Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 26 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 26 godina i devet meseci. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.700 evra, dok je žalba na odluke o troškovima odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije dr Nataša Plavšić, dr Tijana Šurlan , dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Z . B . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 72852/10 povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava R epublike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Z. B . izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72852/10 od 10. juna 2015. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 9780/15 od 26. januara 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z . B . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 30. marta 2017. godine, preko punomoćnika B. G, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72852/10 od 10. juna 2015. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 9780/15 od 26. januara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, koja su prava zajemčena odredbama člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku navedenom u tački 1. izreke.

Podnositeljka ustavne žalbe, obrazlažući osporeni parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da, u konkretnom slučaju, postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, osporava i rešenja kojim je odlučeno o troškovima postupka. Podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, te da joj se odredi naknada nematerijalne štete, kao i da se odloži izvršenje rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72852/10 od 10. juna 2015. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 9780/15 od 26. januara 2017. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72852/10 (ranije spis Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3350 /90) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja V. M . iz Beograda, pravni prethodnik ovde podnositeljke ustavne žalbe, podnela je 3. maja 1990 . godine tužbu Prvom opštinsk om sudu u Beogradu protiv tuženih M.S, R.S i S.J, radi otkaza ugovora o zakupu i predaje u državinu predmetne nepokretnosti . Na ročištu održanom 29. maja 1992. godine punomoćnik tužilje je obavestio postupajući sud da je tužilja V. M . preminula i da na mesto tužilje u parnicu stupa njena ćerka Z . B . Punomoćnik je uz dopis od 13. maja 2002. godine dostavio prvostepenom sudu punomoćje za zastupanje Z. B.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 41 ročišto za gl avnu raspravu, od kojih je 28 održano , na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužilje (tri puta) i tuženih (dva puta zbog promene u sastavu veća), kao i uviđajem na licu mesta. Ostalih 13 ročišta nije održano , i to uglavnom zbog neuredne dostave poziva tuženim, a dva zbog bolesti postupajućeg suda.

U periodu od 29. maja 1992. godine do 1. septembra 2003. godine postupak je bio u prekidu zbog smrti tužilje V. M , a do pravnosnažnog okončanja ostavinskog postupka. Rešenjem kojim je prekinut postupak naloženo je punomoćniku tužilje da dostavi prav nosnažno rešenje o nasleđivanju. U tom periodu punomoćnik tužilje je podneskom 24. jula 1997. godine predložio nastavak postupka. Takođe, podneskom od 13. maja 2003. godine punomoćnik tužilje je predložio nastavak postupka i dostavio ugovor o poklonu od 12. novembra 1991. godine kojim je tužilja V. M . prenela sporne nepokretnosti na Z. B. Dopisima od 21. septembra 2002, 12. marta 2003. i 15. maja 2003. godine postupajući sudija je tražio od punomoćnika tužilje da sudu dostavi dokaz da je okončan o stavinski postupak iza pok. V. M. Uz podnesak od 18. juna 2003. godine punomoćnik tužilje je dostavio rešenje o nasleđivanju pravnosnažno od 22. maja 1993. godine, kojim je za zakonskog naslednika pok. V. M . oglašena, pored ostalih, i Z . B.

U toku postupka je, prvobitno, doneta presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9469/03-90 od 9. decembra 2008. godine, ispravljena rešenjem tog suda od 14. januara 2009. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3376/10 od 17. marta 2010. godine.

U ponovnom postupku je doneta presuda Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 72852/10 od 23. oktobra 2012. godine koj om je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje Z. B.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3862/13 od 23. oktobra 2014. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72852/10 od 23. oktobra 2012. godine.

Podneskom od 18. decembra 2014. godine punomoćnik tuženih je predložio da sud donese rešenje o troškovima postupka tako što bi obavezao tužilju da im naknadi te troškove u opredeljenim iznosima.

Dopunskim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72852/10 od 23. decembra 2014. godine obavezana je tužilja da tuženima solidarno naknadi troškove postupka u iznosu od 949.400,00 dinara, a koje je ukinuto rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 2006/15 od 23. aprila 2015. godine.

U ponovnom postupku, osporenim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72852/10 od 10. juna 2015. godine obavezana je tužilja da tuženima naknadi troškove postupka u iznosu od 1. 132.500,00 dinara.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 9780/15 od 26. januara 2017. godine preinačeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72852/10 od 10. juna 2015. godine, tako što je obavezana tužilja da tuženima naknadi troškove postupka u iznosu od 1. 108.500,00 dinara.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom, pored ostalog, istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda ustanovljen Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, kada je i prvi put proklamovano pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se pravnosnažno postupak okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava .

Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da se prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) odlučivanje o troškovima postupka smatra sastavnim delom suđenja, odnosno "delom utvrđenja građanskih prava i obaveza" u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (videti presude ESLjP Robins protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 23. septembra 1997. godine, broj predstavke 22410/93, stav 29. i Rotaru protiv Rumunije, od 4. maja 2000. godine, broj predstavke 28341/95, stav 78.). S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak, čija se dužina trajanja osporava ustavnom žalbom, okončan donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 9780/15 od 26. januara 2017. godine kojim je pravnosnažno odlučeno o zahtevu za naknadu troškova postupka.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je od dana podnošenja tužbe – 3. maja 1990. godine, do okončanja postupka donošenjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 9780/15 od 26. januara 2017. godine, proteklo 26 godina i devet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud smatra da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce, navedeno trajanje parničnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. Ovo naročito što je Ustavni sud utvrdio da su tokom osporenog parničnog postupka donet e dve prvostepe ne presude, od koji h je prva ukinuta, pri čemu je prva prvoste pena presuda doneta tek nakon skoro 18 godina od podnošenja tu žbe, kao i da je nadležnim sudovima trebalo dve godine da odluče o troškovima postupka, i to tako što je najpre bilo doneto dopunsko rešenje koje je ukinuto, a zatim u ponovnom postupku je doneto prvostepeno rešenje o troškovima postupka koje je drugostepeni sud preinačio. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da je na 28 održanih ročišta sproveo dokazni postupak samo saslušanjem st ranaka i uviđajem na licu mesta.

Kada je reč o ponašanju podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je ona u određenoj meri doprinela trajanju predmetnog parničnog postupka. Ovo se odnosi na činjenicu da je na ročištu održanom 29. maja 1992. godine punomoćnik tužilje obavestio postupajući sud da na mesto tužilje u parni cu stupa njena ćerka, ovde podnositeljka ustavne žalbe, a prvostepeni sud je povodom tog obaveštenja prekinuo postupak , do prav nosnažnog okončanja ostavinskog postupka iza pok. V. M . i naložio punomoćniku tužilje da dostavi prav nosnažno rešenje o nasleđivanju. Međutim, punomoćnik pod nositeljke obratio se prvostepenom sudu tek podneskom 24. jula 1997. godine sa predlogom da se nastavi postupak , ali bez dostavljanja rešenja o nasleđivanju , niti punomoćja za zastupanje podnositeljke . Punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe je tek 13. maja 2002. godine dostavio prvostepenom sudu punomoćje za njeno zastupanje , a 18. juna 2003. godine je dostavio rešenje o nasleđivanju (koje je postalo prav nosnažno još 22. maja 1993. godine, i kojim je za zakonskog naslednika pok. V. M . oglašena, pored ostalih, i Z . B ). Iz navedenih razloga, Ustavni sud nalazi da odgovornost za prekid postupka u periodu od 29. maja 1992. do 1. septembra 2003. godine snosi i podnositeljka, odnosno njen punomoćnik , iako pretežni deo odgovornosti pada na teret suda koji je morao odmah nakon obaveštenja da je tužilja V. umrla i da na njeno mesto stupa podnositeljka ustavne žalbe zatraži od punomoćnika ovlašćenje za zastupanje podnositeljke i njenu izjavu o stupanju u parnicu na mesto njenog pravnog prethodnika, a nakon što se punomoćnik podnositeljke obratio prvostepenom sudu podneskom 24. jula 1997. godine sa predlogom da se nastavi postupak, prvostepeni sud je trebalo odmah da zatraži od punomoćnika da dostavi rešenje o nasleđivanju iza pok. V . M, a ne tek dopisima od 21. septembra 2002, 12. marta 2003. i 15. maja 2003. godine.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je punomoćnik podnositeljke , iako je još 1992. godine obavestio prvostepeni sud da na mesto tužilje V. u parni cu stupa njena ćerka - podnositeljka, tek 13. maja 2002. godine dostavio punomoćje koje mu je dala podnositeljka da je zastupa u predmetnom postupku, čime je podnositeljka, u suštini, prvi put preduzela bilo kakvu radnju u ovom postupku i izrazila volju da stupi u parnicu umesto svog pravnog prethodnika.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka od momenta stupanja podnositeljke u parnicu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

6. Analizirajući navode i razloge ustavne žalbe koji se odnose na rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 72852/10 od 10. juna 2015. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 9780/15 od 26. januara 2017. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud konstatuje da je, imajući u vidu da je odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporena rešenja, predlog podnositeljke za odlaganje izvršenja tih rešenja, bespredmetan .

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.