Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak koji je trajao preko 12 godina, od čega je samo žalbeni postupak trajao pet godina, predstavlja očiglednu povredu Ustavom zajemčenog prava i dosuđuje naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2596/2013
26.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Gogića iz Futoga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Gogića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu K. 699/07 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Gogić iz Futoga je, 3. aprila 2013. godine, preko punomoćnika Dragana Simića, advokata iz Novog Sada, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu K. 699/07 od 6. novembra 2007. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1283/11 od 12. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu K. 699/07.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano na dugo trajanje krivičnog postupka od 12 godina u kojem je podnosilac imao svojstvo okrivljenog, iz kog razloga podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporene presude. Tražio je naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrdđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu K. 12854/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporenih presuda.

Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je 19. januara 2001. godine podnelo zahtev za sprovođenje istrage istražnom sudiji Okružnog suda u Novom Sadu protiv četiri lica, među kojima je podnosilac ustavne žalbe Goran Gogić, kome je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teške krađe iz člana 166. stav 3. u vezi stava 1. tačka 1. KZ RS.

Istražni sudija Okružnog suda u Novom Sadu je doneo rešenje Ki. 14/01 od 23. januara 2001. godine o sprovođenju istrage protiv četiri lica, među kojima je podnosilac ustavne žalbe Goran Gogić, kome je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teške krađe iz člana 166. stav 3. u vezi stava 1. tačka 1. KZ RS.

Okrivljeni Goran Gogić je bio u pritvoru od 12. januara 2001. do 29. januara 2001. godine.

Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je 14. marta 2001. godine podnelo optužnicu Kt. 19/01 Okružnom sudu u Novom Sadu protiv četiri lica, među kojima je podnosilac ustavne žalbe Goran Gogić, kome je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teške krađe iz člana 166. stav 3. u vezi stava 1. tačka 1. KZ RS. Po ovoj optužnici je formiran predmet K. 60/01.

Okružni sud u Novom Sadu je presudom K. 60/01. 6. jula 2001. godine oglasio krivim okrivljena lica.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem KžI. 1192/01 od 12. februara 2002. godine usvojio žalbe branilaca okrivljenih, te je presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je formiran pod novim brojem K. 186/02.

Okružni sud u Novom Sadu je naredbom K. 186/02 od 12. septembra 2002. godine u postupku odredio knjigovodstveno-finansijsko veštačenje. Izveštaj sa mišljenjem je dostavljen Okružnom sudu u Novom Sadu 23. septembra 2002. godine.

Okružni sud u Novom Sadu se rešenjem Kv. 499/02 od 10. oktobra 2002. godine oglasio stvarno nenadležnim za vođenjem krivičnog postupka, te je odredio da se predmet ustupi Opštinskom sudu u Novom Sadu, kao stvarno nadležnom sudu.

Pred Opštinskom sudom u Novom Sadu je formiran predmet K. 1316/02.

Opštinski sud u Novom Sadu je presudom K. 1316/02 od 17. oktobra 2006. godine oglasio krivim optuženog Gorana Gogića, te mu je izrekao kaznu zatvora, dok je odbio optužbu prema drugim okrivljenima.

Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Kž. 55/07 od 15. marta 2007. godine usvojio žalbu branioca okrivljenog Gorana Gogića, pa je prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Predmet je formiran pod novim brojem K. 699/07.

Opštinski sud u Novom Sadu je osporenom presudom K. 699/07 od 6. novembra 2007. godine oglasio krivim okrivljenog Gorana Gogića, te mu je izrekao uslovnu osudu i utvrdio kaznu zatvora, s tim što je istovremeno odredio da se utvrđena kazna zatvora neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od dve godine ne izvrši novo krivično delo, dok je odbio optužbu prema drugim okrivljenim licima.

Opštinsko javno tužilaštvo u Novom Sadu je 28. decembra 2007. godine podnelo žalbu protiv prvostepene presude, dok je branilac okrivljenog Gorana Gogića podneo žalbu 21. januara 2008. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Kž1. 1283/11 od 12. februara 2013. godine odbio kao neosnovane žalbe Opštinskog javnog tužilaštva u Novom Sadu i branioca okrivljenog Goran Gogića. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je nesumnjivo utvrđeno da je vreme izvršenje krivičnog dela 10/11. januar a 2001. godine na parking prostoru ispred restorana „Niš”, a da je okrivljeni Goran Gogić lišen slobode 12. januara 2001. godine; da je nesumnjivo da je okrivljeni predmetno vozilo oštećenog obio i oduzeo i da je u potpunosti bio u pritežanju tuđe pokretne st vari i da vozilo, suprotno navodima okrivljenog, nije voženo i ostavljeno kako bi ga oštećeni mogao ili policija pronaći, već je nesumnjivo bilo nakon oduzimanja skriveno, jer iz iskaza oštećenog proizilazi da je upravo vozilo tražio i na mestu gde mu je javljeno da će mu kola biti ostavljena, a da prethodno vozilo na tom mestu nije bilo; dakle, obzirom na napred navedeno, ne može se reći da je namera okrivljenog bila samo da upotrebi vozilo, već je nesumnjivo okrivljeni oduzeo putničko vozilo oštećenog kako bi pribavio imovinsku korist, jer je u potpunosti disponirao sa stvari, na koji način je i izražena volja da se stvar zadrži, jer očigledno da oštećeni vozilo nije mogao prethodno pronaći, a što bi sigurno mogao da je vozilo ostavljeno odmah na pumpi, odnosno mestu gde je oštećenom rečeno da će vozilo biti; da se navodi branioca i okrivljenog da je vozilo vraćeno mogu ceniti samo kao olakšavajuća okolnost, odnosno držanje okrivljenog nakon izvršenog krivičnog dela i otklanjanja posledica dela, a ne da je namera okrivljenog bila da vozilo samo upotrebi; da se neosnovano žalbom branioca okrivljenog ukazuje da bi se u radnjama okrivljenog imalo raditi o blažem krivičnom delu, odnosno krivičnom delu neovlašćeno korišćenje tuđeg vozila, jer nesumnjivo da je okrivljeni obijanjem vozila imao nameru vozilo zadržati, jer je u potpunosti bio u pritežanju i disponiranju sa tuđom stvari (potpunoj vlasti nad stvari), dakle da je oduzeo tuđe vozilo kako bi pribavio imovinsku korist, jer nije okrivljeni vozilo obio, a potom ga koristio i ostavio; da su olakšavajuće okolnosti godine života u vreme izvršenja krivičnog dela, odnosno mladost, držanje okrivljenog u toku provedenog postupka i dato priznanje, da je okrivljeni sada oženjen i da ima dvoje maloletne dece, te držanje okrivljenog nakon izvršenog dela, odnosno da je nakon lišenja slobode omogućio da se oštećenom vrati automobil, na koji način u potpunosti otklonio štetne posledice dela, te da je u vreme izvršenja krivičnog dela bio bitno smanjene uračunljivosti, a otežavajuće okolnosti – da je okrivljeni pre dela za koje oglašen krivim bio osuđivan za istovrsna krivična dela protiv imovine.

U predmetnom krivičnom postupku glavni pretres je zakazan deset puta, a nije održan pet puta (dva puta iz razloga vezanog za podnosioca ustavne žalbe – jednom je branilac podnosioca tražio da se ne održi glavni pretres, a drugi put glavni pretres nije održan jer podnosilac nije pristupio pretresu). U toku krivičnog postupka sproveden je dokazni postupak veštačenjem preko veštaka finansijske struke, saslušanjem svedoka i okrivljenih lica.

4. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 19. januara 2001. godine, kada je podnošnjem zahteva za sprovođenje istrage krivični postupak pokrenut, do 12. februara 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1283/11, kojom je postupak pravnosnažno okončan. Dakle, krivični postupak je trajao 12 godina i jedan mesec.

Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Pri tome, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Međutim, Ustavni sud smatra da i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od navedenih činalaca, samo trajanje predmetnog postupka ne može se opravdati bilo kojim od prethodno navedenih činilaca. U konkretnom slučaju, prva po redu prvostepena presuda (Okružnog suda u Novom Sadu K. 60/01) je doneta 6. jula 2001. godine, dok je presuda (Apelacionog suda u Novog Sadu Kž1. 1283/11), kojom je krivični postupak pravnosnažno okončan, doneta 12. februara 2013. godine, dakle nakon više od 11 godina nakon donošenja prve po redu prvostepene presude. Zatim, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom odlučio o žalbi podnsoioca ustavne žalbe nakon pet godina od dana njenog podnošenja (žalba je podneta 21. januara 2008. godine, a osporena drugostepena presuda je doneta 12. februara 2013. godine). Praksa Evropskog suda za ljudska prava je sličnog stanovišta povodom trajanja žalbenog postupka (videti presudu Markoski protiv bivše jugoslovenske Republike Makedonije, broj 22928/03, od 2. novembra 2006. godine, stav 38.). Ustavni sud ukazuje da je ovako dugo trajanje žalbenog postupka dovoljan osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Prilikom odlučivanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava zauzetu u presudi Plazonić protiv Hrvatske, broj 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60 .-63.).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15 -dr. zakon i 103/15), odlučujući kao tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je prvenstveno imao u vidu dužinu trajanja postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe, kao i činjeničnu složenost postupka u određenoj meri, s obzirom na to da su bila optužena četiri lica, kao i sopstvenu praksu, kriterijume Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze o uzročnoj-posledičnoj vezi između povrede prava na suđenje u razumnom roku i eventualno nastale materijalne štete, te je odbacio predmetni zahtev, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem su osporen e presuda Opštinskog suda u Novom Sadu K. 699/07 od 6. novembra 2007. godine i presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 1283/11 od 12. februara 2013. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti