Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 15 godina. Podnosiocu žalbe dosuđena je naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra zbog neefikasnog postupanja suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-2597/2011
17.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stipana Tumbasa iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stipana Tumbasa i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 1505/10 (ranije pred Opštinskim sudom u Subotici u predmetu P. 1260/96), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stipan Tumbas iz Subotice je 9. juna 2011. godine izjavio ustavnu žalbu , zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 1505/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Subotici P. 1260/96).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je od podnošenja tužbe, pa do donošenja konačne odluke proteklo gotovo 15 godina; da se u konkretnom slučaju ne može govoriti o predmetu posebne složenosti; da sud nije postupao ekonomično, hitno i u najboljem interesu stranaka, polazeći prevashodno od toga da su ročišta neracionalno korišćena; da je Apelacioni sud u Novom Sadu, odugovlačeći donošenje odluke po žalbi, doprineo, jednako kao i prvostepeni sud, vremenskom trajanju parničnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe od Ustavnog suda zahteva da mu ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, utvrdi naknadu nematerijalne štete i naknadi troškove postupka pred ovim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe, priložene dokumentacije i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Subotici P. 1505/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv Stipan Tumbasa, ovde podnosioca ustavne žalbe, podneta je 18. jula 1996. godine tužba Opštinskom sudu u Subotici, radi isplate iznosa od 6.360,00 dinara. U tužbi je, između ostalog, navedeno: da su tužilac i tuženi iza smrti roditelja nasledili kompletan inventar za obavljanje ugostiteljske delatnosti koji se nalazi u poslovnom prostoru stambene zgrade u Subotici, što isključivo koristi tuženi, zajedno sa lokalom, obavljajući samostalnu ugostiteljsku delatnost; da je tužilac bio zaposlen kod tuženog; da mu tuženi nije u periodu od dve godine plaćao doprinose za socijalno osiguranje, koje je tužilac morao sam da reguliše, kako bi se penzionisao; da tužilac smatra da mu tuženi mora nadoknaditi i zakupninu za korišćenje inventara u ugostiteljskoj radnji, kao i deo zakupa na ime korišćenja lokala sa pratećim sanitarnim čvorom, deo podruma i dvorišta koje koristi delimično za ugostiteljski lokal. Tužba je zavedena pod brojem P. 1260/96.

Do donošenja prvostepene presude, Opštinski sud u Subotici je zakazao 66 ročišta za glavnu raspravu, od kojih 15 nije održano. Najveći broj ročišta nije održan usled sprečenosti postupajućeg sudije, ali i zbog sprečenosti veštaka, nedostavljanja nalaza sudskog veštaka na vreme, zbog stručnog usavršavanja sudije, te zbog generalnog štrajka advokata. Tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti punomoćnika tuženog, dok jedno neodržano ročište pada na teret tužioca.

Tokom dokaznog postupka, sud je osam puta izvodio dokaz saslušanjem veštaka, te više puta saslušavao stranke i svedoke. Postupajući po predlogu stranaka, sud je odredio šest ekonomsko-finansijskih veštačenja, dva dopunska veštačenja (na zahtev tuženog), jedno kontrolno veštačenje, a izvršeno je i uslađivanje veštačenja (na predlog tužioca). Po službenoj dužnosti sud je naložio tri ekonomsko-finansijskih veštačenja, od kojih je jedno bilo dopunsko.

Opštinski sud u Subotici je na ročištu od 14. maja 1997. godine, na predlog parničnih stranaka, doneo rešenje da se ročište odloži na neodređeno vreme kako bi stranke pokušale da se vansudski nagode. Tužilac je već 20. maja 1997. godine obavestio sud da nije došlo do vansudske nagodbe između njega i tuženog, te od suda zahtevao zakazivanje novog ročišta. I pored toga što je tužilac isti zahtev ponavljao i 15. avgusta 1997. godine, 24. oktobra 1997. godine i 6. februara 1998. godine, sledeće ročište je zakazano tek za 23. april 1998. godine.

Na ročištu održanom 4. juna 1998. godine sud je, postupajući po predlogu tužioca, odredio prvo ekonomsko-finansijsko veštačenje. Veštak je 15. oktobra 1998. godine izašao na lice mesta, kada mu supruga tuženog nije dozvolila da uđe u lokal i izvrši veštačenje. Isti veštak je još četiri puta bezuspešno pokušavao da obavi veštačenje, i tek nakon što je 18. decembra 1998. godine sud naložio da se veštačenje obavi uz prisustvo milicije, veštačenje je i obavljeno. Veštak je na ročištu održanom 30. aprila 1999. godine predao svoj nalaz i mišljenje i pored toga što tuženi nije predujmio troškove veštačenja.

Opštinski sud u Subotici je na ročištu održanom 29. juna 2000. godine doneo rešenje da se službenim putem od Republičke uprave javnih prihoda (RUJP) pribave podaci o tuženom potrebni za postupanje. I pored toga što je RUJP postupila po zahtevu već 19. jula 2000. godine, sud sve do 13. novembra 2001. godine nije zakazao nijedno ročište.

Stranke su 27. septembra 2002. godine ponovo pokušale mirno da reše spor, ali mirno rešenje nije uspelo.

Sud je na ročištu održanom 27. oktobra 2004. godine doneo rešenje da se predmet uputi veću za medijaciju (koja nije uspela), što je bila jedina aktivnost suda tokom čitave 2004. godine.

Nakon što je na ročištu održanom 23. novembra 2005. godine sud izveo dokaz saslušanjem veštaka, stranke su se sporazumele da pokušaju da se nagode. Tužilac je već 1. decembra 2005. godine obavestio sud da nagodba nije uspela i predložio sudu da zakaže novo ročište. I pored činjenice da se tužilac obraćao sudu još tri puta sa molbom da se novo ročište zakaže (20. marta 2006. godine, 26. maja 2006. godine i 5. juna 2006. godine), sud nije zakazao novo ročište sve do 16. novembra 2006. godine.

Predmet je nakon reorganizacije sudova dobio novi broj P. 1505/10 i nastavio da se vodi pred Osnovnim sudom u Subotici.

Na ročištu održanom 1. aprila 2010. godine sud je zaključio glavnu raspravu i 8. aprila 2010. godine doneo presudu P. 1505/10 kojom je utvrdio: da postoji potraživanje tužioca prema tuženom, da postoji potraživanje tuženog protiv tužioca, da su ta potraživanja ugašena prebijanjem, da se tuženi obavezuje da plati tužiocu iznos od 489.684,898 dinara, tužbeni zahtev tužioca je odbijen za iznos od 760,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 17. jula 1996. godine i utvrđeno je da ne postoji potraživanje tuženog prema tužiocu na ime naknade za ulaganje tuženog u nepokretnost.

Tuženi je izjavio žalbu 23. juna 2010. godine, a tužilac 24. juna 2010. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 28. marta 2011. godine doneo presudu Gž. 9452/10 kojom je žalbu tužioca delimično odbio i delimično usvojio, a presudu Osnovnog suda u Subotici preinačio tako što je tužbeni zahtev odbio u delu kojim je utvrđeno tužiočevo potraživanje koje je prebijeno sa utvrđenim potraživanjem tuženog, uz obavezivanje tuženog na isplatu iznosa od 489.684,898 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. oktobra 2009. godine, dok je u preostalom delu prvostepenu presudu potvrdio.

Postupajući po zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud je 27. decembra 2011. godine doneo rešenje Gzz1. 544/11 kojim je odbacio kao nedozvoljen zahtev tužioca izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9452/10 od 28. marta 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji se u ovom postupku primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak počeo 18. jula 1996. godine i da je pravnosnažno okončan drugostepenom presudom od 28. marta 2011. godine, odnosno da je postupak ukupno trajao 14 godina osam meseci i deset dana, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ipitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi isplate iznosa koji je podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi u osporenom parničnom postupku trebalo da naknadi tužiocu. Takođe, utvrđeno je da su tužilac i podnosilac ustavne žalbe iza smrti roditelja nasledili kompletan inventar za obavljanje ugostiteljske delatnosti koji je, zajedno sa lokalom, isključivo koristio podnosilac ustavne žalbe obavljajući samostalnu ugostiteljsku delatnost, te da je tužilac smatrao da ovde podnosilac ustavne žalbe kao tuženi treba da mu nadoknadi zakupninu za korišćenje inventara u ugostiteljskoj radnji, kao i deo zakupa na ime korišćenja lokala sa pratećim sanitarnim čvorom, dela podruma i dvorišta koje koristi delimično za ugostiteljski lokal, te da je tužilac bio zaposlen kod podnosioca, a da mu ovaj nije u periodu od dve godine uplaćivao doprinose. Iz navedenog proizlazi da je za rešavanje spornih pitanja u parničnom postupku morao biti sproveden kompleksan dokazni postupak, te da je radi utvrđenja činjeničnog stanja obavljeno više ekonomsko-finansijskih veštačenja, a što, po oceni Ustavnog suda, može ukazivati na relativnu složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja su pred sudom raspravljana.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, imajući u vidu ukupno trajanje spornog postupka i broj zakazanih i održanih ročišta, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sud nije redovno, odnosno u kraćim vremenskim intervalima, zakazivao ročišta, što proizlazi iz samog odnosa broja zakazanih ročišta, kojih je bilo 66, održanih ročišta, kojih je bilo 51 i dužine trajanja postupka, koja iznosi skoro 15 godina. Takođe, bilo je i tri perioda neaktivnosti suda, tj. neprimereno dugih perioda između zakazivanja ročišta, a koji su u direktnoj vezi sa dužim trajanjem parničnog postupka, a to su: 14. maj 1997. – 23. april 1998. godine (u kom periodu nije zakazano nijedno ročište, a tužilac se pak čak četiri puta obraćao sudu sa molbom da se zakaže novo ročište); 29. jun 2000. – 13. novembar 2001. godine (u kom periodu se sud obratio Republičkoj upravi za javne prihode tražeći podatke vezane za podnosioca ustavne žalbe, koji su sudu dostavljeni već 19. jula 2000. godine, ali sud nije zakazao nijedno ročište sve do 13. novembra 2001. godine); tokom 2004. godine je zakazano i održano svega jedno ročište – 27. oktobra; 23. novembar 2005. – 16. novembar 2006. godine (u kom periodu nije zakazano nijedno ročišta, a tužilac se ponovo obraćao četiri puta sudu sa molbom da se novo ročište zakaže). Takođe, utvrđeno je i da je, kako na predlog obe parnične strane, tako i po službenoj dužnosti, parnični sud više puta određivao ekonomsko-finansijka veštačenja, dopune veštačenja, kontrolna veštačenja, te je traženo i usklađivanje nalaza veštaka. Po oceni Ustavnog suda, sve navedeno nesumnjivo ukazuje na neažurnost i neefikasnost u postupanju i radu prvenstveno prvostepenog suda, a što je za posledicu imalo nerazumno dugo trajanje postupka. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da je sam podnosilac ustavne žalbe traženjem novog i dopunskih veštačenja doprineo dužem trajanju postupka, ali je, po oceni Ustavnog suda, upravo na prvostepenom sudu bilo da proceni da li je u konkretnom slučaju bilo potrebno ili ne odrediti novo veštačenje ili njegovu dopunu, te da , stoga, duže trajanje postupka koje je posledica određivanja novih i dopunskih veštačenja, predstavlja period podeljene odgovornosti za duže trajanje postupka (videti: presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Šundov protiv Hrvatske, broj 13876/03 od 13. aprila 2006. godine, stav 30.).

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio i ocenio da je dužem trajanju postupka doprinelo i ponašanje podnosioca ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud ističe da pod doprinosom podnosioca ne podrazumeva jedino i isključivo već pomenute predloge za novo i dopunska veštačenja, budući da je ovakvo ponašanje dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstava, a u cilju rešavanja predmeta konkretnog parničnog postupka (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmtima Sokolov protiv Rusije, broj 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38. i Surmeli protiv Nemačke , broj 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131.), i da je u pitanju podeljena odgovornost suda i podnosioca za duže trajanje postupka. Međutim, činjenica je da je zbog ponašanja podnosioca ustavne žalbe prvo veštačenje koje je sud naložio 4. juna 1998. godine, sprovedeno tek 1. marta 1999. godine, te je usled njegove nespremnosti da predujmi troškove veštačenja, nalaz veštaka predat sudu tek 30. aprila 1999. godine, kao i činjenica da tri neodržana ročišta padaju njemu na teret, nesporno predstavljaju one okolnosti koje se mogu ceniti kao doprinos podnosioca ustavne žalbe ukupnom trajanju postupka.

S obzirom na prethodno navedeno, a posebno neažurnost i neefikasnost prvostpenog suda, Ustavni sud je ocenio da utvrđeni doprinos podnosioca ustavne žalbe dužem trajanju postupka ne može opravdati ukupno trajanje postupka od 14 godina, osam meseci i deset dana.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Subotici u predmetu P. 1505/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Subotici P. 1260/96), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i utvrđeni doprinos podnosioca dužem trajanju postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući zatev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da nema uslova za određivanjem tražene naknade troškova, u smisli člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti