Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 22 godine. Iako je predmet bio složen, odgovornost za dužinu postupka pripisana je sudu zbog neefikasnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45116/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz B. podneo je 13. juna 2011. godine, preko punomoćnika T. J, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 45116/10.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta 1991. godine, a da postupak još nije okončan. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu nematerijalne i materijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava, kao i zahtev za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 545116/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 2. septembra 1991. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv označene stambene zadruge, kao tužene, kojom je tražio da sud utvrdi da ja ništava odredba člana 10. ugovora o prodaji predmetnog stana, koji su 8. maja 1991. godine zaključile parnične stranke, kao i da utvrdi vrednost tog stana. Uz tužbu podnet je i predlog za određivanje privremene mere zabrane tuženom da raspolaže predmetnim stanom. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 5667/91.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 3. septembra 1991. godine, rešenjem P. 5667/91, odredio predloženu privremenu meru.

Tuženi u ovoj parnici je, podneskom od 7. novembra 1991. godine, predložio da sud odredi privremenu meru i obaveže tužioca, koji se u međuvremenu uselio u predmetni stan, da se iz tog stana iseli. Ovaj predlog je odbijen, rešenjem od 16. decembra 1991. godine.

Podneskom od 29. januara 1992. godine tuženi je protiv tužioca podigao protivtužbu, kojom je tražio da sud raskine ugovor zaključen između parničnih stranaka 8. maja 1991. godine

Do donošenja prve prvostepene presude zakazano je sedam ročišta, od kojih je šest održano, dok jedno nije održano jer je podnesak tužioca-protivtuženog uručen drugoj parničnoj stranci na ročištu, pa je ta stranka tražila rok za izjašnjenje na uručeni podnesak.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 26. maja 1993. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 5667/91, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 7593/93 od 26. januara 1994. godine, donetom u postupku po žalbi tuženog-protivtužioca, ukinuta je označena prvostepena presuda, a predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 2434/94, Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao šest ročišta, od kojih su četiri održana. Od dva neodržana ročišta, jedno nije održano jer tužilac-protivtuženi nije došao na raspravu, a nije bio uredno pozvan, dok drugo ročište nije održano jer tužilac-protivtuženi nije postupio po nalogu suda i uredio tužbeni zahtev. U ovoj fazi postupka u periodu od 8. marta 1995. godine do 26. septembra 1996. godine nije zakazano ni jedno ročište. U tom periodu tuženi je 19. maja 1995. godine uplatio troškove određenog veštačenja, a veštak je nalaz sa mišljenjem dostavio sudu 8. maja 1996. godine. U toku ponovnog postupka tužilac-protivtuženi je preinačio tužbu, tako što je tražio da sud utvrdi da je on vlasnik predmetnog stana, kao i da obaveže tuženog-protivtužioca da mu isplati navedeni novčani iznos, na ima više uplaćene cene stana.

Nakon što je Prvi opštinski sud u Beogradu 24. maja 1997. godine zaključio glavnu raspravu, istog dana doneo je presudu P. 2434/94, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a usvojio protivtuženi zahtev tuženog-protivtužioca. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 6434/97 od 18. decembra 1997. godine, koja je parničnim strankama dostavljena 17. jula 1998. godine, odbijena je žalba tužioca-protivtuženog, te je potvrđena označena prvostepena presuda. Protiv drugostepene presude tužilac-protivtuženi je izjavio reviziju. Vrhovni sud Srbije je, rešavajući o ovoj reviziji, doneo rešenje Rev. 7397/98 od 3. juna 1999. godine, kojim je ukinuo označene nižestepene presude i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 5623/99. U ovoj fazi postupka zakazano je 16 ročišta od kojih je deset održano. Od šest neodržanih ročišta, četiri nisu održana jer nije došao veštak, čije je saslušanje bilo određeno, jedno usled sprečenosti postupajućeg sudije, dok jedno (zakazano za 25. februara 2002. godine) nije održano jer nije došao uredno pozvani tužilac-protivtuženi, zbog čega je parnični sud rešenjem odredio mirovanje postupka. Po predlogu tužioca-protivtuženog, na ročištu održanom 31. maja 2002. godine, dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje, pa je rešenje kojim je određeno mirovanje postupka stavljeno van snage. Glavna rasprava u ovoj fazi postupka zaključena je 11. jula 2003. godine, a Prvi opštinski sud u Beogradu je istog dana doneo presudu P. 5623/99, kojom je delimično usvoji tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivutžioca. U postupku po žalbi tuženog-protivtužioca izjavljenoj protiv označene prvostepene presude, Okružni sud u Beogradu je 30. septembra 2004. godine doneo rešenje Gž. 1338/04, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 24. januara 2005. godine.

U trećem ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 548/05. Prvi opštinski sud u Beogradu je zakazao 20 ročišta, od kojih je šest održano. Od 14 neodržanih ročišta, četiri nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije, četiri - na zajednički predlog parničnih stranaka, jer je u izgledu bilo mirno rešenje spora, usled čega skoro godinu dana nisu držana ročišta, jedno na zahtev tuženog-protivtužica, kome je podnesak tužioca-protivtuženog nedavno dostavljen sudu, uručen pre početka ročišta, pa je on tražio rok da se izjasni na navode iz primljenog podnesak, dva – jer nije došao veštak, dva – jer veštak nije bio uredno pozvan, a jedno zbog dojave da je u zgradi suda postavljena bomba.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, predmetni parnični postupak je nastavio da se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i dobio je broj P. 45116/10. Do zaključenja glavne rasprave 17. novembra 2011. godine zakazano je 11 ročišta, od kojih je devet održano. Dva ročišta nisu održana usled obustave rada zaposlenih u sudu. Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 45116/10 od 17. novembra 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, dok je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca usvojen, te je tužilac-protivtuženi obavezan da mu isplati novčani iznos od 2.105.066,22 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom., kao i troškove postupka u iznosu od 734.075,00 dinara. Protiv ove presude tužilac-protivtuženi je izjavio žalbu, te su spisi predmeta dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu, radi odlučivanja o žalbi. Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž. 848/12 od 2. marta 2012. godine, vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka.

U dopuni postupka Prvi osnovni sud u Beogradu je 3. aprila 2012. godine rešenjem ispravio presudu od 17. novembra 2011. godine u pogledu imena tuženog-protivtužioca. Nakon što su mu spisi predmeta ponovo dostavljeni, Apelacioni sud u Beogradu je 9. septembra 2013. godine održao raspravu i odredi izvođenje dokaza veštačenjem, kao i ustanovu koja će izvršiti to veštačenje, a naredno ročište zakazano je za 23. decembar 2013. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 2. septembra 1991. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu, pa do odlučivanja Ustavnog suda o izjavljenoj ustavnoj žalbi, trajao 22 godine i tri meseca, kao i da taj postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka, a što potvrđuje i činjenica da su u dosadašnjem toku postupka čak tri puta ukidane meritorne odluke prvostepenog suda, te je predmet vraćan na ponovni postupak. Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ ( aplikacija broj 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak, u kome se utvrđuje pravo svojine na nepokretnosti, kao i visina eventualnog duga jedne od parničnih stranaka prema drugoj, činjenično vrlo složen.

Takođe, Ustavni sud je ocenio i da je, u konkretnom slučaju, podnosilac u izvesnoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja postupka, jer četiri ročišta nisu održana iz razloga koji se mogu staviti njemu na teret (dostavljanje podnesaka neposredno pred ročište, nedolazak na ročište, usled čega je postupak bio u mirovanju dva meseca, kao i nepostupanje po nalogu suda).

Ustavni sud konstatuje da četiri ročišta nisu održana na zajednički predlog parničnih stranaka, jer je u izgledu bilo mirno rešenje spora, te da skoro godinu dana nisu držana ročišta. Takođe, Ustavni sud konstatuje i da je podnosilac u prvom ponovnom postupku preinačio tužbeni zahtev, tako što je umesto traženog da se utvrdi da su određene odredbe ugovora ništave, kao i da se utvrdi vrednost predmetnog stana, traženo da sud utvrdi da je podnosilac vlasnik predmetnog stana, kao i da obaveže drugu parničnu stranku da mu isplati navedeni novčani iznos, na ime više plaćene cene stana. Ustavni sud ukazuje da se podnosilac, preinačujući tužbeni zahtev, koristio svojim procesnim ovlašćenjima, ali da je takvo postupanje, objektivno, doprinelo da postupak traje duže.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisana složenost postupka, kao i doprinos podnosioca, ne mogu da budu opravdanje što predmetni parnični postupak ni posle više od 22 godine nije okončan, tako da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupnjem parničnog suda u označenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je predmetni parnični postupak još u toku, Ustavni sud je kao način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, opisanu složenost postupka, kao i doprinos podnosioca trajanju tog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Ustavni sud je, pri tome, imao u vidu postojeću praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe istakao zahtev za naknadu materijalne štete, te da je osporeni parnični postupak i dalje u toku, Ustavni sud je našao da je taj zahtev preuranjen, te u tački 4. izreke ovaj zahtev odbacio.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti veb-sajt Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u dugotrajnom parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti