Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
Kratak pregled
Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Poništava rešenje Apelacionog suda jer nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio odluku o odbijanju rehabilitacije lica kome je imovina oduzeta kao ratnom dobitniku posle Drugog svetskog rata.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-2597/2016
21.12.2023.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Miroslav Nikolić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G . K . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. decembra 2023. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba G. K . i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 39/16 od 12. februara 2016. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .
2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 39/16 od 12. februara 2016. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 131/15 od 23. novembra 201 5. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. G . K . iz Beograda podnela je Ustavnom sudu, 30. marta 2016. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 39/16 od 12. februara 2016. godine, zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, prava na pravično suđenje i prava nasleđivanja, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1. i člana 59. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu je preinačeno prvostepeno rešenje , tako što je odbijen zahtev predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, za rehabilitaciju pokojnog D . S . (oca podnositeljke), koji je na osnovu administrativne odluke nadležnog organa lišen prava na imovinu , kao ratni dobitnik. Prema navodima podnositeljke, njen pokojni otac nije bio ratni dobitnik i to je teška nepravda koja mu je naneta, jer je njemu i njegovoj porodici ukaljano dost ojanstvo, a zbog čega se on razboleo i prerano umro. Istakla je da je od tadašnjih sudskih organa bilo utvrđeno da njen pokojni otac nikad nije sarađivao sa neprijateljem, kao i da po nijednom drugom osnovu nije bio zakonski i krivično gonjen. Navela je da je bez ikakvog relevantnog dokaza, osim izjava sasvim nepoznatih i neproverenih svedoka, vođen jedan „orvelovski“ montiran proces protiv njenog oca, u kome je glavnu ulogu imao referent koji je na osnovu slobodne procene sedmostruko povećao prihod njenog oca, a na osnovu čega je odlučeno od strane nadležne komisije da je njen otac ratni dobitnik. U vezi sa osporenim rešenjem, navela je da se Apelacioni sud u Beogradu u svom obrazloženju koristio identičnim kriteri jumima iz 1945. i 1946. godine, a što je frapantno za vreme u kome živimo. Istakla je da je to bilo dovoljno drugostepenom sudu da ukine rešenje o rehabilitaciji. Takođe, navela je da je Zakonom o ratnoj dobiti iz 1945. i 1946. godine retroaktivno utvrđen maksimum prihoda za period od 1941. godine, a što znači da su ljudi optuživani na osnovu tih zakona za privređivanje u vremenu kada oni nisu ni postojali . Ukazala je i na postojanje „pritiska od strane Javnog preduzeća“ na tužilaštvo i sudske organe u predmetnom postupku rehabilitacije, čime je njoj i njenoj braći (koje zastupa u postupku restitucije) uskraćeno pravo na nezavisno i nepristrasno suđenje. Prema navodima podnositeljke, budući da je njoj i njenoj braći povređeno pravo na pravično suđenje, iz toga proizlazi i kršenje prava na dostojanstvo i nasleđivanje. Predložila je da Ustavni sud poništi osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu, ili da preduzme drugu radnju koja bi dovela do rehabilitacije njenog oca, a sve u skladu sa Ustavom i zakonom.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Predlagač G. K, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pod nela je Višem sudu u Beogradu, 6. februara 2013. godine, zahtev za rehabilitaciju svog oca, sada pokojnog D. S, bivšeg iz Beograda. U zahtevu je, pored ostalog, navela: da su Zakon o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list DFJ“, broj 36/45) i Zakon o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije od 24. maja 1945. godine („Službeni list FNRJ“, broj 52/46) sinonimi za nepoštovanje prava lične svojine, što predstavlja nepravdu protivnu civilizacijskom načelu, koja je utoliko veća jer je bila izraz ideološke diskriminacije tog vremena; da je evidentno da je njen pokojni otac u vreme oduzimanja imovine stečene za vreme „revolucionarnih zakona“ bio već poznati beogradski trgovac, da je bio oženjen i otac troje dece, te da je u svom domu podizao još troje dece ( dvoje ratne siročadi i jedno dete bez majke ); da je zbog činjenice da je proglašen ratnim profiterom umro ponižen; da su ispunjeni uslovi za zakonsku rehabilitaciju, iz člana 5. stav 2. tačka 1) Zakona o rehabilitaciji; da u periodu do donošenja Zakona o oduzimanju ratne dobiti nije postojao nikakav propis koji bi ograničavao visinu ratne dobiti, kao i da je dobit višestruko uvećana u predmetnom postupku; da su na taj način povređena njegova prava iz ideoloških razloga; da je definicija ratne dobit krajnje proizvoljna, te da sledi da je privredna delatnost nešto sramno i negativno; da je njen otac prodavao vino i rakiju, te da ni na koji način nije mogao da koristi bedu naroda, jer nisu u pitanju osnovne životne namernice.
Rešenjem Višeg suda u Beogradu Reh. 86/13 od 21. novembra 2014. godine usvojen je predmetni zahtev za rehabilitaciju, a koje je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 36/15 od 18. maja 2015. godine ukinuto i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.
U ponovnom postupku, Viši sud u Beogradu je 23. novembra 2015. godine doneo rešenje Reh. 131/15 kojim je usvojio zahtev za rehabilitaciju pokojnog D. S, bivšeg iz Beograda, rođenog 11. maja 19 03. godine u Vrčinu, preminulog dana 14. novembra 1969. godine, pa je utvrdio da su ništave odluk e Komisije za utvrđivanje ratne dobiti pri Trećem reonu (u daljem tekstu : Komisij a), broj 2123 od 5. decembra 1945. godine i broj 1553 od 13. juna 1946. godine, od trenutka njihovog donošenja i da su ništave sve njihove pravne posledice. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je podnositeljka predložila da se rehabilitacija njenog oca izvrši po sili zakona, jer je u skladu sa članom 5. tačka 1. Zakona o rehabilitaciji osuđen za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određenom zakonom kao kažnjivo delo ili kaznu koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana . Što se tiče činjenica utvrđenih u postupku, navedeno je da je čitanjem odluke Komisije broj 2123 od 5. decembra 1945. godine ustanovljeno da je D . S, vinarskom trgovcu iz Beograda, utvr đen višak imovine stečene za vreme neprijateljske okupacije i da je zbog neodazivanja opštem pozivu za podnošenje prijave ratne dobiti , na osnovu člana 13. stav 1. Zakona o oduzimanju ratne dobiti, kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 15% od ukupno utvrđene ratne dobiti, kao i da je, na osnovu čl. 8. i 9. navedenog zakona dužan da u roku od 30 dana isplati celokupnu sumu od 7.202.485,00 dinara u korist Fonda, pod pretnjom izvršenja . Na osnovu zapisnika Komisije, sastavljenog 30. novembra 1945. godine u B eogradu, u predmetu D. S, vinarskog trgovca, utvrđeno je : da je državni zastupnik, referent Komisije , podneo predlog da se imenovani oglasi ratnim dobitnikom i da se utvrdi visina ratne dobiti od 6.263.030,50 dinara, a da je on izjavio da ostaje u svemu pri prijavi koju je podneo na zahtev državnog zastupnika i da sebe ne smatra ratnim dobitnikom , te da je državni zastupnik nepravilno obračunao vrednost dobiti; da je imenovani naveo da je za vreme okupacije radio u svojoj vinarskoj radnji, ali da nije vino liferovao za nemačku vojsku, nego ga je prodavao samo građanima, kao i da je sa svojim bratom R. S . bio u poslovnom odnosu samo do 1942. godine, a koji je prodavao i druge artikle (kafu, bombone, šećer i dr.); da je svedok M . G . u svom iskazu naveo da je bio prisutan 1943. godine, a i kasnije kada su u radnji M. K. istovarala roba – čokolada na čijim etiketama je bilo ispi sano „B.“, da u to doba niko nije mogao šećer da kupi u Beogradu, ali da mu nije poznato da li je to fabrikovao imenovani, a zna da je tu proizvođač bio njegov brat R . S; da je svedok Đ . J . naveo da je video da se u kuću S . unose često razne stvari, kao grožđe, naročito šećer, te da veruje da je tačno da S . nisu prodavali vino, ali da su zato prodavali razne druge artikle i hemikalije, te da je kuća u K . 5, za vreme okupacije potpuno preuređena; da je svedok B . K . navela da je imenovani tipični ratni dobitni k i da njegovoj prijavi ne treba pokloniti veru, te da treba uzeti u obzir da je on svoju imovinu uvećao prodajući vino, rakiju, rum i ostale slične artikle, dok su za to vreme ljudi ginuli i borili se za oslobođenje; da je svedok J . A . naveo da se pridružuje iskazu svedoka B . K; da je svedok M . R . navela da je poznavala braću S, jer je za vreme okupacije odlazila kod svoje majke koja je stanovala u blizini njihove kuće, te da je jednom zatražila od brata R. S . malo šećera, koji je to odbio, a kad je izrazila želju da se obrati D, da je njegov brat odgovorio da je to uzalud, jer ono što je njegovo to je i D . ono što kaže on odgovoriće i D, te da su netačni navodi imenovanog da on nije imao veze sa svojim bratom, jer su radili zajedno i živeli vrlo dobro, a roba im se donosila kamionima; da je svedok M . Ž . naveo da mu je poznato da su S . velike količine šećera davali I. M. i drugima, dok je svedok M . M . naveo da mu je poznato da je do februara 1942. godine imenovani izliferovao dva vagona vina, od kojih je jedan poslat u Nemačku, te da su neistiniti navodi da on nije radio za Nemce; da je državni zastupnik objasnio da je za osnov određivanj a veličine osnovnog kapitala na dan 6. april 1941. godine uzeo poresku prijavu navedenog lica , a da je u pogledu vrednosti označene nepokretnosti u Beogradu, jedna komisija izvršila procenu, te kad je bila smenjena, procena je izvršena od strane druge komisije; da je imenovani porekao navode ispitanih svedoka ; da je Komisija, na javnoj raspravi od 30. novembra 1945. godine, pregledala prijavu ratnog dobitnika, predlog referenta za ratnu dobiti, pa je po sprovedenom dokaznom postupku, našla da se prijava imenovanog ne može primiti, te da se predlog referenta za ratnu dobiti usvoji, pa je odlučila, na osnovu člana 7. Zakona o oduzimanju ratne dobiti, da se imenovanom utvrdi višak imovine stečene za vreme neprijateljske okupacije sa 6.263.030,50 dinara, kao i da se kazni novčanom kaznom u iznosu od 15% od ukupno utvrđene sume ratne dobiti; da je u obrazloženju odluke navedeno da je Komisija tako odlučila iz razloga što je ispitom svedoka utvrđeno da je imenovani za vreme okupacije obavljao vinarsku radnju, da je obavljajući ovu radnju iskorišćavao izuzetne prilike i bedu naroda i da stečena zarada prelazi normalnu dobiti koja je po zakonu dopuštena, a da nije poklonila veru njegovim navodima, odnosno navodima u pogledu visine njegovog početnog kapitala, budući da je isti poreskim vlastima neistinito prijavljivao svoj uloženi kapital, te nema razloga da mu se ovom prilikom pokloni vera, a da je ocenjujući vrednost kupljenih nepokretnosti za vreme okupacije Komisija usvojila procenu Komisije broj 26348 od 26. novembra 1945. godine, kao i procenu Sreskog narodnog odbora u Aranđelovcu broj 29 od 1. novembra 1945. godine. Čitanjem Zaključka I. 236/46 od 12. decembra 1946. godine, utvrđeno je da je Opštinski sud u Aranđelovcu u pravnoj stvari tražioca izvršenja nadležnog narodnooslobodilačkog odbora protiv izvršenika D . S, po čl. 16. i 17. Zakona o oduzimanju ratne dobiti, doneo zaključak kojim se prenosi u vlasništvo države FNRJ zgrada-vila zvana „K .“ i katastarske parcele bliže opis ane u zaključku, u dosadašnjem vlasništvu imenovanog, te se Zemljišnoknjižnom odeljenju Sreskog suda u Aranđelovcu naređuje upis prava vlasništva u korist FNRJ napred pomenutih nekretnina, sa obrazloženjem da je nadležni narodni odbor svojim aktom broj 50537 tražio da se, u smislu odluke Komisije broj 1553, od 13. juna 1946. godine, imovina ratnog dobitnika D . S, koja je izneta u ovom zahtevu, prenese u vlasništvo FNRJ. Uvidom u žalbu na odluku Komisije broj 2123 od 5. decembra 1945. godine, izjavljenoj Višoj komisiji za utvrđivanje ratne dobiti (24. januara 1946. godine) , utvrđeno je: da se D . S . žalio na navedenu odluku K omisije, te da je osporio način na koji je utvrđen njegov početni kapital, navodeći da Komisija, pri proceni kapitala, nije mogla da uzme kapital prijavljen u poreskoj prijavi podnetoj 1941. godine; da je osporio način na koji je utvrđena visina vrednosti nepokretnosti koje je kupio tokom rata, navodeći da nije postupljeno po Uputstvu za izvršenje Zakona o oduzimanju ratne dobiti prilikom procene vrednosti nepokretnosti kupljenih za vreme rata ; da smatra da nije ispunjen osnovni element za primenu navedenog zakona, jer i ukoliko bi se uzelo da je vršio neku privrednu delatnost, ista nije rađena uz iskorišćavanje bede naroda, pošto je prodavao vino i rakiju, a niko od prodavaca nije bio prinuđen da proda piće, te da je još manje nekoga nagonila beda da troši i da se opija; da je osporio iskaze svedoka. Na osnovu rešenja Narodnog okružnog suda za Grad Beograd broj 21692/46 od 29. juna 1946. godine, utvrđeno je da je tim rešenjem skinuta privremena uprava nadležnog organa sa imovine D. S, uz obrazloženje da je protiv njega vođen krivični postupak kod Javnog tužioca za Grad Beograd, zbog dela iz člana 10. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države (privredna saradnja sa neprijateljem), usled čega je celokupna njegova imovina stavljena pod sekvestar, ali da je rešenjem Javnog tužilaštva Grada Beograda K. 841/45 i 3 294/45 od 31. maja 1946. godine obustavljen krivični postupak protiv imenovanog, a iz izveštaja Javnog tužioca od 28. juna 1946. godine se vidi da se protiv njega ne vodi nikakav drugi krivični postupak. Imajući u vidu izvedene dokaze, a posebno sadržinu zapisnika Komisije od 30. novembra 1945. godine, prvostepeni sud je nesumnjivo utvrdio da su u predmetnom postupku povređena prava lica čija se rehabilitacija traži. Ovo iz razloga što je okolnost sticanja ratne dobiti utvrđena neposredno izjavama svedoka, koji su govorili o sticanju braće S, te da iz takvih dokaza nadležni organ nije mogao na nesumnjiv način da utvrdi da postoji razumno prihvatljiv razlog za oduzimanje imovine. Pri tome, prvostepeni sud je imao u vidu da iz navedenih pismenih dokaza koje je cenio, prihvativši i iskaz s vedoka S. K . (suprug podnositeljke), čija saznanja potiču iz neposrednih stručnih razgovora sa D. S, nesumnjivo proizlazi da ni prilikom utvrđivanja dobiti nije izvršena pravilna procena imovine u skladu sa važećim zakonom, te da je razlog tome što je kao polazna osnova uzeta prijava koja se odnosila na 1940. godinu i što je u ratnu dobit uračunata imovina koja je nastala prodajom nepokretnosti ra di kupovine druge nepokretnosti. Prvostepeni sud je istakao da je iz svih izvedenih dokaza pouzdano utvrđeno da protiv imenovanog nije vođen nikakav krivični postupak i da nije osuđen ni za kakvo krivično delo koje bi za posledicu imalo oduzimanje imovine , kao i da je okolnost da je ratna dobit stečena iskorišćavanjem bede naroda utvrđena na osnovu iskaza svedoka čija su saznanja bila posredna, te da je iz iskaza tih svedoka utvrđeno da je imenovani za vreme okupacije obavljao vinarsku radnju, te iskorišćavao izuzetne prilike i bedu naroda, pri čemu se uglavnom ti navodi odnose na njegovog brata, odnosno na firmu „B .“, za koju nije utvrđeno da je imenovani bio njen osnivač. Polazeći od ovako utvrđeno g činjenično g stanj a, prvostepeni sud je ocenio da je donošenjem predmetnih odluka Komisije, a potom i prinudnim izvršenjem tih odluka izvršena povreda prava na imovinu iz člana 1. stav 1. tačka 3) u vezi stava 2. Zakona o rehabilitaciji. U prilog tome, prvostepeni sud je naveo da je D. S . imovina oduzeta, uz obrazloženje da je on brat R. S . koji se bavio prodajom i druge robe, da je odluka zasnovana na vrednosti imovine iz 1940, a ne 1941. godine, te da su prihvaćeni iskazi svedoka čija su saznanja bila posredna, te da je samo utvrđeno da je olako iskorišćavao bedu naroda prodajom vina i rakije, čime je ostvario ratnu dobit, bez nesumnjivog utvrđenja tih činjenica. Iz svih navedenih razloga, prvostepeni sud je ocenio da je predmetno oduzimanje imovine bilo protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, a koja je tadašnja FNRJ prihvatila kao međunarodno priznata država, kao i da činjenično pravna kvalifikacija ratne dobiti, kao i označavanje D. S . kao ratnog dobitnika, upućuju na zaključak da je ratna dobit utvrđena na taj način, samo da bi se navedenom licu oduzele nepokretnosti iz političkih i ideoloških razloga.
Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 39/16 od 12. februara 2016. godine preinačeno je rešenje Višeg suda u Beogradu Reh. 131/15 od 23. novembra 2015. godine, tako što je odbijen kao neosnovan predmetni zahtev za rehabilitaciju. U obrazloženju osporenog rešenj a, drugostepeni sud je ocenio da je odluka prvostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. U prilog takvoj svojoj oceni drugostepeni sud je naveo: da je pokojni D . S . lišen imovine, odnosno da mu je imovina oduzeta na osnovu Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije, nakon što je Komisija donela odluku o tome da je on „ratni profiter“; da u ovoj vrsti postupka sud nije ovlašćen da ispituje pravilnost i zakonitost odluka nadležnih organa donetih u zakonom propisanom postupku, što je ovde slučaj, nego ispituje da li je ta odluka doneta iz nekog razloga propisanog u članu 1. stav 1. Zakona o rehabilitaciji, odnosno da li je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda; da se prvostepeni sud upustio kako u ispitivanje ocene dokaza, tako i u zakonitost primene materijalnog prava od strane ovlašćenog organa koji je vodio postupak protiv D. S, a da na to nije bio ovlašćen; da je za odlučivanje o predmetnom zahtevu bitna činjenica da li je administrativna odluka koja je doneta protiv lica čija se rehabilitacija traži doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, a što po mišljenju drugostepenog suda, nije slučaj; da je postupak protiv pokojnog D. S . vođen na način propisan tada važećim zakonom i od strane ovlašćenog organa, tako što mu je omogućeno pravo na odbranu, pa je s tim u vezi njegov iskaz cenjen od strane nadležnog organa, a omogućeno mu je i pravo na žalbu, a koja je drugostepenom odlukom odbijena; da prvostepeni sud nije imao u vidu da je konfiskacija u tadašnjoj Jugoslaviji vršena tako što su odluke o konfiskaciji donosili ne samo sudovi, nego i organi uprave, te da je pravni okvir konfiskacije sadržan u više zakona i drugih propisa, uključujući i Zakon o oduzimanju ratne dobiti; da se iz priložene odluke Komisije broj 212 3 od 5. decembra 1945. godine, vidi da je D. S, vinarskom trgovcu iz Beograda, utvrđen višak imovine stečene za vreme neprijateljske okupacije, pa je jasno da je ta odluka, u smislu člana 8. Z akona o oduzimanju ratne dobiti, osnov za konfiskaciju; da je Komisija ustanovila da je D . S . za vreme okupacije kupio dva nepokretna imanja, te da je Komisija, utvrđujući stanje pasive imenovanog na dan 9. maj 1945. godine, konstatovala da je imovina i u ovom pogledu netačno prikazana u prijavi imenovanog, pošto je njegovo stvarno dugovanje poreskim vlastima manje od onoga što je on sam iskazao; da imajući u vidu navedeno, kao i iskaze ispitanih svedoka, Komisija je uzela u obzir sve okolnosti, pa je po svom ličnom saznanju i slobodnoj oceni, našla da je vrednost njegove imovine na da n 9. maj 1945. godine iznosila u svojoj čistoj vrednosti 9.373.508 dinara, te je poređenjem imovine koju je imao pre rata, konstatovala da se D. S . ima utvrditi višak imovine sa 6.263.030,50 dinara, kao ratna dobit, a koja se stoga ima oduzeti; da je takva odluka Komisije doneta u svemu na način propisan odredbom člana 7. Zakona o oduzimanju ratne dobiti; da nije utvrđeno, niti je na tom razlogu zasnovan zahtev predlagača za rehabilitaciju, da su za takvu odluku Komisije postojali neki od razloga koji su propisani članom 1. stav 1. Zakona o rehabilitaciji; da je naprotiv Komisija o tome da je imenovani „ratni profiter“ zaključila na osnovu činjenica i dokaza koji su detaljno navedeni u obrazloženju predmetne odluke, a zasnivaju se na vrednosti njegove imovine na dan 6. aprila 1941. godine , u odnosu na imovinu koju je imao na dan 9. maj 1945. godine; da je u ovom slučaju nadležni organ u zakonom propisanom postupku u tvrdio da je D. S, na dan 9. maj 1945. godine, imao višak imovine u označenom iznosu, koji potiče iz privredne delatnosti vršene za vreme rata u zemlji, ili van nje, uz iskorišćavanje izuzetnih ratnih prilika i bede naroda, te prelazi normalnu dobiti koju bi to lice moglo steći u normalnim (redovnim) uslovima privređivanja; da posledica činjenice da je ratna dobit utvrđena na način propisan Zakonom o oduzimanju ratne dobiti je oduzimanje ratnom dobitniku imovine koja je tako stečena, posebno kada se ima u vidu da je imenovani za vreme okupacije kupio „dva nepokretna imanja“.
4. Odredbama Ustava, na koje se poziva podnositeljka ustavne žalbe, zajemčena su: pravo na ljudsko dostojanstvo (član 2 3. stav 1.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.) i pravo na imovinu (član 58. stav 1.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona, sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije (član 1. stav 1. tačka 3)); da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (član 1. stav 2.); da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 1.); da rehabilitacija u skladu sa ovim zakonom može biti po sili zakona (zakonska rehabilitacija) ili sudskom odlukom (sudska rehabilitacija) (član 4. stav 1.); da sud u slučaju zakonske rehabilitacije donosi odluku kojom utvrđuje da je lice rehabilitovano po sili zakona, a u slučaju sudske rehabilitacije sud ga svojom odlukom rehabilituje (član 4. stav 2.); da se po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) ovog zakona čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, a koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana (član 5. stav 2. tačka 1)).
Zakonom o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list DFJ“, broj 36/45) (u daljem tekstu: Zakona o oduzimanju ratne dobiti) je bilo propisano: da se ratnom dobiti, koja pada pod udar ovog Zakona, smatra onaj višak (uvećanje) imovine, ma u kom obliku on bio, koji je na dan 9. maja 1945. godine imalo pravno ili fizičko lice preko imovine koju je to lice posedovalo 6. aprila 1941. godine, a koji višak potiče iz privredne ili druge delatnosti vršene za vreme rata u zemlji ili van nje uz iskorišćavanje izuzetnih ratnih prilika i bede naroda, te prelazi normalnu dobit koju bi to lice moglo steći u normalnim (redovnim) uslovima privređivanja, a u svojoj ukupnoj vrednosti iznosi više od 25.000 dinara DFJ (član 1); da visinu ratne dobiti utvrđuje komisija od 5 članova , koje postavlja i smenjuje Narodnooslobodilački odbor u čijem sastavu postoji poreski odeljak, a za pravna lica komisija od 5 članova koje postavlja i smenjuje Okružni narodnooslobodilački odbor ( član 4. stav 1)); da visinu ratne dobiti utvrđuje komisija onog narodnooslobodilačkog odbora na čijem području je ratni dobitnik imao za vreme okupacije stalnu radnju (član 4. stav 2)); da će finansijski organ koga odredi nadležni narodnooslobodilački odbor kao referenta za ratnu dobit, sastaviti za nadležnu komisiju predloge o visini ratne dobiti na osnovu prijava, referata (gde ne postoji prijava) i prikupljenih podataka odnosno ličnog saznanja (član 6.); da visinu ratne dobiti komisija utvrđuje slobodnom ocenom pri kojoj treba uzeti u obzir na prvom mestu prijavu odnosno referat, prikupljene podatke i predlog referenta za ratnu dobit (član 7. stav 1)); da s ednicama komisije prisustvuje i pomaže joj u radu referent za ratnu dobit nadležnog narodnooslobodilačkog odbora (član 7. stav 2)); da su rasprave komisije javne (član 7. stav 3)); da se ratna dobit, utvrđena po prednjim odredbama, oduzima ratnom dobitniku u celom iznosu u korist Fonda za pomaganje nastradalih krajeva i žrtava rata i fašističke okupacije (član 8.); da o utvrđenoj ratnoj dobiti komisija pismeno izveštava ratnog dobitnika i da je on dužan da utvrđeni novčani iznos ratne dobiti plati u roku od 30 dana od dana saopštenja (član 9. stav 1.); da ukoliko ratni dobitnik dokaže da mu je s obzirom na nelikvidnost njegove imovine nemoguće uplatiti određeni iznos ratne dobiti u roku od 30 dana, komisija mu može dopustiti otplatu u obrocima shodno odredbama o neposrednim porezima (član 9. stav 2.); da naplatu utvrđenog novčanog iznosa ratne dobiti vrši Sreski narodnooslobodilački odbor, odnosno onaj mesni narodnooslobodilački odbor koji za to ovlasti Sreski narodnooslobodilački odbor (član 12. stav 1)); da će se u pogledu naplate i osiguranja primenjivati odredbe o naplati neposrednih poreza (član 12. stav 2)); da će ratni dobitnik koji u redovnom roku ne podnese prijavu o ratnoj dobiti, pored utvrđenog iznosa ratne dobiti platiti na ime kazne 15% od utvrđene ratne dobiti, a 30% ako prijavu ne preda ni u roku određenom posebnim pismenim pozivom (član 12. stav 1)) .
Zakonom o potvrdi i izmenama i dopunama Zakona o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije od 24. maja 1945. godine („Službeni list FNRJ“, broj 52/46) (u daljem tekstu: Zakon o oduzimanju ratne dobiti iz 1946. godine) konstatovano je da se Zakon o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije od 24. maja 1945. godine potvrđuje sa izmenama i dopunama navedenim u ovom zakonu, tako da ovaj zakon glasi: Zakon o oduzimanju ratne dobiti stečene za vreme neprijateljske okupacije. Navedenim zakonom bilo je propisano: da se ratnom dobiti, u smislu ovog zakona, smatra onaj višak imovine koji je na dan 9. maja 1945. godine imalo pravno ili fizičko lice preko imovine koju je to lice imalo 6. aprila 1941. godine, a koji višak potiče iz privredne ili druge špekulativne delatnosti vršene za vreme rata u zemlji ili van nje uz iskorišćavanje izuzetnih ratnih prilika i bede naroda, a u svojoj ukupnoj vrednosti iznosi više od 25.000 dinara DFJ (član 1.); da visinu ratne dobiti utvrđuje okružni sud, na predlog okružnog javnog tužioca (član 3. tačka 1)) ; da će k omisije za utvrđivanje ratne dobiti pri sreskim gradskim, reonskim i okružnim narodnim odborima, koje su do dana stupanja na snagu ovog zakona bile nadležne za utvrđivanje ratne dobiti, ustupiti poverenicima za finansije sreskih odnosno gradskih i reonskih narodnih odbora, nadležnim prema st. 2. člana 16. ovog zakona, sve predmete po kojima je donesena pravosnažna odluka, radi traženja naplate (član 4. tačka v)); da ako po odredbama prethodnog člana ratni dobitnik ne isplati ustanovljeni iznos ratne dobiti, kaznu, kamatu i troškove, naplatu tih novčanih iznosa izvršiće prinudnim putem nadležni sreski sud (član 15. stav 1)); da se prinudna naplata novčanih iznosa ratne dobiti, kazne, kamate i troškova vrši na taj način što se određena imovina ratnog dobitnika, potrebna za podmirenje tih iznosa, prenosi na državu (član 16. stav 1)); da se prenos određene imovine ratnog dobitnika na državu vodi na osnovu prethodnog popisa i procene te imovine koje obavlja komisija određena od izvršnog odbora sreskog odnosno gradskog ili reonskog narodnog odbora prema uputstv ima Ministarstva finansija FNRJ (član 17. stav 1)); da a ko se naplata ratne dobiti ima izvršiti iz objekta stečenog u ratu čiju je procenu već izvršila komisija za utvrđivanje ratne dobiti odnosno nadležni sud, neće se vršiti nova procena, već će se prenos na državu takve nepokretnosti izvršiti prema već izvršenoj proceni (član 17. stav 2)); da su na osnovu pravosnažne odluke, donesene prema članu 16. ovog zakona, sreski sudovi dužni da izvrše uknjižbu prenosa na državu prava svojine ili drugih prava ratnog dobitnika na nepokretnosti (član 18.) ; da ovaj zakon stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom listu Federativne Narodne Republike Jugoslavije“ ( član 36.). Zakon je objavljen 28. juna 1946. godine u „Službenom listu FNRJ“ broj 52/46.
5. Razmatrajući navode podnositeljke ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u suštini, zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava i propustu suda da obrazloži osporenu odluku u skladu sa standardima prava na pravično suđenje.
Ustavni sud i u ovoj ustavnosudskoj stvari najpre ukazuje da prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Georgiadis protiv Grčke , broj predstavke 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, ipak, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van de Hurk protiv Holandije , broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije, preciznije obrazloži svoju odluku. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se osobenost pravnog stanovišta zauzetog u preinačavajućoj drugostepenoj odluci ogleda i u tome da razlozi dati u ovoj vrsti drugostepene odluke moraju da ukažu zašto se drugostepeni sud ne saglašava sa pravnim stanovištem koje je zauzeto u prvostepenoj odluci, odnosno razlozi dati u obrazloženju preinačavajuće odluke moraju na jasan i nedvosmislen način ukazati zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja. Navedeno ima za cilj da samoj stranci u postupku bude poznato i jasno zašto se preinačava prvostepena odluka na nje nu štetu.
Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o rehabilitaciji, kojima je predviđeno da pravo na rehabilitaciju imaju lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava do stupanja na snagu ovog zakona, inter alia, sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije (član 1. stav 1. tačka 3)). Prema odredbi člana 1. stav 2. navedenog zakona, pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Rehabilitacija podrazumeva utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti takvih odluka (član 3. stav 1.) i ona, u skladu sa zakonom, može biti zakonska ili sudska (član 4. stav 1.). Odredbom člana 5. navedenog zakona taksativno su propisani slučajevi u kojima se lica rehabilituju po sili zakona, uključujući i lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) navedenog zakona. Tako je odredbom člana 5. stav 2. tačka 1) Zakona propisano da se po sili zakona rehabilituju navedena lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije propisana.
Polazeći od navedenih zakonskih odredbi, Ustavni sud konstatuje da postoje dve vrste rehabilitacije, te da je uloga suda u postupku rehabilitacije upravo uslovljena time da li se radi o zakonskoj ili sudskoj rehabilitaciji. Kada je reč o rehabilitaciji po sili zakona, zakonska pretpostavka je da je do lišenja života, slobode ili drugih prava, došlo iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, odnosno, da ukoliko se radi o licima koja su lišena tih prava na osnovu sudske ili administrativne odluke, da je takva odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Stoga je zadatak suda prvenstveno u tome da utvrdi da li lice čija se rehabilitacija traži ispunjava zakonom propisane uslove za ovu vrstu rehabilitacije.
U postupku sudske rehabilitacij e, zadatak suda je da utvrdi da li je donošenje takve odluke bilo motivisano političkim, verskim, nacionalnim ili ideološkim razlozima, a što sud utvrđuje na posredan način ispitivanjem da li je odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Ustavni sud konstatuje da prilikom utvrđivanja da li je određena sudska ili administrativna odluka doneta u skladu sa načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, sudsku odluku treba ceniti sa stanovišta načela i standarda koji su važili u vreme njenog donošenja, a ne u skladu sa savremenim pravnim načelima i standardima koji tada nisu ni bili ustanovljeni, te se stoga i nisu mogli primenjivati. Takvo pravno stanovište zauzeli su i redovni sudovi u svojim odlukama koji, po pravilu, cene da li su predmetni postupci vođeni u skladu sa tada važećim zakonima i opštim principima krivičnog prava. Prema pravnom shvatanju redovnih sudova, ocena da li su sudske odluke donete u skladu sa navedenim načelima i standardima se utvrđuje ispitivanjem da li su u predmetnom postupku poštovana procesna načela i prava (pravo na odbranu, načelo kontradiktornosti i neposrednosti, pravo na obrazloženu odluku, pravo na pravni lek i dr.), kao i ispitivanjem srazmernosti izrečene sankcije. Takvo pravno shvatanje, po oceni Ustavnog suda, zasnovano je na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog prava (vid. Odluku Ustavnog suda Už-1671/2014 od 21. decembra 2017. godine („Službeni glasnik RS“, broj 7/18)).
Ustavni sud ukazuje da su predmetne administrativne odluke donete u postupku radi utvrđivanja ratne dobiti, u skladu sa tada važećim Zakonom o oduzimanju ratne dobiti (osnovni tekst iz 1945. godine), kojim je bilo predviđeno da nadležna komisija u zakonom propisanom postupku utvrđuje da li je za vreme neprijateljske okupacije u imovini određenog lica nastao višak (uvećanje) imovine, koji se smatra ratnom dobiti. Prema članu 8. navedenog zakona, utvrđena ratna dobit se oduzimala ratnom dobitniku u celom iznosu. U tom postupku se nije utvrđivala krivica vlasnika imovine, niti je ona uopšte bila od značaja prilikom utvrđivanja postojanja viška imovine, a ukoliko je bila utvrđena ratna dobit, ona se ex lege oduzimala ratnom dobitniku u celini . Na osnovu iznetog, Ustavni sud nalazi da je post upak utvrđivanja ratne dobiti po svojoj prirodi in rem postupak - postupak usmeren na imovinu (višak imovine stečen za vreme neprijateljske okupacije), koji za posledicu ima (trajno) oduzimanje imovine u visini ratne dobiti. U prilog tome, pored navedenog, govori i činjenica da je zakonom propisano oduzimanje ratne dobiti, a ne konfiskacija imovine, koja je u to vreme kao kazna bila predviđena u više zakona i drugih propisa, kao i činjenica da se u tom postupku, u slučaju smrti ratnog dobitnika, kao vlasnici imovine mogu pojaviti i druga lica (naslednici, poklonoprimci i primaoci miraza), u skladu sa odredbom člana 3. stav 3) Zakona o oduzimanju ratne dobiti .
Odredbom člana 1. Zakona o oduzimanju ratne dobiti određen je pojam ratne dobiti i uslovi pod kojima se ona može utvrditi . Prema navedenoj zakonskoj odredbi, za postojanje ratne dobiti potrebno je utvrditi da je višak (uvećanje) imovine nastao za vreme neprijateljske okupacije, da potiče iz privredne ili druge delatnosti vršene za vreme rata , da prelazi normalnu dobit koju bi lice moglo steći u normalnim (redovnim) uslovima privređivanja, koja je zakonom i određena, kao i da je takav višak imovine nastao iskorišćavanjem izuzetnih ratnih prilik a i bede naroda. Ustavni sud ističe da poslednji navedeni uslov u suštini implicira da je do uvećanja imovine došlo na način suprotan zakonu, a što opravdava oduzimanje tako stečene imovine, sa stanovišta načela pravne države i opšteprihvaćeni h standard a ljudskih prava i sloboda.
Ustavni sud nalazi da u tom kontekstu treba posmatrati i da li je osporeno rešenje obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Naime, potrebno je razmotriti da li je Apelacioni sud u Beogradu, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, utvrdio i obrazložio ključne argumente za donošenje preinačujuće odluke kojom je pravnosnažno odbio zahtev za rehabilitaciju.
U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud usvojio predmetni zahtev za rehabilitaciju, nalazeći da su predmetne administrativne odluke, kojima je pokojni D. S . označen kao ratni dobitnik i lišen imovine, donete iz političkih i ideoloških razloga, kao i da su donete protivn o načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda, u smislu člana 1. stav 2. Zakona o rehabilitaciji.
Po oceni Apelacionog suda u Beogradu, iznetoj u osporenom rešenju, ovakav zaključak prvostepenog suda zasnovan je na pogrešnoj primeni mater ijalnog prava. U prilog tome, drugostepeni sud je istakao da se prvostepeni sud upustio kako u ispitivanje ocene dokaza, tako i u zakonitost primene materijalnog prava od strane nadležnog organa koji je vodio predmetni postupak za utvrđivanje ratne dobiti, a na šta nije ovlašćen. Nalazeći da je postupak protiv pokojnog D. S . vođen na način propisan tada važećim zakonom, od strane n adležnog organa i da mu je omogućeno pravo na odbranu i pravo na žalbu, te da je nadležni organ utvrdio da je D . S . „ratni profiter“ na osnovu činjenica i dokaza koji su detaljno navedeni u obrazloženju predmetne odluke, drugostepeni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi za rehabilitaciju navedenog lica. Po oceni drugostepenog suda, odluka Komisije kojom je utvrđena ratna dobit nije doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim stan dardima ljudskih prava i sloboda. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio da nije utvrđeno, niti je na tom razlogu zasnovan zahtev predlagača za rehabilitaciju, da su za predmetnu odluku Komisije postojali politički, verski, nacionalni ili ideološki razlozi, koji su odredbom člana 1. stav 1. Zakona o rehabilitaciji propisani kao osnov za rehabilitaciju .
Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv o stanovište Apelacionog suda u Beogradu da se sud u postupku rehabilitacije ne može upuštati u ispitivanje ocene dokaza i zakonitost i primene materijalnog prava od strane nadležnog organa koji je vodio predmetni postupak za utvrđivanje ratne dobiti . Ustavni sud dalje konstatuje da je drugostepeni sud, ispitujući da li su u predmetnom postupku za utvrđivanje ratne dobiti poštovana procesna načela i prava, zaključio da je postupak vođen u skladu sa zakonom, od strane nadležnog organa, kao i da je pokojnom D . S . omogućeno pravo na odbranu i pravo na žalbu. Takođe, drugostepeni sud je našao da je Komisija prilikom utvrđivanja vrednosti imovine stečene u vreme neprijateljske okupacije, odnosno visine ratne dobiti, postupala u svemu na način propisan odredbom člana 7. Zakona o oduzimanju ratne dobiti, te da je zaključak o tome da je pokojni D . S . „ratni profiter“ izvela na osnovu činjenica i dokaza koji su detaljno navedeni u obrazloženju predmetne odluke . Prema tome, drugostepeni sud je ocenio da su u predmetnoj odluci Komisije detaljno iznete činjenice i navedeni razlozi na osnovu kojih je utvrđena vrednost imovine stečene za vreme neprijateljske okupacije, odnosno ustanovljen višak (uvećanj e) imovine.
Sa druge strane, kada je reč o tome da li odluka Komisije sadrži činjenice i razloge na osnovu kojih je utvrđeno da je višak imovine nastao obavljanjem privredne ili druge delatnosti uz iskorišćavanje izuzetnih ratnih prilika i bede naroda, Ustavni sud nalazi da Apelacioni sud u Beogradu to pitanje uopšte nije razmatrao. Kao što je već navedeno, iskorišćavanje izuzetnih ratnih prilika i bede naroda u cilju sticanja imovine za vreme rata predstavlja zakonom propisan uslov za utvrđivanje ratne dobiti. Zatim, u tvrđivanje ratne dobiti predstavlja ex lege osnov za oduzimanje imovine , a legitimitet t akve mere upravo proizlazi iz činjenice da je višak imovine stečen na način suprotan zakonu. Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da je u predmetnom vanparničnom postupku utvrđeno da lic e čija se rehabilitacija traži nije osuđeno ni za kakvo krivično delo koje bi za posledicu imalo oduzimanje imovine . U vezi sa tim, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud našao da je Komisija na osnovu iskaza saslušanih svedoka ocenila da je D . S . za vreme okupacije obavljao vinarsku radnju i iskorišćavao izuzetne prilike i bedu naroda, iako iz obrazloženja odluke Komisije sledi da se navodi svedoka prvenstveno odnose na njegovog brata i na firmu „B . S .“ (koja se bavila prodajom šećera, čokolade, kafe i dr.) , za koju nije ustanovljeno da je D . S . bio njen osnivač, pa je zaključio da te činjenice nisu nesumnjivo utvrđene. Po oceni Ustavnog suda, prvostepeni sud se prilikom razmatranja tog pitanja nije upustio u ispitivanje ocene dokaza, kako je to zaključio drugostepeni sud u odnosu na prvostepeno rešenje u celini , već je ispitivao i da li su u predmet noj odlu ci Komisij e izneti jasni i dovoljni argumenti za ocenu o ispunjenosti zakonom propisanih uslova za utvrđe nje ratn e dobit i, a shodno tome i da li je navedena odluka doneta protivno opšteprihvaćenim stan dardima ljudskih prava i sloboda. Drugim rečima, prvostepeni sud je ocenio da u predmetnoj odluci Komisije nisu sadržani razlozi na osnovu kojih bi se na nesumnjiv način moglo utvrditi da je D. S . ratni dobitnik, odnosno da je obavljanjem vinarske radnje (prodajući vino, rakiju i sl. proizvode) koristio izuzetne ratne prilike i bedu naroda . Međutim, drugostepeni sud je svoju ocenu o tome da je nadležni organ utvrdio ratnu dobit na osnovu činjenica i dokaza koji su detaljno navedeni u obrazloženju predmetne odluke, zasnovao samo na činjenicama i dokazima koji se odnose na visinu ratne dobiti, propuštajući da se izjasni i o ovom pravno relevantnom pitanju. Stoga, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio svoju ocenu da predmetne administrativne odluke nisu donete protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim stand ardima ljudskih prava i sloboda.
Što se tiče postojanja razloga propisanih članom 1. stav 1. Zakona o rehabilitaci ji (politički, verski, nacionalni ili ideološki razlozi) , kao osnova za donošenje predmetnih odluka Komisije i posledično oduzimanja imovine, drugostepeni sud je ocenio da na tim razlozima nije zasnovan zahtev predlagača za rehabilitaciju , niti je utvrđeno da su za predmetnu odluku Komisije postojali neki od zakonom propisanih razloga. Nasuprot tome, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je u predmetnom zahtevu za rehabilitaciju izričito navedeno da su povređena prava pokojnog D. S . iz ideoloških razloga, kao i da je zakon na osnovu koga je vođen predmetni postupak za utvrđivanje ratne dobiti, bio izraz ideološke diskriminacije tog vremena, kada je reč o poštovanj u prava svojine. Takođe, prvostepeni sud je u svom rešenju konstatovao da činjenično pravna kvalifikacija ratne dobiti lica čija se rehabilitacija traži, kao i označavanje lica kao ratnog dobitnika, upućuju na zaključak da je ratna dobit, u konkretnom slučaju, utvrđena samo kako bi se navedenom licu oduzele nepokretnosti iz političkih i ideoloških razloga. Stoga je Ustavni sud ocenio da drugostepeni sud nije na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio ni svoju ocenu o nepostojanju razloga propisanih članom 1. stav 1. Zakona o rehabilitaciji za oduzimanje imovine.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenio da osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 39/16 od 12. februara 2016. godine nije obrazloženo na način koji zadovoljava standarde prava na pravično suđenje.
Ustavni sud dalje konstatuje da su Apelacioni sud u Beogradu, kao i prvostepeni sud, propustili da se izjasn e o navodima podnositeljke da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za zakonsku rehabilitaciju, te da je predmetni zahtev razmatran kao zahtev za sudsku rehabilitaciju. Međutim, po oceni Ustavnog suda, odredba člana 1. stav 2. tačka 1) Zakona o rehabilitaciji, kojom je propisano da se po sili zakona rehabilituju lica koja su sudskom ili administrativnom odlukom kažnjena za delo koje u vreme izvršenja radnje nije bilo određeno zakonom kao kažnjivo delo ili kaznom koja u vreme izvršenja dela nije bila propisana, ne može se primeniti na konkretan slučaj. Ovo iz razloga što predmetne administrativne odluke nisu donete u postupku u kome je utvrđivano postojanje kažnjivog dela, ni odgovornost lica za to delo, niti je pak izrečena kazna za to delo, već se kao što je to prethodno navedeno , radi o postupku koji je usmeren protiv imovine (in rem postupku), u kome se utvrđuje veza između nezakonitog postupanja i sticanja viška (uvećanja) imovine, a odluka kojom se utvrdi takav višak imovine - ratna dobit pred stavlja osnov za njeno oduzimanje. Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi podnositeljke da joj je propustom suda da odluči o predmetnom zahtevu po osnovu zakonske rehabilitacije povređeno pravo na pravično suđenje.
U pogledu navoda podnositeljke kojima dovodi u pitanje nezavisnost i nepristrasnost Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud nalazi da ona nije iznela činjenično i pravno utemeljene razloge koji bi mogli izazvati razumnu i opravdanu sumnju u nezavisno i nepristrasno postupanje suda u predmetnom vanparničnom postupku.
6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 39/16 od 12. februara 2016. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon , 103/15 i 92/23 ), odlučujući kao u tački 1. izreke.
Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti s amo poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Reh. 131/15 od 23. novembra 2015. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku redovnog suda o tome da li je predmetni zahtev za rehabilitaciju osnovan, jer će odluku o tome doneti nadležan sud, primenom merodavnog prava.
7. S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i da je odredio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, to nije posebno ispitivao povredu prava iz člana 23. stav 1. i člana 59. stav 1. Ustava, na koje podnositeljka ukazuj e u ustavnoj žalbi.
Navode podnositeljke kojim a ističe da su, pored nje, i drugim licima, njenoj braći, povređena označena ustavna prava, Ustavni sud nije razmatrao, budući da ta lica nisu bila stranke u predmetnom postupku za rehabilitaciju, niti su pak izjavili ustavnu žalbu.
8. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih prava i građanskih sloboda.
9. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.