Odluka Ustavnog suda o granicama slobode izražavanja i zaštiti ugleda političara

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu političarke obavezane da plati naknadu štete zbog povrede ugleda drugog političara. Sud je ocenio da iznošenje teških i neproverenih činjeničnih optužbi, bez dovoljne činjenične osnove, prevazilazi granice dopuštene političke kritike i ne uživa ustavnu zaštitu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-26/2012
02.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. R. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. R. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14146/10 od 14. oktobra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. R. iz Beograda je, 4. januara 2012. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14146/10 od 14. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na slobodu izražavanja zajemčenu članom 46. Ustava Republike Srbije. Pored toga, podnositeljka je istakla i povredu slobode izražavanja iz člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu delimično potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52194/10 od 20. aprila 2010. godine, u delu u kojem je obavezana tužilja, ovde podnositeljka ustavna žalbe, da tužiocu D. Š. isplati iznos od 150.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda. Podnositeljka ustavne žalbe je, u vezi sa navodima suda da nisu pruženi dokazi u prilog tvrdnji koje je ona iznela o tužiocu, istakla „da je kriminalno i izdajničko ponašanje čelnika vlasti , čiji je eksponent i D. Š , karakteristično za sve godine dok su na vlasti“, te da je ona, kao i drugi predstavnici S. r. s, takvu politiku javno žigosala. Prema navodima podnositeljke, sve što je rečeno na mitingu održanom 2008. godine odnosi se na politiku D. s, čiji je jedan od potpredsednika D. Š, a koga su i druge političke stranke prozivale za korupciju i izdaju. U pogledu spornih izjava datih na mitingu, podnositeljka je navela da je ona tom prilikom jasno rekla da je informacije o kupovini fabrike i renoviranju kuće dobila od meštana, a na koje okolnosti je predlagala svedoke, što prvostepeni sud nije prihvatio. Podnositeljka je istakla da je pravo na kritiku šire u odnosu na državne funkcionere nego na obične građane. Pored toga, podnositeljka je navela da Apelacioni sud u Beogradu ima različite stavove kada su u pitanju predstavnici D. s. u odnosu na predstavnike S. r. s, te da je u presudi tog suda Gž. 4073/10 od 13. jula 2011. godine ocenjeno da predmetnom javnom izjavom nije povređena čast i ugled D. T. (člana S. r. s.), s obzirom na to da izjava nije bila usmerena na ličnost tužioca, već na kritiku rada tadašnje Vlade. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud utvrdi da je podnositeljki povređeno ustavno pravo i da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52194/10 od 20. aprila 2010. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca D. Š, pa je obavezana tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda isplati iznos od 250.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za iznos od 750.000,00 dinara, a u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužena na mitingu S. r. s. održanom u P. 13. aprila 2008. godine, između ostalog, izjavila: „Dalje smo u obilasku, došli u selo T. To je, vi sigurno dobro znate, mesto porekla onog kriminalca i izdajnika D. Š. Šta smo tamo čuli i videli? Videli smo rodnu kuću njegovog oca, čiji se krov trenutno renovira, popravlja. Kažu njegove komšije iz T. sredstvima Opštine P. Dakle, vašim parama jer je to, navodno, posledica nekih elementarnih nepogoda koje su zadesile, valjda, samo kuću porekla D. Š. U tom istom mestu T, i to dobro znate, postoji fabrika vode „M. T.“ koja pet godina ne radi. ... Ne radi zato, što kažu, čeka se da je privatizuje upravo D. Š. Zato je dovedena na taj nivo i zato Opština popravlja rodnu kuću oca ili dede D. Š, da bi gospodin sa svim parama koje je pokrao iz budžeta, odnosno od svih nas, mogao da se smesti tu, da dobije fabriku i kuću, opet o vašem trošku.“; da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja sud našao da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan; da je prilikom odlučivanja sud pošao od vrednosti povređenog dobra, imajući u vidu način i sredstvo kojim je povreda časti i ugleda tužiocu učinjena, pred više stotina prisutnih građana, u prisustvu regionalnih medija, u mestu porekla tužioca, što je okolnost od posebnog značaja, jer javno davanje ovakvih izjava u mestu porekla tužioca, nije moglo, a da se ne odrazi na uobičajeni porodični i društveni život tužioca; da je, kako iz transkripta govora tužene sa mitinga od 13. aprila 2008. godine, tako i iz, u tom delu, neprotivrečnih iskaza stranaka da je tužena iznela da je tužilac „kriminalac“ i „izdajnik“, da se kuća pokojnog oca tužioca renovira i popravlja sredstvima Opštine P. i da će tužilac „parama koje je pokrao iz budžeta“ da kupi, odnosno privatizuje fabriku vode u T, utvrđeno da se radi o izrečenim klevetama tužene u odnosu na tužioca; da je sud iskaz tužioca cenio kao iskren i ubedljiv, te mu iz tih razloga poklonio veru, te je utvrdio da tužilac kuću u selu T. renovira ličnim sredstvima, kao i da nikada nije imao nameru da kupuje navedenu fabriku; da tužena, na kojoj je teret dokazivanja ovih činjenica, u smislu čl. 220. i 223. Zakona o parničnom postupku, nije pružila dokaze da je tužilac osuđivan ili da je protiv njega vođen bilo kakav krivični postupak, niti je istinitost informacija, koje je, kako navodi, dobila od meštana T, proverila kod nadležnih organa i institucija pre nego što ih je iznela na javnom skupu; da sud stoga nalazi da tužiocu pripada pravo na naknadu štete zbog povrede časti i ugleda klevetom, odnosno iznošenjem neistina o tužiocu od strane tužene na mitingu; da je prilikom odlučivanja sud cenio i činjenice da je predmetna izjava tužene data u jeku predizborne kampanje, da parnične stranke pripadaju dvema u političkom životu suprotstavljenim strankama, kao i da je tužilac po svojoj funkciji kao javna ličnost i političar nužno izložen i kritici i kritičkim stavovima o svom radu, kao i o svojoj političkoj delatnosti; da, po oceni suda, izneto prevazilazi domen političke kritike i predstavlja iznošenje neistinitih sadržaja o ličnosti tužioca, teških kvalifikacija, izrečenih na neprimeren način, kojima je povređena čast i ugled tužioca; da je sud iz iznetih razloga odlučio kao u izreci.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14146/10 od 14. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 52194/10 od 20. aprila 2010. godine u delu stava prvog izreke za iznos od 150.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke osporene presude preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 100.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, a u stavu trećem izreke preinačena je i odluka o troškovima postupka. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud, ispitujući pravilnost pobijane presude u osporenom delu, našao da je žalba tužene delimično osnovana; da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužiocu dosudio naknadu nematerijalne štete u iznosu od 250.000,00 dinara; da, polazeći od odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, Apelacioni sud nalazi da pravična novčana naknada za traženi vid nematerijalne štete, u konkretnom slučaju, iznosi 150.000,00 dinara; da je sud imao u vidu okolnosti u kojima su predmetne kvalifikacije izrečene na račun tužioca; da je izjava tužene data u jeku predizborne kampanje u kojoj, što je opšte poznato, političke stranke uglavnom ne biraju vokabular pri kvalifikaciji političkog protivnika u cilju pridobijanja glasova, a da tužilac i tužena pripadaju dvema suprotstavljenim političkim strankama; da to, naravno, ne daje pravo političkom neistomišljeniku da na račun političkog protivnika iskazuje neprimerene kvalifikacije i iznosi neistine; da je stoga, ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja, Apelacioni sud našao da pravična naknada za traženi vid nematerijalne štete iznosi 150.000,00 dinara.

4. Odredbama člana 46. Ustava utvrđeno je : da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (stav 2.).

S obzirom na to da se odredbe člana 46. Ustava suštinski i sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 10. Evropske konvencije, Ustavni sud je ocenu osnovanosti navoda o povredi slobode izražavanja cenio u odnosu na Ustav.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na slobodu izražavanja, Ustavni sud je pošao od garancija sadržanih u odredbi člana 46. stav 1. Ustava i konstatovao da Ustav jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Međutim, Ustavom se ne jemči potpuno neograničena sloboda izražavanja, već se dopušta ograničenje te slobode. Tako je odredbom člana 46. stav 2. Ustava predviđeno da se sloboda izražavanja može ograničiti, i to pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje izričito propisano zakonom; 2) da je svrha ograničenja, između ostalog, i zaštita prava i ugleda drugih (legitimni cilj); 3) da je ograničenje u onom obimu koji je neophodan da se svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu (neophodno u demokratskom društvu).

Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenom presudom, kojom je podnositeljka ustavne žalbe obavezana da tužiocu D. Š. isplati iznos od 150.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti, ograničena sloboda izražavanja podnositeljke. Međutim, pitanje je da li takva vrsta ograničenja predstavlja povredu prava na slobodu izražavanja. Stoga je potrebno ispitati da li su u konkretnom slučaju ispunjeni napred navedeni uslovi za ograničenje slobode izražavanja.

Ispitujući ispunjenost prva dva uslova, Ustavni sud je ocenio da je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo zasnovano na tumačenju i primeni navedenih odredaba Zakona o obligacionim odnosima, kao i da je svrha ograničenja - zaštita prava i ugleda drugog Ustavom dopuštena, a što ne osporava ni podnositeljka ustavne žalbe.

Prema tome, zadatak Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, jeste da utvrdi da li je to ograničenje bilo neophodno u demokratskom društvu. S tim u vezi, Ustavni sud posebno mora da utvrdi da li je takvo ograničenje bilo proporcionalno legitimnom cilju čijem se postizanju težilo, kao i da li su razlozi koje su naveli postupajući sudovi kako bi opravdali predmetno ograničenje bili relevantni i dovoljni.

Razmatrajući da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede slobode izražavanja, Ustavni sud je imao u vidu da sloboda izražavanja podrazumeva da se, u dobroj nameri, saopštavaju mišljenja i informacije o pitanjima od javnog interesa, čak i kada to podrazumeva štetne izjave o pojedincima, te da su granice dopuštene kritike šire u odnosu na nosioce javne vlasti i političare, nego u odnosu na druga lica. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je sloboda izražavanja naročito važna za političke stranke i njene članove u vreme izbora za narodne poslanike, odnosno odbornike skupštine jedinice lokalne samouprave, kada bi trebalo dozvoliti da se slobodno primaju i šire ideje, informacija i mišljenja svih vrsta (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Lepojić protiv Srbije“, predstavka broj 13909/05, od 6. novembra 2007. godine, stav 74.). Međutim, odredbama člana 46. Ustava ne jemči se potpuno neograničena sloboda izražavanja, pa ni u slučaju kada je reč o slobodi političkog govora (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Castells protiv Španije “, predstavka broj 11798/85, od 23. aprila 1992. godine, stav 46.). Naime, ukoliko izjave i izrazi upotrebljeni u političkom govoru predstavljaju više neosnovan lični napad, nego političku kritiku, onda teško da bi se takve izjave mogle smatrati mišljenjem izraženim u jednoj političkoj raspravi (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Pakdemirli protiv Turske“, predstavka broj 35839/97, od 22. februara 2005. godine, stav 46.).

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da treba razlikovati izjave o činjenica ma od vrednosnih sudova , iz razloga što se postojanje činjenica može dokazati, dok je istinitost vrednosnog suda nemoguće utvrditi (vidi npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Lingens protiv Austrije“, predstavka broj 9815/82, od 8. jula 1996. godine, stav 46.). To ne znači da iznošenje baš svakog, pre svega, uvredljivog vrednosnog suda uživa apsolutnu zaštitu, ali u tom slučaju, mora se voditi računa o srazmeri mešanja u slobodu izražavanja, kao i da vrednosni sud ipak mora biti zasnovan na dovoljnoj činjeničnoj osnovi (videti npr. „Pedersen i Baadsgaard protiv Danske“, predstavka broj 49017/99, od 17. decembra 2004. godine, stav 76.).

Ustavni sud najpre konstatuje da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je tužena, ovde podnositeljka ustavne žalbe, na predizbornom mitingu S. r. s, održanom 13. aprila 2008. godine, u svojstvu člana političke stranke, održala politički govor u kome je iznela kritike na račun tužioca, kao člana suprotstavljene političke stranke i nosioca javne vlasti (tadašnjeg ministra). Takve kritike iznete su pred više stotina prisutnih građana, u prisustvu regionalnih medija, u kraju iz koga potiče tužilac. Postupajući sudovi su ocenili da je tužena tom prilikom iznela neistinite činjenice i da nije dokazala da je imala opravdan osnov da veruje u tačnost iznetih tvrdnji. To se, pre svega, odnosi na tvrdnje da se kuća pokojnog oca tužioca renovira i popravlja sredstvima Opštine P. i da će tužilac „parama koje je pokrao iz budžeta“ da kupi, odnosno privatizuje fabriku vode u T. Naime, sudovi su utvrdili da tužena nije pružila dokaze da je tužilac osuđivan, ili da je protiv njega vođen bilo kakav krivični postupak, niti je istinitost informacija, koje je, kako navodi, dobila od meštana T, proverila kod nadležnih organa i institucija pre nego što ih je iznela na javnom skupu, a što ne osporava ni sama podnositeljka. Ustavni sud nalazi da iz sadržine predmetnog govora i konteksta u kome su sporne izjave date, i pored toga što je podnositeljka navela da je informaciju o renoviranju kuće čula od meštana, proizlazi da ona nije dovela u pitanje istinitost te činjenice, već naprotiv da je drugim svojim tvrdnjama i izrazima koje je upotrebila, kao što su: „... onog kriminalca i izdajnika D. Š.“, „da bi gospodin parama koje je pokrao iz budžeta ... mogao ... da dobije fabriku i kuću“, ostavila utisak kako kod građana prisutnih na mitingu, tako i onih koji su to čuli preko sredstava javnog informisanja, da ona smatra da je takva informacija zapravo istinita. Ustavni sud je imao u vidu da su u predmetnom govoru iznete ozbiljne optužbe na račun imenovanog političara – da je učinio krivično delo, te je ocenio da kada se iznose takve ozbiljne tvrdnje mora postojati dovoljan činjenični osnov, a što svakako ne mogu biti informacije dobijene od nekolicine meštana, odnosno kako je to u izjavi navedeno: „kažu njegove komšije“. Nadalje, sudovi su istakli da su prilikom odlučivanja u ovom predmetu posebno cenili i činjenice da je predmetna izjava tužene data u jeku izborne kampanje, da parnične stranke pripadaju dvema suprotstavljenim političkim strankama, kao i da je tužilac po svojoj funkciji, kao javna ličnost i političar, nužno izložen kritici. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je period izborne kampanje specifičan i zbog toga što lice čiji je ugled narušen obično nije u mogućnosti da dovoljno brzo reaguje kako bi se delotvorno suprotstavio neistinitim tvrdnjama. Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiva ocena postupajućih sudova da sporna izjava prevazilazi domen političke kritike i predstavlja iznošenje neistinitih sadržaja o ličnosti tužioca, teških kvalifikacija, izrečenih na neprimeren način, kojima je povređena čast i ugled tužioca. Stoga je Ustavni sud ocenio da su razlozi koje su postupajući sudovi naveli u presudama, kako bi opravdali predmetno ograničenje slobode izražavanja, bili relevantni i dovoljni.

U pogledu visine pravnosnažno dosuđene naknade štete, Ustavni sud je ocenio da ona predstavlja pravičnu meru ograničenja prava slobode izražavanja podnositeljke i da je srazmerna svrsi ograničenja u konkretnom slučaju. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da podnositeljka i ne osporava visinu dosuđene naknade štete, kao i činjenicu da je Apelacioni sud u Beogradu, upravo ceneći sve okolnosti konkretnog slučaja, preinačio prvostepenu presudu i tužiocu dosudio niži iznos naknade, koji je primeren težini učinjene povrede prava ličnosti.

Navode podnositeljke o tome da su sudovi u svojim odlukama zauzimali različite stavove o slobodi izražavanja članova političke stranke u zavisnosti od toga kojoj stranci pripadaju, Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije istakla ni povredu prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, niti povredu prava na jednaku zaštitu prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je predmetno ograničenje slobode izražavanja bilo neophodno radi zaštite prava i ugleda drugog lica, te je ocenio da su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe o povredi slobode izražavanja zajemčene odredbama člana 46. Ustava .

Stoga je Ustavni sud ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14146/10 od 14. oktobra 2011. godine podnositeljki nije povređena sloboda izražavanja, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o granicama slobode izražavanja i zaštiti ugleda političara

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti