Ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu o svojini

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu privrednog društva i poništava presudu Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da je sud proizvoljno primenio pravo jer nije razmotrio ključne navode revizije o sukobu sudske odluke o prodaji i kasnijeg rešenja o restituciji imovine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva “O.” d.o.o, sa sedištem u Beogradu , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva “O.” d.o.o. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1387/2013 od 18. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1387/2013 od 18. decembra 2013. godine i određuje da nadležni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5419/12 od 5. septembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo “O.” d.o.o, sa sedištem u Beogradu , podnelo je, 21. marta 2014. godine, preko punomoćnika B . B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 241/11 od 17. septembra 2012. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5419/12 od 5. septembra 2013. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1387/2013 od 18. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući tvrdnju o povredi označenih prava, podnosilac navodi da nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za donošenje osporene prvostepene presude zbog propuštanja iz razloga što mu tužba nije uredno uručena i što osnovanost tužbenog zahteva ne proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi i dokaza priloženih uz nju. S tim u vezi ističe da je tužba upućena na adresu na kojoj je njegov zakonski zastupnik imao prijavljeno prebivalište i uručena licu koje kod njega nije bilo zaposleno, niti ovlašćeno da u njegovo ime i za njegov račun prima pismena, te da je zbog toga bez pravnog značaja okolnost da se na dostavnici nalazi njegov pečat. Dalje dodaje da iz dokaza priloženih uz tužbu proizlazi da je on spornu nepokretnost stekao kupovinom u izvršnom postupku, na osnovu odluke izvršnog suda koja nije stavljena van snage, i to pre nego što je tužilac uopšte podneo zahtev za restituciju. Stoga smatra da su sudovi, posebno revizijski sud, morali imati u vidu odredbe čl. 2. i 8. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, kojima je, između ostalog, predviđeno da se vraćanje oduzete imovine zasniva na načelu zaštite pravne sigurnosti sadašnjih vlasnika i trećih lica i da se eventualna nezakonitost, odnosno fiktivnost pravnih akata na osnovu kojih je imovina koja je predmet vraćanja prešla iz društvene u privatnu svojinu utvrđuje u sudskom postupku, a što u konkre tnom nije slučaj, budući da rešenje izvršnog suda nije stavljeno van snage, već je čak bilo i osnov za knjiženje prava svojine , i to pre nego što je u upravnom postupku doneto rešenje o vraćanju imovine tužiocu. Po mišljenju podnosioca, osporenim presudama prekršena su i načela javnosti i pozdanja iz Zakona o državnom premeru i katastru jer je on, pouzdajući se u tačnost podataka u javnim evidencijama o nepokretnostima, učestvovao u izvršnom postupku kao kupac sporne imovine, zbog čega smatra nerazumljivim obrazloženje drugostepenog suda – da je on morao da zna da sporna parcela nije mogla da bude predmet prodaje jer nije bio okončan postupak razgraničenja državne od društvene imovine. „Vrhunac proizvoljnosti“ u primeni materijalnog prava podnosilac vidi u stavu drugostepenog suda - da pravo tužioca stečeno rešenjem upravnog organa iz 2009. godine, po zahtevu iz 2007. godine, „nije dovedeno u sumnju postojanjem ranije odluke izvršnog suda“ iz 2006. godine, jer po njegovom shvatanju, akti upravnih organa ne mogu da imaju jaču pravnu snagu od sudskih odluka koje nisu ukinute, niti stavljene van snage. Po mišljenju podnosioca, revizijski sud je bio dužan da obrati pažnju na navedena pitanja, a ne da se samo osvrne na procesna pitanja. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporene akte ili mu, kao vid pravičnog zadovoljenja, utvrdi pravo na naknadu štete u visini tr žišne, odnosno kupoprodajne cene koju je platio u izvršnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 241/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja Patrijaršija Srpske pravoslavne crkve podnela je 5. decembra 2011. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog privrednog društva “O .” d.o.o, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na katastarskoj parc eli 4940 upisanoj u LN …, KO Kovilj. Tužbeni zahtev zasnovan je na činjeničnim navodima da je sporna parcela rešenjem Direkcije za restituciju od 27. jula 2009. godine vraćena tužilji, ali da je pre toga, protivno zabrani iz člana 36. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, prodata tuženom, koji je svoje pravo svojine upisao u katastru nepokretnosti 13. aprila 2009. godine . Uz tužbu su priloženi sledeći dokumenti:

- delimično rešenje Direkcije za restituciju broj 146-03-46-00-702/07 od 27. jula 2009. godine kojim je Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine na nepokretnostima oduzetim Odlukom Ministarstva poljoprivrede, Odeljenje za agrarnu reformu i kolonizaciju od 26. juna 1946. godine, između ostalog i na katastarskoj parc eli 4940 KO Kovilj, te obavezana Republika Srbija da kao vlasnik prenese u svojinu, a OZZ „K .“ preda u državinu navedenu parcelu, kao i da nadležni organ izvrši upis prava svojine u korist Patrijaršije SPC; u ovom rešenju je, između ostalog, konstatovano da je po podnetom zahtevu za povraćaj imovine od 11. jula 2007. godine, održana usmena rasprava 14. novembra 2008. godine u prisustvu punomoćnika podnosioca zahteva i punomoćnika OZZ „K.“ koji je tom prilikom izjavio da se protivi zahtevu za povraćaj, tvrdeći da je sporno zemljište stečeno teretnim poslom i uz naknadu, pri čemu u interpretiranim navodima punomoćnika OZZ „K.“ i podnosioca zahteva nema podatka/konstatacije o tome da je upravni organ obavešten o prodaji sporne parcele u izvršnom postupku privrednom društvu "O."; u rešenju je takođe navedeno da je upravni organ iz izvoda iz lista nepokretnosti 280 KO Kovilj koji je izdat 21. januara 2008. godine utvrdio da je sporna parcela upisana kao društvena svojina OZZ „Kovilj“ i da je upis prava korišćenja u korist ZZ „K.“ izvršen na osnovu rešenja Opštinskog suda u Novom Sadu R. 211/91 od 4. marta 1992. godine kojim je dozvoljeno zaključenje poravnanja postignutog u postupku vraćanja imovine predlagača ZZ „K.“ i protivnika predlagača DP „F.“;

- zahtevi Patrijaršije SPC za izlučenje predmetne nepokretnosti od 20. i 21. oktobra 2010. godine, podneti u stečajnom postupku koji je vođen nad stečajnim dužnikom OZZ „K.“;

- presuda Upravnog suda U. 11447/10 od 1. juna 2011. godine kojom je odbijena tužba OZZ „K.“, u stečaju , izjavljena protiv delimičnog rešenja Direkcije za restituciju broj 146-03-46-00-702/07 od 27. jula 2009. godine, sa obrazloženjem da je tuženi organ pravilno doneo osporenu odluku o vraćanju bliže navedene imovine saglasno odredbama čl. 1, 9, 11. i 13. Zakona o vraćanju ( restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, imajući u vidu da je prethodno pravilno ocenio da je sporno zemljište u smislu člana 151a Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima trebalo da bude upisano kao državna , a ne društvena svojina jer tužilac OZZ „K.“, u stečaju , nije završio postupak popisa, evidencije i razgraničenja zemljišta u državnoj i društvenoj svojini u skladu sa Zakonom o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine i da nije dostavio dokaze – kupoprodajne ugovore, da je sporno poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini, koje je evidentirano u P-1 i E-1 obrascima, stekao teretnim pravnim poslom, već je tuženi organ na osnovu izvoda iz ZKUL utvrdio da je tužilac sporno zemište stekao na osnovu poravnanja R. 211/91 zaključenog 4. marta 1992. godine sa protivnikom predlagača DP „F.“; u obrazloženju presude se takođe ne spominje da je predmetno zemljište prodato u izvršnom postupku, niti da je kupac obavešten o vođenju upravnog spora;

- rešenje Opštinskog suda u Novom Sadu I. 923/06 od 2. novembra 2006. godine koje je doneto u izvršnom postupku vođenom protiv dužnika OZZ „K.“, kojim je kao najpovoljnijem ponuđaču, privrednom društvu “O.” d.o.o. dosuđena sporna katastarska parcela za ponuđenu cenu od 12.500.000,00 dinara;

- rešenje RGZ SKN Novi Sad od 13. aprila 2009. godine kojim je na predmetnoj parceli dozvoljena uknjižba prava svojine u korist “O.” d.o.o. i naloženo brisanje zabeležbe rešenja o izvršenju Opštinskog suda u Novom Sadu I. 923/06 od 25. aprila 2005. godine.

Tuženom je u periodu od 12. decembra 2011. do 20. januara 2012. godine dostavljanje tužbe i rešenja kojim mu se nalaže da u roku od 30 dana dostavi odgovor na tužbu, uz upozorenje na posledice propuštanja, tri puta vršeno na adresu navedenu u tužbi – Beograd, D. 73. Budući da su ova dostavljanja bila bezuspešna, jer su se povratnice vraćale sa konstatacijama da je tuženom ostavljeno obaveštenje o prispelim pošiljkama koje nije podigao, tužiljinom punomoćniku je rešenjem od 2. februara 2012. godine naloženo da u roku od 15 dana sudu dostavi adresu zastupnika tuženog.

Tužilja je u prilogu podneska od 28. februara 2012. godine sudu dostavila podatke koji su o tuženom objavljeni na veb-sajtu Agencije za privredne registre, između ostalog, da je adresa sedišta tuženog D. 73. Na ovu adresu tuženom je ponovo u martu i aprilu pokušano uručenje tužbe sa prilozima, ali su se povratnice vratile sa istom konstatacijom.

Po zahtevu tužiljinog punomoćnika, Ministarstvo unutrašnjih poslova je 25. aprila 2012. godine obavestilo sud da S. M, zastupnik tuženog, ima prijavljeno prebivalište na adresi Beograd, P . 20/6.

Sud je 27. maja 2012. godine dao naredbu da se tužba sa prilozima i rešenjem kojim se poziva da dostavi odgovor na tužbu, uz upozorenje na posledice propuštanja , dostavi tuženom na adresu njegovog zastupnika, sa koje se vratila povratnica potpisana 29. maja 2012. godine i snabdevena pečatom tuženog privrednog društva.

Viši sud u Novom Sadu je 17. septembra 2012. godine doneo osporenu presudu zbog propuštanja P. 241/11 kojom je utvrđeno da je tužilja vlasnica sporne parcele, nalazeći da su ispunjeni uslovi propisani članom 338. Zakona o parničnom postupku.

Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu, a žalbeni navodi su u većoj meri istovetni navodima ustavne žalbe. Naime, tuženi je, osim toga što je osporio zaključak suda o uredno j dostave tužbe, isticao i da je spornu nepokretnost stekao kupovinom u izvršnom postupku pre donošenja rešenja o vraćanju, da je sud morao da tu okolnost ima u vidu, te da je donošenjem osporene presude povređeno načelo pravne sigurnosti tj. načelo zaštite prava sadašnjih vlasnika i trećih lica, propisano Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama i negiran pravni značaj odluke izvršnog suda čija zakonitost/fiktivnost nije bila predmet preispitivanja u parničnom postupku. Takođe je ukazao i na povredu načela javnosti i pouzdanja iz Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5419/12 od 5. septembra 2013. godine potvrđena je prvostepena presuda zbog propuštanja. Drugostepeni sud je oceno da tuženi, u situaciji kada mu se tužba sa prilozima nije mogla uručiti na adresi u to vreme registrovanog sedišta, zbog čega je dostavljanje izvršeno na adresu njegovog zakonskog zastupnika u smislu člana 132. stav 1. pomenutog zakona, na kojoj je tužbu sa prilozima 29. maja 2012. godine primilo lice koje je prijem potvrdilo pečatom tuženog, ne može sa uspehom dovoditi u sumnju ovlašćenje tog lica da prima pismena u njegovo ime, a time ni urednost dostavljanja „golom“ žalbenom tvrdnjom da to lice nije bilo ovlašćeno za prijem pismena, posebno imajući u vidu da je zahtev za promenu sedišta podneo tek 20. avgusta 2012. godine. Drugostepeni sud je ocenio i da su neosnovani žalbeni navodi kojima se dovodi u pitanje ispunjenost ostalih uslova za donošenje presude zbog izostanka budući da je taj sud ustanovio da iz priložene dokumentacije proizlazi da je pravo svojine tužilji vraćeno rešenjem Direkcije za restituciju, čija je zakonitost potvrđena presudom Upravnog suda od 1. juna 2011. godine, te da, stoga, „tako ponovo pribavljeno“ pravo svojine nije dovedeno u sumnju postojanjem ranije odluke izvršnog suda od 2. novembra 2006. godine o prodaji istog zemljišta tuženom. Drugostepeni sud je ovo stanovište obrazložio time da sporna parcela u to vreme nije mogla da bude predmet prodaje, niti drugog vida raspolaganja iz razloga što, saglasno Zakonu o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, nije bio okončan postupak razgraničenja zemljišta u društvenoj svojini, kao i zbog toga što je članom 36. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama od 1. maja 2006. godine, bilo zabranjeno bilo kakvo raspolaganje imovinom koja je predmet vraćanja „što je tuženi morao znati...“. Po nalaženju suda, tuženi je stoga svoja prava na spornoj parceli morao da štiti u postupku restitucije, što je propustio da učini, a taj propust, kako dalje zaključuje sud, ne može dovesti do gubitka tužiljinog prava stečenog u postupku restitucije.

U reviziji izjavljenoj protiv drugostepene presude tuženi je, osim navoda o neurednoj dostavi tužbe, ponovo istakao da se suštinski razlozi nezakonitosti pravnosnažnog usvajanja tužbenog zahteva ogledaju, između ostalog, u sledećem: da se donetim presudama negira pravni značaj instituta prodaje u izvršnom postupku i narušava princip zaštite pravne sigurnosti propisan Zakonom o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama; da nižestepeni sudovi polaze od pogrešne teze da rešenje upravnog organa može staviti van snage ranije doneta rešenja izvršnog suda; da se osporenim odlukama presuđuje da je tužilac, koji je zahtev za restituciju podneo 11. jula 2007. godine, jači u pravu od njega koji je nepokretnost stekao odlukom izvršnog suda od 2. novembra 2006. godine i uknjižio se pre nego što je doneto rešenje o vraćanju parcele tužiocu ; da su nižestepenim presudama prekršena načela javnosti i pouzdanja iz Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, te da je narazumljivo obrazloženje Apelacionog suda – da je on morao znati da sporna imovina nije mogla da bude predmet prodaje jer nije bio okončan postupak razgraničenja.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1387/13 od 18. decembra 2013. godine odbijena je revizija tuženog izjavljena protiv drugostepene odluke sa obrazloženjem da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da su ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog propuštanja propisani članom 338. stav 1. Zakona o parničnom postupku - budući da tužba sadrži dokaze koji su u saglasnosti sa postavljenim tužbenim zahtevom, da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi i da tuženi nije u ostavljenom roku odgovorio na tužbu. Takođe je ocenjeno da su neosnovani revizijski navodi da tužba nije uredno uručena, imajući u vidu da je dostavljanje izvršeno na adresu zakonskog zastupnika u smislu člana 132. stav 1. pomenutog zakona jer se tužba nije mogla uručiti na adresi registrovanog sedišta tuženog u trenutku njenog podnošenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

Odredbama Zakona o parničnom postupku (" Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 - dr. zakon), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano : da se dostavljanje pravnim licima vrši predajom pismena u prostorijama pravnog lica, licu ovlašćenom za primanje pismena (član 128. stav 3.); da kad stranka ima zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika dostavljanje se vrši zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku, ako u zakonu nije što drugo određeno (član 132. stav 1.); da će se tužba, platni nalog, vanredni pravni lek, presuda i rešenje protiv kog je dozvoljena posebna žalba dostaviti lično stranci, zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku, a da će se ostala pismena dostaviti lično kad je to ovim ili drugim zakonom izričito određeno, ili kad sud smatra da je zbog priloženih isprava potrebna veća opreznost (član 136. stav 1.); da potvrdu o izvršenom dostavljanju (dostavnicu) potpisuju primalac i dostavljač i da će primalac na dostavnici slovima sam napisati dan prijema (član 144. stav 1.); da ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku, sud donosi presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda zbog propuštanja), ako su ispunjeni sledeći uslovi: ako je tuženom uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja, ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate, ako osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi i ako ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizlazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da odgovori na tužbu (član 338. stav 1); da bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je protivno odredbama ovog zakona sud doneo presudu zbog propuštanja, presudu na osnovu priznanja ili presudu na osnovu odricanja (član 361. stav 2. tačka 6)).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05), koji je bio na snazi u vreme kada je podnosilac kupio spornu nepokretnost, bilo je propisano: da je uz predlog za izvršenje na nepokretnosti potrebno da izvršni poverilac podnese izvod iz javne knjige, kao dokaz o tome da je nepokretnost upisana kao svojina izvršnog dužnika i da ako je pravo na nepokretnosti iz stava 1. ovog člana upisano u javnoj knjizi na drugo lice a ne na izvršnog dužnika, izvršni poverilac je dužan da podnese ispravu koja je podobna za upis prava svojine izvršnog dužnika (član 100. st. 1. i 2.); da će se u javnoj knjizi izvršiti zabeležba rešenja o izvršenju, odnosno drugi odgovarajući upis predviđen propisima o upisu prava na nepokretnostima u javne knjige (član 102. stav 1.); da o dosuđenju nepokretnosti prodate javnim nadmetanjem sud donosi posebno rešenje koje se objavljuje na oglasnoj tabli suda i dostavlja svim licima kojima se dostavlja zaključak o prodaji, kao i svim učesnicima u nadmetanju (član 126. stav 5.); da ukidanje ili preinačenje rešenja o izvršenju posle pravosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti kupcu nema uticaja na njegovo pravo stečeno po rešenju o predaji nepokretnosti (član 133.).

Odredbama Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“, broj 49/92), koje su stupile na snagu nakon što je zaključeno poravnanje R. 211/91 4. marta 1992. godine, bilo je propisano: da je poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo po osnovu Zakona o agrarnoj reformi i propisima o nacionalizaciji poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini i da je poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo na osnovu pravnog posla, kao sredstvo za proizvodnju, društveni kapital tog preduzeća (član 1.); da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koristi preduzeće, zemljoradnička zadruga ili drugo pravno lice (u daljem tekstu: preduzeće) koje je imalo pravo korišćenja i raspolaganja tim zemljištem na dan stupanja na snagu ovog zakona i da poljoprivrednim zemljištem iz stava 1. ovog člana raspolaže i upravlja država prekoRepubličkog fonda za zaštitu, korišćenje, unapređivanje i uređenje poljoprivrednog zemljišta (u daljem tekstu: Fond) (član 2.); da će Fond i preduzeća koja koriste poljoprivredno zemljište iz člana 1. ovog zakona, izvršiti popis tog zemljišta i odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugiim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona (član 3. stav 1.).

Članom 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („Službeni glasnik RS“, broj 54/96) izmenjen je dotadašnji član 3. stav 1. zakona, tako što je propisano da će Ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede i preduzeća koja koriste poljoprivredno zemljište iz člana 1. ovog zakona, izvršiti popis tog zemljišta i odgovarajuće promene u zemljišnim, odnosno drugim javnim knjigama o evidenciji nepokretnosti najkasnije do 31. decembra 1997. godine.

Zakonom o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“, br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05), koji je bio na snazi u vreme sprovođenja izvršnog postupka i upisa podnosiočevog prava u javne evidencije, bilo je propisano: da se prava na nepokretnosti stiču, prenose, ograničavaju i prestaju upisom u katastar nepokretnosti i da pravo na nepokretnosti nastalo upisom u katastar nepokretnosti iz stava 1. ovog člana ima pravno dejstvo prema trećim licima od dana upisa (član 5. st. 1. i 3.); da se podaci o nepokretnosti i pravima na njima upisani u skladu sa odredbama člana 5. ovog zakona smatraju tačnim i treća lica ne mogu trpeti štetne posledice u prometu nepokretnosti i drugim odnosima u kojima se ovi podaci koriste (član 6.); da se na nepokretnostima u društvenoj svojini kao nosilac prava upisuje pravno lice koje na toj nepokretnosti ima prava u pogledu raspolaganja i da se na nepokretnostima u državnoj svojini, pored nosioca prava svojine, upisuje i nosilac prava korišćenja, odnosno korisnik nepokretnosti (član 58b st. 2. i 3.); da je uknjižba upis kojim se konačno stiču, prenose ili prestaju prava na nepokretnostima (član 58g); da će se kao nepokretnost u državnoj svojini upisati, na osnovu člana 1. stav 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine ("Službeni glasnik RS", broj 49/92) i poljoprivredno zemljište za koje pravno lice koje koristi to zemljište ne podnese ispravu kojom dokazuje osnovu za sticanje prava na zemljištu (član 151a stav 1.).

Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 46/06) je propisano: da se vraćanje oduzete imovine zasniva na načelima jednakog pravnog tretmana svih crkava i verskih zajednica, njihove autonomije volje u pogledu pokretanja postupka, zaštite pravne sigurnosti sadašnjih savesnih vlasnika i trećih lica, kao i na načelima hitnog postupanja (član 2.); da ako privredno društvo ili drugo pravno lice dokaže da je svojinu na nepokretnosti steklo teretnim pravnim poslom, po tržišnoj ceni u vreme prenosa prava svojine ili drugog prava koje u sebi sadrži pravo raspolaganja, to privredno društvo, odnosno drugo pravno lice ostaje vlasnik nepokretnosti, a Republika Srbija je obveznik isplate novčane naknade i da lice iz stava 2. ovog člana, koje je steklo pravo svojine ili drugo pravo koje u sebi sadrži pravo raspolaganja na nepokretnosti na osnovu pravnog posla za koje u vreme prenosa nije plaćena tržišna cena, obveznik je vraćanja nepokretnosti iz stava 1. ovog člana (član 7. st. 2. i 3.); da ako je imovina koja je predmet vraćanja prešla iz državne, odnosno društvene u privatnu svojinu na osnovu nezakonitih, odnosno fiktivnih pravnih akata i poslova, obveznik vraćanja ili isplate tržišne novčane naknade je pravno, odnosno fizičko lice koje je na dan stupanja na snagu ovog zakona neosnovano obogaćeno od te imovine i da ako takvo lice ne postoji, obveznik plaćanja novčane naknade je Republika Srbija i da se nezakonitost, odnosno fiktivnost pravnih akata i poslova iz stava 2. ovog člana utvrđuju se u sudskom postupku (član 8. st. 2. i 3.); da su stranke u postupku za vraćanje imovine crkva, odnosno verska zajednica, ili njen pravni sledbenik, obveznik vraćanja i drugo pravno ili fizičko lice koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa ima pravo da učestvuje u postupku (član 24.); da su obveznici vraćanja i treća lica dužni da Direkciji podnesu sve dokaze i dozvole uvid u isprave i podatke koji su potrebni za kompletiranje dokumentacije o zahtevu, pod pretnjom novčane kazne (član 27. stav 2.); da od 1. maja 2006. godine nije dozvoljeno bilo kakvo raspolaganje imovinom koja je po odredbama ovog zakona predmet vraćanja, niti zasnivanje hipoteke, zaloge ili zakupa na toj imovini i da su pravni poslovi i pravni akti koji su u suprotnosti sa odredbom stava 1. ovog člana ništavi (član 36. st. 1. i 2.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i navedene ustavnopravne razloge tj. okolnost da podnosilac osporava zaključak sudova da su bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za donošenje presude zbog propuštanja i da s tim u vezi ukazuje, na po njemu, sporna pitanja koja su se postavila u konkretnom slučaju i koja su zahtevala da sudovi na njih odgovore, Ustavni sud je ocenio da je osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje potrebno ispitati sa aspekta postojanja proizvoljne primene merodavnog prava i povrede prava na obrazloženu sudsku odluku. U vezi sa iznetim, Ustavni sud podseća da se u više svojih odluka izjasnio o tome da su redovni sudovi u prvom redu pozvani da tumače i primenjuju merodavno pravo i da zadatak Ustavnog suda nije da ispituje pravilnost njihovih pravnih zaključaka i da na taj način postupa kao instancioni sud, ali da proizvoljna ili arbitrerna primena merodavnog procesnog ili materijalnog prava na štetu podnosioca može da dovede do povrede ustavnog prava na pravično suđenje, te da stoga, u određenim situacijama koje zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i navedenih ustavnopravnih razloga, ima osnova da se povreda prava na pravično suđenje ceni i sa stanovišta primene merodavnog prava (videti, između ostalih, odluke Ustavnog suda Už – 616/2008 od 2. decembra 2010. godine i Už–1038/2008 od 9. juna 2011. godine na: www.ustavni.sud.rs). Takođe, Ustavni sud podseća da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija) podrazumeva obavezu sudova da obrazlože svoje odluke tako da iznesu suštinske razloge kojima su se rukovodili prilikom njihovog donošenja. Ova obaveza ne znači da su sudovi dužni da detaljno odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente jer mera do koje postoji ova obaveza zavisi od prirode odluke i okolnosti konkretnog slučaja (videti presude ESLjP u predmetima Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, broj predstavke 16034/90, stav 61. i Garcia Ruiz protiv Španije, od 21. januara 1999. godine, broj predstavke 30544/96, stav 26.).

Polazeći od toga da je o pravu tužilje prema podnosiocu ustavne žalbe na spornom zemljištu, odlučeno presudom zbog propuštanja, Ustavni sud smatra, pre svega, neophodnim da istakne da je za donošenje ove presude, osim uslova da tuženi nije odgovorio na tužbu u određenom roku, potrebno da budu kumulativno ispunjeni i sledeći uslovi: da je tuženom uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja; da činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac podneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate ; da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi i da ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizlazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da odgovori na tužbu . Dakle, okolnost da tuženi nije dostavio odgovor na tužbu u određenom roku, sama po sebi, nije dovoljna da sud, presudom zbog propuštanja, usvoji tužbeni zahtev. Što se tiče prvog uslova, Ustavni sud ukazuje na to da će dostavljanje proizvesti dejstvo samo ako je izvršeno uredno tj. na način propisan zakonom, a dokaz o uredno izvršenom dostavljanju je dostavnica koju, kao potvrdu o prijemu pismena, potpisuju dostavljač i adresat ili lice kome je pismeno uručeno sa dejstvom prema adresatu. Dalje, sledeći uslov koji mora da bude ispunjen jeste da činjenični navodi tužbe moraju biti potkrepljeni priloženim dokazima, što znači da se ti činjenični navodi ne proveravaju izvođenjem dokaza. Međutim, to ne znači da je sud odlobođen od obaveze da proveri da li su činjenice navedene u tužbi u skladu sa priloženim dokazima ili opštepoznatim činjenicama. Takođe, neophodno je i da iz činjenica navedenih u tužbi logično proizlazi osnovanost tužbenog zahteva tj. pravna posledica o kojoj sud treba da odluči, što znači da je sud dužan da na izneto činjenično stanje primeni merodavno materijalno pravo. Dakle, sud donosi meritornu odluku na osnovu činjenica koje je izneo tužilac, pa stoga mora činjenice iz tužbe da podvede pod odredbe merodavnog materijalnog prava, kako bi utvrdio da li iz njih proizlazi osnovanost tužbenog zahteva.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da se ovaj predmet ticao tužbenog zahteva Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve za utvrđenje prava svojine prema podnosiocu ustavne žalbe na parceli koja joj je prethodno u upravnom postupku vraćena primenom Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama i na kojoj joj je pravnosnažnim rešenjem upravnog organa istovremeno utvrđeno pravo svojine, a Republika Srbija, kao vlasnik i OZZ "K." kao držalac, kako je to utvrđeno u upravnom postupku, obavezane da joj je prenesu u svojinu, odnosno predaju u državinu. Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio odgovor na tužbu u određenom roku, prvostepeni sud je našao da su ispunjeni svi uslovi propisani članom 338. stav 1. Zakona o parničnom postupku za donošenje presude zbog propuštanja, sa čime su se složili drugostepeni i revizijski sud. Imajući u vidu žalbene i revizijske navode podnosioca, Sud primećuje da su se u postupku pred redovnim sudovima postavila dva osnovna pitanja koja su se ticala ispunjenosti uslova za donošenje pomenute presude: prvo - da li je tužba sa prilozima i poukom o posledicama propuštanja da se u određenom roku dostavi odgovor na tužbu uredno uručena podnosiocu, i drugo - da li osnovanost tužbenog zahteva tužilje logično i neupitno proizlazi iz činjeničnih navoda tužbe . U tom smislu, Ustavni sud primećuje da je samo prvo od dva prethodno navedena pitanja bilo predmet razmatranja oba suda – drugostepenog i revizijskog, koji su dali ocenu da je dostavljanje bilo uredno. Ovu ocenu navedeni sudovi su obrazložili time da je dostava tužbe sa prilozima i pomenutom poukom izvršena na adresu prebivališta zakonskog zastupnika podnosioca u skladu sa članom 132. stav 1. Zakona o parničnom postupku jer je dostavljanje ovih pismena prethodno bilo bezuspešno na adresi u to vreme registrovanog sedišta podnosioca , a da je njihov prijem potvrđen ne samo potpisom lica kojima su uručena, već i pečatom podnosica. Po nalaženju Ustavnog suda, ovako dati razlozi ne upućuju na zaključak da su sudovi zanemarili važne okolnosti konkretnog slučaja koje se tiču načina izvršenog dostavljanja i dokaza o uredno izvršenom dostavljanju, pa se, stoga, barem što se tiče ove ocene, ne može govoriti ni o proizvoljnoj primeni odredaba merodavnog procesnog prava kojima je uređeno pitanje dostavljanja pismena u postupku. Sud smatra da rizik eventualno neovlašćenog raspolaganja pečatom podnosioca od strane lica koje je, ne samo pečatom, već i svojim potpisom potvrdilo prijem pomenutih pismena na adresi zastupnika podnosioca, ne može da snosi sud u situaciji kada je dostavljanje pismena na adresu sedišta podnosioca bilo prethodno bezuspešno.

