Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u ostavinskom postupku koji je trajao preko 18 godina. Sud je utvrdio da je neefikasno postupanje prvostepenih sudova odlučujuće doprinelo nerazumno dugom trajanju postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Srđana Stevanovića iz Niša, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Srđana Stevanovića i utvrđuje da je u ostavinskom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu O. 8 2/10 (inicijalno predmet O. 469/95 Opštinskog suda u Vranju) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Srđan Stevanović iz Niša je 13. juna 201 1. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 20. maja i 9. jula 2013. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u ostavinskom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu O. 8 2/10, kao i zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je predmetni ostavinski postupak započet 18. oktobra 1995. godine, dostavljanjem smrtovnice Opštinskom sudu u Vranju, a povodom smrti njegovog oca – pok. Stojadina Stevanovića. Iako je matičar bio dužan da smrtovnicu dostavi u roku od 30 dana po izvršenom upisu u matičnu knjigu umrlih, postupak je pokrenut sa zakašnjenjem od skoro dve godine, s obzirom na to da je otac podnosioca preminuo 22. decembra 1993. godine. Međutim, ovaj ostavinski postupak, zbog odugovlačenja od strane suda i njegovih propusta, te zbog ponašanja podnosiočevog brata kao jednog od naslednika, u trenutku podnošenja ustavne žalbe još uvek, ni posle 18 godina, nije pravnosnažno okončan. Po mišljenju podnosioca, "povreda prava na suđenje u razumnom roku povlači i povredu prava na imovinu". Predložio je da Ustavni sud naloži Osnovnom sudu u Vranju da donese rešenje o nasleđivanju jer su za to ispunjeni zakonski uslovi, te da mu Sud "naknadi pretrpljenu štetu u visini 50.000,00 dinara za svaku kalendarsku godinu od dana prestanka raspolaganja imovinom - 26. juna 2004. godine, kada se sa majkom i porodicom preselio za Niš". Zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku nije istakao.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta O. 82/10 Osnovnog suda u Vranju (ranije O. 469/95 Opštinskog suda u Vranju) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Skupština opštine Vranje - Matična služba je 18. oktobra 199 5. godine dostavila Opštinskom sudu u Vranju (u daljem tekstu: Opštinski sud) smrtovnicu za ostavioca – pok. Stojadina Stevanovića, bivšeg iz Vranja, čiji je podnosilac sin i jedan od naslednika.

Opštinski sud je , nakon što je održao nekoliko ročišta (dva ročišta nisu održana na predlog ostaviočeve supruge i samog podnosioca), na kojima su podnosilac i njegova majka dali nasledničke izjave, te po nalozima suda dostavljali potrebne dokaze od značaja za donošenje rešenja o nasleđivanju, doneo rešenje O. 469/95 od 5. juna 1996. godine kojim je za naslednike zaostavštine oglasio podnosioca, njegovog brata i njihovu majku (suprugu ostavioca).

Okružni sud u Vranju je 1 6. jula 1996. godine doneo rešenje Gž. 1319/96, kojim je ukinuo rešenje Opštinskog sud a u Vranju O. 469/95 od 5. juna 1996. godine i predmet vratio na ponovni postupak, jer po nalaženju toga suda (za razliku od stanovišta prvostepenog suda), nije bilo uslova za donošenje rešenja bez date nasledničke izjave brata podnosioca ustavne žalbe, s obzirom na to da isti nije bio uredno pozvan.

U ponovnom postupku, predmet je dobio broj O. 385/96. Bilo je zakazano više ročišta, međutim, jedno nije održano na saglasan predlog svih naslednih učesnika, jedno jer je podnosilac tražio odlaganje, a ostala jer nije bilo dokaza da su učesnici uredno pozvani, odnosno jer uredno pozvani učesnici nisu pristupili u sud (od toga podnosilac dva puta). Na ročišta od 17. septembra 1999. godine i 23. juna 2000. godine pristupio je brat podnosioca - B.S, ali u odsustvu druga dva učesnika nije hteo da da nasledničku izjavu. Tokom 2000. godine nisu održana još dva zakazana ročišta, jer na jedno ročište nije pristupio uredno pozvan brat podnosioca, a i podnosilac je tražio odlaganje, dok za drugo ročište niko od učesnika nije bio uredno pozvan. Ročište zakazano za 1. jun 2001. godine nije održano na saglasan predlog svih učesnika zbog toga što se još uvek nije znao predmet i obim zaostavštine, s obzirom na to da se vodio parnični postupak pred istim sudom za utvrđivanje zaostavštine u predmetu P. 2349/95, kao i upravni postupak vezan za jednu od katastarskih parcela. Opštinski sud je odložio ročište na neodređeno vreme i obavezao stranke da dostave dokaze o zaostavštini. I sledeća dva ročišta koja su bila zakazana za 16. jul i 26. decembar 2002. godine su ponovo odložena na zajednički predlog učesnika, iz istih razloga kao i prethodno, jer upravni postupak za vraćanje imovine na ime ostavioca nije bio okončan. Jedno ročište zakazano u 2003. godini, kao i jedno ročište zakazano u 2004. godini, Opštinski sud nije održao jer nije bilo dokaza da su učesnici uredno pozvani. Na ročištu zakazanom za 23. decembar 2004. godine, zajednički punomoćnik podnosioca i njegove majke je precizirao obim zaostavštine. Tokom 2005. godine bilo je zakazano šest ročišta, koja nisu održana iz razloga što jedan od učesnika - brat podnosioca nije uredno primao pozive, ili je tražio odlaganje, odnosno što nije pristupao i kada je bio uredno pozvan.

Opštinski sud je doneo rešenje O. 385/96 od 4. novembra 2005. godine kojim je za naslednike zaostavštine iza pok. Stojadina Stevanovića oglasio suprugu ostavioca Ljiljanu, te podnosioca i njegovog brata - sinove ostavioca. Protiv navedenog rešenja žalbu je 27. decembra 2005. godine izjavio jedan od učesnika - brat podnosioca ustavne žalbe. Okružni sud u Vranju je rešenje m Gž. 847/06 od 14. marta 2006. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi ispravke rešenja. Opštinski sud je rešenje o ispravci doneo 20. marta 2006. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Vranju Gž. 1945/06 od 18. decembra 2006. godine je ukinuto rešenje Opštinskog sud a u Vranju O. 385/96 od 4. novembra 2005. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pred Opštinskom sudom pod brojem O. 875/06. Podnosilac ustavne žalbe, kao jedan od naslednih učesnika, urgirao je 25. januara 2008. godine da se predmetni postupak spoji sa ostavinskim postupkom O. 106/06, koji se vodi pred istim sudom iza smrti njegove majke, takođe jednog od učesnika ovog postupka. Do ročišta održanog 13. marta 2009. godine, na kojem je precizirana zaostavština iza smrti majke i oca podnosioca i njegovog brata, te strankama naloženo da dostave dokaze (pravnosnažno rešenje o nasleđivanju O. 296/77 ili list nepokretnosti za imovinu koju je pok. majka nasledila po tom rešenju i podatke iz banke o novčanim sredstvima ostavilaca), Opštinski sud za preko dve godine nije održao nijedno od deset zakazanih ročišta, jer ili su odlaganje tražili učesnici saglasno, ili nije bilo uredne dostave poziva za učesnike, a pet puta zbog toga što punomoćnici stranka nisu pristupali na ročišta iako su bili uredno pozvani. Opštinski sud je dva puta ponavljao naloge podnosiocu da dostavi tražene dokaze, a zatim je ostavinski postupak u 2010. godini, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju pod brojem O. 82/10, koji je 11. februara 2011. godine i 21. juna 2012. godine ponovio prethodno date naloge podnosiocu. Podnosilac ustavne žalbe je, pristupivši u sud bez poziva 10. maja 2012. godine, dao nasledničku izjavu da se prihvata nasleđa koje mu po zakonu pripada iza pok. majke.

Osnovni sud u Vranju je doneo rešenje O. 82/10 od 25. oktobra 2012. godine, kojim je za naslednike zaostavštine pok. Stojadina Stevanovića i pok. Ljiljane Stevanović oglasio sinove ostavilaca na po jednoj idealnoj polovini zaostavštine (1/2). Protiv navedenog rešenja žalbu je 19. novembra 2012. godine izjavio brat podnosioca ustavne žalbe. Rešenjem Osnovnog sud a u Vranju O. 82/10 od 25. februara 2013. godine, a na osnovu člana 21. stav 3. ZPP, ukinuto je rešenje o nasleđivanju istog suda O. 82/10 od 25. oktobra 2012. godine i predmet vraćen na ponovni postupak, jer nije bilo uslova za primenu člana 117. Zakona o vanparničnom postupku (u daljem tekstu: ZVP) prema B.S. - bratu podnosioca, s obzirom na to da on nije bio uredno pozvan za raspravu 10. aprila 2009. godine, na koju nije pristupio, da bi se moglo smatrati da se prihvatio nasleđa koje mu po zakonu pripada. Na novu raspravu zakazanu za 11. april 2013. godine, brat podnosioca nije pristupio iako je bio uredno pozvan, pa je sud doneo rešenje da se prema tom učesniku primeni član 117. ZVP. Tog istog dana nasledni učesnik B.S. je uputio telegram sudu sa obaveštenjem da je sprečen da prisustvuje raspravi i potom priložio medicinsku dokumentaciju. Podneskom od 16. maja 2013. godine podnosilac ustavne žalbe je tražio od Osnovnog suda u Vranju da postavi upravitelja nad imovinom naznačenom u postupku, a saglasno članu 229. Zakona o nasleđivanju, te da ostavinski sud što pre izvrši popis i procenu vrednosti imovine navedene u ostavinskom postupku.

Osnovni sud u Vranju je rešenje m O. 82/10 od 24. maja 2013. godine, za naslednike zaostavštine pok. Stojadina Stevanovića i pok. Ljiljane Stevanović oglasio sinove ostavilaca na po jednoj idealnoj polovini zaostavštine, a rešenjem o ispravci O. 82/10 od 25. juna 2013. godine je ispravio navedeno rešenje u obrazloženju u pogledu datuma izrade rešenja, jer umesto: „25. aprila 2013. godine“, treba da stoji: „24. maja 2013. godine“. Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio 28. juna 2013. godine brat podnosioca ustavne žalbe. Drugi učesnik, ovde podnosilac ustavne žalbe, dao je 10. jula 2013. godine odgovor na žalbu, a zatim podneskom od 9. januara 2014. godine urgirao kod Višeg suda u Vranju za rešavanje o žalbi.

Viši sud u Vranju je rešenjem Gž. 1036/13 od 31. januara 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu učesnika u postupku B.S, a rešenje Osnovnog sud a u Vranju O. 82/10 od 24. maja 2013. godine potvrdio, čime je ostavinski postupak pravnosnažno okončan. Drugostepeno rešenje uručeno je podnosiocu ustavne žalbe 27. februara 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakona o vanparničnom postupku (''Službeni glasnik SRS'', br. 25/82 i 48/88 i ''Službeni glasnik RS'', br. 46/95 i 18/05), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.); da u postupku za raspravljanje zaostavštine sud utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima, legatarima i drugim licima (član 87.); da sud za raspravljanje zaostavštine određuje ročište (član 115. stav 1.); da će sud u pozivu upozoriti zainteresovana lica da mogu do okončanja postupka dati sudu izjavu da li se primaju nasleđa ili se nasleđa odriču, a ako na ročište ne dođu ili ne daju izjavu - da se pretpostavlja da se prihvataju nasleđa, i da će sud o njihovim pravima odlučiti prema podacima kojima raspolaže, a posebno će ih upozoriti da izjava o delimičnom odricanju od nasleđa i izjava o odricanju od nasleđa pod uslovom ne proizvodi pravno dejstvo (član 115. stav 3.); da će u postupku za raspravljanje zaostavštine sud raspraviti sva pitanja koja se odnose na zaostavštinu, a naročito o pravu na nasleđe, o veličini nasleđenog dela i o pravu na legat, kao i da o ovim pravima odlučuje sud, po pravilu, pošto od zainteresovanih lica uzme potrebne izjave (član 117. st. 1. i 2.); da će o pravima lica koja nisu došla na ročište a uredno su pozvana sud odlučiti prema podacima kojima raspolaže, uzimajući u obzir njihove pisane izjave koje stignu do donošenja odluke (član 117. stav 3.).

Zakon o parničnom postupku iz 1977. godine i Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u vreme trajanja ovog vanparničnog postupka, afirmisali su načelo efikasnog postupanja suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ostavinski postupak pokrenut po službenoj dužnosti 18. oktobra 199 5. godine, kada je Opštinski sud u Vranju primio smrtovnicu za ostavioca pok. Stojadina Stevanovića i da je predmetni ostavinski postupak pravnosnažno okončan 31. januara 2014. godine, odnosno da je za podnosioca ustavne žalbe okončan 27. februara 2014. godine, kada mu je uručena drugostepena odluka - rešenje Višeg suda u Vranju Gž. 1036/13 od 31. januara 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od dana pokretanja ostavinskog postupka po službenoj dužnosti, pa nadalje.

Ustavni sud je utvrdio da je ovaj ostavinski postupak trajao preko 18 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da predmet nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja bilo kog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao učesnika u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na ovako dugo trajanje postupka.

U tom kontekstu, Ustavni sud, pre svega, ukazuje na specifičnost ostavinskog (vanparničnog) postupka koji se umnogome razlikuje od parničnog postupka. Naime, vanparnični sud u postupku raspravljanja zaostavštine utvrđuje ko su naslednici umrlog, koja imovina sačinjava njegovu zaostavštinu i koja prava iz zaostavštine pripadaju naslednicima i drugim licima. Dakle, radi se o postupku u kome se mogu pojaviti brojna sporna pravna i činjenična pitanja.

Iako je bilo sporno šta čini imovinu ostavilaca, najpre oca, a zatim i majke podnosioca, predmetni ostavinski postupak svakako nije bio u toj meri pravno i činjenično složen, da bi to moglo da opravda trajanje postupka od preko 18 godina.

Za podnosioca ustavne žalbe je ishod ostavinskog postupka nesumnjivo imao realan materijalni značaj. Međutim, i pored toga što je doprinos dugom trajanju ovog postupka u pretežnoj meri bio na strani drugog učesnika u postupku – podnosiočevog brata, koji je odugovlačio postupak time što nije pristupao na ročišta i što je izbegavao davanje nasledničke izjave, i sam podnosilac i njegov punomoćnik su često izostajali sa ročišta, i pored uredno primljenih poziva, odnosno tražili odlaganja zakazanih ročišta, što je dovelo do toga da se ne održi čak 12 ročišta.

Ustavni sud je ocenio da je postupanje nadležnih prvostepenih sudova, na šta podnosilac posebno ukazuje, u odlučujućoj meri dovelo do njegovog neopravdanog i nerazumno dugog trajanja. Na neefikasno i nedelotvorno postupanje sudova, nedvosmisleno ukazuje period neaktivnosti Opštinskog suda u Vranju, koji je u periodu od 1999. - 2005. godine sa velikim razmacima zakazivao ročišta ili nije održavao zakazana ročišta. Takođe, u prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog vanparničnog postupka dovoljno govore i dve ispravke prvostepenih rešenja, odnosno tri ukinuta prvostepen a rešenja, u suštini iz istog razloga - pogrešne ocene prvostepenog suda da li ima mesta primeni člana 117. ZVP. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ (broj aplikacije 70767/01, stav 51 .), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud ovi u ovom ostavinskom postupku, koji j e okončan posle 18 godina od dana pokretanja, ni su preduzima li sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak efikasno završi. Saglasno iznetom, Ustavni sud je našao da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer o njegovom pravu nije rešeno u okviru prihvaćenih standarda dužine trajanja sudskog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

S obzirom da podnosilac nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud nalazi da se pravično zadovoljenje podnosiocu može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava na suđenje u razumnom roku.

6. Imajući u vidu da je vanparnični postupak čije je trajanje osporeno ustavnom žalbom, pravnosnažno okončan i da je time odlučeno o naslednim pravima i delu zaostavštine koja pripada podnosiocu, Ustavni sud nalazi da je bespredmetan zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koji je on samo formalno istakao, ne navodeći razloge za postojanje povrede tog prava mimo činjenice da je sudski postupak trajao nerazumno dugo.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, koji u suštini predstavlja zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene dobiti zbog nekorišćenja pripadajućeg dela zaostavštine u određenom periodu, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije pružio bilo kakve dokaze da je u predmetnom ostavinskom postupku pretrpeo materijalnu štetu usled nezakonitog postupanja suda, pa je odbacio takav zahtev, rešavajući kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Polazeći od svega iznetog i odred aba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i članu 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti