Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Povreda je nastala jer su nadležni sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke, što je stvorilo pravnu nesigurnost kod podnosilaca žalbe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2588/2009
10.05.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živana Savića i Momčila Jakovljevića, obojice iz Leposavića, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Živana Savića i Momčila Jakovljevića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 2288/08 od 12. novembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2037/09 od 23. septembra 2009. godine i utvrđuje povreda prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Živan Savić i Momčil o Jakovljević, obojic a iz Leposavića , su 18. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Miladina Dabetića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 2288/08 od 12. novembra 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2037/0 9 od 23. septembra 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, zajemčenih članom 21. i članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu pokrenuli postupak radi isplate naknade na ime zarade u skladu sa zaključcima Vlade Republike Srbije 03 broj 80/16 od 25. januara 2000. godine i 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine ; da su podnosioci raspoređeni na poslovima i radnim zadacima policajaca u Leposaviću, gde im je stalno mesto boravka; da je Prvi opštinski sud u Beogradu usvojio tužbeni zahtev tužilaca, sa obrazloženjem da se u konkretnom slučaju imaju primeniti citirani zaključci kao zakonska norma koja je starija u primeni u odnosu na pravilnik o posebnim naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova; da je Okružni sud u Beogradu zauzeo suprotno stanovište, te je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca, a Vrhovni sud Srbije je potvrdio navedeno stanovište Okružnog suda u Beogradu i odbio reviziju tužilaca; da je pravno neodrživo stanovište sudova koji su odbili tužbeni zahtev tužilaca; da je pravilnik na koji ukazuje Okružni sud u Beogradu morao da se usaglasi sa zaključcima kako bi ovakva nelogičnost u primeni prava bila izbegnuta. Takođe je navedeno da se osporenim odlukama dovodi u pitanje pravna sigurnost podnosilaca ustavne žalbe, s obzirom na to da su isti sudovi u parnici po tužbi R. K. iz Leška protiv istog tuženog i po istom pravnom osnovu usvojili tužbeni zahtev tužilje (presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8815/06 od 30. maja 2007. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž. I 5514/07 od 12. marta 2008. godine). Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su im osporenim presudama povređena navedena Ustavom zajemčena prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.), da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.), da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, bili u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužilja - njihova koleginica sa posla. U drugom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu, kao prvostepenim sudom, i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, ujedno i sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu je usvojio tužbeni zahtev tužilje - koleginice sa posla podnosilaca ustavne žalbe, bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi bili zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja.

S obzirom na ovako utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da su donoseći različite odluke, Okružni sud u Beogradu, sa jedne strane i, u ovom slučaju, Vrhovni sud Srbije, sa druge strane, kao sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične i pravne situacije različito presudili, stvorili pravnu nesigurnost kod podnosilaca ustavne žalbe, te da ta okolnost sama po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), u ovom delu, u tački 1. izreke, ustavnu žalbu usvojio, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu. (U vezi sa razlozima za ovakvo odlučivanje videti, među mnogim drugim, i Odluku Ustavnog suda: Už - 60/2009 od 10. marta 2011. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 41/11 , i Odluku Už - 61/2009 od 3. marta 2011. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 49/11).

Ustavni sud je našao, budući da podnosioci ustavne žalbe nisu podneli zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, dovoljno da se postigne pravična satisfakcija podnosilaca ustavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

4. Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08 - ispravka i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Slični dokumenti

• Už 786/2009: Povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse
• Už 2409/2009: Usvajanje ustavne žalbe zbog neujednačene sudske prakse i povrede pravne sigurnosti
• Už 449/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse
• Už 2407/2009: Utvrđena povreda prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse
• Už 297/2012: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 2414/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse
• Už 2279/2009: Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog neujednačene sudske prakse