Što se tiče drugog pitanja, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud "kontrolišući primenu materijalnog prava", iako se prvostepeni sud nije pozvao ni na jednu odredbu bilo kog materijalnog zakona, ocenio neosnovanim podnosiočeve žalbene navode o tome da nisu bili ispunjeni ostali uslovi za donošenje presude zbog propuštanja. Argumentacija drugostepenog suda se zasniva na stanovištu da pravo svojine tužilje, koje je "ponovo pribavljeno" odlukom upravnog organa iz 2009. godine, nije dovedeno u sumnju postojanjem ranije odluke izvršnog suda o prodaji zemljišta od 2. novembra 2006. godine jer sporna parcela, prema odredbama člana 36. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama i odredbama Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine nije mogla da bude predmet prodaje iz razloga što je nakon 1. maja 2006. godine bilo zabranjeno raspolaganje imovinom koja je predmet vraćanja ranijim vlasnicima i što nije bio okončan postupak razgraničenja zemljišta u društvenoj svojini od zemljišta u državnoj svojini, a što je, kako dalje nalazi drugostepeni sud, "tuženi morao znati, pa stoga i svoja prava povodom sporne parcele štititi u postupku restitucije...". U vezi sa ovako datom ocenom drugostepenog suda o ispunjenosti ostalih uslova za donošenje presude zbog propuštanja, konkretno uslova koji zahteva da osnovanost tužbenog zahteva logično proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi, Ustavni sud, pre svega primećuje da iz rešenja Direkcije za restituciju od 27. jula 2009. godine i presude Upravnog suda U. 11447/10 od 1. juna 2011. godine proizlazi da ponosilac nije imao status stranke niti učesnika u postupku restitucije i u upravnom sporu. Takođe, obrazloženje ovih akata ne daje pouzdan odgovor na pitanje da li je podnosilac uopšte bio obavešten o vođenju ovog postupka, te da li su pomenuti organi bili obavešteni o tome da je sporno zemljište još u novembru 2006. godine prodato u izvršnom postupku koji je vođen protiv OZZ "Kovilj" jer je u tom momentu bilo uknjiženo kao društvena svojina pomenute Zadruge, a koju činjenicu je kao takvu utvrdila i Direkcija za restituciju, pozivajući se na izvod iz ZKUL izdat 21. januara 2008. godine. Pored toga, Ustavni sud primećuje da je, saglasno prethodno citiranim odredbama Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, na strani Republičkog fonda za zaštitu, korišćenje, unapređivanje i uređenje poljoprivrednog zemljišta i preduzeća koja koriste to zemljište, odnosno nadležnog ministarstva bila obaveza da do 31. decembra 1997. godine izvrše popis tog zemljišta i odgovarajuće promene u javnim evidencijama o nepokretnostima. U vezi sa iznetim, Ustavni sud podseća da je, razmatrajući pitanje subjektivnih granica dejstva pravnosnažne sudske odluke, u svojoj Odluci Už -7629/2012 od 16. aprila 2015. godine istakao da bi odstupanje od shvatanja da presuda deluje samo među strankama, dovelo do toga da treće lice koje nije učestvovalo u postupku koji se ticao njegovih prava i obaveza i koje samim tim nije bilo u mogućnosti da se izjasni o osnovanosti zahteva uperenog na njegovo subjektivno pravo, bilo lišeno mogućnosti da osporava takvu odluku, te da bi trpelo posledice postupka u kome nije učestvovalo bez svoje krivice. S obzirom na žalbene i revizijske navode koje je podnosilac izneo u postupku pred redovnim sudovima, Ustavni sud smatra neophodnim da podseti i da je u Odluci Už-3022/2012 od 29. januara 2015. godine istakao da je pretpostavka tačnosti izvršenog upisa oboriva, ali u propisanom postupku, te da sudovi ne mogu preispitivati tačnost zemljišnoknjižnog upisa, sem ukoliko onaj ko to osporava isto traži na način kako to zakon propisuje. Takođe, Ustavni sud podseća da prema praksi ESLjP, rizik od bilo kakve greške ili propusta koji napravi državni organ mora da snosi država, a takve greške se ne smeju ispravljati na teret građana (videti presudu u predmetu Gashi protiv Hrvatske , od 13. decembra 2007. godine, broj predstavke 32457/05, stav 40.).

Nadalje, Ustavni sud primećuje da je Vrhovni kasacioni sud, i pored toga što je podnosilac u reviziji ponovio sve žalbene navode zbog kojih je smatrao da nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje presude zbog propuštanja, a koji su u većoj meri identični navodima ustavne žalbe, te ukazao zašto smatra neprihvatljivim stav drugostepenog suda o tome da je on morao da zna da sporno zemljište nije moglo da bude predmet prodaje u izvršnom postupku, u situaciji kada je u tom momentu u katastru upisano kao društvena svojina OZZ "K." i kada nije ni podnet zahtev za vraćanje, a njemu je isto dodeljeno u svojinu nakon uplate izlicitirane kupoprodajne cene odlukom nadležnog suda , svoja razmatranja ograničio samo na ispitivanje osnovanosti revizijskih navoda o urednom dostavljanju, dok se u pogledu ostalih navoda žalioca zadovoljio time da kaže da osnovanost tužbenog zahteva proizlazi iz činjenica navedenih u tužbi i da su ispunjeni svi uslovi propisani članom 338. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Uzimajući u obzir mogući odlučujući učinak ovih tvrdnji na ishod postupka, Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud morao da na njih dâ konkretan i izričit odgovor, nezavisno od toga kakav bi bio njegov konačan zaključak (videti presudu ESLjP u predmetu Lacatus i drugi protiv Rumunije, od 13. novembra 2012. godine, broj predstavke 12694/04, stav 102.). Stoga je, po oceni Ustavnog suda, nerazmatranje pitanja koja su od ključnog značaja za primenu merodavnog prava, dovelo do povrede prava na obrazloženu sudsku odluku, te posledično i do proizvoljnog pravnog zaključka suda o tome da su bili kumulativno ispunjeni zakonom propisani uslovi za donošenje presude zbog propuštanja.

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom revizijskom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US , 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je zaključio da se štetne posledice učinjene povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da u ponovnom postupku taj sud donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 5419/12 od 5. septembra 2013. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Polazeći od toga da će na osnovu Odluke Ustavnog suda osporena drugostepena presuda biti predmet ponovnog razmatranja po reviziji podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na mirno uživanje imovine , kao ni zahtev za naknadu materijalne štete.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu o svojini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti