niti predlog za pokušaj poravnanja među strankama. Podnosioci ustavne žalbe su predložili da Sud utvrdi povredu označenog ustavnog prava, kao i da im utvrdi pravo na pravičnu naknadu zbog nerazumnog trajanja postupka, te da im dosudi advokatske troškove na ime zastupanja pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 12930/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe i još dvoje tužilaca N. G. i B. G. podneli su 11. septembra 1996. godine tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Vojne pošte 6002, radi naknade materijalne i nematerijalne štete zbog pogibije sina, odnosno brata. Tužena je 25. oktobra 1996. godine odgovorila na tužbu, osporavajući osnov i visinu tužbenog zahteva, ističući i prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 18. novembra 1996. godine, dok ročište zakazano za 26. decembar iste godine , nije održano zbog potrebe tužene da se izjasn i na podneske koje su tužioci dostavili.

Nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 19. februara 1997. godine, Opštinski sud je 3. aprila 1997. godine rešenjem odredio mirovanje postupka, jer uredno pozvani punomoćnik tužilaca nije došao. Punomoćnik tužilaca je 22. aprila 1997. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, o kome sud nije odlučio, pa je punomoćnik tužilaca 15. jula podneo predlog za nastavak postupka. Naredno ročište je održano 29. septembra 1997. godine, dok ročište zakazano za 2. decembar iste godine nije održano jer zastupnik tužene nije pristupio.

Ročišta za glavnu raspravu zakazana za 2. februar i 1. april 1998. godine nisu održana, i to prvo jer stranke nisu pristupile, a drugo jer zastupnik tužene nije došao. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 29. maj 1998. godine je održano, dok naredno ročište zakazano za 4. septembar, nije održano. Na tom ročištu je na saglasan predlog stranaka rešenjem određen prekid postupka „zbog trenutne situacije na teritoriji AP Kosovo i Metohija“.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 3. novembra 2006. godine predložio da se nastavi postupak u toj parnici. Ročišta zakazana za 20. decembar 2006. godine i 8. februar 2007. godine nisu održan a, jer uredno pozvani zastupnik tužene nije došao. Punomoćnik tužilaca je 22. februara 2007. godine podneo Vrhovnom sudu Srbije predlog za delegaciju nadležnosti Opštinskog suda. Postupajući po navedenom predlogu, Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 412/07 od 30. maja 2007. godine odredio da će se suđenje u toj parnici obaviti pred Opštinskim sudom u Prištini – Odeljenje u Gračanici.

Podneskom od 1. oktobra 2010. godine punomoćnik podnosilaca je urgirao da se, nakon delegacije nadležnosti, postupak nastavi.

Ročište za glavnu raspravu je održano 21. decembra 2010. godine pred Osnovnim sudom u Nišu (u daljem tekstu: Osnovni sud) (koji je preuzeo nadležnost Opštinskog suda u Prištini), a istoga dana je određeno izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđivanja visine uobičajenih troškova sahrane i davanja podušja. Veštak je 1. marta 2011. godine nalaz i mišljenje dostavio sudu, kada je bilo i zakazano ročište koje, zbog potrebe da se stranke upoznaju sa sadržinom nalaza i mišljenja veštaka nije održano. Do kraja 2011. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu održana. U međuvremenu, tužioci su , po zamolnici Osnovnog suda, bili saslušavani pred Osnovnim sudom u Kosovskoj Mitrovici. Tužioci su podneskom od 26. marta 2012. godine „konačno opredelili“ tužbene zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

Nakon dva održana ročišta, Osnovni sud je 17. maja 2012. godine zaključio glavnu raspravu, ali je rešenjem od 8. juna 2012. godine istu ponovo otvorio radi dopune postupka i razjašnjenja pojedinih važnih pitanja. Nakon jednog održanog ročišta, Osnovni sud je 29. juna 2012. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 12930/10, kojom je u pretežnom delu usvojio tužbene zahteve tužilaca.

Postupajući po žalbama stranaka izjavljenim 25. i 30. jula 2012. godine, Apelacioni sud u Nišu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je doneo presudu Gž. 2120/12 od 14. februara 2013. godine, kojom je prvostepenu presudu potvrdio u celini, osim u delu u kome je tužena obavezana da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka. U tom delu je pre suda ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Osnovnog suda P. 12930/10 od 28. februara 2013. godine obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosu od 835.125 dinara.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud je rešenjem Gž. 1175/13 od 6. juna 2013. godine ukinuo rešenje Osnovnog suda P. 12930/10 od 28. februara 2013. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku.

U ponovnom postupku, rešenjem Osnovnog suda P. 12930/10 od 28. avgusta 2013. godine obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosu od 1.082.625 dinara.

Postupajući po žalbama stranaka, Viši sud u Nišu je rešenjem Gž. 3188/13 od 2. aprila 2014. godine odbio kao neosnovane žalbe stranaka i potvrdio je rešenje Osnovnog suda P. 12930/10 od 28. avgusta 2013. godine.

Tužioci su 3. jula 2014. godine podneli zahtev za zaštitu zakonitosti, koju je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Gzz1. 157/2014 od 16. oktobra 2014. godine, odbacio kao nedozvoljen.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ustavnom žalbom ukazuje , svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 11. septembra 1996. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je okončan 2. aprila 2014. godine, donošenjem drugostepenog rešenja kojim je odlučeno o troškovima postupka. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 17 i po godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nij e bio toliko složen da bi opravdao višegodišnje trajanje postupka .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su oni imali legitiman pravni interes da ce o njihovim tužbenim zahtevima za naknadu materijalne i nematerijalne štete zbog smr ti bliskog srodnika, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe i njihov punomoćnik svojim ponašanjem u određenoj meri doprineli odugovlačenju postupka. Naime, zbog toga što uredno pozvani punomoćnik podnosilaca nije došao na ročište za glavnu raspravu, parnični postupak je bio u mirovanju počev od 3. aprila 1997, pa do 29. septembra 1997. godine. Dakle, period od 3. aprila, pa do 15. jula 1997. godine (kada je punomoćnik podnosilaca podneo predlog za nastavak postupka) se ne može staviti na teret postupajućem sudu. Takođe, Opštinski sud u Zaječaru je 4. septembra 1998. godine na saglasan predlog stranaka rešenjem odredio prekid postupka zbog oružanih sukoba na teritoriji AP Kosovo i Metohija, što je imajući u vidu tadašnju situaciju bilo opravdano. Međutim, tužioci su tek osam godina kasnije - 3 . novembra 2006. godine, predložili sudu da se postupak nastavi. Pored toga, još dva ročišta za glavnu raspravu nisu bila održana, jer uredno pozvani punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe nije došao.

Što se tiče postupanja sudova, iako su preduzimali određene radnje radi ubrzanja postupka (delegacija nadležnosti i saslušanje podnosilaca ustavne žalbe zamolnim putem pred drugim sudom), njima je bilo potrebno više godina da odluče o zahtevima podnosilaca ustavne žalbe. Ipak i p ored navedenog perioda koji se ne može staviti na teret redovnim sudovima (kada je postupak bio u mirovanju i prekidu) , njihovo postupanje je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka. Ustavni sud posebno ukazuje na činjenicu da, nakon što je Vrhovni sud Srbije rešenjem R. 412/07 od 30. maja 2007. godine odredio da će se suđenje u toj parnici obaviti pred Opštinskim sudom u Prištini – Odeljenjem u Gračanici, prvo ročište pred nadležnim prvostepenim sudom je održano 21. decembra 2010. godine, i to tek nakon što su podnosioci ustavne žalbe 1. oktobra 2010. godine podneli urgenciju .

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 700 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, ali isto tako i doprinos podnosilaca ustavne žalbe, te njihovo pasivno ponašanje u periodu od delegacije nadležnosti, pa do 1. oktobra 2010. godine kada su urgirali da sud zakaže ročište. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Što se tiče zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da za to nema osnova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi, videti Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

9. Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti