Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 13,5 godina. Podnosiocu je dodeljena naknada nematerijalne štete od 100 evra, uzimajući u obzir i njegov doprinos dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Dragan Stojanović , mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi M. V . iz B eograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. V . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 104/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. V . iz Beograda je 2. aprila 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 104/06 od 26. juna 2007. godine i presude Višeg suda u Beogradu Gž. 1586/10 od 2. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog navedenom odredbom Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 104/06.

U ustavnoj žalbi podnosilac osporava zakonitost i pravilnost osporenih presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu i Višeg suda u Beogradu navodima koji izražavaju shvatanje podnosioca o propustima nadležnih sudova, kako u oceni izvedenih dokaza, tako i primeni merodavnog prava, u donošenju osporenih presuda kojima je odbijen tužbeni zahtev podnosioca da mu tuženi isplati dug po osnovu pravnog zastupanja, pri čemu se za detaljnije obrazloženje upućuje na žalbu koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv prvostepene presude i predlaže da Ustavni sud „razmotri ceo spis predmeta“ kako bi utvrdio povredu prava podnosioca na pravično suđenje. Takođe se navodi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je parnica, koja ni po čemu nije složena, trajala najmanje 14 godina. Predlaže se da Ustavni sud poništi obe osporene presude, a sudovima naloži vraćanje u pređašnje stanje, ili u protivnom da se podnosiocu naknadi materijalna šteta od najmanje 500.000 dinara; podnosilac isti iznos potražuje i na ime nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta ranijeg Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 104/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 8. septembra 1998. godine Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu predlog za izdavanje platnog naloga radi isplate duga protiv S. K, za koga je u predlogu navedena adresa DP „D .“ iz Zemuna u kome je bio zaposlen.

Četvrti opštinski sud je 17. septembra 1998. godine ustupio predmet Petom opštinskom sudu u Beogradu kao isključivo nadležnom u sporovima izdavanja platnog naloga.

Peti opštinski sud u Beogradu je 22. septembra 1998. godine doneo rešenje P. 129/98 da se ne usvaja predlog za izdavanje platnog naloga i predmet prevodi u parnicu, protiv koga rešenja nije izjavljena žalba.

Rešenjem P. 2870/98 od 3. novembra 1998. godine Peti opštinski sud u Beogradu se oglasio mesno nenadležnim za suđenje u ovoj stvari i dostavio spise Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom, dana 6. marta 1999. godine.

Podneskom od 3. februara 2000. godine tužilac je obavestio sud da tuženi ima stalno boravište u Podgorici, a da se njegova adresa može dobiti od preduzeća „D.“ iz Zemuna, kao i uvidom u spise predmeta tog suda P. 5327/97.

Iz spisa predmeta proizlazi da je Četvrti opštinski sud više puta pokušao da dostavi tužbu tuženom na adresu preduzeća u kome je tuženi bio zaposlen, da bi dostavljanje bilo izvršeno 11. decembra 2000. godine uručenjem tužbe licu zaposlenom u tom preduzeću.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazano za 11. april 2001. godine nije održano jer tuženi, iako uredno pozvan, nije pristupio. Na sledećem ročištu, 11. septembra 2001. godine, na koje tuženi takođe nije pristupio, Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu zbog izostanka P. 2225/99.

Prvostepeni sud je zatim bezuspešno pokušao da utvrdi adresu tuženog preko preduzeća „D.“ iz Zemuna, koje je obavestilo sud da je tuženom prestao radni odnos i da im nije poznata njegova adresa, kao i Gradskog sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu, da bi 1. februara 2002. godine dopisom naložio tužiocu da dostavi tačnu adresu tuženog ili uplati predujam za postavljanje privremenog zastupnika tuženom.

Podneskom od 8. februara 2002. godine tužilac je obavestio sud o adresi tuženog u Podgorici, s predlogom da se u slučaju neuspelog dostavljanja na navedenoj adresi, dostavljanje izvrši preko oglasne table suda u smislu člana 145. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Presuda zbog izostanka je dostavljena tuženom na adresu u Podgorici 18. februara 2003. godine. Tuženi je 28. februara 2003. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koji je prvostepeni sud, na ročištu održanom 19. maja 2003. godine, usvojio.

Na narednom ročištu, održanom 23. septembra 2003. godine, određeno je izvođenje dokaza saslušanjem stranaka, ali je ovaj dokaz izveden tek na ročištu održanom 9. maja 2005. godine, tj. posle godinu i sedam ipo meseci. U međuvremenu je, u toku navedenog perioda, zakazano pet ročišta, od kojih dva nisu održana iz razloga na strani tuženog (1. decembra 2003. godine i 1. marta 2004. godine), na ročištu 19. maja 2004. godine sud je na predlog tuženog doneo rešenje kojim je odredio mirovanje postupka, a na ročištu 13. oktobra 2004. godine je usvojio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo rešenje o mirovanju, dok ročište zakazano za 27. januar 2005. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Nakon izvedenih dokaza saslušanjem i suočenjem stranaka 9. maja 2005. godine, tužilac je podneskom od 13. maja 2005. godine dostavio dokumentaciju o neplaćenim uslugama koje potražuje, a podneskom od 19. maja 2005. godine - precizirao tužbeni zahtev.

Do kraja 2005. godine su zakazana i odložena dva ročišta, a 8. februara 2006. godine predmet je preuzeo drugi sudija u svojstvu predsednika sudskog veća.

U toku 2006. godine zakazana su dva ročišta (8. maja i 20. novembra 2006. godine), od kojih je održano jedno, a punomoćnik tužioca je 30. novembra 2006. godine dostavio prvostepenom sudu podnesak sa uređenom tužbom.

Nakon odloženog ročišta 12. februara 2007. godine, prvostepeni sud je na ročištu 26. juna 2007. godine zaključio glavnu raspravu.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je presudom P. 104/06 od 26. juna 2007. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio obavezivanje tuženog da mu na ime duga po osnovu pravnog zastupanja isplati iznos od 1.526,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 1998. godine pa do isplate, i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 4. decembra 2007. godine, a punomoćniku tuženog 30. januara 2008. godine.

U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da je u konkretnom slučaju nesporno da je tužilac tuženog zastupao u predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5327/97 u periodu od podnošenja tužbe 26. decembra 1997. do 15. aprila 1998. godine, kada mu je tuženi otkazao punomoćje; da je sporno da li je tuženi tužiocu izmirio troškove na ime zastupanja u predmetnoj parnici; da je prema odredbi člana 24. Zakona o advokaturi, advokat dužan da izda stranci potvrdu na iznos primljen na ime nagrade i naknade; da je među parničnom strankama nesporno da je tužilac od tuženog tokom zastupanja primio određeni novčani iznos; da je ostalo neutvrđeno koliki je to novčani iznos i na koje preduzete radnje se taj iznos odnosi; da je imajući u vidu odredbe člana 223. Zakona o parničnom postupku o teretu dokazivanja, sud tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Tužilac je izjavio žalbu protiv prvostepene presude 12. decembra 2007. godine.

Iz dostavljenih spisa predmeta proizlazi da je Četvrti opštinski sud u Beogradu žalbu sa spisima predmeta dostavio Okružnom sudu u Beogradu na dalji postupak 25. septembra 2008. godine.

Viši sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 1586/10 od 2. novembra 2011. godine odbio žalbu i potvrdio ožalbenu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 104/06 od 26. juna 2007. godine. Drugostepene presuda je dostavljena Prvom osnovnom sudu u Beogradu 19. decembra 2011. godine, a tužiocu 13. marta 2012. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da u prvostepenom postupku nisu učinjene povrede odredaba parničnog postupka, da Viši sud nalazi da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio kao u izreci pobijane presude; da u konkretnom slučaju tužilac u toku postupka sem svojih tvrdnji da mu tuženi duguje iznos od 1.526,60 dinara nije pružio sudu nijedan relevantan dokaz na osnovu koga bi se mogla nesumnjivo utvrditi osnovanost ovih navoda; da je zbog toga, pravilnom primenom citiranih odredbi Zakona o parničnom postupku o teretu dokazivanja, prvostepeni sud pravilno odlučio i odbio zahtev tužioca sa ovih razloga; da su stoga neosnovani žalbeni navodi tužioca kojima se ukazuje na povrede postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava; da zapravo ukazivanjem u žalbi na povredu postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava, tužilac u suštini na posredan i na neposredan način osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje, tj. pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje; da kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nije predviđeno kao razlog iz koga se može pobijati presuda kojom se okončava spor u postupku u sporovima male vrednosti, to su navodi u žalbi tužioca, sa tog aspekta, bez uticaja na pravilnost prvostepene odluke, a u primeni odredbe člana 478. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo postupak podnošenjem tužbe 8. septembra 1998. godine, a da je postupak okončan dostavljanjem drugostepene presude podnosiocu 13. marta 2012. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja dostavljanjem drugostepene presude podnosiocu ustavne žalbe trajao trinaest i po godina, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde nije radilo o složenom sporu, da je sud u sprovedenom postupku izveo dokaze saslušanjem parničnih stranaka i uvidom u dokumentaciju koju je dostavio tužilac, te da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni nikako ne mogu opravdati prekoračenje prihvaćenih standarda trajanja postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet ovog spora za podnosioca imao određeni materijalni značaj, ali da se nije radilo o sporu koji je bio od posebnog interesa za podnosioca.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem u izvesnoj meri doprineo trajanju osporenog postupka. Naime, postupak je pokrenut podnošenjem predloga za izdavanje platnog naloga nenadležnom sudu, koji je nadležni sud odbio, a zatim ustupio spise mesno nadležnom parničnom sudu, usled čega je postupak trajao šest meseci duže. Pored toga, podnosilac nije pokazao potreban aktivni odnos u pogledu obezbeđenja adrese tuženog na koju se može vršiti efikasno dostavljanje, jer je, iako je 3. februara 2000. godine obavestio prvostepeni sud da tuženi ima stalno boravište u P, nadležnom sudu dostavio njegovu adresu tek podneskom od 8. februara 2002. godine.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da su odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka dali nadležni sudovi, i to kako prvostepeni, tako i drugostepeni sud. Tako je postupak pred prvostepenim sudom od odlučivanja o predlogu za izdavanje platnog naloga i ustupanja predmeta Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom, u martu 1999. godine, do donošenja i dostavljanja prvostepene presude podnosiocu trajao osam godina i devet meseci, što se s obzirom na sprovedeni dokazni postupak i ukupnu aktivnost suda u konkretnom slučaju ničim ne može opravdati, već je ovakvo ponašanje suda u suprotnosti sa njegovom zakonskom obavezom da postupa bez odugovlačenja i da se stara da se postupak okonča sa što manje troškova za stranku. Tako je Četvrti opštinski sud u Beogradu zakazivao ročišta u neprihvatljivo dugim razmacima – za osam godina i četiri meseca zakazano je ukupno 16 ročišta, od kojih deset ročišta nije održano ili na njima nije raspravljano o predmetu spora, a npr. u toku 2005. i 2006. godine održano je samo po jedno ročište. Pored toga, prvostepeni sud je napravio više propusta koji su vodili odugovlačenju postupka. Tako je sud dostavnicu od 11. decembra 2000. godine prihvatio kao dokaz o urednom dostavljanju tužbe tuženom, a 11. septembra 2001. godine doneo presudu zbog izostanka tuženog sa ročišta, da bi zatim, po predlogu tuženog od 28. februara 2003. godine, koji je tvrdio da mu tužba i poziv nisu dostavljeni, dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, i to četrnaest i po meseci posle podnošenja zahteva. Zbog propusta suda da dostavi poziv za ročište punomoćniku tužioca, sud je 19. maja 2004. godine, na predlog tuženog, odredio mirovanje postupka, da bi po predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje od 25. maja 2004. godine odlučio posle skoro pet meseci, usvojivši ovaj predlog. Takođe, svoju presudu P. 104/06 od 26. juna 2007. godine, Četvrti opštinski sud je dostavio podnosiocu ustavne žalbe tek pet i po meseci nakon donošenja. Doprinos dugom trajanju osporenog postupka dali su i drugostepeni sudovi – Okružni sud u Beogradu, a zatim Viši sud u Beogradu. Naime, imajući u vidu da je žalba sa spisima predmeta bila dostavljena Okružnom sudu u Beogradu 25. septembra 2008. godine, a da je o žalbi odlučeno presudom Višeg suda u Beogradu od 2. novembra 2011. godine, kojom je žalba odbijena, to ovakvo trajanje drugostepenog postupka takođe izlazi iz okvira prihvaćenih standarda blagovremenog postupanja drugostepenog suda.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim o pštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 104/06, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio kao u prvom delu izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke i našao da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Naime, u ovom slučaju, po oceni Ustavnog suda, bilo je nužno uzeti u obzir ne samo ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, već i doprinos samog podnosioca trajanju postupka, a, pre svega, značaj predmeta spora i okolnost da se u konkretnom slučaju radilo o sporu male vrednosti. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na pravično suđenje učinjenu presudama Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 104/06 od 26. juna 2007. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 1586/10 od 2. novembra 2011. godine, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je, na osnovu sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju, ocenio da navodi ustavne žalbe u osnovi predstavljaju ponavljanje dela navoda već iznetih u žalbi protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu na koju se u ustavnoj žalbi i upućuje, a o kojima se Viši sud u Beogradu izjasnio u obrazloženju osporene odluke, prihvatajući pravno stanovište prvostepenog suda i dajući za donetu odluku jasne i dovoljne razloge, pri čemu Ustavni sud takvo obrazloženje ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe kojima se osporavaju navedene presude ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se njima od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost osporenih presuda.

S obzirom na napred navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti