Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u porodičnom sporu
Kratak pregled
Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu oca izjavljenu protiv presude o poveravanju deteta majci. Iako je sud propustio da odluči o zahtevu za izuzeće veštaka, ta povreda, s obzirom na odbijanje saradnje podnosioca sa organom starateljstva, nije uticala na pravičnost postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . B . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2017. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S . B . izjavljena protiv stav ova drugog, trećeg, četvrtog i petog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 3110/10 od 19. januara 2012. godine .
O b r a z l o ž e nj e
1. S. B . iz Beograda je, 21. marta 2014. godine, u svoje ime i u ime mal. M. B, a preko punomoćnika M. K, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv stavova drugog, trećeg, četvrtog i petog izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 3110/10 od 19. januara 2012. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama čl. 23, čl. 25, čl. 36. i čl. 64. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe S. B . povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, a da su “njegovom maloletnom detetu M . B . povređena Ustavom zajemčena prava na ljudsko dostojanstvo, fizički i psihički integritet... prava deteta na zaštitu od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja“; da prvostepeni sud nije doneo odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe S. B . za izuzeće veštaka u ovoj pravnoj stvari, te da su postojale okolnosti koje su dovodile u sumnju nepristrasnost ovih lica koja su zaposlena na Klinici za dečiju psihijatriju i neurologiju M. f . u B, jer je tužena -protivtužilja zaposlena na M . f . u B . – Institutu za p . f, a koji se nalazi u istoj ulici kao i klinika kojoj je povereno veštačenje; da je nadležni Centar za socijalni rad opštine N . učinio brojne propuste u radu.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređen o ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 3110/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Ova parnica je vođena po tužbama tužioca-protivtuženog S . B, ovde podnosioca ustavne žalbe, i tužene -protivtužilje S . Ž . B, radi razvoda braka parničnih stranaka i poveravanja njihovog deteta mal. M . B . na samostalno vršenje roditeljskog prava.
Prvostepeni sud je u više navrata naložio Gradskom centru za socijalni rad – Odeljenje N. da dostavi nalaz i mišljenje na okolnost podobnosti parničnih stranaka za vršenje roditeljskog prava nad mal. M . B.
Navedeni organ starateljstva je dopisom od 29. oktobra 2010. godine obavestio parnični sud da je tužilac-protivtuženi potpuno prekinuo saradnju i kontakt sa stručnim timom zaduženim da vrši opservaciju odnosa između parničnih stranaka i mal. deteta, pa da je u konkretnom slučaju nužno da se izvrši veštačenje na navedene okolnosti putem neke druge ustanove.
Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P2. 3110/10 od 10. novembra 2010. godine odredio da se izvede dokaz veštačenjem u ovoj pravnoj stvari na okolnost procene podobnosti parničnih stranaka za vršenje roditeljskog prava i održavanja ličnih odnosa roditelja kome dete nije povereno na staranje i deteta, te je veštačenje poverio Klinici za dečiju psihijatriju i neurologiju M . f . u B.
Tužilac-protivtuženi je 2. decembra 2010. godine podneo zahtev za izuzeće komisije veštaka, ističući da je tužena -protivtužilja zaposlena na M . f . u B . i da postoje okolnosti koje dovode u sumnju nepristrasnost komisije. Prvostepeni sud do zaključenja glavne rasprave nije odlučio o navedenom zahtevu.
Nakon što je imenovana komisija dostavila traženi nalaz i mišljenje, Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P2. 3110/10 od 18. maja 2011. godine (koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 12559/11 od 19. oktobra 2011. godine) odredio privremenu meru tako što je mal. M. B . poverio tuženoj-protivtužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava sve do pravnosnažnog okončanja ove parnice .
Prvi osnovni sud u Beogradu je 19. januara 2012. godine doneo osporenu presudu, kojom je: u stavu prvom izreke razveo brak parničnih stranaka; u stavu drugom izreke poverio mal. M. B . na staranje tuženoj-protivtužilji, koja će samostalno vršiti roditeljsko pravo; u stavu trećem izreke odredio model održavanja ličnih odnosa navedenog deteta sa tužiocem-protivtuženim, kao roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo; u stavu četvrtom izreke odredio način preuzimanja i vraćanja deteta od strane tužioca-protivtuženog; u stavu petom izreke odredio mere zaštite od nasilja u porodici u trajanju od godinu dana, tako što je zabranio parničnim strankama svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje kojim se ugrožava psihički i fizički integritet drugog roditelja i maloletnog deteta i naložio da se prilikom preuzimanja deteta uzdrže od ovakvog ponašanja. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u nalazu i mišljenju komisije veštaka konstatovano da su problemi u braku parničnih stranaka prisutni od samog zasnivanja te zajednice i intezivirani rođenjem deteta, pa da geneza problema leži u tome što parnične stranke nisu uspele da uspostave funkcionalnu bračnu zajednicu u okviru primarne porodice tužioca-protivtuženog, zbog postojećih razlika u načinu rešavanja svakodnevnih životnih situacija i preterane vezanosti supružnika za svoje primarne porodice; da bračni odnos parničnih stranaka karakteriše duboko međusobno nepoverenje, nerazumevanje, neprijateljstvo sa vređanjem i psovanjem, a da je međusobno optuživanje za fizičko i psihičko zlostavljanje u najvećem delu u funkciji borbe za starateljstvo; da odnos roditelja prema maloletnom detetu karakterišu neusaglašeni vaspitni stavovi roditelja koji su odraz njihovog konflikta; da je tužena-protivtužilja u najvećem delu preuzela brigu oko mal. deteta, što je odgovarajuće uzrastu deteta i ulozi majke, dok tužilac-protivtuženi sebe postavlja u pasivnu poziciju roditelja koji nije aktivan u svakodnevnoj brizi oko deteta, jer mu je to “zabranjeno“ od strane tužene-protivtužilje, ali da je izuzetno aktivan u pribavljanju dokaza o tome da je tužena-protivtužilja zlostavljala dete; da je u suštini kod oba roditelja prisutno zanemarivanje potreba deteta u funkciji jačanja privrženosti deteta za svakog od njih ponaosob; da je tužena-protivtužilja u roditeljskoj ulozi često anksiozna i prebrižna, sa nešto rigidnijim granicama, dok je tužilac-protivtuženi emocinalno vezan za dete, ima pasivniji roditeljski stav i uglavnom “sve dopušta“ bez postavljanja jasnih granica; da je komisija veštaka predložila da se mal. dete poveri tuženoj-protivtužilji, s obzirom na uzrasno uslovljenu i fukcionalnu upućenost deteta na majku, koja u ovom trenutku poseduje više raspoloživih psiholoških resursa za staranje o detetu; da su veštaci dr A.L. i dr S.P. na ročištu za glavnu raspravu održanom 19. septembra 2011. godine istakle da je tačno da su u pojedinim slučajevima, koji su zabeleženi kamerama, reakcije tužene-protivtužilje prema detetu bile suviše naglašene, ali su napomenule da je čitava atmosfera u domaćinstvu parničnih stranaka bila loša, pa da iz ponašanja samog deteta koje je praćeno u više razgovora proizlazi da ne postoji rizik od ponavljanja ovakvog ponašanja tužene-protivtužilje; da prvostepeni sud nalazi da su imenovani veštaci u potpunosti odgovorili na zadatak koji im je dat, te da su na krajnje stručan i profesionalan način izvršili opservaciju odnosa deteta sa svojim roditeljima i dali objektivno mišljenje zasnovano na pravilima struke, zbog čega je sud ocenio i da nije potrebno da se odredi novo veštačenje koje bi se poverilo drugoj instituciji, na čemu je insistirao tužilac-protivtuženi; da ovome ide u prilog i nalaz i mišljenje Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje N . broj 56052-452/10 od 7. novembra 2011. godine, a koji je dat nakon što je doneto navedeno rešenje o privremenoj meri; da je organ starateljstva ocenio da je, nakon preseljenja tužene -protivtužilje sa detetom u stan njene majke, izostao i svakodnevni partnerski konflikt, pa da tužena-protivtužilja živi u zajednici sa majkom u skladnim porodičnim odnosima koja joj pomaže u zbrinjavanju deteta; da je sveden na minimum nivo stresa kojem su bili izloženi tužena-protivtužilja i dete, te da je tužena-protivtužilja dominantno negujuća i usmeravajuća, prepoznavajući i stimulišući postojeće potencijale deteta; da je tužilac-protivtuženi opet odbio da učestvuje u postupku pred organom starateljstva, koji je predložio da je u najboljem interesu deteta da nastavi da živi sa majkom, kao i da je potrebno da parnične stranke uspostave fukcionalnu roditeljsku komunikaciju i saradnju, imajući u vidu njihove verbalne konflikte do kojih je dolazilo prilikom preuzimanja deteta; da je prvostepeni sud primenom odredaba čl. 78. i 270. Porodičnog zakona doneo odluku da se dete poveri tuženoj-protivtužilji na staranje, smatrajući da je ovakva odluka u najboljem interesu deteta i uzimajući u obzir pol i uzrast deteta, kao i njegovu bliskost sa majkom, sigurnost koju oseća pored nje i da ne postoji rizik da će majka zlostavljati dete, što je potvrdio organ starateljstva kada je izvršio opservaciju odnosa po iseljenju tužene-protivtužilje i deteta iz domaćinstva u kojem su zajedno živeli sa tužiocem-protivtuženim; da je sud smatrao da nije potrebno tražiti i mišljenje Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje P, s obzirom da je novo prebivalište tužene-protivtužilje na teritoriji ovog odeljenja, iz razloga što se područna jedinica organa starateljstva na N. uključila u postupak po nalogu suda, čak i pre podnošenja tužbe nakon obraćanja parničnih stranaka, pri čemu je tužilac -protivtuženi odbio saradnju sa ovim odeljenjem, kako u momentu davanja nalaza i mišljenja u novembru 2011. godine, tako i ranije.
Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž2. 1185/12 od 12. decembra 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke, prihvatajući pravno stanovište Prvog osnovnog suda u Beogradu u pogledu poveravanja mal. M. B . na samostalno vršenje roditeljskog prava tuženoj -protivtužilji. Drugostepeni sud je u obrazloženju presude konstatovao da je cenio navode žalbe tužioca-protivtuženog, prema kojima nije odlučeno o njegovom zahtevu za izuzeće veštaka Klinike za dečiju psihijatriju i neurologiju M. f . u B, pa je ocenio da neodlučivanje o tom zahtevu predstavlja relativno bitnu povredu pravila postupka, koja nije od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude , ističući da je nalaz i mišljenje imenovanih veštaka stručan i argumentovan, kao i da je sam tužilac-protivtuženi platio troškove za obavljanje veštačenja, iako se protivio imenovanju tih veštaka.
Odlučujući o reviziji tužioca – protivtuženog, Vrhovni kasacioni sud je 14. novembra 2013. godine doneo presudu Rev. 1051/2013, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu reviziju tužioca-protivtuženog izjavljenu protiv navedene drugostepene presude u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke; u stavu drugom izreke odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca -protivtuženog izjavljenu protiv navedene drugostepene presude, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu petom izreke .
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite, kao i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (član 23.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, te da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, pa da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet, te da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja, kao i da deca rođena izvan braka imaju jednaka prava kao deca rođena u braku, a da se prava deteta i njihova zaštita uređuju zakonom (član 64.).
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, koja je od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 253. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da ve štak može biti isključen ili izuzet iz istih razloga kao i sudija ili sudija-porotnik (stav 1); da je stran ka dužna da podnese zahtev za izuzeće veštaka čim sazna da postoji razlog za izuzeće, a najdocnije pre početka izvođenja dokaza vštačenjem (stav 2.); da o zahtevu za isključenje i izuzeće odlučuje sud, a da sudija zamoljenog suda i predsednik veća odlučuju o izuzeću ako im je povereno izvođenje dokaza veštačenjem (stav 4.); da će sud, a ko je stranka saznala za razlog za isključenje ili izuzeće posle izvršenog veštačenja i prigovara veštačenju iz tog razloga, postupiti kao da je zahtev stavljen pre izvršenog veštačenja (stav 6.).
Odredbom člana 270. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 i 6/15) je predviđeno da je sud, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.
5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi Ustavom zajemčenih prava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je najpre konstatovao da podnosilac ustavne žalbe S . B, s jedne strane, osporava prvostepenu presudu donetu u bračnom sporu po tužbama parničnih stranaka za razvod braka i poveravanje deteta na samostalno vršenje roditeljskog prava, smatrajući da je povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava , te da isti podnosilac, s druge strane, izjavljuje ustavnu žalbu u ime mal. M. B , ističući da je njegovom sinu u ovom porodičnom sporu povređeno pravo na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. Ustava, pravo na n epovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava i prava deteta iz člana 64. Ustava.
Imajući u vidu navode podnosioca ustavne žalbe kojima obrazlaže tvrdnje o povredi njegovog prava na jednaku zaštitu prava, a kojima se prvenstveno ukazuje na neodlučivanje prvostepenog suda o njegovom zahtevu za izuzeće veštaka, Ustavni sud je zaključio da navedeni podnosilac dovodi u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka po njega, pa je u tom smislu ispitivao da li je u ovom porodičnom sporu povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je odredbama člana 253. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u parnici u kojoj je doneta osporena presuda, omogućeno strankama da podnesu zahtev za isključenje ili izuzeće veštaka, kao posebnog učesnika u postupku koga angažuje sud, kada je radi utvrđivanja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže. Razlozi za isključenje ili izuzeće veštaka su bili identični razlozima zbog kojih su stranke mogle da traže izuzimanje od postupanja u predmetu sudija profesionalaca i sudija porotnika , a koji su taksativno bili predviđeni odredbama člana 66. navedenog procesnog zakona. To su razlozi koji u objektivnom ili subjektivnom pogledu mogu izazvati sumnju u nepristrasnost sudija, odnosno veštaka. Ustavni sud je primetio da zahtev za isključenje ili izuzeće veštaka nije mogao biti predmet opstrukcije parničnih stranaka, zato što je Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine predvideo određeni vremenski okvir za podnošenje tog procesnog sredstva. Dakle, stranka je imala dužnost da podnese navedeni zahtev najkasnije pre početka izvođenja dokaza veštačenjem, a izuzetno i nakon obavljenog veštačenja ukoliko je stranka tek u toj fazi postupka saznala za razlog za isključenje ili izuzeće. Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe S. B . blagovremeno (nakon što je prvostepeni sud doneo rešenje kojim je odredio da se izvede dokaz veštačenjem u ovoj pravnoj stvari) podneo zahtev za izuzeće Klinike za dečiju psihijatriju i neurologiju M. f . u B, ukazujući da je tužena-protivtužilja zaposlena na istom fakultetu zbog čega je doveo u pitanje nepristranost pomenute ustanove, a da Prvi osnovni sud u Beogradu nije odlučio o njegovom zahtevu do zaključenja glavne rasprave. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je zaključio da je postupajući prvostepeni sud prekršio odredbu člana 253. Zakona o parničnom postupku na štetu podnosioca ustavne žalbe S. B.
Međutim, odlučujući o osnovanosti ustavne žalbe navedenog podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je pre svega imao u vidu da je osporena presuda doneta u porodičnom sporu radi poveravanja deteta na samostalno vršenje roditeljskog prava, u kome parnični sud ima dužnost da, u vezi ocene podobnosti roditelja za vršenje tog prava, zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva. Podnosilac ustavne žalbe je u konkretnom slučaju odbio da učestvuje u postupku opservacije odnosa između parničnih stranaka i mal. M . B . pred nadležnim Gradskim centrom za socijalni rad – Odeljenje N, zbog čega je Prvi osnovni sud u Beogradu bio prinuđen da veštačenje na zadate okolnosti poveri drugoj ustanovi. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da se ocena prvostepenog suda o podobnosti tužene-protivtužilje za samostalno vršenje roditeljskog prava ne temelji samo na nalazu i mišljenju Klinike za dečiju psihijatriju i neurologiju M. f . u B, već i nalazu i mišljenju navedenog organa starateljstva datom nakon što je u predmetnom parničnom postupku doneto rešenje o privremenoj meri, a koji je vršio ekspertizu odnosa između parničnih stranaka i mal. deteta posle preseljenja tužene -protivtužilje sa mal. M. B . u stan njene majke. Pri tome, podnosilac ustavne žalbe je ponovo i u ovoj fazi parničnog postupka odbio saradnju sa stručnim timom Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje N.. Stoga Ustavni sud smatra da Prvi osnovni sud u Beogradu prilikom donošenja osporene presude nije pokazao bilo kakvu proizvoljnost u oceni dokaza bitnih za odluku o poveravanju mal. M . B . na samostalno vršenje roditeljskog prava. Polazeći od svega navedenog, a posebno uzimajući u obzir kontinuirano odbijanje podnosioca ustavne žalbe da se podvrgne ispitivanju od strane organa starateljstva, koji je prvenstveno ovlašćen da daje stručni nalaz i mišljenje u ovoj vrsti porodičnih sporova, Ustavni sud je ocenio da povreda Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine na štetu podnosioca, u konkretnom slučaju, nema težinu povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.
Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu S. B , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).
U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da je njegovom sinu mal. M. B . povređeno pravo na ljudsko dostojanstvo iz člana 23. Ustava, pravo na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava i pravo deteta iz člana 64. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je imao u vidu pravne posledice pravnosnažne presude donete u bračnom sporu po tužbi za razvod braka supružnika koji imaju zajedničko dete. U tom kontekstu, Ustavni sud ističe da je parnični sud u ovakvoj vrsti bračnog spora dužan uvek da odluči i o vršenju roditeljskog prava, bez obzira da li su stranke postavile takav tužbeni zahtev u parnici, u smislu člana 226. stav 1. Porodičnog zakona. To predstavlja odstupanje od načela dispozicije koje je dominantno u parničnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud dalje konstatuje da parnični sud, u ovakvim pravnim situacijama kada dolazi do prestanka zajednice života supružnika, može doneti dve vrste odluka o vršenju roditeljskog prava. Porodični zakon poznaje odluku o zajedničkom vršenju roditeljskog prava, koja se u praksi retko javlja, jer se ona donosi jedino u slučaju kada je parnica pokrenuta na osnovu predloga za sporazumni razvod braka koji sadrži i odgovarajući sporazum supružnika o zajedničkom vršenju roditeljskog prava i ukoliko sud oceni da je takav sporazum u najboljem interesu deteta, kao i odluku o samostalnom vršenju roditeljskog prava, koja se u praksi češće javlja i koja se donosi u tri slučaja: ukoliko parnični sud proceni da sporazum supružnika o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava nije u najboljem interesu deteta; ukoliko sud oceni da je sporazum supružnika o samostalnom vršenju roditeljskog prava u najboljem interesu deteta; u slučaju kada ne postoji sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava, kada sud vrši sopstvenu ocenu o tome koji je roditelj podoban da mu se dete poveri na staranje i samostalno vršenje roditeljskog prava (kao što je bila reč i u predmetnom parničnom postupku). Dakle, Ustavni sud je zaključio da lice koje na osnovu sudske odluke vrši samostalno roditeljsko pravo ima pravo i obavezu da se stara o tom detetu što obuhvata čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje i upravljanje i raspolaganje imovinom deteta, a da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima isključivo pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da sa drugim roditeljem koji vrši roditeljsko pravo zajednički i sporazumno odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta, a o čemu govori odredba člana 78. stav 3. Porodičnog zakona. To opet znači da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo nema zakonsko ovlašćenje da zastupa dete tako što će pokretati postupke radi zaštite njegovih prava i interesa. Polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe mal. M . B . na osnovu pravnosnažne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2. 3110/10 od 19. januara 2012. godine (ova presuda je postala pravnosnažna donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 1185/12 od 12. decembra 2012. godine) poveren tuženoj-protivtužilji S . Ž . B . na samostalno vršenje roditeljskog prava, Ustavni sud je zaključio da podnosilac S . B . od momenta pravnosnažnosti navedene presude nema više ovlašćenje za zastupanje njegovog sina. Samim tim, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe u konkretnom slučaju nije mogao ni da prenese ovlašćenje za zastupanje na ad vokata M. K, pa nije posebno cenio tvrdnje o povredi prava mal. M . B . zajemčenih odredbama čl. 23, 25. i 64. Ustava.
6. Saglasno svemu izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.