Odluka Ustavnog suda o povredi prava u sporu zbog ćutanja uprave

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je zaključio da Upravni sud nije pružio delotvornu zaštitu u sporu zbog ćutanja uprave, jer je potvrdio akt kojim nije rešena upravna stvar.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. M . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 18251/13 od 18. novembra 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 18251/13 od 18. novembra 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-198/2013 od 1. jula 2013. godine.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M . iz Beograda podne la je Ustavnom sudu, 31. decembra 2015. godine, preko punomoćnika A . N , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 18251/13 od 18. novembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnositeljka ustavne žalbe i B. S. podnele tužbu Upravnom sudu zbog toga što drugostepeni organ nije, u propisanom roku, doneo rešenje po njihovoj žalbi izjavljenoj zbog propuštanja prvostepenog organa da donese odluku po njihovom predlogu za ponavljanje okončanog upravnog postupka. S obzirom na to da prvostepeni organ nije dao razloge zbog kojih nije doneo odluku po predlogu za ponavljanje postupka, podnositeljka smatra da je drugostepeni organ, primenom odredbe člana 236. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, trebalo sam da reši upravnu stvar, a ne da usvaja žalbu zbog „ćutanja administracije“ i nalaže prvostepenom organu da u određenom roku donese odluku po podnetom predlogu za ponavljanje postupka. Stoga, ističe da je osporena presud a Upravnog suda, kojom je odbijena tužba, zasnovana na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava, poništi osporenu presudu i odredi da Upravni sud donese novu odluku, kao i da se usvoji zahtev za naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju , sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Odeljenja za komunalno-građevinske i stambene poslove gradske opštine Voždovac broj 354-157/2007 i priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Aktom Odeljenja za komunalno-građevinske i stambene poslove Opštinske uprave opštine Voždovac (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 351-895/06 od 22. septembra 2006. godine investitoru M.N. iz Beograda izdata je saglasnost za izvođenje bliže označenih radova.

Potvrdom prvostepenog organa broj 354-157/07 od 30. januara 2007. godine potvrđena je prijava početka izvođenja radova na sanaciji i rekonstrukciji pomoćnog objekta – šupe u ulici S. broj 43, u Beogradu, na k.p. broj …/6, KO Beograd- 3, i prijem bliže označene dokumentacije koju je dostavila investitor M.N. iz Beograda.

Podnositeljka ustavne žalbe i B. S . su 27. septembra 2010. godine podnele „zahtev“ za ponavljanje postupka okončanog aktom broj 351-895/06 od 22. septembra 2006. godine i postupka okončanog potvrdom broj 354-157/07 od 30. januara 2007. godine.

Zaključkom prvostepenog organa broj 351-997/2010 od 17. februara 2011. godine odbačen je kao podnet od strane neovlašćenog lica predlog podnositeljke za ponavljanje postupka okončanog potvrdom prvostepenog organa broj 354-157/07 od 30. januara 2007. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno da se radovi izvode na objektu koji se nalazi na većoj udaljenosti od međe tj. granice sa katastarskom parcelom na kojoj podnositeljka ima pravo korišćenja, te se tim radovima ne dira u prava i pravne interese podnositeljke, niti se remeti stabilnost njenog objekta, zbog čega podnositeljka nije mogla imati svojstvo stranke, niti joj se može priznati svojstvo stranke, pa investitor M.N. nije bila u obavezi da pribavi njenu saglasnost u postupku izdavanja saglasnosti za izvođenje radova na rekonstrukciji i sanaciji pomoćnog objekta.

Rešenjem drugostepenog organa XXI-05 broj 351.1-132/2011 od 10. maja 2011. godine poništen je zaključak prvostepenog organa i predmet vrać en na ponovni postupak i odluku. U obrazloženju rešenja je navedeno: da drugostepeni organ nije u mogućnosti da, prema stanju u spisima predmeta, oceni pravilnost činjeničnog stanja na osnovu kog je donet ožalbeni zaključak; da u spisima predmeta nedostaje predlog za ponavljanje postupka, već se nalazi podnesak od 27. septembra 2010. godine, u kome je navedeno da se predlagači treći put obraćaju prvostepenom organu sa predlogom za ponavljanje postupka, zbog čega se ne može utvrditi kog datuma je predlog podnet i da li je prvostepeni organ pravilno ocenio blagovremenost predloga.

Podnositeljka ustavne žalbe i B. S . su 25. juna 2012. godine drugostepenom organu podnele žalbu zbog nedonošenja rešenja („ćutanja administracije“) od strane prvostepenog organa. Kako drugostepeni organ nije u zakonom propisanom roku doneo odluku, niti je to učinio naknadno po ponovljenom traženju, podnele su 24. maja 2013. godine Upravnom sudu tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, odnosno zbog nedonošenja rešenja po njihovoj žalbi zbog „ćutanja administracije“.

Rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda - Sektor za drugostepeni upravni postupak (u daljem tekstu: drugostepeni organ) XXI-05 broj 351.1-198/2013 od 1. jula 2013. godine usvojena je žalba podnositeljke i B. S . zbog nedonošenja rešenja („ćutanja administracije“) i naloženo prvostepenom organu da u roku od 30 dana donese odluku po podnetom predlogu za ponavljanje postupka okončanog potvrdom tog organa broj 354-157/07 od 30. januara 2007. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je drugostepeni organ aktima XXI-05 broj 351.1-246/2012 od 2. jula, 11. septembra, 18. oktobra i 27. decembra 2012. godine tražio od prvostepenog organa izveštaj, u smislu člana 236. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku; da prvostepeni organ nije dostavio izveštaj do da na pisanja drugostepenog rešenja, te je odlučeno kao u dispozitivu.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 18251/13 od 18. novembra 2015. godine odbijena je tužba podnositeljke i B. S . podneta protiv rešenja drugostepenog organa XXI-05 broj 351.1-198/2013 od 1. jula 2013. godine. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je drugostepeni organ u odgovoru na tužbu obavestio sud da je po žalbi zbog „ćutanja administracije“ doneo rešenje XXI-05 broj 351.1-246/2012 od 2. jula 2013. godine i pomenuto rešenje od 1. jula 2013. godine; da su se tužilje, postupajući po nalogu Upravnog suda, izjasnile da nisu zadovoljne novodonetim rešenjima i da proširuju tužbu u odnosu na njih, predlažući da sud obaveže tuženi organ da „reši postupak kao konačan, bez vraćanja prvostepenom organu na ponovno odlučivanje“; da je sud, s obzirom da se radilo o dva osporena akta, razdvojio postupke po proširenoj tužbi, tako da je predmet konkretnog upravnog spora bilo rešenje XXI-05 broj 351.1-198/2013 od 1. jula 2013. godine. Upravni sud je našao da je pravilno odlučio tuženi organ jer je u sprovedenom postupku, bez povrede pravila postupka, na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio odredbu člana 236. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, dajući za svoju odluku jasne, dovoljne i na zakonu zasnovane razloge, koje je prihvatio i taj sud.

Prvostepeni organ je dopisom od 23. marta 2018. godine obavestio Ustavni sud da je Ministarstvo unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava kriminalističke policije – Odeljenje za suzbijanje privrednog kriminaliteta privremeno oduzelo spise predmeta navedenog organa broj 354-157/2007 i broj 351-640/2011, o čemu je izdata potvrda o privremeno oduzetim predmetima Ku broj 114/15 od 14. decembra 2015. godine. Ministarstvo unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Uprava kriminalističke policije – Odeljenje za suzbijanje privrednog kriminaliteta je uz dopis 3/16/2/2/5 3-4847/18 od 20. novembra 2018. godine dostavilo Ustavnom sudu tražene spise predmeta organa uprave, iz kojih proizlazi da prvostepeni organ nije u ponovnom postupku doneo odluku u izvršenju rešenja drugostepenog organa XXI-05 broj 351.1-132/2011 od 10. maja 2011. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano : da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (…) (stav 2.); da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku (član 208. stav 2), drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, da ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, da ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da a ko drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, da će izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiti da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar, da je takvo rešenje konačno (stav 2.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Zakonom o upravnim sporovima ( "Službeni glasnik RS", broj 111/ 09) propisano je: da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom (član 15.); da ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta (člana 19. stav 1.); da kada je tužba podneta na osnovu člana 19. ovog zakona, a sud nađe da je osnovana, presudom će uvažiti tužbu i naložiti da nadležni organ donese rešenje, da ako sud raspolaže potrebnim činjenicama, a priroda stvari to dozvoljava, on može svojom presudom neposredno rešiti upravnu stvar (član 44.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer drugostepeni organ naknadno donetim rešenjem nije rešio upravnu stvar, već je samo naložio prvostepenom organu da u određenom roku donese odluku po podnetom predlogu za ponavljanje postupka, iako je u rešenju naveo da taj organ nije dao razloge zbog kojih nije doneo odluku.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre ukazuje da je svrha ustavnog jemstva iz člana 32. stav 1. Ustava u tome da se svakome obezbedi pravo da od suda zatraži i dobije delotvornu sudsku zaštitu u vezi sa svojim pravima ili obavezama. Reč je o „pravu na sud“, čiji je važan aspekt i pravo na pristup sudu. Kad su u pitanju prava i obaveze o kojima se odlučuje pojedinačnim aktima i radnjama državnih organa i nosilaca javnih ovlašćenja, Ustavom je posebno utvrđeno pravo na pristup sudu, tako što je predviđeno da zakonitost konačnih pojedinačnih akata kojima se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podleže preispitivanju pred sudom u upravnom sporu, ako u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita (član 198. stav 2.). Ustavni sud, takođe, ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom m ogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, zaključio: da je rešenjem drugostepenog organa poništen zaključak prvostepenog organa kojim je odbačen predlog za ponavljanje postupka ; da u izvršenju drugostepenog rešenja nije doneta odluka o predlogu za ponavljanje postupka; da ni drugostepeni organ nije odlučio o žalbi podnositeljke podnetoj zbog nepostupanja prvostepenog organa; da je podnositeljka pokrenula upravni spor zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, u toku koga je drugostepeni organ doneo „rešenje“ kojim nije rešio upravnu stvar, već je uvažio žalbu i naložio prvostepenom organu da donese odgovarajući akt; da je podnositeljka proširila tužbu na novodoneto „rešenje“ drugostepenog organa.

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi, kojom je odbio kao neosnovanu tužbu podnositeljke ustavne žalbe, ocenio da nije povređen zakon na njenu štetu, nalazeći da je drugostepeni organ postupio u skladu sa odredbom člana 236. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe u konkretnom slučaju imala pristup Upravnom sudu, ali samo radi utvrđenja da je drugostepeni organ uprave naložio prvostepenom organu da donese odgovarajući akt. Međutim, sama činjenica da je podnositeljka imala pravnu mogućnost podnošenja tužbe sudu ne dovodi nužno, sama po sebi, do ispunjenja pretpostavki koje proizlaze iz člana 32. stav 1. Ustava. I dalje ostaje da se utvrdi da li je stepen tog pristupa dovoljan da stranci osigura „pravo na sud“ sa stanovišta načela vladavine prava u demokratskom društvu. Ustavni sud, s tim u vezi, ističe da je cilj upravnog spora obezbeđenje sudske zaštite prava stranaka, ne samo kada su ta prava povređena upravnim aktom, već i u slučajevima kada o zahtevu stranke nije odlučeno. U sporu koji se vodi zbog „ćutanja administracije“ upravnog akta nema, te se spor i vodi s ciljem da se upravni akt donese. Budući da su u slučaju „ćutanja“ prvostepenog i drugostepenog organa mogućnosti Upravnog suda da odlučuje u sporu pune jurisdikcije smanjene, u takvoj situaciji se, po pravilu, tužba uvažava i nalaže tuženom organu da utvrdi potrebne činjenice, da omogući učešće tužiocu u postupku i da potom primeni odgovarajući propis na utvrđeno činjenično stanje.

Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni organ, saglasno odredbi člana 236. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, bio ovlašćen da traži da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku i da mu odredi rok za donošenje rešenja – ukoliko su razlozi za nepostupanje bili opravdani. Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje da drugostepeni organ ne može odrediti novi rok rešenjem, već aktom o upravljanju postupkom, jer se time ne odlučuje o predmetu postupka. Ako prvostepeni organ donese rešenje u naknadnom roku, drugostepeni organ će obustaviti postupak po žalbi podnetoj zbog nepostupanja prvostepenog organa, a stranka ima pravo žalbe protiv donetog upravnog akta. Međutim, ako drugostepeni organ oceni da razlozi za nepostupanje nisu opravdani, pribaviće od prvostepenog organa spise predmeta i rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta ili će sprovesti postupak sam ili preko prvostepenog organa i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar. Takvo rešenje je konačno, zbog čega stranka ima mogućnost da u toku upravnog spora pokrenutog zbog „ćutanja uprave“ proširi tužbu na naknadno doneto rešenje tuženog organa.

Imajući u vidu da „rešenjem“ Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-198/2013 od 1. jula 2013. godine nije odlučeno o predlogu podnositeljke ustavne žalbe za ponavljanje postupka okončanog potvrdom tog organa od broj 354-157/07 od 30. januara 2007. godine, već je tim aktom „usvojena žalba i naloženo prvostepenom organu da donese odgovarajući akt“, Ustavni sud nalazi da je Upravni sud proizvoljno primenio merodavno procesno pravo i da osporena presuda ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da „rešenjem“ koje je doneto u toku predmetnog upravnog spora nije povređen zakon na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da prvostepeni organ do odlučivanja Ustavnog suda nije doneo odluku u ponovnom postupku, nakon poništavanja zaključka tog organa od 17. februara 2011. godine, niti je drugostepeni organ rešio predmetnu upravnu stvar svojim rešenjem. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio i u Odluci Už-7875/2015 od 6. septembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud ocenjuje da podnositeljki ustavne žalbe u upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom nije pružena sudska zaštita koja je tražena zbog „ćutanja uprave“, budući da sud nije naložio nadležnom organu da donese rešenje, niti je svojom presudom neposredno rešio upravnu stvar. Nalazeći da je podnositeljki ustavne žalbe arbitrernom primenom procesnog prava, na njenu štetu, povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnositeljki ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 18251/13 od 18. novembra 2015. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni upravni postupak XXI-05 broj 351.1-198/2013 od 1. jula 2013. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Odlučujući o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljna mera da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporene presude Upravnog suda . Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u sporu zbog ćutanja uprave

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti