Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i zaštitu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje i pravnu zaštitu u slučaju prestanka radnog odnosa. Stanovište redovnih sudova da se zaposleni sporazumom može odreći dela otpremnine je proizvoljno i protivno Ustavu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubiše Đorđevića iz Niške Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubiše Đorđevića i utvrđuje da su presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 1063/09 od 2. novembra 2009. godine, u delu u kome je potvrđena presuda Opštinskog suda u Svrljigu P1.253/08 od 27. maja 2009. godine, u stavu drugom izreke, i u delu u kome je preinačena navedena presuda, u stavu trećem izreke, povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po žalbama izjavljenim protiv st. 2. i 3. presude Opštinskog suda u Svrljigu P1.253/08 od 27. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubiša Đorđević iz Niške Banje je 18. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Branislave Panić, advokata iz Niša, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanak radnog odnosa zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom, pored ostalog, potvrđena presuda Opštinskog suda u Svrljigu P1.253/08 od 27. maja 2009. godine u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete na ime manje isplaćene otpremnine, kao i da je preinačena navedena prvostepena presuda u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka. Prema navodima podnosioca ustavne žalbe, neprihvatljivo je stanovište prvostepenog suda, a koje prihvata i drugostepeni sud u osporenoj presudi, o tome da je podnosilac kao zaposleni učinio otpust duga prema poslodavcu, time što je sa poslodavcem zaključio sporazum kojim je regulisano i pitanje visine otpremnine. Podnosilac smatra da nije moguće punovažno se odreći potraživanja koja mu pripadaju, u skladu sa članom 158. Zakona o radu, s obzirom na to da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite u slučaju prestanka radnog odnosa. Stoga je podnosilac predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su mu osporenom presudom povređena navedena Ustavom zajemčena prava, da poništi osporenu presudu u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke i u delu u kome je preinačena u stavu trećem izreke, te da naloži nadležnom sudu da donese novu odluku po njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Svrljigu P1. 253/08 od 27. maja 2009. godine, u stavu drugom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema tuženom MIN „DIV“ Svrljig AD iz Svrljiga, radi isplate naknade štete na ime manje isplaćene otpremnine u neto iznosu od 399.086,04 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom i sa pripadajućim porezima i doprinosima na ovaj iznos i po stopama koje budu važile na dan uplate nadležnim fondovima PIO. U stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u označenom iznosu. Protiv navedene presude i tužilac i tuženi su izjavili žalbe.

Osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 1063/09 od 2. novembra 2009. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je presuda Opštinskog sud u Svrljigu P1. 253/08 od 27. maja 2009. godine, u prvom i drugom stavu izreke, dok je ista presuda preinačena u trećem stavu izreke, u kome je odlučeno o troškovima postupka, tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u sprovedenom postupku utvrđeno da je tužilac bio zaposlen kod tuženog na poslovima vozača kamiona, te da mu je rešenjem tuženog od 27. avgusta 2007. godine otkazan ugovor o radu zbog prestanak potrebe za njegovim radom; da je navedenim rešenjem tuženog poslodavca utvrđeno da tužiocu pripada pravo na otpremninu u iznosu od 110.067,00 dinara u neto iznosu, a na osnovu sporazuma o prestanku radnog odnosa koji su zaključili tužilac i tuženi, kojim se tužilac saglasio da mu prestane radni odnos kao licu za čijim radom je prestala potreba uz isplatu jednokratne novčane naknade u navedenom iznosu; da je tužilac 4. septembra 2007. godine potpisao izjavu da se odriče otpremnine koja mu pripada u skladu sa članom 158. Zakona o radu; da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike iznosa koji je naveden u rešenju o prestanku radnog odnosa i iznosa koji bi mu pripadao prema odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog koji je zaključen 10. juna 2006. godine; da je u postupku nesumnjivo utvrđeno da je tužilac potpisao sporazum sa tuženom u kome se saglasio da mu radni odnos prestane usled ekonomsko-organizacionih promena, uz uslov isplate otpremnine u označenom iznosu, čime su stranke na autonoman način regulisale ne samo radnoprvni status tužioca kod tuženog, već i prava i obaveze u pogledu osnova i visine potraživanja koja su nastala u cilju regulisanja tog statusa; da tužilac nije tražio poništaj sporazuma, niti poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, u delu u kome je utvrđeno pravo na isplatu otpremnine u označenom iznosu, te je stoga ono postalo konačno i pravnosnažno i nesporno proizvodi pravno dejstvo i u pogledu isplate otpremnine utvrđene sporazumom; da kako zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa u delu utvrđivanja visine otpremnine nije osporavana, to je prvostepena presuda pravilna i na zakonu zasnovana; da su neosnovani navodi žalbe tužioca kojima ističe da se u konkretnom slučaju radi o naknadi štete koju je tužilac tuženom naneo, time što mu nije isplatio pun iznos otpremnine u skladu sa kolektivnim ugovorom, iz razloga što tužilac nije dokazao da je štetu pretrpeo krivicom tuženog, tako da nema odgovornosti tuženog; da s obzirom da je tužilac tražio isplatu veće sume od one koja mu je dosuđena prvostepenom presudom, kao i da u pretežnom delu tužbenog zahteva nije uspeo, ne samo po visini, već i po osnovu, sud je, u skladu sa odredbom člana 149. stav 2. Zakona o parničnom postupku, preinačio odluku o troškovima postupka kao u izreci.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se tih prava niko ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano: da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. tačka 9) ovog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu (član 158. stav 1.); da otpremnina iz stava 1. ovog člana ne može biti niža od zbira trećine zarade zaposlenog za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu za prvih 10 godina provedenih u radnom odnosu i četvrtine zarade zaposlenog za svaku narednu navršenu godinu rada u radnom odnosu preko 10 godina provedenih u radnom odnosu (član 158. stav 2.); da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom i da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (član 195.).

5. Ocenjujući osnovanost podnete ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

Naime, kako je podnosiocu radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena, u konkretnom slučaju, radni odnos mu je mogao prestati samo pod uslovom da mu prethodno bude isplaćena otpremnina utvrđena opštim aktom ili ugovorom u radu, u skladu sa odredbama člana 158. Zakona o radu. Imajući u vidu da isplata otpremnine predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju prestanka radnog odnosa zbog uvođenja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje se u smislu člana 60. stav 4. Ustava niko ne može odreći, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud na proizvoljan i arbitreran način odlučio kada je osporenom presudom odbio žalbu podnosioca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Svrljigu P1. 253/08 od 27. maja 2009. godine, u stavu drugom izreke.

Pri tome, po oceni Ustavnog suda, činjenica da je podnosiocu ustavne žalbe prilikom prestanka radnog odnosa samo delimično isplaćena otpremnina i da zbog toga u zakonom predviđenom roku nije tražio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, ne isključuje podnosioca od prava da zahteva od tuženog isplatu neisplaćenog dela otpremnine.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-798/2009 od 17. novembra 2011. godine.

6. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Okružnog suda u Nišu Gž1. 1063/09 od 2. novembra 2009. godine, u delu u kome je potvrđena presuda Opštinskog suda u Svrljigu P1.253/08 od 27. maja 2009. godine, u stavu drugom izreke, i u delu u kome je preinačena navedena presuda u stavu trećem izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, odnosno na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio.

Imajući u vidu da su povrede Ustavom zajemčenih prava podnosioca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke ponovi postupak po žalbama izjavljenim protiv st. 2. i 3 presude Opštinskog suda u Svrljigu P1.253/08 od 27. maja 2009. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi potkrepili tvrdnju da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer podnosilac nije pružio argumente i odgovarajuće dokaze da je drugostepeni sud u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo drugačije odluke, pa je u tom delu ustavnu žalbu saglasno članu 36. stav 1. tačka 7. Zakona o Ustavnom sudu odbacio, kao u tački 1, drugi deo izreke.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i zaštitu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti