Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Zbog dugog trajanja upravnog postupka za isplatu dodataka na platu, podnosiocima se utvrđuje pravo na naknadu nematerijalne štete od po 550 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. P . iz Kragujevca, D . G . iz Novog Sada, B . N , S. P, S. J . i V . Đ, svih iz Beograda , N. V . iz sela Brasina, opština Mali Zvornik, B. J . iz Obrenovca, grad Beograd, i M . S . iz sela Rutoši, opština Nova Varoš, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. aprila 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. P, D . G, B . N, S . P, S. J, V . Đ, N . V, B . J . i M . S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-9407/21-3 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 550 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. P . iz Kragujevca i ostala lica navedena u uvodu i u tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 2. marta 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu , dopunjenu podnescima od 1. jula i 19. novembra 2019. godine, 10. juna 2020. i 7. maja 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120- 1035/2008, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-381/2008-01, Upravnim sudom u predmetima U. 6336/10 (2008) , U. 15355/12, U. 17875/13 i U. 1 6090/16, Ustavnim sudom u predmetima Už- 2912/2010 i Už-635/2015 i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade “. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 6336/10 (2008) od 12. maja 2010. godine , kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-2912/2010, postupka koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-2912/2010 od 31. oktobra 2012. godine, koji je bio pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 17875/13 od 28. novembra 2014. godine, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-635/2015 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-635/2015 od 3. novembra 2016. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok osporenog postupka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Istaknuto je da prvostepeni organ ne postupa po nalozima drugostepenog organa, da drugostepeni organ neće sam da sprovede postupak i reši stvar, iako je po zakonu to morao da uradi, kao i da Upravni sud odbija da sam reši stvar u sporu pune jurisdikcije i vraća predmet na upravni postupak.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd broj 120-9407/21-3 i celokupne dokumentacije p riložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe su, 24. septembra 2008. godine, podneli Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva .

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva pravnosnažno je okončan presudom Upravnog suda U. 6336/10 (2008) od 12. maja 2010. godine , kojom je odbijena tužba podnosilaca.

Z. P, ovde prvi podnosilac ustavne žalbe, podneo je 17. juna 2010. godine protiv označene presude ustavnu žalbu, koja je Odlukom Ustavnog suda Už-2912/2010 od 31. oktobra 2012. godine usvojena, te je utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo navedenog podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, naloženo Upravnom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po tužbi podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-381/2008-01 od 26. novembra 2008. godine. Istom odlukom je određeno da ona ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-2912/2010 od 31. oktobra 2012. godine, Upravni sud je, na sednici održanoj 2. aprila 2013. godine, doneo presudu U. 15355/12, kojom je ponovio postupak završen pravnosnažnom presudom tog suda od 12. maja 2010. godine, ukinuo navedenu presudu, uvažio tužbu podnosilaca, poništio drugostepeno rešenje od 26. novembra 2008. godine i predmet vratio tuženom organu na ponovno odlučivanje.

Postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-2912/2010 pravnosnažno je okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17875/13 od 28. novembra 2014. godine, kojom je odbijena tužba podnosilaca podneta protiv rešenja drugostepenog organa broj 120-01-461/2013-01 od 25 . septembra 2013. godine.

Z. P, ovde prvi podnosilac ustavne žalbe, podneo je 23. januara 2015. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17875/13 od 28. novembra 2014. godine, povodom koje je Ustavni sud doneo Odluku Už-635/2015 od 3. novembra 2016. godine, kojom je istu usvojio, utvrdio da je tom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i odredio Upravnom sudu da ponovo odluči o tužbi navedenog podnosioca podnetoj protiv rešenja drugostepenog organa od 25. septembra 2013. godine, utvrđujući istovremeno da Odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i navedeni podnosilac, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluka Ustavnog suda dostavljena je 21. novembra 2016. godine Upravnom sudu.

3.3. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-635/2015 od 3. novembra 2016. godine, Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu je, na sednici održanoj 5. aprila 2017. godine, doneo presudu U. 16090/16, kojom je uvažena tužba podnosilaca, poništeno drugostepeno rešenje od 25. septembra 2013. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

Nakon što je drugostepeni organ rešenjem broj 120-01-668/2017-01 od 29. septembra 2017. godine usvojio žalbu podnosilaca, poništio prvostepeno rešenje broj 120-2169/13 od 24. jula 2013. godine i vratio predmet na ponovni postupak, u daljem toku postupka rešenja prvostepenog organa broj 120-2636/18 od 29. marta 2018. godine, broj 120-2636/18-1 od 27. juna 2018. godine, broj 120-2636/18-2 od 1. oktobra 2018. godine, broj 120-2636/19 od 22. januara 2019. godine, broj 120-2636/19-1 od 16. maja 2019. godine, 120-2636/19-2 od 19. avgusta 2019. godine, broj 120-01-2621/2019-3 od 21. novembra 2019. godine i broj 120-1484/20 od 13. februara 2020. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-1069/2018-01 od 31. maja 2018. godine, broj 120-01-1182/2018-01 od 20. avgusta 2018. godine, broj 120-1305/2018-01 od 5. novembra 2018. godine, broj 120-01-1922/2019-01 od 5. aprila 2019. godine, broj 120-01-2279/2019-01 od 15. jula 2019. godine, broj 120-01-2621/2019-01 od 24. oktobra 2019. godine, broj 120-01-3/2020-01 od 8. januara 2020. godine i broj 120-01-190/2020-01 od 27. aprila 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenja prvostepenog organa broj 120-1484-1/20 od 12. juna 2020. godine i broj 120-1484/20-2 od 25. avgusta 2020. godine, kojima je zahtev podnosilaca odbačen kao nedozvoljen, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-354/2020-01 od 21. jula 2020. godine i broj 120-01-672/2020-01 od 20. novembra 2020. godine, kojim su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-9407/21 od 5. januara 2021. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 27. juna 2006. do 22. septembra 2008. godine, dok je u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 22 . septembra 2005. do 26. juna 2006. godine određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-151/2021-01 od 8. marta 2021. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Dopunska rešenja prvostepenog organ a broj 120-9407/21-1 od 26. aprila 2021. godine i broj 120-9407/21-2 od 12. avgusta 2021. godine, kojima je dopunjeno rešenje tog organa od 5. januara 2021. godine i odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 22. septembra 2005. do 26. juna 2006. godine, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-312/2021-01 od 9. jula 2021. godine i broj 120-01-432/2021-01 od 19. oktobra 2021. godine, kojim su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je 17. novembra 2021. godine doneo dopunsko rešenje broj 120-9407/21-3, kojim je odlučio na isti način kao i u prethodno poništenim rešenjima tog organa.

U toku je postupak po žalbi podnosilaca izjavljenoj protiv navedenog dopunskog rešenja prvostepenog organa.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 17 . juna 2010. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-2912/2010 od 31. oktobra 2012. godine, i upravni postupak koji je vođen u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-2912/2010, a koji je pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 23. januara 2015. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-635/2015 od 3. novembra 2016. godine, nisu deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena Odluka Ustavnog suda Už-635/2015, već se radi o posebnim postupcima u kojima se te odluke Suda izvršava ju. Pri tome u ustavnim žalbama u predmetima Už-2912/2010 i Už-635/2015 nije isticana povreda prava na suđenje u razumnom roku. Stoga je Ustavni sud istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na podnosioce ustavne žalbe cenio u periodu od 21. novembra 2016. godine, kada je Odluka Ustavnog suda Už-635/2015 od 3. novembra 2016. godine dostavljena Upravnom sudu. Saglasno svojoj ustaljenoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje pet godina i četiri meseca, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je rešenjem prvostepenog organa od 5. januara 2021. godine, koje je postalo konačno, odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 27. juna 2006. do 22. septembra 2008. godine, dok je dopunskim rešenjem prvostepenog organa od 17. novembra 2021. godine odbijen zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 22. septembra 2005. do 26. juna 2006. godine, a predmet se u tom delu nalazi u fazi odlučivanja o žalbi podnosilaca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu u celini odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u odlukama Ustavnog suda Už-2912/2010 od 31. oktobra 2012. godine i Už-635/2015 od 3. novembra 2016. godine, zasnovanim na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u odlukama Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine i Už-2188/2013 od 26. februara 2016. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 22. septembra 2005. do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok je za period od 1. jula 2006. do 22. septembra 2008. godine odlučeno da podnosiocima ne pripada pravo na uvećanje plate, jer je utvrđeno da im je koeficijent za obračun plate u tom periodu uvećan za više od 30% u odnosu na druge državne službenike, te su ostvarili pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 147. stav 1. ranije važećeg Zakona o policiji.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud, u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-635/2015 od 3. novembra 2016. godine, u roku koji se može smatrati razumnim doneo presudu od 5. aprila 2017. godine. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je u nastavku postupka doneto čak po 14 rešenja prvostepenog i drugostepenog organa. Iz toga se jasno može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i odredbe člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prvostepeni organ, nakon što je poništeno deset rešenja tog organa, kojima je zahtev podnosilaca u celini bio odbijen ili odbačen, počeo odvojeno da odlučuje o delu zahteva koji se odnosi na period od 22. septembra 2005. do 26. juna 2006. godine i o delu zahteva koji se odnosi na period od 1. jula 2006. do 22. septembra 2008. godine, pri čemu je oba dela zahteva odbio kao neosnovana.

Kada je u pitanju ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da žalba i tužba zbog „ćutanja uprave“ nisu namenjene za ispravljanje pomenutog nedostatka upravnog postupka, te podnosioci nisu mogli doprineti da osporeni postupak u kome se izvršava Odluka Ustavnog suda kraće traje.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-9407/21-3 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 550 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja predmetnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (broj predstavke 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (broj predstavke 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosilaca u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda U. 6336/10 (2008) od 12. maja 2010. godine i postupka koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17875/13 od 28. novembra 2014. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda U. 6336/10 (2008) od 12. maja 2010. godine svakako dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe pre 17. juna 2010. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-2912/2010, kao i da je presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 17875/13 od 28. novembra 2014. godine svakako dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe pre 23. januara 2015. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-635/2015.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ova ustavna žalba izjavljena 2. marta 2018. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupaka po ustavnim žalbama u predmetima Už-2912/2010 i Už-635/2015, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.