Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neispunjenosti pretpostavki

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda. Navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje ocenjeni su kao pokušaj revizije zakonitosti, a trajanje postupka od dve godine i devet meseci nije nerazumno dugo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Pavla Momčilovića iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. aprila 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Pavla Momčilovića i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu I. 649/08, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu u predmetu I. 16799/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Pavle Momčilović iz Gornjeg Milanovca je 21. decembra 2009. godine, preko punomoćnika Radisava Vesovića, advokata iz Gornjeg Milanovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu Ipv. 25/09 od 15. juna 2009. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu I. 649/08 (ranije I. 359/99).

Podnosilac ustavne žalbe navodi: da je rešenjem Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu I. 359/99 od 22. februara 1999. godine usvojen njegov predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave; da ga je sud zaključkom I. 359/99 od 16. maja 2007. godine obavestio da je bezuspešno pokušan popis stvari izvršnog dužnika; da je rešenjem I. 359/99 od 9. aprila 2008. godine usvojen njegov predlog za promenu sredstva izvršenja; da je rešenjem Ipv. 33/09 od 13. oktobra 2009. godine stavljeno van snage rešenje I. 649/08 od 28. septembra 2009. godine kojim je usvojen prigovor prebijanja, te da postupak po ukinutom rešenju nije nastavljen iako se radi o izvršnom postupku koji je hitan, a koji traje deset godina. Pored izlaganja toka izvršnog postupka, podnosilac ustavne žalbe ističe da je rešenjem Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu Ipv. 25/09 od 15. juna 2009. godine preinačeno rešenje istog suda I. 649/08 od 19. maja 2009. godine, na taj način da je on, kao izvršni poverilac, obavezan na plaćanje troškova izvršnog postupka, pri čemu nije doneta odluka o glavom dugu. Smatra da mu je navedenim rešenjem, koje je doneto kao pravnosnažno i konačno, uskraćeno pravo na pravno sredstvo, jer je sud meritorno odlučivao i menjao prava i obaveze. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i da poništi rešenje Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu Ipv. 25/09. Zahtev za naknadu štete nije istakao.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu I. 648/08 (sada predmet Osnovnog suda u Čačku Iv. 16799/2010) i u odgovor postupajućeg izvršnog sudije, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac Pavle Momčilović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 22. februara 1999. godine podneo Opštinskom sudu u Gornjem Milanovcu predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave (ugovora o zajmu zaključenog sa izvršnim dužnikom na iznos od 7.250,00 DEM, overenog pred Opštinskim sudom u Gornjem Milanovcu pod Ov. 2654/98 30. jula 1998. godine), i to popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika M. J. Postupajući po navedenom predlogu, Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je doneo rešenje o izvršenj u I. 359/99 od 22. februara 1999. godine kojim je odredio predloženo izvršenje i odredio troškove izvršenja u iznosu od 2.185,00 dinara. Ovo rešenje uručeno je izvršnom dužniku 7. aprila 1999. godine i dužnik na isto nije izjavio prigovor.

Sudski izvršitelj je u periodu od 1.oktobra 1999. godine do 16. maja 2007. godine četiri puta izlazio na teren radi sprovođenja izvršenja: 1. oktobra 1999. godine i 1. avgusta 2002. godine, kada je na zapisniku o popisu i proceni konstatovano da dužnik nije zatečen na licu mesta; 8. maja 2003. godine , kada je konstatovano da je dužnik, koji je zatečen na licu mesta, izjavio da će dug izmiriti kada bude u mogućnosti; 27. aprila 2007. godine , kada je na zapisniku konstatovano da je dužnik, koji je zatečen na licu mesta, ostao pri tome da nema novca da izmiri dug. Tom prilikom konstatovano je i to da dužnik od pokretnih stvari ne poseduje ništa što bi moglo biti predmet popisa.

Nakon što je zaključkom Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu I. 359/99 od 16. maja 2007. godine obavešten o bezuspešnom pokušaju popisa pokretnih stvari dužnika, izvršni poverilac je podneskom od 11. jula 2007. godine predložio promenu sredstva izvršenja tako što bi se postupak nastavio prodajom nepokretnosti dužnika.

Posle ročišta održanog 27. septembra 2007. godine, sudski izvršitelj je ponovo izlazio na teren, i to 28. septembra 2007. godine i 1. oktobra 2007. godine, i oba puta je konstatovao da dužnik nije zatečen na licu mesta i da je stan zaključan, a na ročištu održanom 30. oktobra 2007. godine sud je naložio poveriocu da se izjasni o tačnoj visini duga, s obzirom na to da je u međuvremenu kao sredstvo plaćanja usvojen evro.

Na predlog izvršnog poverioca, Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je rešenjem I. 359/99 od 13. novembra 2007. godine odredio privremenu meru kojom je izvršnom dužniku zabranjeno opteređenje i otuđenje nepokretnosti koja je predložena kao sredstvo izvršenja.

Rešenjem Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu I. 359/99 od 14. novembra 2007. godine stavljeno je van snage rešenje tog suda o izvršenju I. 359/99 od 22. februara 1999. godine, ukinute su sve sprovedene radnje i postupak izvršenja je obustavljen. U obrazloženju je navedeno da sud smatra da ugovor o zajmu ne predstavlja ni izvršnu ni verodostojnu ispravu u smislu čl. 16, 18. i 20. Zakona o izvršenju, te da je rešenje nezakonito jer je tražen iznos izražen u DEM sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati.

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je rešenjem Ipv. 75/07 od 6. februara 2008. godine usvojio prigovor poverioca i ukinuo rešenje I. 359/99 od 14. novembra 2007. godine, sa obrazloženjem da je predmetno izvršenje dozvoljeno na osnovu ugovora o zajmu od 30. jula 1997. godine kao verodostojne isprave, da je rešenje o izvršenju postalo pravnosnažno jer dužnik nije izjavio prigovor, te da je izvršni postupak nastavljen bez obzira na spornu činjenicu da li pomenuti ugovor o zajmu može predstavljati izvršnu ili verodostojnu ispravu, te da se pravnosnažno rešenje o izvršenju ne može kasnije menjati i ne može se o njemu ponovo odlučivati.

Rešenjem Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu I. 359/99 od 9. aprila 2008. godine usvojen je predlog izvršnog poverioca, pa je rešenje o izvršenju I. 359/99 od 22.februara 1999. godine izmenjeno u delu načina sprovođenja izvršenja i postupak je nastavljen zabeležbom, procenom i prodajom nepokretnosti dužnika, te namirenjem poverioca nakon založnog poverioca iz iznosa dobijenog prodajom, i to iznosa od 3.706,87 evra, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kom poslovne banke otkupljuju efektivnu stranu valutu u mestu ispunjena na dan isplate , sa domicilnom kamatom na iznos od 7.250,00 DEM počev od 1. februara 1999. godine do 30. maja 2002. godine pretvorenom u valutu evro, a od 31. maja 2002. godine pa do isplate sa kamatom po stopi koju priznaje Evropska centralna banka na iznos od 3.706,87 evra, u dinarskoj protivvrednosti, kao i troškove izvršnog postupka sa nalogom da se u javnim knjigama izvrši upis ovog rešenja.

Na ročištu održanom 26. juna 2008. godine sud je odredio izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem na okolnost tržišne vrednosti nepokretnosti dužnika. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 27. juna 2008. godine.

Ročište zakazano za 27. jun 2008. godine je odloženo, jer je punomoćnik poverioca traži o rok za izjašnjenje na nalaz veštaka koji joj je tada uručen, dok je na ročištu održanom 29. avgusta 2008. godine rešenjem suda utvrđena tržišna vrednost nepokretnosti dužnika koja će predstavljati početnu cenu za prodaju. Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je 14. novembra 2008. godine doneo zaključak I.649/08 o prodaji nepokretnosti i zakazao prvu javnu prodaju nepokretnosti dužnika za 18. decembar 2008. godine.

Na ročištu za javnu prodaju nepokretnosti izvršnog dužnika od 18. decembra 2008. godine punomoćnik dužnika je poveriocu isplatio iznos od 5.000 evra i istoga dana je u depozit suda položi o 1.000 evra na ime garancije za isplatu troškova postupka i eventualne razlike u obračunu glavnog duga. Na pomenutom ročištu za javnu prodaju nepokretnosti određeno je izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem na okolnost utvrđivanja potraživanja izvršnog poverioca.

Rešenjem Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu I. 649/08 od 24. decembra 2008. godine obavezan je izvršni dužnik da poveriocu na ime troškova izvršnog postupka isplati 64.218,00 dinara, i na ročištu održanom 12. februara 2009. godine izvršni poverilac je učinio nespornim da mu je izvršni dužnik isplatio troškove postupka prema navedenom rešenju suda.

Povodom primedbi izvršnog dužnika na nalaz i mišljenje od 20. januara 2009. godine, veštak finansijske struke dostavio je izjašnjenje 2. marta 2009. godine u kome je naveo da dug na dan 24. decembar 2008. godine iznosi 5.076,60 evra.

Po održanom ročištu od 12. marta 2009. godine, na kome je puno moćnik izvršnog poverioca odbio ponudu punomoćnika izvršnog dužnika da primi isplatu iznosa od 77 evra na ime razlike između već isplaćenih 5.000 evra i ukupnog poveričevog potraživanja , saglasno izjašnjenju veštaka od 2. marta 2009. godine, istovremeno predloživši da se dužnik obaveže na isplatu kamate na glavni dug u visini od 166.333, 36 dinara, sud je doneo rešenje I. 649/08 od 12. marta 2009. godine kojim je: obavezao izvršnog dužnika da izvršnom poveriocu na ime duga plati iznos od 7.185, 25 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. februara 2009. godine pa do isplate (stav 1. izreke); odbio kao neosnovan predlog izvršnog poverioca kojim je tražio da se obaveže izvršni dužnik da mu na ime duga preko dosuđenog iznosa od 7. 185,25 dinara plati iznos od 166.333,36 dinara (stav 2. izreke); obavezao izvršnog dužnika da izvršnom poveriocu na ime troškova postupka isplati 13.000 dinara (stav 3. izreke).

Odlučujući o izjavljenim prigovorima izvršnog poverioca i dužnika, Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je rešenjem Ipv. 8/09 od 6. maja 2009. godine ukinuo navedeno rešenje I. 649/08 od 12. marta 2009. godine i predmet vratio na ponovni postupak i odluku , sa obrazloženjem da izvršni sud nema ovlašćenje da menja izvršni naslov, jer se izvršenje sprovodi onako kako je i dozvoljeno.

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je 19. maja 2009. godine doneo rešenje I. 649/08 kojim je: obavezao izvršnog dužnika da izvršnom poveriocu na ime duga plati iznos od 76,60 evra, u dinarskoj protivvrednosti po kursu u mestu plaćanja na dan isplate , sa eskontnom kamatnom stopom koju određuje Centralna evropska banka počev od 18. decembra 2008. godine pa do 12. marta 2009. godine (stav 1. izreke); obavezao izvršnog dužnika da izvršnom poveriocu na ime troškova izvršnog postupka isplati iznos od 13.000 dinara (stav 2. izreke). Ovo rešenje izvršni poverilac je primio 21. maja 2009. godine i protiv istog nije izjavio prigovor. Izvršni dužnik je protiv ovog rešenja u delu odluke o troškovima izvršnog postupka izjavio prigovor 4. juna 2009. godine.

Rešavajući o prigovoru dužnika, sud je rešenjem Ipv. 25/09 od 15. juna 2009. godine preinačio rešenje I. 649/08 od 19. maja 2009. godine tako što je obavezao poverioca da dužniku plati na ime troškova izvršnog postupka iznos od 36. 282,00 dinara, sa poukom o pravnom leku da protiv ovog rešenja nije dozvoljen prigovor.

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je 24. juna 2009. godine doneo rešenje I. 649/08 o brisanju zabeležbe rešenja o izvršenju I. 359/99 od 9. aprila 2008. godine u intabulacionim i drugim javnim knjigama.

Podneskom od 17. septembra 2009. godine izvršni dužnik je istakao prigovor prebijanja međusobnih potraživanja, s obzirom da on, nakon donošenja rešenje Ipv. 25/09 od 15. juna 2009. godine poveriocu duguje 76,60 evra, a poverilac njemu duguje trškove izvršnog postupka u visini od 36. 282,00 dinara.

Rešenjem Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu I. 649/08 od 28. septembra 2009. godine usvojen je prigovor prebijanja potraživanja pa je: potraživanje izvršnog poverioca u iznosu od 76,60 evra, u dinarskoj protivvrednosti po kursu u mestu plaćanja na dan isplate , sa eskontnom kamatnom stopom koju određuje Centralna evropska banka počev od 18. decembra 2008. godine pa do 12. marta 2009. godine , prebijeno sa potraživanjem dužnika koje ima prema poveriocu , i to za iznos od 8.000 dinara, tako da nakon prebijanja poverilac nema potraživanja prema dužniku (stav 1. izreke); odbačen je kao nedozvoljen zahtev poverioca da se pravnosnažno rešenje I. 649/08 od 24. juna 2009. godine stavi van snage do okončanja postupka za zaštitu zakonitosti.

Odlučujući o prigovoru izvršnog poverioca, Opštinski sud u Gornjem Milanovcu je rešenjem Ipv. 33/09 od 13. oktobra 2009. godine stavio van snage rešenje o izvršenju I. 649/08 od 28. septembra 2009. godine i ukinuo sprovedene radnje u delu prebijanja potraživanja, dok je pobijano rešenje u stavu drugom potvrdio.

Postupajući po zaključku Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu od 21. maja 2010. godine, izvršni dužnik je podneskom od 10. juna 2010. godine obavestio sud da je zbog reformi u pravosuđu podigao 1.000 evra iz kase Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu, te da je izvršni poverilac odbio da primi dinarsku protivvrednost iznosa od 76,60 evra koji mu je poslat poštom, u prilog čemu je 24. novembra 2010. godine dostavio fotokopiju poštanske uputnice broj 43230003261815.

Podneskom od 10. decembra 2010. godine izvršni poverilac je predložio izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem na okolnost visine kamate i uvećanja glavnog duga, jer smatra da osnovni dug više ne iznosi 76,60 evra, budući da je dužnik pao u docnju te duguje i pripadajuću zateznu kamatu.

Na zahtev Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu JP PTT saobraćaja „Srbija“ je dopisom od 9. februara 2012. godine obavestilo sud da je poštanska uputnica 43230003261815 na iznos od 8.400 dinara, uplaćena 22. novembra 2010. godine, nošena na adresu narednog dana, da ista nije isplaćena, jer je primalac odbio prijem, nakon čega je isplaćena pošiljaocu M.J.

U toku izvršnog postupka, nakon prijema obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva Gt. I 1159/09 od 6. jula 2009. godine, da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti, izvršni poverilac je 6. avgusta 2009. godine preko punomoćnika izjavio navedeni vanredni pravni lek protiv rešenja Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu I. 649/08 od 12. marta 2009. godine, I 649/08 od 19. maja 2009. godine, I. 649/08 od 24. juna 2009. godine, Ipv. 8/09 od 6. maja 2009. godine i Ipv. 25/09 od 15. juna 2009. godine. Vrhovni sud Srbije je rešenjem Sgzz. 729/09 od 22. oktobra 2009. godine odbacio poveriočev zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen. U obrazloženju rešenja Vrhovnog suda Srbije je, pored ostalog, navedeno da je zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, ali da pozivanje izvršnog poverioca na zakonom dozvoljen razlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti nije dovoljno, ako se zahtev obrazlaže postojanjem u suštini druge bitne povrede postupka, ili se ukazuje na nepravilno ili pogrešno utvrđeno činjenično stanje ili pogrešnu primenu materijalnog prava, te da razlozi koje je naveo izvršni poverilac ne odgovaraju sadržini člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, niti ukazuju na nedozvoljeno raspolaganje stranaka, iz kog razloga je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36.)

Odredbom člana 10. stav 1. Zakona o izvršnom postupku ( „Službeni list SFRJ“ br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93 i 24/94), važećeg u vreme podnošenja predloga za izvršenje, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 10. stav 1.)

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); postupak izvršenja i obezbeđenja započet do dana stupanja na snagu ovog zakona okončaće se po odredbama ovog zakona (član 262.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo izvršni postupak 22. februara 1999. godine, podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave nadležnom sudu, i da 20. februara 2012. godine, kada je Osnovni sud u Čačku dostavio spise predmeta Ustavnom sudu, ovaj izvršni postupak još uvek nije bio okončan, budući da se postupak izvršenja okončava ili obustavom izvršenja, ili sprovođenjem izvršenja (namirenjem poverioca). Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je izvršni dužnik na ročištu od 18. decembra 2008. godine izvršnom poveriocu isplatio iznos od 5.000 evra i da je istoga dana u depozit suda položio iznos od 1.000 evra na ime obezbeđenja troškova izvršnog postupka i eventualne razlike između isplaćenog i ukupnog poveriočevog potraživanja.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja izvršnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak do momenta dostavljanja spisa predmeta Ustavnom sudu trajao 13 godina.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, zaključio da u predmetnom izvršnom postupku nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala dugotrajan postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman interes da postupajući sud u razumnom roku sprovede postupak izvršenja.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac, kao poverilac u izvršnom postupku, u periodu posle 18. decembra 2008. godine doprineo produžavanju trajanja izvršnog postupka. Naime, iako je na ročištu koje je održano 18. decembra 2008. godine poveriočevo potraživanje u većem delu namireno, isplatom iznosa od 5.000 evra, pri čemu je izvršni dužnik istoga dana u depozit suda uplatio još 1.000 evra na ime obezbeđenja plaćanja troškova izvršnog postupka i isplate eventualne razlike do punog iznosa potraživanja (koje je na osnovu izjašnjenja veštaka od 2. marta 2009. godine utvrđeno da iznosi ukupno 5.076,60 evra), poverilac je na ročištu održanom 12. marta 2009. godine odbio da primi preostali iznos duga, a nakon toga nije izjavio prigovor protiv rešenja suda I. 649/08 od 19. maja 2009. godine kojim je dužnikova preostala obaveza upravo utvrđena na iznos od 76,60 evra. Pored toga, poverilac i dalje odbija da primi ispunjenje preostalog iznosa duga, zbog čega se period posle 18. decembra 2008. godine ne može staviti na teret izvršnom sudu.

Ispitujući postupanje nadležnog suda, Ustavni sud ocenjuje da je osnovni razlog dugom trajanju izvršnog postupka nedelotvorno postupanje izvršnog suda. Naime, nakon što je 22. februara 1999. godine sud, po predlogu izvršnog poverioca, doneo rešenje da će se izvršenje sprovesti popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog dužnika, sudski izvršitelj je u periodu do 16. maja 2007. godine samo četiri puta izlazio na lice mesta radi sprovođenja izvršenja (1. oktobra 1999. godine, 1. avgusta 2002. godine, 8. maja 2003. godine i 27. aprila 2007. godine), ali izvršenje nije sprovedeno jer izvršni dužnik dva puta nije bio zatečen na licu mesta, a u druga dva slučaja dužnik, koji je bio zatečen na licu mesta, je izjavio da nema sredstva da izmiri potraživanje, nakon čega je na zapisniku o popisu i proceni tek 27. aprila 2007. godine konstatovano da dužnik nema ništa od pokretnih stvari što bi moglo biti predmet popisa. Ustavni sud je našao da izvršni sud u konkretnom slučaju nije preduzeo sve radnje na koje je po tada važećem Zakonu o izvršnom postupku bio obavezan kako bi se izvršenje određeno donetim rešenjem sprovelo do kraja U skladu sa zakonskom obavezom hitnosti postupanja, izvršni sud je trebalo odmah da izvrši to rešenje, bez obzira na to da li nekog ima u stanu, odnosno na licu mesta gde se vrše popis i procena. Naime, odredbom člana 45. stav 3. pomenutog Zakona o izvršnom postupku bilo je propisano da kad izvršne radnje treba sprovesti u prostoriji koja je zaključana, a izvršni dužnik nije prisutan ili ne pristaje da prostoriju otvori, sudski izvršitelj će otvoriti prostoriju u prisustvu dva punoletna građanina. Međutim, sudski izvršitelj nije tako postupio. Pored toga, izvršne radnje popisa pokretnih stvari dužnika su zakazivane u neprihvatljivo dugačkim intervalima.

Najzad, Ustavni sud ističe da namirenje poverioca u pretežnom delu nije posledica uspešno sprovedenog izvršenja od strane nadležnog izvršnog suda, već dobrovoljnog ispunjenja od strane izvršnog dužnika.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao uprvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući blagovremenost ustavne žalbe u odnosu na osporeno rešenje, Ustavni sud je pošao od utvrđenog pravnog stava da će se donošenjem odluke po žalbi, odnosno prigovoru, smatrati da je u izvršnom postupku iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pre izjavljivanja ustavne žalbe. Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju zahtev za zaštitu zakonitosti koji je izjavljen protiv osporenog rešenja, odbačen kao nedozvoljen, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana dostavljanja osporenog drugostepenog rešenja Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu Ipv. 25/09 od 15. juna 2009. godine. Kako je podnosilac ustavne žalbe osporeno rešenje Opštinskog suda u Gornjem Milanovcu Ipv. 25/09 od 15. juna 2009. godine primio 19. juna 2009. godine, a ustavnu žalbu izjavio 21. decembra 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ista izjavljena po proteku roka od 30 dana propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) istog zakona, ustavnu žalbu odbacio kao neblagovremenu i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Kako podnosilac nije podneo zahtev za naknadu štete, a imajući u vidu da odbija da primi ispunjenje preostalog iznosa potraživanja od dužnika, na osnovu člana 89. stav 2 Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da samo utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku za podnosioca ustavne žalbe predstavlja dovoljno pravično zadovoljenje.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45 . tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević