Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u dva upravna postupka

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u dva upravna postupka koja su trajala preko devet godina. Postupci su se odnosili na prestanak službe i naknadu plate zbog sukoba nadležnosti nakon nezavisnosti Crne Gore.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi N . Đ . B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. jula 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. Đ . B . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodio pred Vojnom poštom 1094 Beograd u predmetu UP-2 broj 60-3/379-13/05 i upravnom postupku koji se vodio pred Vojnom poštom 1094 Beograd u predmetu UP-2 broj 60-3/48-14/06, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se postupajućim organima da preduzmu sve mere kako bi se upravni postupci iz tačke 1. okončali u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. B, advokat iz Beograda, je u ime N . Đ . iz Beograda, 10. juna 2011. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda Ui. 290/10 od 31. marta 2011. godine i Ui. 265/10 od 14. aprila 2011. godine, zbog povrede "prava na pravično suđenje u razumnom roku" iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i prava na rad iz člana 60. Ustava i ova ustavna žalba je u Sudu zavedena pod brojem Už-2586/2011.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnositeljki ustavne žalbe, nezakonitim postupanjem organa u postupku odlučivanja o prestanku civilne službe u Vojsci, onemogućeno, ne samo ostvarivanje prava na rad iz člana 60. Ustava, već i prava na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da postupak traje šest godina, a da Upravni sud još nije doneo konačnu odluku.

U ustavnoj žalbi je dalje navedeno da je podnositeljka onemogućena da ostvari i ostala prava koja proističu iz prava na rad, uz pozivanje na sudske odluke donete u postupku odlučivanja o njenom pravu na naknadu dela plate i naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor.

Kako uz podnetu ustavnu žalbu nije bilo priloženo specijalno punomoćje za njeno izjavljivanje u ime podnositeljke, a u sprovedenom prethodnom postupku je utvrđeno da je advokat P. B . preminuo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), dopisom od 14. februara 2014. godine pozvao podnositeljku da se izjasni o tome da li ostaje pri podnetoj ustavnoj žalbi, kao i da u tom slučaju, uredi postavljeni zahtev o kome Sud treba da odluči.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe je 4. marta 2014. godine dostavila podnesak u kome je navela: da ostaje pri podnetoj ustavnoj žalbi; da "radni spor" traje devet godina, za šta su odgovorni vojni organ i nadležni sud u upravnom sporu, koji su se nakon toliko godina "setili" da su nenadležni; da drugostepeni organ nije postupao po presudama nadležnog suda kojima su uvažavane njene tužbe; da je za podnositeljku bilo "veliko iznenađenje" kada je obaveštena da su spisi predmeta prosleđeni na dalju nadležnost Ministarstvu odbrane Crne Gore, imajući u vidu da je Upravni sud prethodno presudom U. 12866/10 (2009) od 1. jula 2010. godine poništio drugostepeno rešenje, kojim je njena žalba odbačena zbog nenadležnosti. Podnositeljka je navela da joj je osporenim rešenjem Upravnog suda Ui. 290/10 od 31. marta 2011. godine povređeno "pravo na pravično suđenje u razumnom roku" iz člana 32. stav 1. Ustava, a da joj je osporenim rešenjem Upravnog suda Ui. 265/10 od 14. aprila 2011. godine povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. Ustava, "pravo na pravično suđenje u razumnom roku" iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na rad iz člana 60. Ustava.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i naknadnog podneska zaključio da podnositeljka osporava trajanje postupka u predmetu prestanka civilne službe u Vojsci i postupka u predmetu priznavanja prava na naknadu dela plate i naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor.

U dopuni ustavne žalbe od 17. juna 2014. godine podnositeljka ustavne žalbe je postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Podnositeljka je 26. marta 2014. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 576/11 od 25. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na rad iz člana 60. Ustava i ova ustavna žalba je u Sudu zavedena pod brojem Už-2700/2014.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničkog odlučivanja, tako što je predmet Už-2700/2014 pripojio predmetu Už-2586/2011.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/379/05 i UP-2 broj 60-3/48/06, utvrdio sledeće:

3.1. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o zakonitosti akta o prestanku civilne službe u Vojsci podnositeljki ustavne žalbe:

Rešenjem Vojne pošte 5607 Podgorica broj 60-1/2718-1 od 1. jula 2005. godine, u stavu prvom dispozitiva, utvrđeno je da N. Đ, ovde podnositeljki ustavne žalbe, prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njene saglasnosti, zbog potreba službe, na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9) Zakona o Vojsci Jugoslavije, dok je u stavu drugom dispozitiva kao dan prestanka službe označen 1. jul 2005. godine.

Rešenjem Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/379-2 od 2. septembra 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnositeljke izjavljena 15. jula 2005. godine protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. oktobra 2005. godine podnela Sudu Srbije i Crne Gore zahtev za ocenu zakonitosti drugostepenog rešenja. Predmet je zaveden pod brojem Us. 1187/2005. Potom je 4. novembra 2005. godine istom sudu podnela zahtev za ocenu zakonitosti istog drugostepenog rešenja, a predmet je zaveden pod brojem Us. 1257/2005.

Nakon što je 21. decembra 2006. godine, na osnovu odredbe člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06 i 63/06), Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Sudom Srbije i Crne Gore, taj sud je 4. septembra 2008. godine doneo presudu U-SCG 1515/06, kojom je uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno da je osporeno rešenje doneto na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, te se ne može ispitati pravilna primena materijalnog prava. Taj sud je utvrdio da u spisima predmeta nema akta na osnovu koga se utvrđuje da je radno mesto tužilje ukinuto, niti ima dokaza da je prethodno pokušano da joj se obezbedi jedno od prava iz člana 144. stav 1. tač. 1) i 2) Zakona o Vojsci Jugoslavije, zbog čega se ne može ni ispitati da li je tuženi organ pravilno primenio odredbu člana 144. stav 2. tačka 1) navedenog zakona. Stoga je tuženom organu ukazano da je u ponovnom postupku dužan da pravilno utvrdi sve činjenice koje su bitne za odlučivanje u ovoj upravnoj stvari i da za svoju odluku da na zakonu zasnovane razloge.

Pre donošenja novog drugostepenog rešenja u ponovnom postupku, Ministarstvo odbrane - Sekretarijat - Pravna uprava je aktom int. broj 260-2/09 od 31. marta 2009. godine obavestilo Generalštab Vojske Srbije - Kabinet načelnika o problemima u vezi sa izvršenjem presuda Vrhovnog suda Srbije od strane jedinica i ustanova Vojske Srbije, koje su u vreme postojanja Vojske Srbije i Crne Gore bili nadležni drugostepeni organi u odnosu na jedinice i ustanove sa teritorije Republike Crne Gore. U tom aktu je navedeno sledeće: da su presude Vrhovnog suda Srbije, u skladu sa Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96), obavezne za sve organe na teritoriji Republike Srbije; da su danom stupanja na snagu Zakona o prenošenju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva na organe država članica ("Službeni list SCG", broj 55/04), nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva prenete za teritoriju Republike Srbije na organe Republike Srbije, a za teritoriju Republike Crne Gore na organe Republike Crne Gore, a da su danom stupanja na snagu Zakona o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva ("Službeni glasnik RS", broj 137/04), te nadležnosti preuzete od strane stvarno i mesno nadležnih organa Republike Srbije sa 1. januarom 2005. godine; da je stvarna i mesna nadležnost za postupanje po poništenim aktima kojima je rešavano o stanjima u službi građana Republike Srbije uređena Zakonom o Vojsci Srbije ("Službeni glasnik RS", broj 116/07), te da se u konkretnom slučaju radi o promeni stvarne i mesne nadležnosti do koje je došlo u upravnom postupku; da Pravna uprava nije ovlašćena da zauzima stavove o postupanju organa u upravnom postupku, jer je odredbom člana 11. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da organ vodi postupak i donosi rešenje samostalno, u okviru ovlašćenja utvrđenog zakonom, odnosno drugim propisom; da je Republika Crna Gora donela Zakon o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova i vojnih tužilaca ("Službeni list RCG", broj 52/04), kojim je propisano da poslovi iz nadležnosti vojnih sudova koji se odnose na građane Republike Crne Gore prelaze u nadležnost stvarno i mesno nadležnih sudova u Republici Crnoj Gori, i u tom smislu je ukazano da nadležne starešine Vojske Crne Gore ne mogu postupati po presudama Vrhovnog suda Srbije, jer u predmetima iz njihove nadležnosti kontrolu zakonitosti akata vrši Vrhovni sud Crne Gore.

Drugostepeni organ, Vojna pošta 1094 Beograd, je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje UP-2 broj 60-3/379-13/05 od 9. juna 2009. godine, kojim je žalbu podnositeljke odbijena kao neosnovana. U obrazloženju navedenog drugostepenog rešenja je konstatovano da je u ponovnom postupku pribavljena potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za politiku odbrane od 29. aprila 2009. godine, iz koje proizlazi da je stavljena van snage knjiga formacije broj 322.606, u kojoj je bilo bliže propisano radno mesto avio-radarski mehaničar, na kojem je podnositeljka bila raspoređena. Takođe, pribavljena je i potvrda Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 10767-47 od 21. oktobra 2008. godine iz koje proizlazi da u vreme prestanka službe podnositeljke, zbog ukidanja radnog mesta, nije postojala mogućnost njenog rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta, podnositeljka je 3. jula 2009. godine podnela tužbu nadležnom sudu. Upravni sud je presudom U. 10242/10 (2009) od 17. juna 2010. godine uvažio tužbu podnositeljke i poništio drugostepeno rešenje od 9. juna 2009. godine. Upravni sud je ocenio da tuženi organ nije u svemu postupio po presudi Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1515/06 od 4. septembra 2008. godine, jer u ponovnom postupku nije pouzdano utvrđeno da li je posle stavljanja van snage knjige formacije broj 322.606, u kojoj je bilo propisano radno mesto avio-radarski mehaničar, takvo radno mesto predviđeno nekom drugom knjigom formacije, te da li je podnositeljka, koja se školovala upravo za to radno mesto, mogla biti raspoređena na to ili drugo odgovarajuće radno mesto. S tim u vezi, taj sud je našao da se u potvrdi Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 10767-47 od 21. oktobra 2008. godine samo paušalno navodi da "nije postojala mogućnost rasporeda na drugo odgovarajuće radno mesto, kao ni mogućnost prekvalifikacije". Polazeći od navedenog, Upravni sud je ukazao da su iznete primedbe u pogledu postupka obavezujuće za tuženi organ, u smislu odredbe člana 61. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Vojna pošta 1094 Beograd je uz akt UP-2 broj 60-3/379-18/05 od 3. avgusta 2010. godine dostavila Vojnoj pošti 1122 Beograd kompletne spise ovog predmeta, kako bi se isti, saglasno članu 24. u vezi sa članom 56. Zakona o opštem upravnom postupku, prosledili "Ministarstvu spoljnih poslova" - Uprava za međunarodnu saradnju - Sektor za politiku odbrane u cilju njihovog dostavljanja Ministarstvu odbrane Crne Gore - Direkcija za konzularne poslove, "kao nadležnom organu za postupanje u predmetu". Kabinet načelnika Generalštaba Vojske Srbije je aktom int. broj 4056-2 od 11. avgusta 2010. godine obavestio Vojnu poštu 1094 Beograd da je spise predmeta prosledio Sektoru za politiku odbrane Ministarstva odbrane radi dostavljanja Republici Crnoj Gori.

Podnositeljka ustavne žalbe se podneskom od 8. septembra 2010. godine obratila Vojnoj pošti 1094 Beograd sa zahtevom da, u izvršenju presude Upravnog suda U. 10242/10 (2009) od 17. juna 2010. godine, donese zakonito rešenje. Vojna pošta 1094 Beograd je istog dana aktom int. broj 03-1-2/13223-2 obavestila podnositeljku ustavne žalbe da su spisi predmeta redovnim putem prosleđeni Vojsci Crne Gore na dalju nadležnost. Kako upravni organ nije postupio po tom podnesku, podnositeljka je Upravnom sudu podnela zahtev za donošenje rešenja u izvršenju navedene presude tog suda, u smislu člana 71. Zakona o upravnim sporovima.

Postupajući po zahtevu podnositeljke, Upravni sud je dopisom od 1. marta 2011. godine naložio upravnom organu da odmah, a najkasnije u roku od sedam dana, obavesti sud da li je postupio po navedenoj presudi, te, ako nije, da navede razloge zbog kojih to nije učinio. Vojna pošta 1094 Beograd je dopisom od 18. marta 2011. godine obavestila Upravni sud o (gore opisanim) radnjama preduzetim u cilju dostavljanja spisa predmeta nadležnim organima u Crnoj Gori.

Osporenim rešenjem Upravnog suda Ui. 265/10 od 14. aprila 2011. godine odbijen je zahtev podnositeljke za izvršenje presude tog suda U. 10242/10 (2009) od 17. juna 2010. godine. Upravni sud je ocenio da u konkretnom slučaju postoji opravdan razlog zbog koga nije donet upravni akt u izvršenju pomenute presude, u smislu odredbe člana 69. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. Naime, podnositeljki ustavne žalbe je civilna služba u Vojsci Srbije i Crne Gore prestala rešenjem Vojne pošte 5607 Podgorica od 1. jula 2005. godine. Stoga je taj sud našao da u trenutku donošenja presude od 17. juna 2010. godine nije postojao nadležni organ u okviru Republike Srbije, koji bi bio dužan da donese akt u izvršenju navedene presude, te su pravilno kompletni spisi predmeta zajedno sa presudom, dostavljeni na nadležnost Ministarstvu odbrane Crne Gore - Direkcija za konzularne poslove. Iz tog razloga ni Upravni sud nije u mogućnosti da donese novi upravni akt, u smislu odredbe člana 71. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.

Podnositeljka je protiv rešenja Upravnog suda Ui. 265/10 od 14. aprila 2010. godine izjavila zahtev za preispitivanje sudske odluke, koji je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 289/11 od 15. jula 2011. godine odbačen kao nedozvoljen.

Ministarstvo odbrane – Sektor za politiku odbrane – Uprava za organizaciju je aktom int. broj 139-2 od 28. januara 2013. godine obavestila Kabinet načelnika Generalštaba Vojske Srbije da je prema podacima iz službene evidencije Vojna pošta 5607 Podgorica, posle proglašenja nezavisnosti, ostala na teritoriji Republike Crne Gore i da nema pravnog sledbenika u Vojsci Srbije.

Povodom zamolnice Ministarstva odbrane int. broj 1967-5/13 od 3. februara 2014. godine upućenog Ministarstvu pravde i državne uprave, Sektor za pravosuđe i međunarodnu pravnu pomoć – Odeljenje za međunarodnu pravnu pomoć u građanskim stvarima tog ministarstva je aktom broj 764-00-00015/2014-07 od 28. februara 2014. godine obavestilo Ministarstvo odbrane da je na snazi Ugovor između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima od 29. maja 2009. godine, kojim su regulisana pitanja pružanja pravne pomoći u građanskim, krivičnim i upravnim stvarima, ali da pitanja uređenja nadležnosti organa strana ugovornica nisu regulisana tim ugovorom.

Ministarstvo odbrane je uz akt broj 1967-8/2013 od 21. marta 2014. godine dostavilo Kabinetu Načelnika Generalštaba Vojske Srbije pomenuti akt Ministarstva pravde i državne uprave od 28. februara 2014. godine. Tim povodom, Kabinet Načelnika Generalštaba Vojske Srbije je aktom int. broj 1067-5 od 25. marta 2014. godine obavestio Ministarstvo odbrane da još uvek nije rešeno pitanje očiglednog "sukoba" nadležnosti za postupanje u upravnim stvarima između državnih organa Republike Srbije i Crne Gore, i to konkretno u predmetu po zahtevu i žalbi Nataše Đorđević, ovde podnositeljke ustavne žalbe. U tom aktu se dalje navodi: da je zahtev podnositeljke za postupanje po presudi Upravnog suda U. 10242/10 (2009) od 17. juna 2010. godine aktom Ministarstva odbrane broj 41-373 od 12. septembra 2013. godine prosleđen Kabinetu Načelnika Generalštaba Vojske Srbije; da su pravne posledice navedene presude nalagale donošenje nove odluke o žalbi protiv rešenja Vojne pošte 5607 Podgorica interni int. broj 60-1/2718-1 od 1. jula 2005. godine; da starešine komandi, jedinica i ustanova Vojske Srbije nisu neposredno pretpostavljene starešine komandantima jedinica sa teritorije Crne Gore, u smislu odredaba člana 141. st. 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije; da je navedeno stanovište sadržanu u nizu presuda Upravnog suda (na primer, presuda U. 8981/10 (2009) od 9. juna 2011. godine); da je Ministarstvo odbrane Crne Gore u aktu broj 80502-3642/13-2 od 25. juna 2013. godine navelo da nije nadležno da postupi po presudi Upravnog suda U. 10242/10 (2009) od 17. juna 2010. godine, već je za to nadležna Vojna pošta 1094 Beograd, čije rešenje je poništeno i koja je obavezana da otkloni naznačene nepravilnosti i donese novo i na zakonu zasnovano rešenje, u skladu sa primedbama i shvatanjima suda; da je očigledno da se radi o nemogućnosti organa Crne Gore da postupe po presudi suda u Republici Srbiji, a sa druge strane o nemogućnosti starešine bilo koje komande, jedinice i ustanove Vojske Srbije da ceni zakonitost odluke vojne jedinice sa teritorije Crne Gore; da se u konkretnom slučaju radi o međudržavnom pitanju i o potrebi da prava građana Republike Srbije budu adekvatno zaštićena, te da ne postoji mogućnost da to pitanje bude izolovano posmatrano i rešavano samo na nivou Vojske Srbije.

3.2. Činjenice koje se odnose na postupak odlučivanja o priznavanju prava na naknadu dela plate i naknade za neiskorišćeni godišnji odmor podnositeljki ustavne žalbe:

Podnositeljka ustavne žalbe je 12. decembra 2005. godine podnela zahtev za priznavanje prava za isplatu dela plate (za pet radnih dana u julu mesecu 2005. godine) i naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor. Rešenjem Vojne pošte 5607 Podgorica broj 60-1/912-1 od 8. februara 2006. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnositeljke za naknadu dela plate i posebne naknade za 16 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu.

Protiv navedenog rešenja podnositeljka je 8. marta 2006. godine izjavila žalbu. Rešenjem Vojne pošte 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/48-2 od 31. marta 2006. godine, usvojena je žalba i poništeno navedeno prvostepeno rešenje, podnositeljki je priznato pravo na naknadu za 16 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu i određeno da će rešenje izvršiti Računovodstveni centar Ministarstva odbrane.

Podnositeljka ustavne žalbe je 24. maja 2006. godine podnela tužbu Sudu Srbije i Crne Gore protiv drugostepenog rešenja. Predmet je zaveden pod brojem Us. 418/2006.

Nakon što je 21. decembra 2006. godine, Vrhovni sud Srbije preuzeo nerešene predmete koji se odnose na upravne sporove pokrenute pred Sudom Srbije i Crne Gore, taj sud je 2. jula 2008. godine doneo presudu U-SCG 2059/06, kojom je uvažio tužbu podnositeljke i poništio navedeno drugostepeno rešenje. Imajući u vidu da je podnositeljka u žalbi osporila zakonitost prvostepenog rešenja u celosti, a tuženi organ je odlučio samo o pravu na naknadu za 16 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu, Vrhovni sud Srbije je ocenio da je osporeno rešenje doneto uz povredu pravila postupka koja je od uticaja na pravilno rešavanje ove upravne stvari, zbog čega je odredio da je u ponovnom postupku potrebno istu otkloniti, a zatim, pravilnom primenom propisa, doneti pravilno i na zakonu zasnovano rešenje. Taj sud je ukazao da su primedbe iznete u presudi obavezne za tuženi organ, u smislu člana 61. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U-SCG 2059/06 od 2. jula 2008. godine, Vojna pošta 1094 Beograd je 26. oktobra 2009. godine donela rešenje UP-2 broj 60-3/48-8/06, kojim je odbacila zbog nenadležnosti žalbu podnositeljke izjavljenu protiv rešenja Vojne pošte 5607 Podgorica broj 60-1/912-1 od 8. februara 2006. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je rešenje u prvom stepenu doneo organ strane države, te je, saglasno odredbama člana 24. u vezi sa članom 56. stav 4. Zakona o opštem upravnom postupku, doneta odluka kao u dispozitivu.

Odlučujući o tužbi podnositeljke izjavljenoj 10. novembra 2009. godine protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/48-8/06 od 26. oktobra 2009. godine, Upravni sud je presudom U. 12866/10 (2009) od 1. jula 2010. godine uvažio tužbu i poništio navedeno rešenje. Upravni sud je utvrdio da tuženi organ nije naveo propise na osnovu kojih je našao da nije nadležan za odlučivanje o žalbi, čime je učinio povredu pravila postupka iz člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, taj sud je konstatovao da je rešenje Vojne pošte 5607 Podgorica doneto 8. februara 2006. godine, odnosno pre donošenja Odluke o proglašenju nezavisnosti Republike Crne Gore ("Službeni list RCG", broj 36/06) od 3. juna 2006. godine. U presudi je ukazano da je tuženi organ u ponovnom postupku vezan pravnim shvatanjem i primedbama suda u pogledu postupka, u skladu sa odredbom člana 61. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Vojna pošta 1094 Beograd je uz akt UP-2 broj 60-3/48-12/06 od 2. novembra 2010. godine dostavila Vojnoj pošti 1122 Beograd kompletne spise ovog predmeta, kako bi se isti, saglasno članu 24. u vezi sa članom 56. Zakona o opštem upravnom postupku, prosledili "Ministarstvu spoljnih poslova" – Uprava za međunarodnu saradnju – Sektor za politiku odbrane u cilju njihovog dostavljanja Ministarstvu odbrane Crne Gore - Direkcija za konzularne poslove, a potom stvarno nadležnom organu u Crnoj Gori.

Vojna pošta 1094 Beograd je aktom broj 03-1-2/17113-2 od 4. novembra 2010. godine obavestila podnositeljku ustavne žalbe da su kompletni spisi predmeta, zajedno sa presudom Upravnog suda od 1. jula 2010. godine, redovnim putem prosleđeni Ministarstvu odbrane Crne Gore na dalju nadležnost.

Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda U. 12866/10 (2009) od 1. jula 2010. godine, ista Vojna pošta je 17. decembra 2010. godine donela rešenje Up-2 broj 60-3/48-14/06, kojim je poništeno rešenje Vojne pošte 5607 Podgorica broj 60-1/912-1 od 8. februara 2006. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. U obrazloženju je navedeno da je uvidom u spise predmeta i sadržinu pobijanog rešenja, utvrđeno da je prvostepeni organ uprave povredio brojna pravila postupka na štetu podnositeljke, da činjenično stanje nije potpuno i pravilno utvrdio, a prilikom odlučivanja o delu zahteva stranke uopšte nije primenio materijalno-pravne norme. S pozivom na odredbu člana 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku rešeno je kao u dispozitivu. Pri tome je Vojnoj pošti 5607 Podgorica ukazano da je dužna da u ponovnom postupku omogući podnositeljki da učestvuje u postupku, da prisustvuje izvođenju dokaza, da se izjasni o svim izvedenim dokazima i utvrđenim činjenicama, kao i da sama predlaže dokaze koje treba izvesti i činjenice koje treba utvrditi. Nakon što otkloni uočene povrede pravila postupka, pomenutoj Vojnoj pošti je ukazano i da je dužna da u obrazloženju novog rešenja navede materijalno-pravne propise koje je primenila prilikom rešavanja konkretne upravne stvari i zašto je, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje i primenjene propise, donela odluku sadržanu u dispozitivu.

Nakon što je donela rešenje od 17. decembra 2010. godine, Vojna pošta 1094 Beograd je uz akt Up-2 broj 60-3/48-14/06 od 24. decembra 2010. godine dostavila Vojnoj pošti 1122 Beograd kompletne spise ovog predmeta, kako bi se isti, saglasno članu 24. u vezi sa članom 56. Zakona o opštem upravnom postupku, prosledili "Ministarstvu spoljnih poslova" – Uprava za međunarodnu saradnju – Sektor za politiku odbrane, a u cilju njihovog dostavljanja Ministarstvu odbrane Crne Gore – Direkcija za konzularne poslove, kao organu nadležnom za dalje postupanje.

Podnositeljka ustavne žalbe je 21. decembra 2010. godine Upravnom sudu podnela zahtev za donošenje novog akta u izvršenju presude tog suda U. 12866/10 (2009) od 1. jula 2010. godine, kojom je uvažena njena tužba i poništeno rešenje Vojne pošte 1094 Beograd UP-2 broj 60-3/48-8/06 od 26. oktobra 2009. godine.

Osporenim rešenjem Upravnog suda Ui. 290/10 od 31. marta 2011. godine odbačen je navedeni zahtev podnositeljke, jer nakon prijema presude od 1. jula 2010. godine, nije podnela tuženom organu zahtev za donošenje novog upravnog akta u roku od sedam dana od dana traženja, u smislu odredbe člana 71. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Odlučujući o tužbi podnositeljke protiv rešenja Vojne pošte 1094 Beograd Up-2 broj 60-3/48-14/06 od 17. decembra 2010. godine, Upravni sud je 25. decembra 2013. godine doneo osporenu presudu U. 576/11 kojom je tužbu odbio kao neosnovanu. U obrazloženju presude je istaknuto da su navodi tužbe istovetni navodima žalbe koje je tuženi organ, u skladu sa odredbom člana 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, potpuno i pravilno ocenio i dao detaljne i na zakonu zasnovane razloge, koje u svemu prihvata i taj sud. Upravni sud je posebno ocenio kao neosnovan navod tužbe da Vojna pošta 5607 Podgorica više ne postoji, jer se iz spisa predmeta vidi da je tuženi organ, postupajući po nalogu iz presude U. 12866/10 (2009) od 1. jula 2010. godine, prosledio kompletne spise predmeta Ministarstvu spoljnih poslova - Uprava za međunarodnu saradnju - Sektor za politiku odbrane za Ministarstvo odbrane Crne Gore, a u cilju njihovog dostavljanja pravnom sledbeniku Vojne pošte 5607 Podgorica, kao nadležnom za dalje postupanje u ovom predmetu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom, da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta, kao i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. st. 1, 3. i 4.).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da se stvarna nadležnost za rešavanje u upravnom postupku određuje po propisima kojima se uređuje određena upravna oblast, odnosno po propisima kojima se određuje nadležnost pojedinih organa (član 17.); da organ pazi po službenoj dužnosti u toku celog postupka na svoju stvarnu i mesnu nadležnost, da ako organ nađe da nije nadležan za rad po određenoj upravnoj stvari, postupiće na način propisan u članu 56. st. 3. i 4. ovog zakona, te da ako je nenadležni organ izvršio neku radnju postupka, nadležni organ kome je upravna stvar ustupljena ceniće da li će radnju ponoviti (član 24.); da je za rešavanje u drugom stepenu nadležan organ određen zakonom (član 215.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ("Službeni list SRJ", broj 46/96) bilo je propisano: da kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu, sud će poništiti osporeni akt i, po pravilu, sam rešiti stvar presudom, da takva presuda u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da o slučaju iz stava 1. ovog člana sud izveštava organ koji vrši nadzor (član 62.); da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, da ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu, da će po zahtevu iz stava 1. ovog člana sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana, da ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud će doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da će sud to rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, da je organ nadležan za izvršenje dužan bez odlaganja da izvrši ovakvo rešenje (član 63.).

Odredbe važećeg Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), kojima je uređeno pitanje pravnih posledica poništenja akta u upravnom sporu, gotovo su identične navedenim odredbama ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima.

Odredbama člana 156. Zakona o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05) bilo je propisano: da ako zakonom ili propisom donesenim na osnovu zakona nije određena nadležnost drugog organa, za rešavanje o upravnim stvarima u prvom stepenu stvarno je nadležan starešina jedinice, odnosno ustanove na položaju komandanta samostalnog bataljona (diviziona) i komandanta puka - brigade ili starešina jedinice, odnosno ustanove njima ravnog ili višeg (stav 1.); da o žalbi protiv rešenja starešine iz stava 1. ovog člana rešava starešina jedinice, odnosno ustanove neposredno pretpostavljen starešini koji je doneo prvostepeno rešenje (stav 2.).

Odredbom člana 142. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 116/07, 88/09, 101/10 i 10/15) propisano je da je za donošenje rešenja u upravnom postupku mesno nadležan starešina komande, jedinice ili ustanove u kojoj se lice o čijem se pravu, odnosno obavezi rešava nalazi u službi, a za lica kojima je prestala služba, starešina komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije u kojoj se lice nalazilo na dan prestanka službe, odnosno sledbenik komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije koja je prestala da postoji.

Članom 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara ("Službeni glasnik RS", br. 49/06, 63/06 i 99/07) bilo je propisano da Vojska Srbije i Crne Gore menja naziv u Vojska Srbije.

Na sednici održanoj 3. juna 2006. godine Skupština Republike Crne Gore je donela Odluku o proglašenju nezavisnosti Republike Crne Gore i ona je objavljena u "Službenom listu RCG", broj 36/06.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pogrešnim i nedelotvornim postupanjem drugostepenog upravnog organa i nadležnog suda u postupku odlučivanja o zakonitosti akta o prestanku radnog odnosa podnositeljki, kao i postupku odlučivanja o njenom zahtevu za naknadu dela plate i posebne naknade za 16 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2005. godinu, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a posledično i pravo na rad iz člana 60. Ustava.

5.1. Ocenjujući ove navode podnositeljke u odnosu na postupak koji se pred drugostepenim upravnim organom vodi pod UP-2 broj 60-3/379-13/05, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Rešenjem Vojne pošte 5607 Podgorica broj 60-1/2718-1 od 1. jula 2005. godine određeno je da podnositeljki ustavne žalbe prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njene saglasnosti, zbog potreba službe. Osporeni postupak nije pravnosnažno okončan, iz čega proizlazi da postupak traje preko devet godina što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak, pre stupanja na snagu Ustava, pred nadležnim organima trajao više od godinu dana.

Imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode sa njim povezani upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnositeljku, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je, ispitujući postupanje drugostepenog upravnog organa i nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Naime, odredbom člana 156. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije bilo je propisano da o žalbi protiv prvostepenog rešenja starešine rešava starešina jedinice, odnosno ustanove neposredno pretpostavljen starešini koji je doneo prvostepeno rešenje. Rešenje o prestanku službe podnositeljki je doneto od strane Vojne pošte 5607 Podgorica. Za odlučivanje o žalbi protiv ovog rešenja bila je nadležna Vojna pošta 1094 Beograd.

Skupština Republike Crne Gore je, na sednici održanoj 3. juna 2006. godine, donela odluku o proglašenju nezavisnosti Republike Crne Gore. Odredbom člana 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara bilo je propisano da Vojska Srbije i Crne Gore menja naziv u Vojska Srbije. Saglasno odredbi člana 142. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije, za donošenje rešenja u upravnom postupku, za lica kojima je prestala služba, mesno je nadležan starešina komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije u kojoj se lice nalazilo na dan prestanka službe, odnosno sledbenik komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije koja je prestala da postoji.

Međutim, podnositeljka ustavne žalbe se u momentu prestanka službe nalazila u Vojnoj pošti 5607 Podgorica, koja je tada bila u sastavu Vojske Srbija i Crna Gora i koja je nakon proglašenja nezavisnosti ostala na teritoriji Republike Crne Gore, u sastavu Vojske Crne Gore, odnosno ima pravnog sledbenika na teritoriji Republike Crne Gore.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da nakon 3. juna 2006. godine, više nije bilo mesta postupanju organa uprave iz sistema državne uprave Republike Srbije u ovoj pravnoj stvari, jer postoji nemogućnost starešine bilo koje komande, jedinice i ustanove Vojske Srbije da ceni zakonitost odluke vojne jedinice sa teritorije Crne Gore. Imajući u vidu izneto, dalje vođenje postupka, nakon 3. juna 2006. godine, pred organima uprave, odnosno sudovima Republike Srbije nije bilo osnovano, odnosno predmetni postupak je morao biti obustavljen.

Ustavni sud je, ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, zaključio da je bio nesporan interes podnositeljke da se o zakonitosti akta kojim je određeno da joj prestaje služba odluči u razumnom roku. Međutim, polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka, nakon 3. juna 2006. godine, nije mogla imati realnu nadu da će organi uprave, odnosno sudovi sa teritorije Republike Srbije, eventualno oceniti da je prvostepeni upravni akt bio nezakonit, te da će biti poništene sve pravne posledice donošenja ovakvog akta i podnositeljka reintegrisana u radni odnos, jer za takvo odlučivanje više nisu bili nadležni.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, naložio postupajućim organima da preduzmu sve mere kako bi se predmetni postupak i formalno okončao u najkraćem roku – donošenjem odluke o obustavi postupka, za čije su donošenje nadležni organi Republike Srbije.

Polazeći od prethodno navedenog, odnosno da je utvrdio da nakon proglašenja nezavisnosti Republike Crne Gore nije bilo mesta odlučivanju organa uprave i sudova sa teritorije Republike Srbije o zakonitosti akta o prestanku službe podnositeljki, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljke kojima osporava rešenje Upravnog suda Ui. 265/10 od 14. aprila 2011. godine.

5.2. Ocenjujući navode podnositeljke da joj je u postupku koji se pred drugostepenim upravnim organom vodi pod UP-2 broj 60-3/48-14/06 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Osporeni postupak je pokrenut zahtevom podnositeljke od 12. decembra 2005. godine i nije pravnosnažno okončan, iz čega proizlazi da ovaj postupak traje preko devet godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je predmetni postupak, pre stupanja na snagu Ustava, pred nadležnim organima trajao više od godinu dana.

Ustavni sud je, ispitujući postupanje drugostepenog upravnog organa i nadležnih sudova u ovoj pravnoj stvari, ocenio da je njihovo postupanje prevashodno dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. U konkretnom slučaju, drugostepeni upravni organ je rešenjem od 17. juna 2010. godine poništio rešenje doneto od strane Vojne pošte 5067 Podgorica i predmet vratio toj vojnoj pošti na ponovni postupak i odlučivanje, a Upravni sud je osporenom presudom U. 576/11 od 25. decembra 2013. godine ocenio da je ovaj akt zakonit. Međutim, polazeći od svega prethodno iznetog, nije bilo mesta ovakvom odlučivanju jer nakon prestanka državne zajednice Srbija i Crna Gora ne postoji mogućnost starešine bilo koje komande, jedinice i ustanove Vojske Srbije da poništava odluku vojne jedinice sa teritorije druge države, odnosno Republike Crne Gore, odnosno i ovaj postupak je morao biti obustavljen.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, naložio postupajućim organima da preduzmu sve mere kako bi se i ovaj postupak formalno okončao u najkraćem roku – donošenjem odluke o obustavi postupka, za čije su donošenje takođe nadležni organi Republike Srbije.

Polazeći od prethodno navedenog, odnosno da je utvrdio da nakon proglašenja nezavisnosti Republike Crne Gore nije bilo mesta odlučivanju organa uprave i sudova sa teritorije Republike Srbije o predmetnom zahtevu podnositeljke, Ustavni sud nije posebno razmatrao njene navode kojima osporava rešenje Upravnog suda Ui. 290/10 od 31. marta 2011. godine i presuda Upravnog suda U. 576/11 od 25. decembra 2013. godine.

6. Ustavni sud ukazuje da je podnositeljka u dopuni ustavne žalbe od 17. juna 2014. godine postavila zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Iz navedenog proizlazi da je navedeni zahtev podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 99/11), a koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i prema kome Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne, odnosno nematerijalne štete, kada je takav zahtev u žalbi postavljen (član 89. Zakona). Međutim, Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Pop-Ilić and Others v. Serbia, 63398/13, 76869/13, 76879/13, 76886/13, 76890/13, odluka od 14. oktobra 2014. godine, ukazao da se od podnosioca ustavne žalbe nije moglo zahtevati da retroaktivno poštuje odredbe izmena zakona koje su stupile na snagu 4. januara 2012. godine, ukoliko je ustavna žalba podneta pre stupanja na snagu navedenog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu. Polazeći od navedenog, te da je podnositeljka ustavnu žalbu podnela 10. juna 2011. godine, Ustavni sud je predmetni zahtev ocenio kao dopušten.

S tim u vezi, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i ponašanje same podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog navedenog postupanja upravnih organa i Upravnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.