Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u postupku rehabilitacije

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka kojima je odbijen zahtev za rehabilitaciju oca podnosioca. Redovni sudovi su ispravno primenili Zakon o rehabilitaciji, jer je utvrđeno da je lice proglašeno za ratnog zločinca od strane nadležne komisije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2593/2016
11.01.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz Rumenke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba ustavna žalba M. V . izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Reh ž. 27/16 od 11. februara 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rehabilitaciju, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz Rumenke izjavio je Ustavnom sudu, 29. marta 2016. godine, preko punomoćnika M. Š . Š, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Reh ž. 27/16 od 11. februara 2016. godine, zbog povrede čl. 32, 35, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, između ostalog, navodi da su redovni sudovi odbili kao neosnovan zahtev za rehabilitaciju njegovog oca, sa obrazloženjem da je on proglašen za ratnog zločinca, iako tokom postupka nije utvrđeno da je on osuđen, odnosno da je protiv njega vođen bilo kakav postupak u kome je on proglašen za ratnog zločinca ili učesnika u ratnim zločinima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Reh. 271/12 od 20. oktobra 2015. godine delimično usvojio zahtev predlagača i rehabilitovao pokojnog M. V . (dedu podnosioca ustavne žalbe) , rođenog 19. aprila 1889. godine u Novom Sadu, a preminulog 22. oktobra 1944. godine i utvrdio da je lišen života iz nacionalnih razloga, te da su pravne posledice takvog postupka ništave. Zahtev za rehabilitaciju M. V . (oca podnosioca) , rođenog 4. januara 1914. godine je odbijen kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi predlagača, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem Reh ž. 27/16 od 11. februara 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu predlagača i potvrdio rešenje Višeg suda u Novom Sadu Reh. 271/12 od 20. oktobra 2015. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da iz dokaza koji su tokom prvostepenog postupka izvedeni proizlazi da se u okviru građe Anketne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini, kao i u zbirci dokumenata Muzeja Vojvodine na spiskovima likvidiranih zločinaca nalazi i ime M. V . - mlađeg (otac predlagača) . Takođe je utvrđeno da je Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini pod brojem 82/44 od 12. januara 1945. godine uputila Mesnom povereništvu u Novom Sadu dopis u kome navodi da je navedeno lice utvrdila kao ratnog zločinca i optužila ga Vojnom sudu , te da stoga navedeno lice, saglasno odredbama člana 2. st. 1. i 2. tačka 2) Zakona o rehabilitaciji, ne podleže rehabilitaciji.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega(član 32. stav 1.); da svako ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom; kao i da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. st 1. i 2.).

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona: na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke, izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije, sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije, sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije; da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda; da pravo na rehabilitaciju imaju i lica iz stava 1. ovog člana koja se, u skladu sa zakonom i drugim propisima, smatraju borcima narodnooslobodilačkog rata; da pravo na rehabilitaciju nemaju lica koja su za vreme trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije lišena života u oružanim sukobima kao pripadnici okupacionih oružanih snaga i kvislinških formacija; da Republika Srbija, u smislu ovog zakona, nije odgovorna za radnje i akte okupacionih snaga za vreme trajanja Drugog svetskog rata na teritoriji Republike Srbije (član 1.); da se ne mogu rehabilitovati i nemaju pravo na vraćanje imovine oduzete na osnovu propisa iz člana 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Službeni glasnik RS", broj 72/11), pripadnici okupacionih snaga koje su okupirale delove teritorije Republike Srbije tokom Drugog svetskog rata i pripadnici kvislinških formacija, a koji su izvršili, odnosno učestvovali u izvršenju ratnih zločina, da se pod licima iz stava 1. ovog člana, odnosno licima iz člana 5. stav 3. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) smatraju: sva lica koja su odlukom vojnog suda ili drugog organa pod kontrolom Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije od dana oslobođenja određenog mesta proglašena za ratne zločince, odnosno učesnike u ratnim zločinima; sva lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima, da se pod licima iz stava 1. ovog člana ne smatraju lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona rehabilitovana, lica koja budu rehabilitovana po sili zakona u skladu sa ovim zakonom, kao i lica za koja se u postupku rehabilitacije utvrdi da nisu izvršila, odnosno učestvovala u izvršenju ratnih zločina, da se pod danom oslobođenja, u smislu stava 2. tačka 1) ovog člana smatra dan kada su pripadnici Narodnooslobodilačkog pokreta počeli efektivno da vrše vlast u određenom naseljenom mestu, koja se kasnije nije prekidala (član 2.) .

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje i prava na rehabilitaciju, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. Ustava, Ustavni sud konstatuje da po dnosilac povredu naveden ih prava zasniva na tvrdnji o navodnoj nezakonitosti osporenih rešenja kojima je njegov zahtev za rehabilitaciju odbijen kao neosnovan , u prilog čemu ističe da tokom postupka nije utvrđeno da je njegov otac osuđen, odnosno da je protiv njega vođen bilo kakav postupak u kome je on proglašen za ratnog zločinca ili učesnika u ratnim zločinima.

Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost pravnih zaključaka redovnih sudova jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog postoji u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska na štetu podnosioca ustavne žalbe, da je za posledicu imala povredu ustavnih prava.

Što se tiče okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud podseća da je osporenim rešenjima odlučivano o tome da li su se stekli uslovi za rehabilitaciju dede i oca podnosioca ustavne žalbe. Redovni sudovi su, polazeći od imperativnih odredaba člana 2. st. 1. i 2. tačka 2) Zakona o rehabilitaciji, kojima je propisano da se ne mogu rehabilitovati i da nemaju pravo na vraćanje imovine lica koja su sudovi i drugi organi Demokratske Federativne Jugoslavije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije, kao i Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tokom Drugog svetskog rata proglasili za ratne zločince, stali na stanovište da nisu ispunjeni uslovi za rehabilitaciju M . V . mlađeg - oca podnosioca ustavne žalbe . Ovo stoga što je tokom postupka utvrđeno da je ovo lice na spisku likvidiranih ratnih zločinaca za mesto Rumenka, kao i da je njegovo ime takođe na spisku lica protiv kojih je Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini podnela tužbu zbog izvršenja ratnih zločina.

Nasuprot tome, Ustavni sud ukazuje da su redovni sudovi osporenim aktima rehabilitovali M. V . – dedu podnosioca , s obzirom na to da je tokom postupka utvrđeno da relevantni arhivi i ustanove ne poseduju podatke o tome da je to lice izvršilo ili učestvovlao u izvršenju ratnih zločina.

Po oceni Ustavnog suda, ovakva obrazloženja osporenih rešenja zasnovana su na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Polazeći od navedenog, te činjenice da u predmetnom postupku nisu izvedeni dokazi kojima bi se dovela u sumnju tačnost podataka koje relevantne ustanove poseduju o ocu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje i prava na rehabilitaciju iz člana 32. stav 1. i člana 35. Ustava nisu osnovane.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda označenih ustavnih prava odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasni k RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima o različitom postupanju sudova, Ustavni sud ukazuje da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te jedna potencijalno različita odluka (rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Reh ž. 438/15 od 24. septembra 2015. godine) ne mora uvek biti razlog da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava. Pošto se u datim okolnostima ne može reći da je u sudskoj praksi bilo dubokih i dugotrajnih razlika, dostavljena odluka nije dovoljna da bi Ustavni sud u ovoj pravnoj stvari pristupio meritornom odlučivanju.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom sudskom postupku bila obezbeđena dvostepenost u odlučivanju, čime je zadovoljen ustavni princip sadržan u navedenoj odredbi Ustava.

Imajući u vidu da se u postupku rehabilitacije utvrđuje samo ispunjenost uslova za rehabilitaciju lica koje je iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišeno života, slobode ili drugih prava, Ustavni sud je ocenio da se osporeni akti ne mogu dovesti u neposrednu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u postupku rehabilitacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti