Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na jednaku zaštitu prava. Različite odluke Apelacionog suda u Beogradu u suštinski istim pravnim i činjeničnim situacijama stvorile su pravnu nesigurnost i nejednak položaj stranaka pred sudom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2587/2017
21.05.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. T . iz U, grad Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. T . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4876/16 od 21. februara 2017. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. T . iz U , grad Beograd podneo je Ustavnom sudu, 31. marta 2017. godine, preko punomoćnika Đ . P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4876/16 od 21. februara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući navode na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac ističe da je Apelacioni sud u Beogradu, donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva za naknadu štete zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza, stvorio stanje pravne nesigurnosti, a njega doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su se nalazili tužioci čiji su tužbeni zahtevi usvojeni. Povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava i propustu suda da obrazloži osporenu sudsku odluku. Navode o povredi prava na naknadu štete i prava na imovinu, podnosilac zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i da obaveže Republiku Srbiju da mu naknadi nematerijalnu štetu zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, kao i da mu dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i pribavljenu tokom postupka, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4876/16 od 21. februara 2017. godine preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67333/10 od 11. februara 2016. godine , tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi Grad Beograd da mu naknadi materijalnu štetu na ime izgubljene dobiti isplati određeni novčani iznos, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je drugostepeni sud ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Naime, drugostepeni sud je našao da u konkretnom slučaju nije bilo nezakonitog i nepravilnog rada organa tuženog.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 4260/18 od 30. novembra 2018. godine, u stavu prvom izreke, nije prihvaćen predlog Apelacionog suda u Beogradu R3. 85/17 od 21. septembra 2017. godine za odlučivanje o reviziji tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4876/16 od 21. februara 2017. godine, kao izuzetno dozvoljenoj reviziji, dok je u stavu drugom izreke odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv pobijane drugostepene presude.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede ukazuje podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća ljudska prava, i to: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), pravo na naknadu štete (član 35. stav 2.), pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58. stav 1.). Odredbom člana 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4876/16 od 21. februara 2017. godine, sa stanovišta istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud najpre konstatuje da je povodom većeg broja ustavnih žalbi izjavljenih protiv pravnosnažnih presuda donetih u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, doneo odluke kojima je usvojio ustavne žalbe i utvrdio da je podnosiocima povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. To su, pored ostalih, i odluke Už-8979/2014 od 30. juna 2016. godine i Už-8847/2014 od 9. novembra 2016. godine.

Ustavni sud je, iz sadržine ove ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da je podnosilac A. T . u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i podnosioci ustavne žalbe u predmetima Už-8979/2014 i Už-8847/2014.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je i podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom predmetu povređeno pravo na jednaku zaštitu prava zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Ovakva odluka utemeljena je na razlozima datim u obrazloženjima odluka Ustavnog suda Už-8979/2014 od 30. juna 2016. godine i Už-8847/2014 od 9. novembra 2016. godine. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4876/16 od 21. februara 2017. godine zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je utvrdio sledeće: da su navodi ove ustavne žalbe istovetni navodima koje su podnosioci M. S. i Ž. Z, preko istog punomoćnika, izneli u ustavnim žalbama koje su izjavili protiv pravnosnažnih sudskih odluka donetih u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, a o kojima je Ustavni sud odlučivao u predmetima Už-4433/2015 i Už-5839/2015, kao i da se osporena sudska odluka, razlozi na kojima se ta odluka zasniva, kao i obrazloženja zauzetih pravnih stavova i ocena, takođe bitno slični sudskim odlukama osporenim ustavnim žalbama u navedenim ustavnosudskim predmetima.

Stoga je Ustavni sud, polazeći od razloga detaljno iznetih u obrazloženjima odluka Už-4433/2015 i Už-5839/2015 od 18. oktobra 2018. godine, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Što se tiče zahteva podnosioca za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, u smislu odredaba člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava, u okolnostima konkretnog slučaja, dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu štete, odlučujući kao u tački 2. izreke. Ustavni sud je takav stav zauzeo i u već pomenutim odlukama Už-8979/2014 od 30. juna 2016. godine, Už-8847/2014 od 9. novembra 2016. godine, Už-4433/2015 i Už-5839/2015 od 18. oktobra 2018. godine.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti